Слободан Антонић, редовни професор Философског факултета Универзитета у Београду, социолог и политички аналитичар, један је од угледних делатника нашег јавног простора. Аутор је низа значајних књига, међу којима су и „Срби и Евро-Срби: расправе о нацији и политици“, “Вајмарска Србија“, “Културни рат у Србији“, “Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга“, „Вишијевска Србија“, итд. Познат је као храбар човек, спреман да се суочи са изазовима домаће и светске србофобије, али и као веома проницљив ум који се озбиљно и одговорно бави изазовима савремености, какви су, између осталих, радикални феминизам и тзв. ЛГБТ покрет. Бавећи се питањима саврeменог идентитета нашег народа, суочавао се и са „црквеном тематиком“. Зато смо га замолили за један разговор, на шта се он љубазно одазвао.      

- Господине професоре, већ дуго се бавите феноменом културног рата у свету и Србији. Како време пролази, све више долазите на становиште да се културни рат широм планете, па и код нас, води између агресивног глобалистичког секуларизма и религиозно – моралних вредности традиционалних друштава. Шта бисте нам могли рећи о томе? Где се данас налазимо?      

Господине Димитријевићу, ако посматрамо дешавања из једне философско-историјске перспективе, за коју знам да и Ви, и читаоци „Борбе за веру“ имате разумевања, могло би се рећи да је посреди својеврсни културни рат светске капиталистичке империје – у чијем средишту се налази култ финансијског Мамона – против свих традиционалних друштава на планети. То је глобални рат, са планетарним и историјским последицама. Крајњи циљ је да се сви људски односи меркантилизују, то јест претворе у тржишне, а да се сва бића и све ствари комодификују, то јест претворе у робу. Не само да буквално све, и буквално свако треба да буде на продају, већ и сви људи треба да се руководе само једном вредношћу – новцем, који има да постане вредносно мерило свега.

Ви сте поменули феминизам, па ћу Вам дати пример из те области. Суштина феминистичке идеологије – а то је само једна од доминантних, глобалних, криптокапиталистичких идеологија – јесте тежња ка комодификацији свих жена на планети, тачније њихово претварање у радну снагу коју ће глобални капитал да купује на тржишту. Што више жена буде на тржишу, то ће радна снага, и мушка и женска,  бити јефтинија, па ће се капитал брже и боље плодити. Дакле, када се проповеда модерна норма – да је жена вредна и „самоостварена“ само ако се налази на тржишту, тј. само ако зарађује новац – онда ту није реч ни о каквој „еманципацији“ жена, већ о настојању да што више жена изађе на тржиште како би се снизила цена радне снаге. Феминизам је данас просто тројански коњ глобалног капитализма за продор у недовољно меркантилизована, традиционалистичка друштва Источне Европе, Азије, или Африке.

У том контексту хоћу да Вам скренем пажњу и на омиљену феминистичку идеологему о женском „неплаћеном раду у кући“. Ту се лепо види мамонитска идеја о меркантилизацији свега, па и породичних односа. Јер, да би се исправила „мушка експлоатација жена“, чланови породице треба једни другима да плаћају за оно што раде у кући. Или то, уместо њих, треба да ради држава, свеједно. Али битно је да новац постане медијум који „праведно“ повезује чланове породице. То је тачно она разарајућа и тоталитарна одлика капитала коју је уочио још Маркс, 1848, када је писао да капитал „не оставља између човека и човека никакву другу везу осим голог интереса, осим безосећајног `плаћања у готову`“, због чега се чак и „породични однос своди на чисто новчани однос“.

Дакле, уместо љубави, посвећености и достојанства мужа и жене – као темељних и градивних врлина породице, феминизам прописује норму новчаног односа („чисти рачун“) у коме „патрнери“ заправо једни другима плаћају услуге. Тај захтев за претварање породичног рада у робу, а породичних односа у тржишни однос, само је један од начина ломљења преосталих људских веза. Циљ је, наравно, да се што више ослаби породица као заједница, и да се њеним растакањем добију атомизовани и раслабљени „индивидууми“ који ће онда постати лака жртва система.

