header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Интервју (5.) – Проф. др Вељко Ђурић Мишина
Интервју (5.) – Проф. др Вељко Ђурић Мишина Штампај Е-пошта
уторак, 12 фебруар 2013

 Господин Вељко Ђурић Мишина, доктор историјских наука, један је од наших најугледнијих историчара који се баве прочавањем новије историје Србске Православне Цркве. Радио је у Историјском музеју Србије, на Философском факултету Универзитета у Приштини и у Институту за српску културу у Лепосавићу. Иза њега стоји низ вредних и значајних књига, на десетине текстова и огледа објављених у часописима.

Најпре је 1989. објавио књигу Усташе и православље – Хрватска православна црква, 1990. Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској – Прилози за историју верског геноцида, 1997. доктарат Голгота Српске православне цркве 1941-1945. године, 2000-2001. Летопис Српске православне цркве 1946-1958. године – Време патријарха Гаврила (1946-1950) и патријарха Викентија, 2009. Варнава, патријарх српски, 2012. Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену,

Урадио је и документарне филмове о патријарсима Варнави „И живот за православље“ и Герману „Патријарх у обезбоженом времену“.

Његова двотомна монографија о патријарху Герману прави је пример како се приступа сложеном и одговорном послу писања црквене историје. Разговор с господином Ђурићем зато је добар повод да видимо у чему је историја учитељица живота (иако су Срби њени вечити понављачи).   

Господине Ђурићу, да кренемо од биографије. Рођени сте од Ђуре и Стане Мишина, у селу Косоре код вароши Врлика крај Книна, 1952. године. Ту сте и крштени и завршили првих седам разреда основне школе. Из славног сте србског краја из кога су Срби, после вековног живљења, протерани. Како се осећате кад се опоменете завичаја?

Немам готово никакве носталгије за родним крајем, јер је у мени јачи осећај да је моја генерација испунила предсказање предака о животу у Србији. Уосталом, Далматинска Загора је „дошла“ са истока и на исток смо се вратили. Република Српска Крајина је покушај да направе своју државу на Тромеђи. Крајина је трајала четири године. Уосталом, Париска комуна је трајала само 71 дан па је „ушла“ у историју. Крајина је доказ да је одбрана биолошког опстанка народа божанско право. Пропаст Крајине је сасвим друга ствар – америчко-хрватски рат против Крајине окончан је августа 1995. године и уз здушну подршку политичког руководства Србије које никако није схватало да Југославије више нема већ да Србија мора да пређе с друге стране Дрине под именом Западна Србија. У пропасти Крајине своје „место“ имало је и политичко руководство Српске које није гледало изван авнојевских граница Босне и Херцеговине. Српска крајина је историја! А та историја се носи у срцу.

Гимназију и Философски факултет завршили сте у Београду, а  докторирали сте у Новом Саду. Када је, и зашто, почело Ваше занимање за историју наше Цркве у крвавом 20. веку? Да ли је на то утицало Ваше суочавање са искушењима црквеног живота у доба брозоморе? Или порекло из краја који је у Другом светском рату толико пострадао од борбеног римокатолицизма усташа?

Прошлост о којој су нам бабе и стрине причале темељила се на Косовском епском циклусу. А у тим песмама често се помињала црква, свештеник, сеобе. Као ђак шестог разреда пошао сам на веронауку у Врлици код свештеника Петра Олујића, жив је, хвала Богу, живи у Сиску. Било је то 1964-1966. године. Пресељење у Србију 1966. године водило ме је у другу колотечину. Тада сам се нашао у недоумици: прошлост о којој сам слушао у породици разликовала се од оног о чему су нам говорили у гимназији. Занимање за прошлост обновио сам уписом студија историје на Филозофском факултету. Студије су ме окренуле изучавању националне прошлости и то кроз историју Српске православне цркве. То траје ево већ три деценије.

Кардинала Степинца, војног викара усташке војске, многи његови браниоци хвале као човека који је протестовао против усташких злочина и расистичких доктрина. Нека буде тако: повремено је, сасвим млако, протестовао. Али, 1943. је пред папом бранио НДХ као неопходност, за шта је 1944. добио високо усташко одличје. Ипак, зар није његов највећи злочин пристанак на прекрштавање 250 хиљада православних Срба, које је Ватикан звао „хрватским дисидентима“, при чему је кардинал Маљоне говорио да се Рим весели толиком мноштву „пријелазника“? Зар Степинац није руководио тим насилним конверзијама, сасвим у духу средњовековног папизма?

