header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Отац Дамаскин Светогорац: Правила покајања
Отац Дамаскин Светогорац: Правила покајања Штампај Е-пошта
уторак, 25 јун 2013

 У претходном писму под називом "Правила у Цркви" наговештена је погибија епископа и свештеника у данашњој Цркви због непоштовања Правила у Цркви, тј. Канона. И мислио сам да о томе више не пишем, али синоћ сам видео писмо, у коме се тражи да пошаљем личном поштом Богомољачка Правила. Разумео сам да је претходно писмо превише уопштено и недоречено, па сам и невољно морао опет да почнем да размишљам о томе и да разјасним Правила у Цркви и себи и другима, и ради личног спасења и ради спасења ближњих. И уместо слања личном поштом одлучио сам да новим јавним писмом разјасним Правила покајања у Цркви.

Правила у Цркви на српском језику објавио је епископ Никодим Милаш крајем 19-ог века, а пре неколико година објављено је и Законоправило нашег Светог Саве, то јест Крмчија, преведена на српски језик. У претходном писму укратко су наведена нека Правила Васељенских Сабора и великих Светих Отаца. Испочетка су били оглашени, и Правила покајања за грешнике имамо од св. Василија Великог, св. Григорија Ниског, св. Тимотеја, св. Теофила и других великих Светих Отаца. Ова Правила су потпуно држана у Цркви негде до 7-ог века, до св. Јована Постника патријарха цариградског. Од тада се појављују и Правила овог патријарха, мада су и стара Правила и даље на снази. Овај св. Јован Посник скратио је Правила великих Светих Отаца, али је увео појачано покајање: сухоједеније једном дневно и много метанија; тј. сухоједеније после 3-ег часа по подне, тј. после 15 часова, и много великих поклона челом до земље. Сам св. Јован каже: "Ја не мењам Каноне великих Светих Отаца, него скраћујем време кајања под условом да се појача покајање: сухоједеније једном дневно и велики број метанија; па уколико се не држи овакво појачано покајање, онда остају на снази Канони великих Светих Отаца." После тога, негде у средњем веку ублажавају се Правила св. Јована Постника, али се уводи заједничко покајање у Цркви, и од тада почињу ова Правила Богомољаца. Дакле, Правила Богомољаца су ублажена Правила св. Јована Постника ради заједничког покајања свих Богомољаца у Цркви, тј. ради општег покајања у Цркви.

Према томе, пред епископом и свештеником стоје на располагању само ова три Правила покајања у Цркви:

1) Правила великих Светих Отаца;

2) скраћена Правила св. Јована Постника са појачаним покајањем и

3) ублажена Правила Богомољаца са заједничким покајањем.

Ниједан нормалан епископ и свештеник, који има страха Божјег, не би се усудио да одбаци или измени ова три Правила, која му стоје на располагању, и да уведе своја правила у Цркви и тако да постане "нови папа". Нико се до сад није усудио да одбаци Правила Светих Отаца и да се покаже "већим од њих" осим папе римскога, који се додуше показује "већим и од самог Христа". Тако, сваки епископ или свештеник који то учини, биће то - "нови папа" и на суду Божјем проћи ће као папа римски; а ја не бих хтео да будем "нови папа." Верујем да се испуњава пророчанство светог Козме Етолског: "Свештеници ће бити гори од народа", и пророчанство светог Јована Златоустог: "Од сто свештеника спасиће се само три." Само три свештеника, који држе три могућа Правила покајања у Цркви.

А сад да објаснимо Правила Богомољаца, ова Правила заједничког покајања, тј. општег покајања.

Прави Богомољци

Дух Богомољачког Покрета може да се осети у делима Владике Николаја и у Мисионарима. По чему ћеш познати српске Богомољце? По страху Божјем. Као што Арханђели предстоје престолу Божјем са страхом, тако су Богомољци стоје у цркви са страхом Божјим. Ко нема страха Божјег у себи, буди уверен да то није Богомољац. Јер у Српској Цркви осећала се Сила Божја, и сваки Богомољац имао је страх Божји у себи. Манастир Раваница био је најбројнији манастир у Српској Цркви у своје време, бројао је око 80 монахиња и имао неколико свештено-служитеља. Када сам био у том манастиру, једном приликом, питао сам мати игуманију Гаврилу: "Колико треба да се пости за свето Причешће?" Мати је одговорила: "Шест дана на води и седми дан да се причесте." Верујем да је тих недељу дана поста на води управо ради заједничког покајања Богомољаца и ради ублажавања Правила св. Јована Посника за покајање грешника. Јер ако би се примењивала Правила Светих Отаца онда би мало ко од епископа и свештеника могао да уђе у олтар, и било би много оглашених и избачених из Цркве, и мало ко би остао у Цркви.

