Монах, отац Јаков Арсовић (мирско му име Радоје), велики по животу, знању и делима спада међу најзапаженије духовне монашке личности нашег времена. Истина, његов спољашњи изглед одавао је обичног и простог монаха. Међутим, он је у свом смирењу био права духовна ризница украшена многим хришћанским врлинама и монашким подвизима.

Рођен је 1894. године у Равној Гори, општина Кушићи код Ивањице. Основно и више образовање стекао је у својој земљи. У свом селу био је најмирније дете и најбољи ђак у школи. У Паризу, на Сорбони, докторирао је из области философије са најбољим успехом, премда се бавио и другим наукама као што су медицинске, правне, теолошке. Када је после првог светског рата, у православном српском народу наступио религиозно-морални преображај богомољачким покретом, који је предводио владика жички Николај, покренут је истом религиозном струјом и Радоје Арсовић.

Он се до тада, веле, није интересовао за религију и религиозни живот. Тако је Бог на чудесан начин, преко владике Николаја претворио Радоја Арсовића у великог духовника и подвижника. Једно време, пре свог духовног препорода радио је у нашој амбасади у Паризу. У то време, пре другог светског рата, владика Николај се налазио као епископ на дужности у Охридско-битољској епархији, а Жичком епархијом са седиштем у Чачку администрирао је. Закаже он тада велики народни сабор у Врњачкој Бањи. Чак је и попуст на железници за ту прилику издејствовао од 20%. Силан свет се сакупио. Дошло је много и богомољаца и проповедника из Богомољачког покрета. Радоје Арсовић као да је био покренут промислом Божјим из Париза нашао се, веле, баш тих дана на одмору у Врњачкој Бањи.

Седео је у парку на клупи, посматрао онај свет и одмарао се. Испред њега су били и богомољци пропведници, Владика и маса народа. После познате Владичине проповеди ређали су се и други проповедници. Један Богомољац са села проповедао је једној групи народа реч Божју. Радоје Арсовић , како се налазио близу њега, пажљиво је пратио сваку реч тога проповедника у сељачком гуњу. Када је завршио проповед пришао му је, честитао и упитао одакле је и какве школе има. Кад је сзнао да је обичан човек са села и са четири разреда основне, колико је тада село највише могло дати, он се замисли како је тај верујући наш сељак, без школе постигао толико знање и тако речито Богопознање, а он ето, са толиким школама удаљио се од свега тога. Тада приђе владици Николају и упита га да ли би хтео да га прими да буде у манастиру монах. Познавајући га из ранијих разговора с њим, Владика оћута, па му рече:"После три дана дођи код мене у Охрид у Митрополију, па ћемо видети.У Чачку је упознао Владику. С њим је упознао и богомољачки покрет, чије је скупове радо посећивао и на њима доцније пропведао. "Тако је Радоје Арсовић напустио дипломатску службу у Паризу и дошао у Охрид, а потом Битољ код владике Николаја. Није се више носио господствено и отмено.

Носио је просто похабано одело. Видећи га тако необичајено скромно одевеног, његова сестра Иванка, која је живела у Чачку купи му ново, лепо одело. Но он га понуди првом сиромаху кога сретне на улици, тј. понуди му размену, а сиромах му одговори: "Нећу, лопове, то си ти сигурно некоме украо, па сад хоћеш мени да подвалиш"... Са повратком Владичиним из Македоније у Краљево на жичку епархију доћи ће у Жичу и Радоје Арсовић као и већи број монаха из манастира Светог Наума. У то време из Македоније долазе у жичку епархију из Манастира Калишта и отац архимандрит Рафаило Хиландарац с већим бројем монахиња. Доласком у Жичу запажено је да се Арсовић одликује ретким смирењем, светоотачком мудрошћу и ћутљивошћу, то јест молчанијем.Говорио је само онда кад је неопходно, и тада се од њега имало шта и чути. Одрекавши се каријере и положаја у друштву, које му је обезбеђивало његово високо образовање, одрекао се и многих других задовољстава: брака, лепог одевања, добре хране и тако даље.