Приче о усташама сам слушао у породици, али и о бежању читавих породица испред партизана у Далматинско Косово, код четника. Почетком 1966. чуо сам од оца о Николи Костуру, који је усташко клање и бацање у јаму преживео захваљујући италијанским војницима и лекарима, већ тада се помињала његова књига „Повратак из мртвих“ објављена у Америци. Породица је имала своју свесност о припадању српском народу чувањем традиције, православних верских обичаја поготову. Мада су у околини готово сви римокатолици и даље држали православне обичаје, нарочито обележавање славе, разлике сам приметио кроз њихове свештенике већ поласком у пети разред основне школе. Тада сам осетио њихов однос према нама а који се дискретно наслућивао кроз погрдно именовање изразом „ркаћи“. Током студија до мене су допрли часописи и књиге штампане изван Југославије (такозвана емигрантска литература), тада сам листао часопис Српског историјског културног друштва „Његош“ из Америке. Неколико година после завршетка студија имао саму рукама гомилу докумената о Независној Држави Хрватској. Даље интересовање ме је одвело у истраживање феномена Хрватске православне цркве па је тако настала и књига „Усташе и православље – Хрватска православна црква“ објављена 1989. године. Друга књига, у ствари зборник докумената, Прекрштавње Срба у Независној Држави Хрватској – Приолози за историју верског геноцида“, објављена 1991. ме је определила за однос према Римокатоликој цркви. Тих година читао сам рукопис „Крвава црква“Ђуре Виловића, некадашњег римокатоличког свештеника осуђеног на процесу са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. Тај рукопис је у мени зацементирао мишљење о Римокатоличкој цркви у Независној Држави Хрватској. У таквим осећањима приредио сам га за објављивање пре неколико година и штампао захваљујући разумевању утамниченог Војислава Шешеља. У том контексту могу да говорим о историјској кривици надбискупа загребачког Алојзија Степинца као првог свештеника у Хрвата. Загребачки Каптол још увек није објавио зборник докумената који би потврдили да је надбискуп помогао Србима. Да је било молби за помоћ могуће је доказати када Министарство унутрашњих послова Србије покаже фотографије свих делова надбискуповог Дневника. Надбискуп је „спашавао“ Србима душе у процесу прекрштавања. Објављено је довољно докумената који говоре о његовој улози у том вековном послу према православним Србима. Уосталом, треба се само подсетити на књиге Јован Радонића „Римска курија и јужнословенске земље“, објављену још 1950. године, и Радослава Грујића „Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове“, која чека треће издање. Радо бих учествовао на научном скупу у сред Загреба да покажем документа која показују улогу надбискупа Степинца у злочину у Независној Држави Хрватској. А он је, ипак, био само послушни слуга Ватикана. На жалост, јерархија наше Цркве није готово ништа предузела да се још више истражи и разјасни тај трагични период наше прошлости.

Да пређемо на Србску Цркву. Човек сте који њену историју одлично познајете. Како се наша Црква, а нарочито њен епископат, држала у претешком 20. веку? Које смо поразе претрпели, шта смо добили, колико смо светосавске храбрости и чврстине баштинили од својих предака и шта се предаје потомцима?

Господ Исус Христос је поред себе имао једног слабог ученика, апостола Јуду. И у новијој историји Српске православне цркве било је међу свештенослужитељима посрнулих људи. Такве личности историја ставља на дно. На другој страни су они који носе светло ка будућности. Један од готово заборављених архијереја јесте митрополит скопљански Јосиф Цвијовић, који је мудро водио Цркву у годинама када је патријарх Гаврило Дожић био интерниран и изван Југославије. На патријарха Германа мора се другачије гледати, готово сасвим супротно од досадашњег мишљења („црвени патријарх“, који су измислили управо комунисти и раширили по емиграцији) имајући у виду историјски оквир у коме је водио Цркву. Он је био у правом смислу етнарх! Његов наследник, по мом мишљењу, био је смерни монах, који је себе својим монашким животом предао Христу. Време је захтевало другог! Свети Николај Велимировић је веома комплексна личност – од Словена, Југословена до Србина, на страну његово беседништво, филозофија, књижевност и друго какво до сада није забележено. Наши архијереји нису иницирали писање историје Цркве од уједињења и обнављања Патријаршије 1920. године. Ми који нисмо у свештеним чиновима дали смо много више радова о том периоду. И то је добро јер то значи да смо окренути Цркви и својим занатом.

