header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Леко Колашинац: Монархизам, аристократија и богомољство
Леко Колашинац: Монархизам, аристократија и богомољство Штампај Е-пошта
петак, 18 јануар 2013

 „Тешко теби, земљо, кад ти је цар дијете

и кнезови твоји рано једу!

Благо теби, земљо, кад ти је цар племенит

и кнезови твоји једу на вријеме

да се поткријепе а не да се опију."

(Проп. 10,16-17)

 Народом треба да управљају најбољи синови тога народа.

На грчком језику најбољи се каже „аристос", а владавина најбољих аристократија.

Који су ти најбољи људи и где их пронаћи? Може ли се расписати конкурс: Траже се најбољи који ће управљати државом? Може, само што ће се јавити све гори од горега. Или могу ли се расписати избори за најбоље људе који ће владати и на којима (изборима) се може свако кандидовати? Могу, али би се опет морало гласати „за мање од два зла".

Најбољи људи, по правилу, себе сматрају лошим. Најгори за себе мисле да су најбољи.

Када су бирали за вожда Црног Ђорђа, он ту дужност није хтео. Одбијао је изговарајући се да не уме управљати народом, и да је зао и љут, па хоће одмах да убије; онда му кнез Теодосије рече: „Што ти не знаш, ми ћемо ти казати; а што велиш да си зао и љут, па оћеш одма да убијеш, баш такови сад и треба." И тако, пише Вук Караџић, Кара-Борђије огласи старешинство своје по свој Србији.

Добар човек је морална категорија. Да би неко био добар човек не мора да буде нарочито школован; не мора да буде доктор наука, правник, инжењер, академик... Нарочито не мора да буде богат.

Да би се било добар човек морају се имати врлине: пожртвованост, храброст, милосрђе, благост, милост, кротост, смерност, уздржљивост, послушност, марљивост, умереност, трпљење, братољубље...

Да би се било добар човек мора се бити добар хришћанин; најбољи људи су они који су најпобожнији (побожан је ко живи по Богу). Византијски цареви су носили титулу „најпобожнији" која их је обавезивала да то заиста и буду - најпобожнији. Једини закон који су морали да поштују је морални Закон Божји. Земаљски закони се на њих не односе (врховни законодавац у земљи је цар), обавезује их само Божји Закон, који је и најтеже испунити.

Свакога, коме се поверава било каква власт, најпре треба проверити какав је човек (да ли је побожан - живи ли по Богу), па потом да ли је стручан за службу управљања, руковођења и владања.

Када је Карађорђе подигао Устанак, и када се на хоризонту наше политичке историје почело назирати ослобођење и васкрс Србске државе, постало је неопходно организовати и државна тела потребна за њено нормално функционисање. У „Мемоарима" проте Матеје Ненадовића читамо како су се народни прваци састали у манастиру Боговађи одакле, како пише прота: „Пишемо у сваку нахију да сакупе општу скупштину од нахије, војене поглаваре, попове, калуђере, буљубаше, и од села 3-4 и 6 људи и да између себе изаберу по три најразумнија и најбогобојажљивија и који су у народу као правдољупци познати, и да их закуне скупштина: да ће они у магистрату седети, и свакоме без разлике безпристрасно и безлицемерно, по садашњем обичају, засад, и по чистој својој савести, судити". Значи, у оно време, а и раније, све до тада, критеријум за бирање челника је била богобојажљивост јер су богобојажљиви људи најбољи и за владавину најспремнији. (Ми у овом чланку користимо реч „побожни", сматрајући да су ова два значења блиска једно другом.) Времена после Првог устанка донела су неке нове системе вредности, па и нове критеријуме за одабир власти, тако да је власт у Новој Држави Србији постављена по другим основама. Најпре богобојажљивост и побожност престају да буду врлине, што је донео „дух времена", а убрзо се губи и значај и улога племства.