Упознао је владику Николаја , како рекосмо још док је епископија била у Чачку , а сада кад се с њим вратио из охридско-битољске епархоје у Жичу, Жича добија своју малу штампарију са ручним и ножним покретањем, јер тада електричне струје још није имала. Њен главни и одговорни уредник и штампар постаје нови жички искушеник др Падоје Арсовић. У почетку је све сам радио, уз незнатну помоћ монаха оца Тихона Ђурића, а касније му долази у помоћ из Хришћанске заједнице у Крагујевцу Ивањичанин Драгољуб Зарић као стручан словослагач, који ће се ускоро у Жичи замонашити и постати монах Дионисије. Аровићу и њему биће стални помоћник плавокоси дечак из Ораховице изнад Љубовије, жички искушеник Живорад Васић, који ће се убрзо показати даровитим штампарским радником и врсним помоћником.

Остали би манастирски искушеници били само сезонски помоћници. Но без Арсовића нико није могао ништа штампати. Он је стално радио у жичкој штампарији. Само недељом и празником лети, проводио би одмор иза црквице Светих Апостола Петра и Павла, с јужне стране до оградног зида, седећи на једној дасци лепо замаскиран у зеленом жбуњу и читао би Псалтир. Свакоме ко воли монаштво било је мило видети га и кад ради и кад ходи. Радио је марљиво, вредно и некако достојанствено и молитвено, а кад хода ходао је тихо, с размишљањем погнуте главе као да разговара с неким, и примећивало се да се у ходу моли. Убрзо је тада постао монах, свакако на предлог Владичин. Онако у дугој, сивој, прљавој од штампарске фарбе мантији, са дугом кестенастом нечешљаном косом, веома густом и дугом брадом и високом светогорском скуфијом са везаним крстом на челу и крстастим у руци штапом, у свом тихом ходу изгледао је као Свети Антоније или који од светих подвижника првог времена хришћанства. На његовим еванђелски апостолски ведром и поносном лицу и челу без бора, с малом брадавицом на средини, оцртавао се читав рај и блаженство тога Христовог човека и подвижника. Зато је разговор с њим бивао прави празник. Рекли смо да се отац Јаков носио вема скромно.

Некад је изгледао и као јуродив. Понекад би носио, поред сиве и многе прљаве од штампарске фарбе мантије, на ногама неку чудну обућу. На пример, на десној нози носио је сеоску вунену чарапу, некад и са старинским и широким носем или врнчаницом, како се то на селу каже. А на левој нози носио би стару, куповну фабричку чарапу и неку стару изношену и изанђалу ципелу, ваљда као остатке из свог сеоског порекла и цивилизације којој је припадао и којом се некад заносио, па их је сад у свом смирењу овако спојио у неспојиво јединство... Или је, можда, порочки хтео да прикаже нова, модерна времена, која долазе и која нам могу донети духовну ругобу понижења... Крајем 1938. или у пролеће 1939.године Радоје Арсовић замонашен је у манастиру Жичи малу схиму и наређено му је од жичког владике да се уредније одева. На монашењу добио је име Јаков. У цркви је имао своје стално место. На њему стоји као свећа мирно, од почетка до краја богослужења. Касније је долазио кадкад за десну певницу да чита или пева.

У штампарији је радио до касно увече. Тамо је и спавао. Његова постеља била је једна гомилица сакупљене од обрезивања разне хартије, у једном углу штампарије, покривене ћебетом, и то је све. Био је веома штедљив како у говору тако и храни. Храну је употребљавао биљну, углавном бајату, па чак и мало укварену, кад се од ње више не осећа пријатан укус. Сакупљао би разне траве и коприве и од тога кувао чај или јело У монашку трпезарију ретко је долазио, обично о празницима. Млађој братији, поготово искушеницима и манастирским куварима често је саветовао да буду штедљиви и да не остављају приликом обеда мрве и комаде, наглашавајући да је хлеб благодатни дар Божји дат нама људима за одржавање живота, без којег не можемо ни дана нормално живети.

Кад тај савет није довољно схваћен, онда би отац Јаковсам својим драстичним примером то показао, и тиме кроз своје смирење и понижење све застидео. Тако се он једном приликом, носећи неку плехану чинију да узме у кухињи хране за себе, надвирио пред кухињом у чабар с помијама, па кад је видео у њему много комада хлеба, прекрсти се, засука рукав од своје мантије и шаком заграби два-три пута оног већ киселог хлеба. Стави га у своју чинију и врати се у штампарију. Видећи то сви су се у манастиру запрепастили питајући се:како ће то јести? Некада се у зимским данима могло видети како и бос хода испред штампарије и до кухиње по снегу. Владика Николај познавајући добро оца Јакова, поред свега тога посебно га је ценио и поштовао. Ценио је његов монашки живот и знање. И кад год би му наредио да се посаветује с оцем Јаковом и договори око штампања, отворио би прозор на својој радној соби окренутој према штампарији, и кога прво викнуо би:"Дијете, зовниде ми Доктора". Тако је увек звао оца Јакова. И онда би се с њим договарао у вези штампања својих рукописа, поготово оних који су се штампали у "Малом мисионару" и другим листовима "Жичке еванђелске делатности". Овде би могли показати и став о. Јакова према женском свету.