Српска православна црква је током 20. века претрпела страховите последице у свим саставним деловима (свештенство, верни народ и објекти) али у суштини није укаљала своју велику прошлост. Знамо да је знатан део српског народа лако поводљив за туђим и гадљив на своју прошлост, и то га води ка моралном посрнућу и историјској низбрдици. Како је Црква само део пуноће народа, онда и њу треба гледати у том контексту. На срећу има толико великих и угледних свештенослужитеља и њих можете пронаћи више у скромнијим манастирима и парохијама, па неколицина превараната или лопова у мантијама не значи ништа.

Оно што се данас дешава у Цркви – а о томе сте, стручно и храбро, писали и у књигама и на Интернету – свакако се не може разумети без онога што је СПЦ преживела под Титом и његовим измећарима. Колико има истине у томе да је велики део клира био под надзором тајне полиције Титовог режима, па да и да је сарађивао с истим? Зашто се код нас скоро нико (част изузецима, међу којима сте и Ви! ) није бавио, рецимо, Свештеничким удружењем, које је било средство за комунистички утицај на Цркву?

Неоспорно је да је Српска православна црква за комунистички режим била респектабилан противник против кога су коришћена готово сва могућа средства. Није се презало од убистава патријарха (по свему судећи, то се десило патријарху Викентију 1958. године) и свештенослужитеља, утамничењу појединих архијереја и свештенослужитеља, рушењу остатака храмова порушених у Независној Држави Хрватској. Посебан третман Цркве може се посматрати кроз делатност Савеза удружења православног свештенства, које је требало да буде коректив Синоду и Сабору. Није забележено да је неки државни функционер Хрват нанео толико зла Српској православној цркви као што су то чинили сами Срби, међу којима посебно место имају Слободан Пенезић Крцун и Александар Ранковић Марко. Примера ради, није Јосип Броз забранио наставак градње Храма Светог Саве у Београду. То су учинили Срби Благоје Нешковић, браћа Марковићи Момчило и Драгољуб, Петар Стамболић. Ипак, више зла од Срба из Србије нанели су бивши Срби а тада Црногорци. Прави пример за то је Милован Ђилас и још неколико генерала распорећених.

Неспорно је да је режим утицао на изборе појединих архијереја, али и постављање подобних свештеника на боље парохије. Све је имало позадину! Управо због тога што је био свестан свега тога, патријарх Герман је сачувао Цркву за нова времена. Последњих неколико година архипастирства није имао снаге да се супротстави разним утицајима чији се резултати виде ових година. На пример, кроз неслогу међу архијерејима која је приметна и кроз комбинаторику у избору нових архијереја. На срећу, то су само појединачни случајеви. 

Како су настајали наши трагични расколи у Македонији и Америци и колико је титоистичка власт стајала иза њих?

Комунистички режим је у свом поимању националног питања у Југославији и антисрпству то исказао кроз пројекте о републичким црквама. У том контексту треба посматрати стварање такозване Македонске православне цркве. Разбијање српске политичке емиграције, која је по својој суштини била изразито национална и антикомунистичка, спроведено је кроз Цркву. На том послу заједнички су радили југословенска Управа државнe безбедности и америчка обавештајна служба. Додуше, ни епископ Дионисије није био баш невин у свему томе. Раскол је трајао довољно дуго да се никада неће моћи да залечи. У том периоду американизација и протестантизација Срба учиниле су своје, па је отуђење значајно. Стога не говоримо о стотинама хиљада Срба у Америци већ о десетинама хиљада!

Како сагледавате нашу православну будућност? Хоћемо ли остати не само формално православни, него и верни светосављу као „православљу српског стила и искуства“ (Владика Николај)?

Добро знамо за пројекте о растурању православних Цркава, при чему се првенствено мисли  на Руску и Српску. Додуше, са Руском ће бити знатно теже јер иза ње стоји држава. Код нас је сасвим супротно: политички врх је против Цркве јер тако доказује своју сервилност западним господарима који су их и саставили на састанцима у амбасадама и честиткама из Брисела три сата пре затварања биралишта. Бојим се утицаја тих неколико припадника највишег политичког врха јер су већ показали да су спремни на свакојаке акције. Да би ово илустровао, подсећам на изјаве председника Србије о такозваној Македонској православној цркви и о невладиној организацији на Цетињу званој Црногорска православна црква.

Посебно место у ударцима на Цркву имају и поједини архијереји својим нечињењем онога што би требало да чине. Јер, проблем се решава у самом зачетку, а не када је увелико нарастао. Ни отуђеност од народа појединих епископа није толики проблем. Имајући у виду да солидно познајем прошлост, можда би требало разговарати о обнављању црквено-народних сабора, какви су били у Карловачкој митрополији.