Мислим да ћете се сложити са мном у оцени да баш такав, атомизовани и раслабљени „индивидуум“ јесте тај „нови човек“ кога упорно производи капиталистичка империја. То је човек који је пре подне послушно-роботизовани произвођач, а поподне и увече лакомислено-хистерични потрошач. Он до 17 часова треба да мисли само како да заради што више новаца, а од 17 часова само да мисли како тај новац што пре и „што забавније“ да потроши. Главна забава је, наравно, „шопинг“, та мамонитска „молитва“ која се свечано обавља у својеврсним храмовима – „шопинг моловима“. Али, и све друге „забаве“ су спојене са трошењем новца, што бржим, то пожељнијим. На модерном тржишту највећи део робе чине којештарије, које може да купи једино лакомислено-хистерична особа. Отуда је инфантилизација и еуфоризација потрошача главни циљ „рекламне индустрије“.

За мене је оличење тога реклама за пиво која каже: „Направи тоталну будалу од себе!“ (www.youtube.com/watch?v=CVjXt_v1roM). То је управо идеал мамонитске културе – направити од људи идиоте, имбециле који су поносни на свој дебилитет, па са радошћу служе култу Мамона и његових свештеника.

- У својој књизи „Културни рат у Србији“ писали сте о својеврсном антиглобалистичком потенцијалу хришћанства. У чему је тај потенцијал? Да ли га је могуће остварити у друштву и политици данас?                                                                                                                  

Посматрано у светскоисторијском контексту, хришћанство је хиљадугодишња цивилизација, која још баштини и оно најбоље из претходне, хиљадугодишње цивилизације Грчке и Рима. То је, дакле, моћна кулутура у чијем средишту није ни новац, као код модерних мамониста, ни хировити и деспотски бог, као код исламиста, ни лимбо-ништавило, као код будиста, већ Богочовек, Логос који се оваплотио и који се сваком човеку може отворити, само ако га овај потражи.

Али, управо та, планетарно најмоћнија култура, данашња је главна жртва мамонитског култа. Тај култ се у утроби централних друштава западног Хришћанства почео развијати негде у 16. веку. А онда је у 20. веку, баш као „Осми путник“ у истоименом филму, то чудовиште искочило из утробе атлантске Европе и САД. Оно је при том, исто као у филму, усмртило свог домаћина. Зато се данас о друштвима САД и ЕУ говори као о „постхришћанским друштвима“. И то је тачно, не само са становишта статистичке религиозности, већ и са становишта система вредности.

Недавно сам на једном сајту прочитао да је извесном британском брачном пару судски ускраћена могућност да буде усвојитељ, због „ризика да `зарази` дете хришћанским погледом на моралност“ (www.dailymail.co.uk/news/article-1361469/Christian-beliefs-DO-lose-gay-rights-Judges-ruling-devout-foster-couple-lose-case.html#axzz2Jrrpjf7I). Као пример је наведено да тај брачни пар држи како је хомосексуалност у нескладу са „Божијим законом и моралом“, а такав став је друштвено неприхватљив – неприхватљив са становишта званичних вредности данашњег британског друштва. Имајући у виду прецедентно право Британије, то би требало да значи да породице које негују традиционалне хришћанске вредности од сада више и званично неће моћи добити децу на усвајање. Е то Вам је карактеристична слика постхришћанских западних друштава.

Дакле, мамонитски култ, усмртивши највећи део западног Хришћанства, сада је кренуо и овамо, на исток. Онако како ја видим светски ток, рекао бих да је Источно Хришћанство, захваљујући комунизму, током већег дела 20. века било делимично конзервирано, односно сачувано од дејства мамонизма. Дозволите да такву оцену мало подробније објасним.

Комунизам је, са једне стране, био непријатељ хришћанства, али само спољашњи. Он је доживљавао хришћанство као супарника по питању: шта је централна јавна врлина у друштву? Хришћанска концепција је била да је то лојалност небеском Јерусалиму, а комунистичка да је то лојалност путу у егалитаристичку Утопију. Али, природа и једне и друге културе, осим у раздобљима распада и декаденције, у основи није била материјалистичка. Зато комунизам ипак није успео да уништи Цркву на хришћанском Истоку, иако ју је прилично ослабио. Он ју је прогонио, да тако кажем, телесно, и ту јој је нанео многе тешке ране. Али јој душу ипак није узео.

Мамонизам, међутим, ставља лично стицање новца и његово брзо и распусно трошење за средишњу друштвену и личну вредност. Тиме практично нестаје јавна врлина из друштва. Јер, врлина је спремност на жртву због неког другог или нечег изван себе. А материјализам, хедонизам и егоизам, то мамонитско свето тројство, не траже жртву такве врсте. Они нам баш кажу – „буди што год хоћеш и ради што год хоћеш, само ако ти то прија – и ако можеш, наравно“.