Све ненужне разговоре са женским светом је избегавао. Једном приликом седео је он, негде 1939. године испред штампарије на врх степеништа крај велике цркве, на једном камену од неког старог капитела, и окренут према цркви погнуте главе љуштио је кромпир. У том тренутку наишла је нека госпођа и пришла оцу Јакову с намером да се с њим поздрави и поразговара. Он је ћутао. "Радоје, проговорила је она, познајеш ли ме?" Он је и даље ћутао. "Радоје, окрени се! Знаш ли од кад се нисмо видели...,"настављала је своју причу ова сирота госпођа, но није могла добити никаквог одговора. Тада се са чуђењем и дивљењем удаљила од њега. То је, веле била нека његова колегиница са студија из Париза. У погледу црквеног појања отац Јаков је сматрао неприличним и непристојним да монахиње певају у мушким манастирима, као и обратно, да монаси певају у женским манастирима. Тако, кад би монахиње приликом посете Жичи запевале у цркви, он би одмах напустио богослужење и журно отишао у Краљево да га тамо настави.

Од свих тадашњих монаха у Жичи отац Јаков Арсовић чинило се да је највећи подвижник. Споменули смо његову скромност у храни и одевању, а овде да споменемо један друкчији облик у вежбању светог монашког смирења и јуродивости што изазива дивљење. Неупућени у монашки и хришћански живот рећи ће: "Па то је ненормално! као и оно са вађењем хлеба из помија".- Једанпут затражи он манастирска кола и коња да превезе хартију и неки други материјал из Краљева за манастирску штампарију. Па кад их није добио, с обзиром да му је то било хитно, он се упрегне сам у једна лакша кола. Неки од манастирских искушеника помогли су му да их истера само преко жичке реке до пута, а даље их је сам до Краљева вукао. Вратио се увече, касно, с материјалом на колима, али доста заморен.

Причало се већ сутрадан да се читав рој деце окупљао око њега кад је краљевачким улицама вукао кола. Но он је мирно ишао погнуте главе, као да није ни приметио такву своју публику. О томе је као и о оном дијалогу с колегиницом из Париза испред Жичке штампарије, писала дневна штампа. Отац Јаков је као жички монах и духовник посећивао и многе православне богомољачке саборе пред други светски рат, сам или с владиком Николајем. У својој скромној и похабаној монашкој одећи, а веома образован, још више је привлачио пажњу народа. Био је даровит као проповедник иако монашки ћутљив. Његове јеванђелски речите и концизне проповеди и поуке из хришћанског живота на саборима у Жичи, Пожеги, Овчарским манастирима, манастиру Тавни, Сарајеву, Београду, цркви Ружици, Крњеву, Лелићу и другим местима дуго су се памтиле и препричавале. Поред своје апостолске мисионарске делатности отац Јаков је помагао обнову запуштеног манастира Свете Тројице у Овчар Бањи, као и друге наше цркве и манастире. О његовим хришћанским делима и подвизима, као и мученичком крају и смрти, могла би се написати читава књига. Он је мало писао а више је животом и речју проповедао и штампао готове Владичине рукописе. Има једна мала али мудро написана књижица коју је он написао.

Упућена је као приручник саветник црквеним пастирима, парохијским свештеницима, како треба да живе и изнађу време и разлог за посету парохијским домовима, ради утврђења оних који су због било ког порока малаксали у вери. На тај начин они постају прави пастири Христове пастве, а не само"требниконосци, колачосекачи" и слично томе. Да наведемо и један детаљ из његовог живота за време бомбардовања Жиче. Кад су се за време бомбардовања Жиче сви из манастира разбежали свак на своју страну, највећи део братства повукао се у манастирске напуштене колибе у Столовима. И тек што су првог дана, дошавши у ту планину мало довели у ред колибе, раскрчили их од корова и читавог неког лома; инпровизовано обликовали им какав-такав од папрати кров, прострли папрат свуда унаоколо а у средини заложили ватру, па сели да се у тим већ касним вечерњим сатима загреју и одморе, уђоше на отворена врата у колибу искушеник Момчило Милосављевић и још један млађи монах водећи исцрпљеног и готово без свести оца Јакова Арсовића.