Осим поста на води, Правило покајања Богомољаца захтева и обавезну исповест и обавезне молитве пред Причешће, тако да достојно и са страхом Божјим приступе они који хоће да се причесте, као што се и позива на Литургији: "Со страхом Божијим и вјероју приступите". Деца су се онда причешћивала кад и родитељи, опет ради страха Божјег у Цркви, и није било да се деца шетају по цркви као данас. Такво Правило било је у оно време и по манастирима и у народу, и није било познато да је неко у Цркви имао другачије правило пред свето Причешће. А овде не рачунамо људе на самрти којима се не тражи пост, или тешке болеснике, труднице и тешке физичке раднике, којима је свештеник смањивао пост на три дана или по свом расуђивању. Према Молитви пред свето Причешће и учењу Апостола Павла и Светог Златоуста, као и учењу светог Григорија Паламе, без покајања нико не може достојно да приступи и да се причести Светим Тајнама, па ни епископ, ни свештеник. А покајање се исказивало постом на води, исповешћу и молитвом, и раније је у Српској Цркви било овакво Правило покајања пред Причешће: недељу дана пост на води, и исповест, и молитве пред Причешће. А сада у Српској Цркви све зависи како тражи поједини епископ или свештеник, те неки немају никакво правило, неки држе три дана пост на води, а неки држе недељу дана пост на води. Углавном нема оног страха Божјег у Цркви и свуда се чешће причешћују него раније. Питање је: да ли данашњим хришћанима, који чешће узимају Причешће, Бог даје више благодати него ондашњим, који су ређе узимали свето Причешће? Не верујем. Сада су више раслабљени и прелашћени хришћани него раније.

Прозорљиви Старац

Најпознатији Старац у Русији у последње време био је Николај Гурјанов - прозорљиви Старац са острва Залита код Пскова. Једном је дошао код њега неки доктор из Москве и похвалио се: "Баћушка, ја сам се ове године толико пута причестио", - и рекао је колико пута. А Старац му је одговорио: "Ти си се ове године причестио само четири пута." Дакле, није онолико пута колико је узимао Причешће, него само четири пута. Тако и преп. Серафим Саровски у својим поукама каже: "Покад-кад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!" Према томе, нико не може да тврди да они који чешће узимају Причешће добијају од Бога више благодати него они који ређе узимају. Ја не знам колико данас причасници добијају благодати, али видим да је много више раслабљених и прелашћених него раније.

Чудно је то новим хришћанима, зашто су раније у Цркви као Правило пред Причешће тражили недељу дана поста на води. Ја сам за шест дана поста на води овако расудио: три за себе, три за Цркву, - јер Црква је већ вековима у тешком положају. У својим беседама Владика Николај је саветовао Богомољце да неки дан посте и моле се Богу за ближње, и то има записано у његовим књигама. А Богомољци су и држали то правило, а то значи да су се неки дан кајали за грехе ближњих, и то би било заједничко покајање. А то опште покајање је зато, да се ублаже Правила св. Јована Посника за покајање грешника, јер ако би се примењивала Правила Светих Отаца онда би мало ко остао у Цркви, почев од епископа па до обичног верника.

Тајанствено Јеванђеље

Верујем да се на то односи тајанствено Јеванђеље Апостола Луке, у коме стоји: "У то време пак дођоше неки, и казаше за Галилејце, чију крв помеша Пилат са жртвама њиховим. И одговарајући Исус рече им: мислите ли, да су ти Галилејци били најгрешнији од свију Галилејаца, јер тако пострадаше? Не, кажем вам; него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест, што на њих паде кула Силоамска и поби их, мислите ли, да су они најкривљи били од свију Јерусалимљана? Не, кажем вам; него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лк. 13, 1-5).