Стварајући Нову Србску државу књаз Милош Обреновић око себе не окупља, као што је до тада била традиција, најбоље људе: највиђеније домаћине, старе кнезове, познате војне поглаваре, нити војводе са буљубашама као у Првом устанку; од првог дана на чело нахија и кнежина Милош Обреновић доводи своје поверљиве људе брижљиво одабране по једином критеријуму - послушности. На нахијским и кнежинским скупштинама не расправља се ништа друго до како ће се извршити господареве заповести или покупити од народа њиме утврђени порез. Од нахијских и кнежинских кнезова, које сам поставља, ствара своје чиновнике. (Могло би се рећи да је кнез Милош тако морао поступати јер срамни и понижавајући начин на који је он стварао државу народни прваци не би ни подржали.) Ово нам говори да је нововековна Држава Србија од самог почетка свог постојања запостављала своје најбоље људе, и тиме семе пропасти посејала у своје темеље. - Монархија која не одваја своје најбоље синове од лоших мора се завршити анархијом и безбожничком тиранијом; два лоша ће увек убити Милоша (Обилића), уколико им се то „демократски" омогући.

Ко може обновити монархију?

Аристократија је настала из војничког сталежа. Они који су се у ратовима показивали као најбољи и најспремнији за жртву, у миру су бивали повлашћени и повераване су им области на управљање. Временом се издваја посебан друштвени ред - племство (који су племенита рода), које се својим начином живота, образовањем, службом, обавезама, положајем, дужностима, па и спољашњим изгледом разликује од осталог народа.

Са „старењем" државе, аристократија престаје да се понаша аристократски - почиње чинити дела која не приличе „најбољима". За србско племство Његош је то овако рекао:

„Великаши, проклете им душе!

На комате раздробише царство,

Србске силе грдно сатријеше;

Великаши, траг им се утр'о!

Распре сјеме посијаше грко.

Те с њим племе Србско отроваше;

Великаши, грдне кукавице!

Постадоше рода издаице..."

За сатирање србске силе Његош оптужује „великаше" који се расправљају и отимају о власт, због чега је на комаде раздробљено царство. Његош их назива и издајицама рода (сем Милоша, његових побратима, Југовића...) јер „не служише отачаству" („погано кољено" - Бранковић). Нису хтели да служе Отачаству (тј. Цару), већ да владају (уживају власт). Св. Владика Николај Велимировић каже за неке наше средњевековне владаре и властелу да су од свих заповести Христових највише кршили ону: „Ко хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мат. 20,27), и да је тај грех највише и слабио државу. Они који су морали да оплемењују народ, ти исти „племе Србско отроваше". Заборавило се на шта све племство обавезује.

Монархију може обновити само аристократија (најбољи, елита). Монархије нема без аристократије (види: Жарко Видовић: Срби у Југославији и Европи, Београд 1994, стр. 209-224.) Али не било каква аристократија. Видели смо, са Његошем и Владиком Николајем, да је србско племство криво за пропаст државе. Али за то никако не бисмо смели кривити аристократизам. Та аристократија није била на висини свога позвања - аристократска је била само титула. Нова србска елита (најбољи, аристократија) не може имати титуле, али мора имати све врлине својствене најбољима, пре свега и изнад свега побожност, јер је извор свих врлина у Богу. Таква елита ће једино бити кадра да Србији осветли укаљани Образ и поврати нарушено достојанство.

Нова аристократија (најбољи, елита) не треба да настане из војничких и ратничких редова: за најбољег војника-ратника довољно је јунаштво. Јунаштво само по себи није врлина; јунак може бити и нечовек, и без образа (као у Његошевој песми „Кула Ђуришића", где за Тодора, пиперског сердара, каже да је „јунак добар, ма образа нема"), у епским песмама се и Турцима често признаје јунаштво (на пр. Кесаџија је бољи јунак од Марка). Јунак је човек који ће урадити оно што сматра да треба, без обзира на препреке и без обзира на последице; јунаштво не узима у обзир моралну оправданост циљева за које се јунак бори. Ако јунак поред свог јунаштва поседујем побожност, као услов врлинског живота, онда је он чојствен, онда је витез, а у рату (па и у миру) ће се показати херојем. Значи, побожан човек поседује све врлине, укључујући и јунаштво које код њега добија један виши облик - његово јукаштво прелази у хероизам. Јунаштво, дакле, само по себи ништа не гарантује, па ни нова елита не сме да настане из редова војника-ратника, већ из кругова побожних (богомољаца), људи највишег моралног живота. Настала из војничко-ратничког реда, из реда јунака, аристократија је једном већ пропала, повукавши са собом у пропаст и монархију.1