Право је чудо како су га по оној помрачини без познавања терена могли довести. дмах седоше због дима и умора на папрат око огњишта. Неко повика: "Дајте им оног чаја од вруће воде да се згреју и дођу к себи". Оцу Јакову одмах повезаше главу, јер се жалио да га глава много боли, а био је сав ошамућен и тресао се као у грозници. Момчило за то време, док су пили чај, исприча тужну историју Жиче и оца Јакова. Вели: "Знате ли ви, оци и братије, да нам је отац Јаков натеже од свих нас прошао ових дана. Он је за све ово време био у Жичи, и јуче за време бомбардовања налазио се испред велике капије и Патријарховог споменика. И кад су Немци почели да бомбардују манастир, он је уместо да бежи покушао да се склони у цркву. Четници и партизани, који су се налазили око Жиче, припрете му да се не креће и да не открива мету. Тако, отац Јаков остане испред манастирске капије и у непосредној близини претрпи бомбардовање од чега буде контузован и тешко ошамућен. Нађен је онесвешћен у лежећем ставу.

Да се склонио у цркву погинуо би, јер је Велика црква разрушена бомбама. Једва смо га, вели, довели овамо". За то врме отац Јаков се мало одморио, огрејао и окрепио па дошавши к себи почео је као у неком бунилу вадити неке печате из недара говорећи: "Изгорели су печати Охридске митрополије, па нека изгоре и од Жичке штампарије", и онда, бацаше један по један печат у ватру на огњишту понављајући исте речи. Млађи искушеници на знак других монаха повадише печате из ватре, па их сутрадан предаше оцу Јакову кад се одморио и кад се осећао боље. Међутим, он их поново баци у ватру говорећи: "Нисте их требали вадити, јер ако дођемо до манастира и штампарије, лако ћемо доћи и до печата". Ради опоравка оцу Јакову требало је још неколико дана да остане у колибама.

Осећао се још увек некако потрешен и слаб. Пошто је у манастиру увек живео строго аскетски, није могао замислити да се неко од жичког братства и ту у планини усуди да једе меса или месне хране. Али "нуда закон мења", па како се манастирско братство тих првих дана бежаније затекло у планини, усамљени и без икакве хране, старешина жички игуман Данило био је принуђен да дозволи да се једе месо. Због тога је наредио, да се одмах првог дана, у недељу закоље једна овца из стада које су дотерали из Жиче. И кад су је искушеници уредили и ставили у канту на ватру да се кува, отац Јаков се надвири над канту на огњишту да види шта се кува, у тој великој канти. Кад је видео да из ње вире комади меса, удари се шаком изнад колена па, гневно зграби ону канту са верига па хоће да је проспе узвикујући:"аух, манастир вам гори, и уместо да плачете и наричите, а ви као Израиљци хоћете меса! "Млађи од братије гледају у чуду шта ће сад бити, хоће ли остати и без тог јадног ручка, кад већ ништа друго нема?

У том неки старији монаси узеше оца Јакова под руку и одведоше га на страну, ван колиба да се смири објашњавајући му њихову ни мало завидну ситуацију у том усамљеном планинском месту. Тако су им овце постале главна залиха хране да некако одрже голи живот у планини. Касније је отац Јаков и то некако схватио и смирио се. Док се тих првих дана налазио у колибама држао би млађој сабраћи часове: из Библијске историје, из Хришћанске философије и из други наука. Писао би им и поуке из Псалтира и Светих Отаца, и то је захтевао да сви науче. Понакад би говорио, како се може у тим ратним условима немаштине заменити у јелу со некаким киселим и горким травама а у планинским чају, који су ту по планини брали, како се може заменити шећер зеленом трском кукурузовине, која је слатка и коју треба заједно с чајем прокувати, и тако даље. По његовом тадашњем рецепту лек од грипа и прехладе је врућ чај или врућа вода и добра љута паприка. Био је тада братству незаменљив. После неколико дана кад се опоравио почео је и он зором ранити и сваког дана одлазио би у Жичу. Тамо је по згариштима тражио ствари које се могу корисно употребити. Касно увече враћао се сав уморан, и у некој торби доносио би клешта, чекић, жице, ексера, неку загорелу и поцрнелу шерпу, плехани тањир и слично, што је све добро дошло тада у пустој планини. Кад се из Жиче отац Јаков врати колибама, тешко ономе од искушеника који не би напамет научили његову написану поуку и другима је дали да науче.