Овде Господ вели: "Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути", као и они људи за које сте чули да су изгинули. Овде Господ вели: сви, без изузетка, и на први поглед рекли би да је то неправда, јер како да сви буду исто кажњени, кад нису сви учинили исте грехе? Како да буде иста казна и за велике и за мале грешнике? Међутим, нема ту неправде. Господ се на Крсту кајао за грехе целога света, а хришћанин је дужан да се каје како за своје, тако и за грехе ближњих. Јер највећа заповест вели: "Љуби ближњега свога као себе самога", а то између осталог значи и ово: "Кај се за грехе ближњега као за своје грехе". Према томе, онима који неће да се кају за грехе ближњих, њима Господ говори: ако се не покајете, сви ћете тако страдати и изгинути, као и они за које сте чули да су страдали и изгинули. Тако сам ја разумео оно Правило Богомољаца, јер у недељу дана поста на води пред Причешће сигурно има и неки дан покајања за грехе ближњих. А то под условом да у тих недељу дана има и неки дан ван посних дана одређених од Цркве за све православце. Јер заиста је чудно: како се раније то Правило држало свуда у Цркви, а сада мало Срба држи то правило? То сам решио овако: раније су се Богомољци кајали и за грехе ближњих, а садашњи хришћани само за своје грехе, ако се уопште и кају за своје грехе. Раније су прилагали заједничко покајање ради ублажавања Правила светог Јована Посника за грешнике, а сада би морала потпуно да се примењују Правила светих Отаца без ублажавања. Верујем потпуно Богомољцима, да су њихова Правила по Божјој вољи; а да није тако, сигурно би Бог њима указао то, јер су заиста имали страха Божјег у себи. Уосталом, на челу Богомољачког Покрета био је Владика Николај, па ако нешто није ваљало, њима би то Владика Николај сигурно указао.

Пост светог Стефана Дечанског

Треба погледати Житије светог Стефана Дечанског, у коме је описан рат и сјајна победа српске војске над бугарском војском. Али свети Стефан Дечански, после битке и победе над бугарским краљем и његовом војском, није узео да слави победу јелом и пићем и весељем, као што обично раде, него је одмах отишао у своју посницу да се каје постом и молитвом, зато што је изгинуло много хришћана у рату. То је пример испуњења наведеног Јеванђеља, које вели: "Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути", и пример испуњења заповести Господње: "Љуби ближњега свога као себе самога".

Да ли савремени хришћанин може да избегне заједничко покајање, тј. опште покајање у Цркви? Не верујем. Хтео или нехтео, вољно или невољно, ако хришћанин хоће да се спаси, мораће да се каје и за грехе ближњих; али је боље да се каје вољно него невољно. И не треба да се чуди кад Господ пусти на њега неко искушење, неку болест или страдање. А ако ропће - онда му нема спасења. Авва Јустин је имао обичај да каже: "За све сам крив ја - Јустин". А неки свети Оци, кад виде нешто лоше да се догађа, говорили су: "То је због мојих греха".

Поводом Америчког раскола Авва Јустин је овако писао: "Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве – Београд... На крају, Преосвећени Оци Архијереји богоблагодатни, допустите ми мали узлет и излет у спасоносно царство Светоотачких благовести. Прва, која сву душу захвата јесте ова: "Сви смо криви за све". Раскол је толики грех, да је и лични грех свакога од нас, и свенародни грех. На првом месту: мој лични грех. Јер да сам ја, Архимандрит Јустин, био бољи него што сам, и сви Православни Срби били бољи него што су, нас не би могао спопасти и заробити тако страшилан грех као што је раскол. Никада са земље Српске није узишао на небо већи грех него што је раскол. Он оптужује све нас и пред небом и пред земљом, и пред свима световима Божјим. Раскол, то је у историји Српскога рода највећи пакао српских душа. Пакао који смо ми створили. И зато ћемо за њега одговарати сви. А пре свију ја - многогрешни Јустин. То је прва половина ове светоотачке благовести. А друга половина је ово: За сваки грех - чудесно Еванђеље Спасово има лек. Има и за овај наш највећи српски грех. То је покајање. А оно? Оно може исцелити и ову нашу најстрашнију духовну болест: раскол. И спасти све душе свих нас. Само наложимо на себе подвиг покајања. Претворимо срца своја у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла."

Извор: Листа „Светосавља“

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 08 јун 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.