Исто тако, аристократију (најбоље, елиту) не може чинити ни интелигенција, најшколованији људи једног народа, јер ни књишко знање само по себи ништа не гарантује. Интелектуалац може бити познавалац свих светских знања, а да буде морално изопачена личност; његово образовање није по Образу Божијем, него по образу овога света (чији је кнез-Тама). Његово образовање је, заправо, начитаност, или информисаност. Таква елита неће бити аристократска - већ технократска. Њихова наученост не извире из теологије (богословља), као Науке над наукама. Шта више, школован и интелигентан човек, ако је без морала и без карактера, постаје далеко опаснији по себе и друге неголи човек нешколован а бескарактеран (види, „О веронауци", Хиландар, бр. 47, стр. 17). Такву елиту Срби добијају са Доситејем Обрадовићем (Запад са ренесансом, Руси са Петром Великим), и убрзо интелектуалци - најшколованији почињу управљати србским јавним животом. Доситејевштина, која је просветитељство неокађено Светошћу, и која је знање овога света, будући без Богопознања, одмах се показала као гордост и охолост овога света. Књишко знање је названо мудрошћу, а Мудрост - верском затуцаношћу. Држава којом управљају горди и охоли никад није на сигурним ногама - људској гордости свашта ће пасти на памет (демократије, комунизми, либерализми, анархизми, егалитаризми, фашизми, екуменизми...). Прави аристократа никада није горд; његово знање извире, пре свега, из Богопознања; његова мудрост није овосветска - он је Богомудар, он је просвећен Свецима; образован је по Образу Божијем. Наравно, не презире ни књишко знање, које се изучава по светским школама и универзитетима; да би се нашао „нашем Творцу на славу, родитељима на радост, а Цркви и Отаџбини на корист", како се каже у једној молитви пре учења, одлази на школовање (где је, опет, међу најбољима), али он зна шта је од чега старије - извор сваког знања и мудрост је у Богу, потом у књигама.

Аристократију не чини ни материјално богатство, тј. новац и све што уз њега иде. Данас светом управљају банкари - мултинационални капитал. По најновијем лаж-систему вредности они су најбољи, јер су „најуспешнији", дакле, они су „аристократе" XX века. Амерички мултимилијардер зида сјајни дворац за себе и за своју децу. У њега уноси скупоцена платна највећих светских сликара, али он не зна ко је коју слику урадио. Његова библиотека је пуна књига свих светских класика, философа, научника..., али он „нема времена" да чита поезију. Његов син, неретко, постаје наркоман, или хомосексуалац, или бежи од куће несрећан од „среће" коју му отац ствара (купује). (И србска „елита" из последњих пар година настала је по узору на американску, водећи тако Србе у најновију моралну пропаст.) Богатство правог аристократе је у Богу. Он се Богом богати, пре свега. Наравно, за живот на земљи је потребан и новац, али он ће, подобно Св. Симеону Немањи, својих „седам кула гроша и дуката" похарчити на зидање цркава, манастира, болница, сиротишта, мостова, путева, школа..., не на телесна уживања. Прави аристократа не даје скупо за јефтино; Благи Бог му је највеће благо и богатстзо, и никад Га не заборавља због бриге за јело и одело. Кад стиче материјална блага, он не нарушава речи из Јеванђеља - Благе вести. Крађа, лаж, превара, зеленашење забрањени су у држави у којој најбољи владају.

Црква и аристократија

Најбољи људи могу изаћи само из крила Цркве. Аристократију (најбоље, елиту), без које нема монархије, само Црква може створити. То треба да је један од основних задатака савременог богословља (а не рационалистичко теологизирање које се често слуша са катедри Богословског факултета, и које се штампа по неким црквеним часописима - као да се поред нас ништа не дешава). Свест о неопходности владавине најбољих и имају само људи из цркве. Патријарх Павле у поруци народу, свештеницима и народним првацима од 7.8.1995. год. позива „народне прваке и челнике странака и све одговорне људе Србског народа, да се уздигну изнад свих људских сујета и раздора и да изаберу Владу свенародног поверења од најугледнијих људи и на жртву најспремнијих. Једино једна таква Влада биће у стању да спасе народни образ, и да васпостави морални и политички углед Срба пред светом, да заштити биолошки опстанак Србског народа, обнови његов друштвено-социјални живот и свестрано угрожено достојанство".