Због тога су се они љутили на њега, али су га и волели. После растанка жичког братства из колиба у Столовима у Вилову у новембру 1941 године, отац Јаков дошао је код владике Николаја у манастир Љубостињу. Због зиме и снега жичко братство морало се с благословом Владичиним разићи по разним манастирима, а оцу Јакову као и још некима било је главно пребивалиште у манастиру Љубостињи. Истина, овај се жички монах и духовник за време рата веома често налазио на путу; или у возу, или је пешке одлазио у неко место, или у који манастир. Увек је са собом носио штампане листиће "Оче наш" или друге које побожне књижице, иконице и крстиће,делићи их свуда би проповедао народу, говорећи о Богу и вери као о трпељивом и храбром ношењу ратних невоља с надом на боље дане. Тако је отац Јаков и у том несретном и злом ратном времену ходио по народу у Србији, мисионарио и проповедао, као што је некад чинио у јеврејском народу пророк Јеремија. И у возу и пешачењу прповедајући бивао је понекад нехришћана и безбожника исмејаван. Имао је непријатности и малтретирања, чак и убоја од батина. Прво од Немаца и других разбојника, а онда, исто тако и од нове безбожнике, партизанске власти. Причало се тада о томе по жичкој епархији, а и студенички испосник отац Касијан говорио је, да се тада 1942 и он налазио у Љубостињи заједно са оцем Јаковом као његов сакелејник. Од њега је сазнао или пак, сам видео много о његовим подвизима и невољама. "Кад би отац Јаков, причао је испосник старац Касијан, полазио на пут, остављао би мени свој штап и наименовао ме игумана његове келије са књигама из хришћанске заједнице и другим стварима. А кад би дошао у манастир дуго би се молио у својој келији, метанисао и проводио време у молчанију подвизима. Хранио се врло мало, и то најоскуднијом посном храном. Јео је из земљаног и жицом увезаног напрслог чанка. Није имао постеље. Одмарао се и мало спавао на поду. Говорио је: "Ја сам земља и на земљи се одмарам".

Једном приликом пред рат 1941. позван је, као резерви мајор у свој крај у Ивањицу на војну вежбу. Његов земљак свештеник из Ивањице, кад га је видео запитао га је, зар је он на војној вежби. Отац Јаков му је лаконски одговори: "Је ли боље бити неизвежбан или извежбан?" Одмах после рата, кад су партизани дошли на влас, отац Јаков једном приликом, мислећи да они нису тако зли као што се причало, оцу Гаврилу игуману ралетиначком рече: "Море, ови људи изгледа, нису лоши". Међутим како даље сведочаше отац Касијан а и, остали, ипак је отац Јаков после рата 1945. био затворен у Великој Дренови због дуге косе и браде и због хришћанских проповеди народу, и тамо је био много тучен. Ускоро га затварају, малтретирају и туку нове власти и у Пожаревцу, које шире безбоштво а сузбијају веру и цркву. Сада да видимо какав је био крај живота овог нашег монаха и духовника; великог исповедника, мученика и проповедника вере православне. Постоје две сличне верзије о смрти др. оца Јакова Арсовића.

Прва је од Ирене унуке познатог богомољца из Раброва Василија Поповића о којој је писано у првом броју "Хиландара". Другу је прибележио Василијев син Александар(Цане) Поповић, коју и ми овде углавном бележимо иако се не слаже са осталим подацима о времену смрти оца Јакова. У ниховој је дакле кући умро о. Јаков и то је препричано на следећи начин: "Једног касног новембарског?! јако ветровитог дана, понедељка, наиђе један монах поред куће мога оца Васе пред којом је моја покојна мајка Даница чистила смеће и прашину које је ветар нанео, прича Александар Дан је био хладан. У том тренутку запитао ју је неко, дал је то кућа брата Васе. Она се окрене и виде пред собом монаха са тешком торбом на леђима. Позва га у кућу рекавши:"Ту је, хајдете унутра", и отвори му врата од дворишта.

