header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Отац Андреј Филипс: Изгубљен Дух Свети: Врла Нова Религија (крај)
Отац Андреј Филипс: Изгубљен Дух Свети: Врла Нова Религија (крај) Штампај Е-пошта
понедељак, 02 септембар 2013

Губитак Духа Светог и хуманистичка религија

„Све друштвене и интелектуалне промене су зависне

на постојању духовне силе без које њих не би ни било.“ 

Кристофер Досон

Религија и успон западне културе 

Хуманизам је скоро потпуно заменио Инославно хришћанство. Следеће Хришћанске догме су биле надомештене и замењене:  Обожавање Једног Бога је било замењено обожавањем човечанства, једне људске расе. Вера у Свету Тројицу је била замењена анти-расистичким веровањем. Хуманизам, након свега, јесте обожавање људске расе у свом јединству различитости. Расизам је према томе сличан неверју у Свету Тројицу, јер расизам изражава неверје у људску расу.

Вера у Девичанско Рођење је била замењена вером да је човечанство изнад греха и има свештене квалитете.

Вера у две природе у Христу, Божанску и човечанску, била је замењена анти-сексистичком вером. То је веровање да су мушко и женско два потпуно једнака дела човечанства, идентични на све начине.

Вера у Васкрсење Христово је била замењена вером у постојани социјални прогрес, покрет навише целог човечанства.

Светитељи су били замењени војском „славних личности“, телевизијским „личностима“, филмовима „сапуницама“, поп „звездама“, спортским „личностима“ и другима. Детаљи њихових „Житија“ се усрдно проучавају, расправљају и чак измишљени у бројним публикацијама и преносима. Ове славне личности посебно воле да једни другима припремају прославе, награде и похвале у облицима чудно-скулптуираних идола.

Људи дају својој деци имена у част ових савремених „светитеља“, чији главни „допринос“ човечанству изгледа да је у повећању коришћења глупавог језика и агресивног понашања, употребе алкохолизма, узимања дроге, прељубе, блудничења и хомосексуалности. Онда се питају зашто се њихова деца лоше понашају.

Царство Небеско је било замењено понудама различитих политичких партија да развију свемоћни и свеспасавајући владајући систем, „Државу-дадиљу“. Њихов циљ је да шире људско „благостање“, да мешају и да буду заузети попут старомодних Лутеранаца у приватном и личном животу, да контролишу појединце колико год је то могуће, док одржавају илузију „слободе“ и „демократије“. Онда ће ови либерали представити присилне идентификационе картице са биометријским подацима – у име слобода.

Овакви политичари имају на својим рачунима велике буџете, за манипулацију масама. Овим буџетима они имплементирају друштвену пропаганду њиховог, долазећег „небеског царства“ хуманизма и секуларизма кроз њихов „врх“.

Тако условљени државном пропагандом, људи живе у илузији да они мисле за себе. Наши политички „спаситељи“ се боре да оживе „заједнице“ али само да би могли да уштеде новац, тиме што ће исећи трошење и увежбавати још више политичке контроле.

Вође политичких партија играју улогу „Месија“ који чине чудеса кроз „друштвени инжењеринг“. Нео-пуританци, попут „Свете Маргарете“ (Тачер) поштују масовног убицу Кромвела, засновала је своју философију на само-помагајућој етици протестантизма. Највећи грех, рекла је она, била је „инфлација“.

Други нео-пуританац, „Свети Тони“ Блер проповеда као нео-пуританац и диже „побожне„ Крсташке походе против не-хуманистичких земаља и система, заведени сопственим искреним илузијама да он спасава свет када у стварности, на хиљаде умиру због његових дела. Он је широко подржаван етиком плотског калвинизма.

Вера у опроштај је замењена учењем једнакости, које нас аутоматски подиже, тако да више не потребујемо опроштај. Ово се може видети у кампањама да се смањи дуг Трећег Света. Колико год оправдано ово може бити, по себи у ствари охрабрује неодговорност. Не постоји више било каквих оваца или јараца: свима је опроштено, сви су једнаки. Ово учење о једнакости, које говори, да колико год били различити, ипак смо једнаки, води до укидања преимућства и увођења медиокритета.

