ВЕРСКА ИЛИ ЦРКВЕНА АПОСТАСИЈА:

„ЦРКВА ЛУКАВИХ“ И „ЦРКВА БЛУДНИЦА“

А Дух изричито говори дa ће у последња времена

 одступити неки од вере

слушајући духове преваре и науке демонске.

(1 Тим. 4. 1)

Отпад од истините вере може се показати у следећим облицима:

1.У изопачењу правог садржаја вероучења, у нарушавању њених догми, тј. у јересима.

2. У лажној вери или одрицању свега хришћанства, али у задржавању вере у Бога (као у муслимана, јевреја, незнабожаца).

3. У неверовању или у потпуној равнодушности према свакој вери, у атеизму, тј. у потпуном одрицању предмета вере: бића Божјег, бесмртности душе.

4) У богоборству, тј. активној борби против сваке вере, Бога и свега светог.

Најраширенији облик отпада, по мишљењу Епископа Теофана Затворника, биће изопачење правог хришћанства (јереси) или такозвано лажно хришћанство. „Јеванђеље ће бити познато свима - пише он - али једни неће веровати у њега, други, највећи део пашће у јерес, следећи за учењима која нису Богом дана, и градећи у себи веру на основу својих мудровања којекако повезаних са речима Писма. Овим самоизмишљеним верама се неће знати броја (...) Већ сада их је јако много, а биће их и joш више. Свако царство cвoja вepa, пa после свака област - cвoje исповедање, пa сваки град, док на крају не дођемо дотле да можда свака глава измисли cвoje исповедање. Тамо где свако себи сачињава веру, а не прима Богом предану, тамо и не може да буде друкчије. А cви такви ће себи придавати име хришћана (...) Остаће и део таквих који ће држати истиниту веру, онако како су је предали Cв. Апостоли. Али имеђу њима, знатан део ће бити правоверан само пo имену, док у срцу неће имати устројство које вepa тражи, јер ће узљубити oвaj век. Макар име хришћанско и било свеприсутно, и макар на cвe стране буду храмови и црквено чинодејствовање, cвe ће то бити само спољашњи вид иза кога ће се крити истинско отступништво (aпocmacuja). У таквој атмосфери ће се родити антихрист и рашће у таквом духу привидa. Затим ће, предавши се сатани, јавно отступити од вepe и за собом у отступништво од Христа повући cвe оне који се нису истински држали хришћанства, нагонећи их уз то да њега самог поштују као Бога" (Тумачење на 2. посланицу Солуњанима).

Овде ћемо подвући правило по коме ће свако лажно и лицемерно хришћанство неизбежно одвести своје следбенике признању Антихриста, или тога друштва које ће припремити његову појаву. Узалуд многи неће да виде велики значај догми. Тесну везу верских догми са морално-практичним животом и подвигом спасења објаснио је Епископ Игњатије Брјанчанинов и Митрополит Антоније. По учењу Цркве у делу спасења нема ништа важније од исповедања Богооткривене Истине. Сама Реч Божја сведочи да се Богу „треба клањати у Духу и истини" и да Бог само „такве поклонике" тражи и прима. (Јн. 4, 23-24). Истина није ништа безначајно са чиме се може поступити како се хоће. У Истини реално присуствује и Дух Истине, који од Oцa исходи. Али у свакој лажи реално присуствује и отац лажи, то јест ђаво. И зато човек који исповеда истину, прима и Духа Истине, а који исповеда лаж, неизбежно усваја и духа лажи, духа одбаченог.

Изван једине Православне Цркве нема и неће се наћи ни средства за тачно препознавање Антихриста нити благодатне силе за смело противљење њему и свима његовим искушењима. Овај закон неизбежне преваре и вечне пропасти свих оних који не примише љубав истине да би се спасли, истиче Св. ап. Павле: Изато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи, да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (...) Тако дакле, браћо, cтojтe чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом. (2 Сол. 2, 8-15). Тај исти закон наглашен је и у символу вере Св. Атанасија: „Ко хоће да се спасе, треба пре свега да држи веру православну, а ко њу поптпуно и без грешке не држи, тај ћe несумњиво пропасти на свагда".

