Жељко Цвијановић

ЦРКВА ЋЕ ПОБЕДИТИ

Када једног дана неки вредни истраживач буде хтео да се бави српском „Смутним временом“ из прве две деценије 21. века, неће морати много да трага за примерима безумља. Биће довољно да завири у архиве српских медија, који су тих година радили као сасвим отворене агентуре страних служби, разарајући само ткиво сопствене вере, државе и народа. На местима тако густе концентрације безумља ствари су, међутим, између себе повезаније него на другим местима.

Иако на први поглед то не би требало да има никакве везе, није случајно да су сви медији који су се укључили у одвратну уцењивачку кампању против епископа Василија (Качавенде) и Српске православне цркве истовремено и они који енергично пропагирају одрицање Србије од Косова и Метохије, исти они који отворено заговарају претварање Србије у колонију најмоћнијих земаља ЕУ, то су исти они који се противе ма каквим везама Србије са Русијом, то су, на крају, управо они који нису пропустили ниједну прилику да стану иза интереса западних сила у Србији, још мање да се определе против интереса сопственог народа и државе.

Тешко уцењена бројним аферама – лажним или стварним, не могу да знам – Црква је у тим пројекцијама требало да буде једно од последњих места српског окупљања које ће то престати да буде. Отуда је избор времена за пласирање афера био раскринкавајуће јасан: уцењеној Цркви наложено је да ћути док се приводи крају отмица Косова и Метохије, док су се уцењивачи крили иза невешто израђених маски бораца за правду.

Али бедни империјални службеници не би то били да су се икад у себи срели са појмовима онтолошке датости и испољењима Духа Светог. И, као што криминалци обично падају тако што поимају да је психологија свих других људи као њихова, криминална, тако ова врста криминалаца покушава да уцени Цркву као да је она место на коме влада психологија клана и логика бандитизма. Међутим, онтологија наше Цркве, ма колико данас посустале и поколебане, налаже једноставну чињеницу да она без Косовског мита не постоји, да је тада иза граница сваког бића, да је без тог историјског састојка и без инспирације Духом Светим Свети архијерејски сабор тек група стараца која се пуким случајем налази на истом месту.

И Црква се, упркос уценама, огласила против откидања Косова, а, даће Бог, да ће се, као што је на косовском искушењу настајала, на њему сасвим вратити себи и преузети челно место у колони косовских заветника. Јер безумљу империјалних плаћеника није дато да разумеју да, ако некога уцењујете, тада га уцењујете да се одрекне неког свој интереса, а не онога без чега не би могао да постоји.

Зато ће Црква победити, јер не може да изгуби све док је на челу свог народа и док се бори за Косовски завет, исто тако као што не може да победи ако се тога одрекне. Када наступи заокрет, почетак краја српског „Смутног времена“ догодиће се најпре у Цркви, исто онако као што је у њој последњој „Смутно време“ и наступило. Иза тога заокрета остаће срамота и казна империјалних службеника, који су на Цркву подигли руку, и стид пред Богом и народом оних њених архијереја који су у руку тих медијских безумника у времену о коме говоримо повремено умели чак и да гурну нож.