Зато је за Хришћанство мамонизам опаснији и разорнији непријатељ од комунизма. Јер, комунизам се кретао по површини, бавећи се својином, државом, економијом... Мамонизам пак разара саму супстанцу друштва као заједнице, он разара човека као бића заједнице, правећи од нас саможиве, атомизоване хомункуле. Мамонизам прво захвата економску и политичку елиту, па средње слојеве, и спушта се до нижих класа, не поштеђујући, наравно, ни Цркву, то јест клир и лаос. И кад заврши свој поход на неко друштво, то друштво је гњило по целој вертикали. И тешко да преостане институција која нема пресек труле јабуке – споља још глатка љуштура, а изнутра трулеж.

Стога се, да се вратимо на причу о глобалном културном рату, главна светскоисторијска битка данас води, мислим, баш овде – у земљама Источног Хришћанства. Србија је ту свакако важна стратешка тачка. Али, судбина хришћанске цивилизације заправо се решава у бици за Русију. Ако Русија остане хришћанска земља, и други хришћани ће се лакше спасити „поганих пећи“ Мамона. Ако се пак и Русија дехристијанизује, култ Мамона ће обезбедити глобалну доминацију, а Хришћанство ће се морати свуда спустити у друштвене катакомбе.

- Једно од кључних питања хришћанства данас је питање екуменизма, као својеврсног „религиозног глобализма“. Колико је екуменизам истинско стремљење сусрету подељених хришћана, а колико својеврсна глобалистичка политика?

   Хришћански екуменизам је добра ствар када се, у оквиру светско-историјског феномена какав је културни рат, обједињују снаге хришћана на глобалном нивоу. Јер, глобалној мамонитској империји може да се супротстави само глобални отпор хришћана.

Али, бојим се да механичко обједињавање институција може бити ризично, па и контрапродуктивно. Наиме, као што рекох, део хришћанских установа на Западу је практички мртво. Њихове цркве су сада само велике бетонске гробнице и ништа више. Јер, кад чујете за цркве са геј бискупима, женама свештеницама и Библијама преведеним у складу са „политичком коректношћу“ – због чега се у њима говори о „Богињи мајци“ и „Иси Христи“, а при томе још и прочитате да се многе такве цркве  продају пошто у њима више нема верника – онда схватите да и цркве такође могу бити „постхришћанске установе“.

Зашто бисмо стога ту западну гробницу венчавали са живом Црквом на Истоку? Бојим се да то може бити доста погрешно. Хришћански екуменизам ипак би можда пре требало да буде питање међусобног препознавања и одглашавања хришћана у духу и вери, а не сједињавања црквених институционалних хијерархија ради више новца и моћи.

- У својим текстовима, какав је „Божић и рађање ЕУ православља“, бавили сте се „екуменизмом у пракси“, то јест наметањем нових образаца религиозног и обичајног понашања православним Србима, попут календара. Сваке године, ЕУ медији у нас покушавају да нас убеде како је срамота што Божић славимо 7. јануара по грађанском календару. Тада сте рекли: други православни народи можда и могу, лако и лагодно, да мењају богослужбени календар, али Срби, који су, између осталог, у НДХ страдали због свог Божића 7. јануара, не могу то да чине – преци их обавезују. Да ли је питање богослужбеног календара заиста ЕУ питање, или нешто друго?

Одмах да кажем, нисам стручњак за богословска питања и о тим стварима се не усуђујем да расправљам. Настојању да се српска Црква реформише по питању календара супротставио сам се јавно само зато што су пропоненти те „реформе“ долазили из медијско-грађанистичке сфере. А и зато што верујем да питање нашег црквеног календара није само литургијско питање, већ и народно и идентитетско питање. И ту онда свако може и треба да каже своје мишљење.

Догматска и литургијска питања су већ нешто друго – мада је право чудо колико има живости и расправе око тога међу нашим верујућим светом. Разлог томе свакако је извесна реформа која видим да се предузима у литургијском животу појединих епархија СПЦ и која, како ми се чини, није баш најбоље објашњена. Или је обичном људском уму, какав је и мој, бар није лако разумети. Морам да признам да и мене понекад зачуде фотографије нових православних храмова без иконостаса, или кад прочитам да се из литургије избацује свако помињање душе, или пак кад видим да моја деца из веронауке више времена проводе бојећи и украшавајући цртеж епископа, него учећи имена и дела св. Апостола.