Данас је још само Православна Црква устројена тако да се у њене јерархијске редове бирају људи према квалитету. „У Цркви не одлучује већина гласова, него једнодушни глас пастира и верних, али верних не само записаних у Матице крштених... У Цркви се не пита колико њих говори, него ко говори, не решава квантитет него квалитет, не одлучује множина него вредност, помазање оних који имају да говоре - у крајњој линији Свети Дух". (Владан Максимовић: „Промене у народно-црквеном животу Србског народа у Митрополији карловачкој", Богословски гласник, год. XI, књ. XXII, 1912, стр. 153.) За манастирске старешине се, по правилу, бирају најбољи калуђери (који су најпобожнији); из редова архимандрита бирају се архијереји. У Србском народу, све до новијих времена, свештеник није могао бити „никоговић". Попови су до скора били најбољи људи у селу, братству или племену, по правилу из најбољих кућа, из најодличнијих породица. Зато су, у временима ропства под Турцима и Аустроугарима, једине организоване власти у народу били свештеници.2

Хришћанске монархије су срушене револуцијом (преокретом, превратом), Револуцијом се монархија обновити не може - до монархије се долази преображајем. Револуцијом се не побеђује револуција, Сваки избори су мала револуција, те нека се нико не заварава да се демократским изборима може вратити Круна; исто важи за митинге, протесте, петиције, референдуме... Понављамо, не превратом и преокретом (револуцијом), него Преображењем до Престола краљевског!

Ако таворска светлост Преображења не засија у срцима и душама младе Србије не само да не можемо обновити Монархију, него нас неће ни бити. Монархисти (тј. Православни хришћани) морају испунити Христову заповест која каже: „Ви сте свјетлост свијету; не може се сакрити град кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима" (Мат, 5,14-16), У складу са тим и заповести апостола: „У свему покажи себе за углед у добрим дјелима: у учењу исправност, честитост, чистоту, ријеч здраву, беспријекорну, да се посрами противник немајући ништа лоше рећи за нас," (Тит. 2, 7-8) и: „Владајте се добро међу незнабожцима, да би за оно за шта вас опадају као злочинце, видјевши ваша добра дјела, славили Бога у дан похођења... Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи" (I Пет. 2, 12-15). Ове заповести испуњава онај који је побожан - ко је богомољац. А ако државом, или селом, или било којом друштвеном установом не управљају богомољци, засигурно ће, пре или касније, завладати „мољци" који растачу државотворно ткиво националног организма. Преображење је богомољство.

Шта се подразумева као дужност једног богомољца? Св. Владика Николај је тридесетих година овога века за чланове Православне Народне Хришћанске Заједнице, у народу познате као Богомољачки покрет, којима је био предводитељ и духовник, прописао следећа правила:

„Дужности чланова су:

а)            да свакога дана читају из Молитвеника јутарњу и вечерњу молитву;

б)            да посте среду и петак и четири велика поста;

в)            да се сваког поста причешћују;

г)            да по могућству редовно присуствују недељном и празничном богослужењу у цркви;

д)            да се сваки дан вежбају у послушности, марљивости (вредноћи), умерености, смерности (понизности), расуђивању, трпљењу (стрпљењу), братољубљу и љубави; из којих врлина излазе и све остале;

ђ) да се сваки дан клоне непослушности, лењости, неумерености, гордости, славољубља, гњевљивости, блуда и среброљубља; из којих смртних греха излазе и сви остали;

е)            да читају друштвени часопис и друге књиге, а не јеретичке и неморалне;

ж)           да се клоне пушења, дувана и опијања алкохолним пикма;

з)            да гаје милосрђе и да чине добра дела;

и)            да се у свему покоравају грађанским и црквеним законима, да не одржавају никакве везе са противнародним и противцрквеним покретима и странкама;

ј) да у својим кућама држе крст, кандило и иконе;

к) да на сваком месту и у свакој прилици говоре истину, право раде и да показују другима пример врлине;

л) да избегавају забаве, сва места и прилике, у којима се може пасти у грех;

љ) да савесно врше поверене им дужности и да са сваким у миру живе".