„О истинитој Цркви у време Апостасије могу се навести речи пророка: Биће опустошена веома (Јез. 38, 8). То говори надахнути пророк када је у даљини времена видео време последње, судбу Цркве и моћно царство које је долазило са севера" (Еп. Игњатије Брјанчанинов, т. 4). Чврстина и самоодрицање у борби за истину биће изузетно ретка појава. Љубав према свету и његовом благу побеђиваће љубав према истини. Црквени јерарси са својим клиром и паством, који су прекинули везу са Христовом Истином, али који и даље лицемерно показују себе члановима истините Цркве, представљаће друштво које се у Св. Писму (Пс. 25, 5) зове:

„ЦЕРКОВ ЛУКАВНУЈУШЧИХ " („ЦРКВА ЛУКАВИХ")

Главна разлика између ње и древних јеретичких друштава биће у томе што ће ова „Црква" одрицати било какву своју неједнакост са истинитом Црквом. За верне биће веома тешко да разаберу где је истина. Али ту могу најбоље да помогну Свето Писмо и Свето Предање Цркве.

Упоредо са „црквом лукавнујушчих" постојаће друга „Црква", која може чак и да не изневери учење о вери, али при условима државног гоњења вере да ступи у тајни савез са богоборачком влашћу, добивајући и неку легализацију своје „црквене" делатности. И видех, пише Св. Јован Богослов, жену где седи на црвеној звери, која беше пуна имена хулних (...) И на челу њезином написано име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских (...) И видевши је, зачудих се чудом великим (Откр. 17, 3-6). А како и да се не зачуди Св. Тајновидац, кад је уместо истините Цркве првохришћанске - уместо Жене обучене у Сунце, уместо Чисте Девојке, Heвecme Христове, која бежи у пустињу oд звера (у нелегалном положају спасава се у катакомбама и пустињама од гоњења власти), у даљини будућих времена видео жену - „велику блудницу", где седи на зверу (Откр. 12, 17-18). Ово седење жене на зверу или отпад Цркве од брачног савеза са Христом и ступање у незаконити, прељубни савез са Антихристом или његовим претечама упоређује се у Св. Писму са нарушавањем брачне верности. Стога се у Св. Писму тај део цркве, који ће издати Христа и ступити у тајни договор са влашћу Звера, назива:

„ЦРКВА БЛУДНИЦА"

На појаву „цркве блуднице" у васељенским размерима може се гледати као на завршетак епохе апостасије, која изводи Антихриста на светску сцену. У време „цркве блуднице" за правог верника остаје један излаз - бегство у „пустињу", тј. прелаз у тајно и нелегално стање уз отказ од сваког покушаја тражења заштите својих права од тадашње власти. Црква-отступница сама ће отпочети непоштедно гоњење на остатак верних, који су остали верни истинитој Христовој Цркви Православној.

Они ће бити клеветани од своје лажне браће, извођени на судове и суђени и осуђивани, мучени и убијани (...) И видех жену где се oпиja од крви светих и од крви сведока Исусових. (Откр. 17, 6).

Наше време као почетак религиозне или црквене апостасије

Пошто у време Антихриста треба да се изврши (дефинитивно - п. п.) сједињење свих религија у једну религију - клањања Човеку-богу, зато ће се у време Апостасије као припрема томе извршити сједињење свих хришћанских вероисповести у једну „Цркву-лукавнујушчих" са једним циљем да се разруши истинита Црква Христова. Све то ми видимо у наше време. Сад се врши ужасна фалсификација Цркве путем апстрактног хришћанства. Сав значај доласка Христова на земљу већина види у Његовом учењу, заборављајући да „Он није долазио стога да би људима caoпштиo неколико нових истина. Не, него је Он долазио да би створио потпуно нови живот човечанства, тј. Цркву. Ово ново друштво људско, према мисли његовог Самог Творца, битно се разликује од свих људских сједињавања и удруживања " (Архиепископ Иларион, Хришћанства нема без Цркве, стр. 17-18). Господ Исус Христос дао је не само Своје учење, него и неопходну благодатну силу за извршавање Његова учења. И ова благодат предаје се вернима само у Цркви кроз Св. Тајне и живот по црквеним правилима. А благодат Божја или сила Духа Светога и гради Царство Божје у срцу човековом. Зато само у Цркви, а не у апстрактном хришћанству настаје и одржава се сједињавање човека са Богом, а у Богу и блиско сједињавање једног с другим. Св. ап. Павле, говорећи о јединству људи, увек говори о Духу Светом као узрочнику тога јединства, који обитава у Цркви. На тај начин Дух Свети који живи у Цркви даје сваком члану Цркве силу да буде нова твар (тамо, стр. 27). А безцрквено хришћанство, као на пример „Светски савез хришћанских студената", „Екуменски покрет", разне секте - „све то није ништа друго до унижавање и изопачавање Христове идеје о Цркви, што убија сваки прави хршићански, благодатни и црквени живот. И то ми треба добро да запамтимо да се не би саблазнили пропагандом општег хришћанства у замену тобоже раздељене Цркве. Нема хришћанства, нема Христа, нема благодати, нема Истине, нема живота, нема спасења, - ништа нема без Цркве, и све то jecтe само у јединој Цркви " (Архиеп. Иларион)./.../