Држава улаже велике суме новца на увођењу овог изједначавајућег медиокритета кроз своју социјалну пропаганду и „образовни“ систем, изједначвајући пакао који изгледа да своди колико год људи може на стање кретенизма, кроз свођење на најнижи заједнички именилац.

Девалвирање Образовања, певана лењинистичка мантра „Образовање, образовање, образовање“, обезбедила је појаву полу-писмених универзитетских дипломаца. Владајућа елита ће се, наравно, осигурати да не буду део тога.

Вера у чудеса је била замењена надом, постављеном у медицинску технологију. Болнице су постале монашки центри модерних времена, где доктори (светитељи) и сестре (анђели) „спасавају“ животе, то јест, одлажу смрт. Највећи хуманистички светитељи сутрашњице раде у овим „манастирима“ и њиховим лабораторијама медицинских истраживања. Без концепта греха, ови „светитељи“ раде на „спасавању“ човечанства.

Тако ће генетичари генетским манипулацијама решавати недостајуће наслеђе људске природе и подарити нам дуги, полу-вечни живот. Што се тиче стручњака и психолога, они и њихове интервенције су постали парохијски свештеници, којима људи иду за исцељење и исповест.

Хуманизам верује у тајну доброг здравља, систем благостања (често, у стварности, „злостања“), у коме је народ Енглеске рођен, живи и бива погребен, „од колевке до гроба“. Овај систем промовише наше телесно и ментално благостање, тако суштинско за бездушни хуманизам. Људи се чувају социјалним осигурањем и националном службом здравља, од којих је савршенство њихов Свети Грал.

Из тог разлога су неки од најпопуларнијих телевизијских програма смештени у болницама. Овде се драма одиграва у борби са ужасним непријатељем хуманизма, смрћу. Тако се велика борба одиграва против скупог хобија пушења, који доводи до преране смрти. Они који раде против светости људског живота снисхођењем злу пушења, терају се да осећају грижу савести „именовани и осрамоћени“.

Молитва је била замењена нехришћанском медитацијом. Пост је био замењен индустријом дијете и мршављења са прохтевима да повећају физичку лепоту. Многи од ових хирова су у стварности доводили до само-изопачења, например, кроз естетску хирурију и смрт кроз анорексију.

Милостиња и дела милости су замењени даровима који су ослобођени од пореза „индустрији дарова“, где човек може излагати „сопствену слику“ и да шири друштвене односе.

Причешће се сада узима у „лађама“ другачијих савремених катедрала, супермарктета, где они „узимају“ хлеб и вино савремености кроз „здраву“ храну коју слободно бирају. Овде се наглашава култ тела. Ово се појачава безбројним телевизијским програмима и часописима о кувању и вину уз култ кувара и гурмана и њихових „светих“ писања, најбоље продавани рецепти, који у ствари изазивају похлепу и гојазност. Нико од њих чак не говори о греху похлепе, или духовним узроцима или последицама похлепе и гојазности.

Култ људског тела се појачава и у спорту. Олимпијске Игре, атлетски митинзи и светска првенства у фудбалу су мулти-милионски приходи. Обичним људима, овој вештачки створеној потреби се излази кроз спортске центре, базене, гимнастичке сале и фитнес клубове у другом мулти-милионском обрту.

Култ важности физичке удобности се потпомаже другом великом индустријом, са бескрајним телевизијским серијама о кућним побољшањима да учине људе „удобнијим“, поново повећавајући мехур „само-истицања“ људског егоизма. Хуманизам је увек заснован на емоционалној само-задовољности, само-снисхођењу, само-истраживању, само-обогаћивању, само-уздизању. Увек мутно ја.

Нада спасења је била замењена жељом да се елиминишу све телесне и менталне патње, промовишући култ задовољства. Развој лењог друштва и свођењем свих људских активности на „само-испуњавајући“ и „само-обогаћавајући“ хобији и потере. Након свега, протестантски САД Устав тврди да је потера за „срећом“ суштинско људско право. Можеш чинити све, „докле год те то чини срећним“.

Тако видимо развој друштва забаве и „индустрије забаве“, културе задовољства. За оне који не могу да успављују себе у отупљеност кроз телевизију, медије, забаве, празнике, туризам и алкохол, ту су увек друге дроге које Држава званично не дозвољава, али које су свуда доступне. Задовољство мора бити наш циљ – чак и ако нас убија.