Ко све ово испуни може се сматрати богомољцем-побожним- најбољим-аристократом-елитним којима је задатак да преобразе-поправе-оплемене народ. Богомољци су, уз монаштво, једини носиоци аристократског духа. Деца правих богомољаца поседују врлине својих родитеља; крв се оплемењује. Прави богомољци не могу родити олош и поган људску.3 Уз мноштво они чине „со" народа; „ако со обљутави чиме ће се осолити?", као што се то, видели смо очима Владике Николаја и Његоша, и десило, Аристократија је духом сродна монаштву (ангелском чину); сетимо се само колико је наших краљева, царева, кнезова, деспота, челника, војвода, велможа оставило свет и отишло у манастир да се замонаши те тако цео живот свој посвете Христу Господу - аристократе, тј. побожни, увек желе да се обожују још више. А када не одлазе у монаштво они на дворове позивају своје духовне рођаке - калуђере, те са њима „другују". Монаштво, из чијих редова се бирају епископи, управља црквом, а мирска аристократија -богомољци државом. Тада црква и држава стоје у симфонији (хармонији, складу, сагласју, узајамности). А ако једна од њих, или обе, изгуби побожност долази до папоцезаризма односно цезаропапизма.

Епископ будимски Данило (Крстић) опомиње: „Краљ се не може вратити ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском - то је поштен народ хришћански". Док је народ био побожан имали смо Круну (сем у временима ропства), чим се народ обезбожио на Трон Србских Краљева седоше безбожни тирани. Какав је био Србски народ у средњевековној држави читамо код Константина Философа (родом Бугарина) у Житију Св. деспота Стевана Лазаревића: „Храбри су, дакле, тако да такав глас у васељени нико други нема, од којега часнијега, по Соломону, нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да им нема разних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор. А где је потребно нешто противно (рећи), брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем (у) десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе; исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, него сваком и свагда; и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: „Поштујући ништега, чини милостињу". А живот у читавој тој земљи је као црква Божија, и не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се (име Божије), него установљено је (да се моле) од малога до великога два пута на дан и више. Љубочасно је да син, мада је у свом дому, када је заједно с родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, него и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога или матер? Ваистину нико, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим од себе, господином називајући, откривене главе, како је у старини (било) и (како је) сада у јужним земљама... Зато је код њих ваистину све изванредно, а остало (бива) по Павлу „што је часно и побожно и што је изванредно", и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини."

Сваки Србин је позван да буде најбољи (аристократа, најпобожнији). Србин то може пре него иједан други. Други народи (мисли се на православне, а остале не треба ни помињати) имају свете владаре, али ниједан светородну лозу као Немањиће; завет попут Косовског нико нема; хероји као Обилић и надхероји као Лазар тешко ће се још где наћи, Мученика колико Срба, пјесника као Његоша, племена као Црногорског, радости као Авакумове, заповести као Драгутинове, мирноће као Клепачког, владавине као Високог, мајчинства к'о Југовићке, очинства к'о Немањиног, правдољубља к'о Марковог, благости као Миличине, куће као Ћеле-куле... можда ће се наћи још негде, али то на шта су нас обавезали свети наши Преци-Бесмртници то је да будемо као и они - најбољи.

Само угледајући се на наше велике и свете претке, те подражавајући њихове животе, можемо имати државу какву су они имали и владаре какве су они заслуживали. Зато Православни Србине и Православна Србкињо „припаши јуначе уз бедру своју мач свој, част своју и красоту своју. И тако окићен похитај; сједи на кола за истину и кротку правду, и десница ће твоја показати чудеса." (Пс. 45, 3-4).