Али, кажем, то су већ богословска питања у која не бих да се мешам. Но као социолог, не могу а да не приметим велику духовну живост која ова питања изазивају код наших обичних верника. У том смислу ме Срби понекад подсећају на Ромеје, који су импресионирали посетиоце са Запада жустрином и упућеношћу с којом су расправљали о богословским темама. Хегел у Философији историје, говорећи о Византији, са чуђењем наводи сведочења да су у Цариграду обичне занатлије или радници на улици, по пекарама или радионицама, жестоко расправљали о најсуптилнијим теолошким питањима, те да су главни грађански нереди избијали управо због тога. „У спору да ли је Христос ՙоμооύσιοϛ или ՙоμоιоύσιοϛ, то јест да ли је исте или сличне природе с Богом, то једно `ι` коштало је живота многе хиљаде људи“, пише, чудећи се, Хегел.

Међутим, Хегел није разумео да су Ромеји, посебно они у Цариграду, себе доживљавали као Нови Израиљ. Они су веровали да је њихов светско-историјски задатак тај да чувају чистоту вере, те да је њихова лична и колективна судбина некако везана за успешност са којом обављају тај задатак.

Мислим да и данас многи истински верујући Срби баштине тај дух. А управо је његово присуство овде за мене један од показатеља колико је Црква од Истока и даље жива. Видим да се неке владике због овога љуте на своју паству. Али, мени се чини да у томе има и понека добра страна.

- Црква је остала последњи уцелињујући чинилац нашег народа. У свом огледу „Зашто руше Цркву?“ писали сте, поводом случаја владике Артемија, о дезинтеграционим процесима у нашем црквеном животу. Касније се, из депеша „Викиликса“, сазнало да Црква јесте на удару Империје, и да има оних који, изнутра, са Империјом сарађују на разградњи самосталног духовног живота оне заједнице коју је утемељио Свети Сава. У ком правцу, по Вама, могу да се одвијају догађаји?                                                                                                            

Већ сам изнео своје лаичко мишљење о томе да претварање епископа у „мале папе“ може озбиљно ослабити помесне Православне Цркве, и тако олакшати поход мамонитске империје на Исток. Овоме бих још могао додати једино то да статусно-репрезентативни елементи тог „микропапизма“ – од скупих ципела високог клира, до њихових луксузних лимузина – такође остављају утисак о успешности Drang nach Osten мамонизма.

Али,  хајде да опет на дешавања гледамо из светско-историјске перспективе. Црква се често налазила под притиском – а најчешће је то био управо комбиновани притисак споља и изнутра – да се реформише, односно да се врати „својим коренима“. И што су биле веће и наглије те „реформе“, изгеда да је била већа штета за Хришћанство.

Узмите за пример штету које је иконоборство, 8. и 9. века, нанело Цркви. Не само да је на хиљаде верних пострадало, већ су уништена читава столећа најсјајније хришћанске уметности – вишевековни уметнички и духовни подухват стотина монаха, иконописаца и живописаца. А иконоборство је у Цркву, па и у Источни Рим, дошло споља, бар једнако колико се развило и изнутра.

Такође, протестантизам је нанео немерљиву штету Хришћанству, не само због свог, такође радикалног иконоборства. Калвинизам је био један од историјских важнијих промотера мамонизма. А концепција Sola scriptura је најпре до бесмисла раздробила хришћанство на Западу, а онда и довела до тога да данас протестанске цркве, са лезбејским бискупињама које служе мисе по празним дворанама, буду главне постхришћанске установе у атлантском свету.

Све то ваља имати на уму када нас ухвати порив да баш ми реформишемо Цркву. Ни Римокатоличка црква не видим да се нешто усрећила са литургијским и другим реформама донетим на Другом ватиканском сабору. Зато ми није најјасније због чега би се хришћанима на Истоку журило са „поправљањем“ своје духовне баштине и свог литургијског живота. Поготово ако се има у виду да те „поправке“ наилазе, некако, на превише спољног одобравања, из изванправославних, па и изванхришћанских кругова.

Али, опет кажем, нисам богослов и о томе нећу да судим. Само као социолог гледам светско поље историје и трудим се, наравно колико могу, да разумем логику збивања, те да својим јавним радом и саветом припомогнем да као хришћански народ не изгубимо себе, а ни своју душу.

- Господине професоре, срдачно Вам хвала.

Разговор водио:

Владимир Димитријевић