Ипак, поред свих невоља које нас пролазимо и које нас чекају, не бојим се за будућност наше Цркве нити нашег Светосавља.

Сајт „Борба за веру“ помно прати Ваш рад. Имате ли Ви времена да пратите писање „Борбе за веру“ и неки савет за побољшање рада сајта?

 У моментима замора од рада на рачунару, радо „отворим“ неколико интернет адреса. Сајт „Борба за веру“ је један од њих је на њему има текстова који ме занимају. Како је он нечије приватно власништво, ја не могу да утичем на садржај, моја је слобода да отворим и да читам или не читам. Надам се да су отворени и за другу страну, да ће понудити полемику. Не бих желео да доживим оно што сам доживео на сајту Патријаршије: својевремено су објавили информације о премијеру филма и представљању зборника радова о патријарху Варнави а нису објавили име аутора и приређивача. Ред је!

На чему сада радите и кад можемо да очекујемо резултате?

Мада сам једини доктор историјских наука у Србији који ево већ четири године нема никакав посао (мада има искуства у раду у музеју, факултету, институту, архиву, библиотеци), довијам се како знам и умем како бих оставио што више трагова у науци. Радим неколико ствари: приводим крају припреме за штампу рукописа „Викентије Проданов: Патријарх у злом времену“ и сценарио за истоимени документарни филм (за који сам, узгред, добио нешто новца од Министарства културе и обећање да ће бити још). Понудио сам пројекат о документарној серији од осам епизода „Српска православна црква у југословенској држави 1918-1991. години! Очекујем разрешење с тим у вези до краја месеца.

Хвала Вам на разговору и нека Вас Бог чува!

Надам се да су читаоци имали шта да прочитају. Хвала на простору који сте ми дали.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

 

Осврт Уредништва:

Користимо ову прилику да се најпре захвалимо уваженом професору Вељку Ђурићу Мишини што је изашао у сусрет молби нашег сарадника Владимира Димитријевића и дао интервју за „Борбу за веру“.

Поводом исказа професора Вељка Ђурића да се нада да је „Борба за веру“ отворена и за другу страну и да ће понудити полемику, изреченом у контексту приче о непрофесионалном раду екуменистичко-новотарског патријаршијског сајта,  можемо слободно рећи да је управо „Борба за веру“ најотворенији од свих сајтова српског говорног подручја, који имају православну тематику. О томе, између много чега другог, сведоче и интервјуи које објављујемо, у којима њихови аутори имају пуну слободу за изношење својих личних ставова, при чему смо, у извесној мери, одступили од концепцијског устројства нашег сајта. О "отворености" "Борбе за веру"  "и за другу страну", имао је прилику да се увери и сам професор Вељко Ђурић када је, о узроцима смрти патријарха Варнаве Росића, водио полемику са нашим уваженим сарадником проф. др Србољубом Живановићем , којом приликом смо му дали сав неопходан простор за одговоре професору Живановићу, што се јасно може видети на следећим линковима:

1. Академик Србољуб Живановић: Поводом чланка „Смрт патријарха Варнаве још тајна“;

2.Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Казивање професора Ксенофона Шаховића студентима није доказ да је патријарх Варнава убијен тровањем;

3.Академик Србољуб Живановић: Одговор проф. др Вељку Ђурићу;

4. Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Одговор академику Србољубу Живановићу;

5.  Академик С. Живановић: Писмо професору Вељку Ђурићу Мишини.

Такође, пренели смо и текстове из полемике коју је на сајту НСПМ водио са протом Велибором Џомићем:          

1. Вељко Ђурић Мишина: Завођење за Голеш планину!

2. Вељко Ђурић Мишина: Завођење за Авалу планину.

 „Борба за веру“ је сајт који је од свог оснивања био слободан и отворен за изношење различитих ставова, како би се вођењем унутарцрквеног дијалога дошло до црквоградилачких полазишта, без чега нема изласка из садашње тешке духовне кризе. Никада се нисмо либили да објавимо и текстове наших најжешћих критичара и неистомишљеника, па чак и оних који су нас клеветали и блатили, дубоко свесни истинитости речи Светог Владике Николаја, које смо недавно, за подсећање и нама и нашим посетиоцима, поставили на првој страници сајта: „Тешко је против истине борити се, а против лажи није. Ко се бори против истине, против Бога се бори. Ко се против лажи бори - бори се заједно са Богом против лажних људи и лажних дела људских.“

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +

Молимо наше цењене посетиоце да се помоле Богу за здравље и спасење душе раба Божијег Александра.

Уредништво

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.