Мачем истине против најезде лажи

„Тешко је против истине борити се, а против лажи није. Ко се бори против истине, против Бога се бори. Ко се против лажи бори бори се заједно са Богом против лажних људи и лажних дела људских," - каже Св. Владика Николај Велимировић. Непријатељ против кога се монархисти боре, и кога морају победити, је лаж и отац лажи са његовом децом: комунизмом, либерализмом, егалитаризмом, демократијом, интернационализмом, космополитизмом. Ту су лаж екуменизма, Новог светског поретка, лажни мир (дејтонски), лаж-победе (победе „мира"), лаж-границе (Дрина), лаж-државе (БиХ), лаж-нације (Бошњаци, Македонци, Црногорци), лаж-отаџбине (Југославија), лаж-ослобођења (1945.), лаж-хероји (партизани), лаж-војска (ЈНА), лаж-краљеви (Броз и наследник), лаж-устанци (седмојулски), лаж-празници (1. мај), лаж-срби (социјалисти), лаж-обновитељи (СПО), лаж-монархисти (СПО), лаж-политика (партијашење), лаж-елита (академици, банкари), лаж-традиција (етно-паганство), лаж-великани (Милош Обреновић), лажни савезници (Енглези, Французи), лаж-слободе (слободних зидара, кипа слободе), лаж-културе (подкултуре), лаж-уметности (жврљотине, бука, галама), лаж-музика (турбо фолк, rock ‘n roll), лаж-уметници (Кустурице), лаж-писци (Павићи), лаж-школа (без вере), лаж-наука (без теологије), лаж-пророци (Милић од Мачве, Енрико Јосиф), лажне вере (секте), лажне среће (потрошачке корпе), лаж-љубав (секс), лаж-вредности (американске), лаж-униформа (џинс), лаж- права (абортуси), лажне владике (Абрамовићи), лажно богословље (што слови по разуму - не по Богу), лаж-календар (новокалендараца) и тако даље, све лаж до лажи, против којих се монархисти боре мачем Речи Божије и оружјем Врлине - никако вештине.

И победиће!

Амин. Боже дај да тако буде.

____________

1 Нешто слично се десило и са југословенским комунистима и њиховом „аристократијом", која је, углавном, настала из редова ратника. Борци и првоборци (међу којима су се многи јуначки борили), носиоци партизанске споменице, предратни комунисти, „народни" „хероји", деца палих бораца, постају повлашћени слој у комунистичкој Југослааији, и из њихових редова се постављају да је у своме дому, када је заједно са родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, него и код  владајуће структуре, јер су они, по њиховом систему вредности, најбољи - највише су учинили за револуцију. Од најнижих делегата из месне заједнице, до највишег - „троструког (!?) хероја", сви су чланови повлашћених - комунистичких „аристократа", који титуле заслужише у II светском рату. Да је и у ову нову „аристократију", насталу из ратничких редова, убрзо продрла корупција, грабеж, лаж, отимачина, властољубље, опште је познато те је и њихова „аристократија" крива, најпре за морално кварење народа, а потом и за лропаст њихове државе,

2 Данас, на нашу несрећу, често није тако. Довољно је да неко заврши богословску школу да би био рукоположен за свештеника (о моралним квалитетима будућег пастира врло мало се брине, а о његовој побожности нимало). Даље, дешава се, засад ређе, да за манастирске старешине владике постављају калуђере не по духовности већ по неким критеријумима „од овога света". (Тако, данас на Светој Гори Васељенски патријарх смењује игумане који се противе гажењу догмата разним екуменизмима, молитвеним скуповима са инославнима итд., те постављају за игумане калуђере који ће Васељенску патријаршију у свему подржати.) И, у новије време, да би неко био постављен за владику мора поседовати диплому о завршеној високој теолошкој школи. Макар био светога живота, а без такве дипломе, катедру не може добити.

3 За људе који нису истински богомољци, па макар били пуни врлина и надасве „добри људи" (као по оној новокомпонованој: добар човек добар комуниста), то не важи. Синови таквих људи лако могу постати нељуди, нимало налик својим родитељима. Не поштујући највиши и темељни ауторитет - Бога Оца, лако ће остати без осећаја и за остале ауторитете: родитеља, школе, државе, па и полиције као ауторитета силе и принуде - морал више нема никакву чврсту основу.

Извор: Часопис „Образ“ број 3-4/1996.

Приређивач: „Борба за веру“

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 јануар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 101 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.