Отварајући врата на кући виде мог оца и назва му Бога. Пошто се поздравише отац Јаков рече: "Ево, брат Васо, ја сам пошао у манастир Туман, па сам свратио и до тебе. Затим, спуштајући са леђа тешке бисаге од козје кострети дубоко уздахну рекавши, како је много уморан. Отац га запита, одакле иде, а он му рече: "Из Београда. Погрешно сам сишао у Пожаревцу, уместо да продужим до Раброва. Зато сам, вели, морао пешке од Пожаревца до Божевца где преноћим, па јутро продужим пешке до Раброва". "Онда седи да се мало одмориш и да ручамо, а затим ћу рећи жени да ти спреми постељу да се добро одмориш, а потом о свему разговарати", рече отац.

За време ручка отац Јаков је мало јео и мало разговарао. Није се осећао добро. Мајка му размести постељу и отац Јаков оде да легне. Послујући по кући мајка баци поглед на столицу са стварима госта и примети, да скоро ништа није свлачио са себе од одела. Брзо се уверила да отац Јаков Арсовић, сем мантије није ни имао на себи другог одела. То ју је зачудило и помислила је у себи: шта је с овим човеком? Напољу дува јака и хладна кошава цео дан, а он овако слабо обучен. Причајући ми о свему томе мајка вели: "Како случајно подигне оне од кострети бисаге, а оне тешке да сам их једва подигла. Зачуђена помислила сам, како је то овај човек могао да носи. У бисагама су биле отштампане у виду летка 15x15 см. на четврт листа Господње молитве: Оче наш, око осам хиљада примерака, три-четири дебље кожне књиге, неколико других дебљи књига и наочари. Неке као из музеја стародревне чарапе и један пешкир. Једну стародревну лампу жижару, што се иглом подиже фитиљ. Затим, бројанице и игле као и калем конца за ручно крпљење веша и одела.

Ово смо све касније утврдили. Пробудили смо га и позвали да устане на вечеру. Одговорио је да му није добро и да не може ни да устане. Сутрадан, опет не устаје. Мајка Даница помисли: "Ето уморан је и прехлађен, нека га, нек се човек добро одмори. Али је он лежао и даље. Чак је прошао и цео дан уторак, а он не устаје. За вечеру је устао и сео на кревет, али му се није јело. Рекао је:"Нешто ми није добро". Мајка Даница спреми му чај и друго што би му могло одговарати. Вечерао је нешто мало с чајем и поново одмах легао. Ујутру осванула је среда, а отац Јаков још не устаје из постеље. Како је среда пијачни дан а ја сам у радном односу, то нисам могао, по нашем обичају да посетим болесника, нити сам пак, још видео оца Јакова. Тад, моја мајка Даница дође к мени и поче да прича: Цане, да ти нешто кажем. Код нас је дошао неки калуђер, и то чудан калуђер, Оваки нам до сада нису долазили. Ћутљив је и ништа не говори, а не устаје из постеље. Ноћас сам снила, да је некакав калуђер код наше куће умро.

Вала Богу, да неће и овај што је сада код нас умрети. Изгледа да се јако разболео, јер никако не устаје из кревета. А и како се не би разболео на оваквом ветру хладноћи, онако сасвим слабо обучен. На себи има само веш и обичну тежњаву мантију и ништа више. На леђима је донео онолико тешку торбу-бисаге, и ишао пешке од Пожаревца до Раброва 32 километра на оваквом времену. Морао га је ветар да пробије и да се разболи, па чак и да је био добро обучен, а камоли овако. Зато, вели ми мајка, после радног времена дођи одмах код нас па разговарај мало с њим." Тако је и било. Одмах сам по повратку отишао код них, и како уђем у кућу назовим им Бога, поздравим се с болесником и запитам га како се зове. Отац Јаков ме погледа па рече: "Ко си ти? Одговорих му да сам најмлађи син Васин. На то и он мени одговор: "Ја сам монах, др Јаков Арсовић. Па што си дошао код мене," рече ми отац Јаков ? То је рекао тако као да ме се уплашио. На то му одговорим: "Оче , Јакове, и ја се молим Богу као и мој отац Васа.