Указавши на страшне признаке савремене Апостасије, која треба да се заврши доласком Антихриста, ми треба да се уздржимо од сваког покушаја одређивања било каквих рокова његовог јављања. Припрема за његово појављивање може да се развије врло брзо, а може бити одложена неочекиваним догађајима. Одлагање дефинитивног расплета изазива се милосрђем Божијим ради покајања и жеље за спасењем макар малог остатка верујућих. Али, када у срцима људи исчезне спасоносни страх Божији и способност за покајање, тада ће брзо наступити све казне предречене судовима Божијим.

Од западног света тешко је очекивати самостално буђење и покајнички подвиг, као и тежњу за духовни препород. А то једино може данас променити праведни суд Божји на милост и срљање човечанства у пропаст на спасење. То се може очекивати само од руског народа, кога и досадашња гоњења на веру нису раставила од Христа и Св. Православља. Отац Јован Кронштатски само је у руском народу видео могућност одлагања и задржавања надирућег царства таме. Јер по његовим речима, кад у руског народа не буде покајања, тада је крај света близу.

Само у Русији, при свеопштем покајању и пуној победи православне вере и Цркве, могла би бити обновљена „задржавајућа" царска и благословена и миропомазана власт, која би могла утицати и изазвати препород хришћана у целом свету. Од Русије су очекивали спасење целог света и инострани мислиоци: Г. Ферреро и В. Шубарт, који каже: ,,Само је Русија способна да одухови људски род, који се предао материјализму и жељи за влашћу". Али ако у Русији престане покајање и не дође до очекиване промене, брзи завршетак Апостасије и долазак Антихриста постаје неизбежним.

Садашње време захтева од нас највећу пажњу и високи духовни однос према свим појавама да би сачували себе од примања лажи за истину, те како би се уздржали од погрешних корака на путу ка бесповратној погибељи. Зато је потребан правилан духовни живот према прописима Св. Православне Цркве. „Треба ocтавити телесни и греховни живот, а затим, помоћу покајања и живота по Јеванђељским заповестима очистити и украсити душевни храм, после чега га осењује Свети Дух и извршава у њему коначно очишћење и спремање. У такав храм (душе) усељава се Бог и устројава у њему Своје духовно, невидљиво, али уједно и потуно осетно и разумљиво царство. Ко прими у себе Царство Божје, тај ће имати јасну представу о другом доласку Богочовека, и моћи ће препознати и избећи Антихриста, и успротивити му се. Ко пак не прими у себе Царство Божје, тај неће препознати Антихриста; тај ће неизоставно на несхватљив начин и за самог себе постати његов следбеник; тај неће разазнати да се приближава крај света и да наступа страшни други долазак Христов (в. Лк. 17, 20-21; 2 Пт. 3, 3-4), те ће га затећи неспремним. Никакво људско учење неће бити довољно за поуку о томе што потребује поуку од Самог Бога. Онај ко има у себи Царство Божје, има за руководиоца Светога Духа, који поучава о свакој истини (Јн. 16, 13) човека кога руководи и неће му допустити да буде обманут лажју, која серади лакше преваре издаје за истину" (Еп. Игњатије Брјанчанинов т. 4, стр. 270-271).

Савремена епоха Апостасије јесте за нас последња опомена о тој страшној невољи, која ускоро може да настане у целом свету. Она је истовремено и опомена да држимо најтешњу везу са Истинитом Православном Црквом Христовом у којој једино и можемо задобити спаситељну благодат Божију, која ће нас сачувати од невољних погубних грешака у распознавању правог пута...  

Крај.