header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Протојереј Андреј Ткачов: Човек је биће које подлеже Суду
Протојереј Андреј Ткачов: Човек је биће које подлеже Суду Штампај Е-пошта
понедељак, 11 март 2013

 Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.

Сваки од нас, - говорио је Диренмат – може бити смештен у затвор без изрицања кривице и свако ће у дубини душе знати због чега. Страшно је човеку да слуша, али тешко може да каже нешто против тога.

Ретки су они међу синовима људским који ће на овом последњем Суду моћи да подигну поглед према Ономе Који седи на предстолу. Већина ће стајати погнуте главе. Само у обичној земаљској реалности испредамо нити оправдања и плетемо чипку силогизама. На оном Суду ће све бити једноставније и брже.

Немојте мислити да се ради о апсурдном свету Јозефа К., који не зна због чега и не зна ко га је осудио, али је већ осуђен и мора умрети. Кафка је описао унутрашњи свет човека који више не верује у Бога и не зна Ко ће му судити, али саму неумољивост и неминовност суда и даље осећа у скривеној дубини свог срца. Таква је унутрашња трагедија човека новог доба. И тада заиста настаје апсурдна ситуација која се меша с осећањем осуђености. Међутим, у нашем случају Судија не крије Своје лице и не скрива тачке оптужбе. Исто као што унапред објављује да сви чују шта је потребно за оправдање.

Нема ту ничег натприродног. Треба једноставно схватити да овај свет није место насладе, већ робија и долина плача. Људи болују, потребна им је храна и одећа, трпе насиље, бачени су у затвор, ударају о хиљаде окамењених проблема као риба о лед. И треба помагати људима да носе свој крст. Треба плакати с онима који плачу и радовати се с онима који се радују. Треба делити храну, пуштати под кров путнике, посећивати болеснике и бринути се о затвореницима. По речима Антона Павловича Чехова, на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко с чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Срећан човек је дужан да буде самилостан. На вратима нашег срца управо и стоји Неко Ко куца и чека да Му отворе. То је речено у Апокалипси и најбоље ствари које постоје у књижевности, традиционално понављају оно што постоји у Светом Писму.

Христос је заиста Бог Који је постао човек. Он је постао један од нас како бисмо свакодневно могли да Га сретнемо. Као што су легендарни калифи у стара времена облачили просту одећу и обилазили град, мешали се с гомилом и ослушкивали разговоре, тако се и наш Господ помешао с нама и свакодневно хода међу људима који Га не препознају. Он се налази на пријемном оделењу у дому здравља и на аутобуској станици; може се приметити у кафићу и у реду испред благајничког шалтера.

Можемо Га обући, а можемо Му одузети и последњу кошуљу. Можемо Га пустити у своју кућу, а можемо Га отерати из Његовог стана и преступно га присвојити. Можемо доћи код Њега у тамницу, али можемо и да Га бацимо у тамницу или због лажне оптужбе или без суда и истраге. Можемо тући Христа и лечити Христа. Можемо се заступати за Јединородног и можемо Га гурати с пута као беспомоћног слепог старца. Управо у томе ће се састојати велика новост Судњег дана. Људи ће изненада сазнати да су све што су учинили – учинили лично Христу. Лично Христа су слагали, лично за Христа су се заступили, лично Христа су покрали, лично Христу су обрисали сузе или превили ране. Тада ће се праведницима завртети у глави и они ће уздахнути запањено: „Кад смо Те видели гладног или жедног, голог или болесног?“ И Он ће им одговорити дивним речима које свако од вас треба да зна напамет. А грешници ће завапити. Њихове жалбе же бити једноставне: „Зар бих Ти избио зубе да сам знао да си то Ти? Зар би ми било жао да Ти дам новац да сам знао да сам Те препознао?“ И тако даље и томе слично. Међутим, кривица и јесте управо у томе што нисмо видели, нисмо препознавали, нисмо примећивали. Неко је ломио кости Ивану Ивановичу, а плакао је Христос. Неко је писао пријаву против Петра Петровича, а „марица“ је ноћу одвезла Господа. И нико Га није препознао, зато што људи нису веровали, нису размишљали и нису слушали савест. Кад би Господ сад дошао у слави, ко Му се не би поклонио, ко би одбио да Му послужи? Каријеристи и улизице би све престигли како би први целивали отисак Његове стопе у земаљској прашини. Али, Он више воли да поступа другачије. Он крије Свој Лик и показује нам Се свакодневно у обичном обличју како би Му послужили они који имају веру и носе у себи благодат као благо у глиненој посуди и како би награде заиста били достојни они који ходе „вером, а не виђењем“.

Данас је већ неколико пута свако од нас видео Христа и није Га препознао. По навици се рукујемо с Њим и питамо: „Како си?“. Молимо Му се, не примећујући Њега Самог. Такво је наше слепило. Такво је понашање сужања у тамници егоизма. Али, Реч Божија је жива и делатна. Она је оштрија од сваког мача с двосеклом оштрицом и прониче у нашу свест сваки пут кад се Јеванђеље чита и проповеда. Христос је поред нас. Он се није оваплотио привидно, већ истински и стварно. Треба и можемо да Му служимо свакодневно чинећи најмања, најједноставнија добра дела, која свесно чинимо за своје ближње сећајући се Човека-Господа.

Хришћански свет је свет свесног човекољубља, које се рађа од мисли да је пред тобом у смиреном обличју – Цар неба и земље. На крају крајева, по овом критеријуму ће се опходити с нама на оном Суду за који нам је позив већ уручен вером, и чији датум на позиву још није наведен. – Да ли си веровао у Мене? Да ли си размишљао о Мени? Да ли си примећивао Моје присуство у свакодневици? Ако јеси, одевен сам одећом коју си Ми поклонио и нахрањен сам од твог новца. А ако ниси, покрао си Ме, преварио си Ме понизио си Ме. Ти лично или је то било уз твоју сагласност.

„И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у вечни живот.“

http://www.pravoslavie.ru/srpska/60002.htm

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 11 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.