У Еванђељу је речено: ''Каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој нашкоди'' (Марко 8,36). Ето колико је драгоцена душа људска! Она је скупља од целог света, са свим његовим ризницама  и благом. Али страшно је и помислити, колико ми мало схватамо достојанство своје бесмртне душе. На тело, то обитавалиште црва, тај окречени гроб, обраћамо све наше мисли од јутра до вечери, а на бесмртну душу, најдрагоценију и највољенију творевину Божију, на икону Његове славе и величанства, једва да обратимо једну мисао током целе недеље.

Тело не подноси ниједне мрље на лицу, никакве приљавштине на рукама, никакве закрпе на одећи; а душа је од главе до пете покривена нечистотама, и самопрелази из једног греховног глиба у други; и својом исповешћу једанпут у годиним, често лицемерном, само умножава закрпе на својој одећи, а не обнавља је.

За благостање тела потребне су разне врсте забава и задовољстава; оно често исцрпљује читаве породице, за њега су људи понекад спремни на напоре сваке врсте; а јадна душа једва има један сат у недељне дане за слушање божанствене Литургије, једва неколико минута за јутарњу и вечерњу молитву, једва сакупи новчиће за давање милостиње, и задовољна је када се са једним хладним уздахом сети смрти.

Ради здравља и очувања тела људи мењају ваздух и боравиште, позивају најискусније и најудаљеније лекаре, уздржавају се од хране и пића, узимају горке лекове, дозвољавају да их секу и горе; а за здравље душе, за избегавање саблазни, за удаљавање од греховне заразе не чине ниједан корак, већ остају на том истом ваздуху, у том истом лошем друштву, у тој истој порочној кући, и не траже никаквог лекара души, или бирају лекара непознатог и неискусног, и скривају пред њим оно, што је познато и небу и аду, и чиме се они сами хвале у друштву.

Кад умире тело, чује се жалост и очајање, а када умере душа од смртнога греха, тада често и не мисле о томе.

Тако ми нисмо свесни достојанства своје душе и слично Адаму и Еви, (про) дајемо своју душу за плод лепог изгледа.

Зашто пак ми, у крајњем случају, не плачемо слично Адаму и Еви? Плач оних који су изгубили душу мора бити болнији од плача Јеремије, који је, оплакујући несрећу свог народа, вапио: ''Ко ће дати глави мојој воду – очима мојим извор суза'' (Јеремија 9,1).

Ми се, у ствари, највише бринемо о сабирању блага, само на жалост, док су небеска блага вечна и бесконачна.

Свеблаги Господе! Помози нам да презиремо све што је пролазно, и да се бринемо о једино потребном спасењу душа наших.

(Превео Милутин Симовић)

 Извор: Православни Мисионар, бр. 3-6/1994.год., стр.148-149.