"Добро па шта си хтео од мене", рече он? Онда наставим:Рече ми мајка Даница да сте се разболили од прехладе, па сам дошао да Вам помогнем што могу. Имам алгу, шпиритус, камфор, имам кинин и аспирин. Других лекова тад није било, могли би да учинимо нешто, да Вас измасирам па да оздравите, рекох ја. Међутим, он мени одговори:"Имаш ли ти брате, кандило у кући?" "Ја рекох: имам. "Имаш киту босиљка што ти свештеник светио водицу"? Ја рекох имам. "Има ли код цркве бунар"? Рекох:нема, има испод цркве. "Да ли из њега узима попа воду за Богојављење"? Реко му:да."Е, онда, кад си ми зато дошао, доноси мало зејтина из кандила да ме измасираш, а за то време узми мало воде из тог бунара, и мало од ките босиљка што се њиме светила водица, па ми скувај чај у лончету. Ја тако све и урадим.

Док се чај кувао, донео сам му уља и кандила. Он заврне покривач да бох му прво ноге масирао. Кад сам погледао ноге згрануо сам се од чуда, јер су му ноге биле жуте као восак, мршаве толико, да су то биле само кожа и кости. Тако ја почнем од ногу да га масирам. Гледајући како су му ноге суве и мршаве, боје воска, чудио сам се, како га тако мршавог није јак ветар однео . Кад сам масирао његове груди, била су то само ребра и кожа, а жуте као восак, без имало меса на себи, живи костур.

Просто сам се уплашио да ми не пропадну прсти кроз грудни кош. Кад сам завршио масажу грудног коша и врата, додам му лонче с чајем, па му понудим кинин аспирин. Но он ме погледа с чуђењем и рече својим дубоким гласом, какавим је обично и говорио: "Зар нисам већ рекао, да нећу никакве лекове и прашкове". После масаже и топлог чаја, добро покривен заспао је. Мислили смо да ће му тада бити боље. Али кад се пробудио и покушао да устане, видело се да има запаљење плућа, и сваког тренутка бивало му је све горе. Дошла је из манастира Тумана и сестра Боса, коју је имао намеру да тада научи писмености, и њој је тад дао једини свој пешкир. Кад је освануо четвртак, болест је ухватила маха и њему је бивало све теже. Лекара није било у близини, а и да је било, по причању игумана оца Васијана који га добро познаје, не би га примио. Тако, сутрадан у петак, негде око 10 сати пре подне 1946. године, пред Месопусне задушнице, у 52-ој години отац Јаков умре и предавши душу своју Господу коме је из манастира Тумана јеромонах отац Роман те га исповедио и причестио.

Овде је завршио своју чудесну причу Цане, син Васе Поповића из Раброва, о последњим часовима и смрти то јест о пресељењу душе на небо овог уистину светог духовника и подвижника, и преподобномученика цркве Христове, оца Јакова. По причању брата Василијеве унуке Ирене, пред своју смрт, отац Јаков је затражио Крст и свећу. Помолио се Богу и опростио се са свима и рекао да ће да умре. Кад су га тешили да ће да озрави он је рекао: "Видите ли ову тројицу што стоје тамо код врата сестра Данице?

Они су дошли по мене."Затим је додао: "Ова тројица су још пре једног сата дошли по мене, али ме чекају да кажем брату Васи још неколико речи"... Онда је саопштио како и где жели да га сахране... Затражио је да крај њега у гроб ставе и његов крстасти штап, којим се увек поштапао. Поручио је и својој сестри у Београд, да дође и измири све трошкове око његове сахране. Међутим, брат Василије Поповић и његова честита породица са богомољцима из Раброва организовали су све лепо и пристојно припремили што је било потребно за сахрану.

Тело оца Јакова отпратили су до манастира Тумана. Ту су га са хришћанском тугом ожалили и сахранили. Гроб му се налази повише цркве у манастирском, монашком гробљу. Господе, молитвама преподобномученика и подвижника слуге Твога оца Јакова, пробуди и ојачај у нама веру у Тебе и сазнање, да си Ти ради нас и ради нашега спасења дошао на земљу, те да заволимо Твоју науку и Твој пут, којим је целог свог живота корачао молитвено к Теби монах жички, а наш духовник и сабрат на овој крвљу обагреној планети - отац Јаков.

у Призрену о Новој 1994. год.

Архимандрит Јован Радосављевић

Преузето: из часописа «СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР» ЧАСОПИС РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ЕПАРХИЈЕ ЗА ДУХОВНИ ПРЕПОРОД, ГОДИНА ДРУГА ПРИЗРЕН 1994 број 1(5) страна 85-95

 Извор: Владимир Димитријевић, Небеска Србија, манастир Сланци, 2002.

ПОДСЕЋАЊЕ:

Монах Јаков (др Арсовић): БОГОXРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