Управо зато што идолизује задовољство, хуманизам одбија постојање Бога: јер ако Бог постоји, Он не би дозволио страдање које одбацује задовољство. Ово посебно парче људске сујете и само-обожавања не успева да види да у стварности патимо, јер грешимо. Одбацујући да грешимо, само-ласкајућа илузија хуманизма, стога не успева да схвати да залужујемо да патимо. Елиминација патње кроз убице бола лишава човечанство примања стварности кроз Промислом допуштено страдање и да тако принесе покајање због греха. Ипак, парадоксално, људи пате више јер је очекивање смрти и страдања сада одузето од њих, и живећи у мехуру нестварности, када стварност коначно дође, они налазе да је неподношљива.

„Духовност“ хуманизма, у погледу смрти је изузетно сентиментална, са својим играчкама за загрљај и „цветним данком“ како смо видели на сахрани принцезе Дајане. Њена сахрана је немолитвена „прослава живота.“ „Захвалност за живот“ упокојених се не моли за упокојене, она се концентрише на „терапију тешког губитка“, „саветовање туге“, са баналношћу недостојном деце. Такве секуларне сахране су у ствари прослављања људске немоћи.

Ово се одражава у хуманистичком ставу према животињама, које се виде као продужеци људских бића. Налазимо исти болесни сентиментализам овде, пошто хуманизам верује да немамо душе, па су стога животиње једнаке људским бићима. Култ длакавих животиња и цртаних ликова је према томе допустив. Обожавање љубимаца, њихова дресирања и куповања луксузне хране и поклона је сада уобичајена појава. Животињске кланице за месо за не-вегетаријанце су природно сакривене у подруме. Како је чудно да ке овај животињски сентиментализам није проширен на сва жива бића, на пример, на пчеле убице или на вирус СИДЕ.

Врла нова религија хуманизма има много табу речи. Међу њима су и: 

Грех.

Покајање, суд, искупљење.

Прељуба, блудничење.

Пакао, зло, сатана, демони.

Јереси.

Грех је у шездесетим замењен веровањем да су сви људски промашаји, последица социјалних болести. („Друштво треба да се криви“). У садашњости кривица је сваљена на „свет“. Хуманизам потврђује да грех не постоји, да промашаји никад нису кривица појединих људских бића, јер је човечанство изнад греха и промашаји не повлаче одговорност. Промашаји су увек грешке система, који су спољашњи човечанству. Као последица створено је „јадикујуће друштво“. То је безверно, екс-протестантско друштво у коме људи константно протестују против система, против грешки изван њих самих, и изван њихове контроле. Речи: „стомакобоља“, „јадиковање“, „грчење“, „гунђање“, „жалба“, „узнемиравање“, „галама“, „протест“, „лоби“, „критиковање“, „цепидлачење“ и безбројни синоними су сада у моди. Ово је друштво неуротичара и неурозе.

Пошто нема грехова, јер, човечанство је изнад њих, не може ни бити покајања или потребе за покајањем, нема суда или потребе за искупљењем. Уместо тога, постоји масовна кривица, која храни индустрије психолога, саветника, терапеута и стручњака за ментално здравље. Што се тиче сексуалног греха, прељубе и блудничења, они су „природни“, они су само „животни стилови“. Лекови за сексуално преносиве болести ће решити све проблеме сексуалног понашања.

Што се тиче пакла, сви ће бити спасени, према томе пакао не може постојати, са својим „митским“ злом, сатаном и демонима. У стварности, међутим, то је друштво које је, одбацујући пакао изван граница, створило пакао међу нама. Пакао је овде, у затворима пуним до преливања са садистичким убицама и педофилима. Пакао је овде, у менталним болницама са њиховим шизофреничарима и параноидним марихуанским зависницима и самоубицама. Пакао је овде у болницама, са њихових 200 000 убистава („абортуса“) годишње, болнице где се у следећој соби, старци вештачки одржавају у животу, против њихове воље. Све ово се обично крије од свакодневног хуманистичког живота.

Религиозна јерес такође не постоји. Сва мишљења су потчињена хуманизму. Уместо изреке да све религије имају парцијално и делимично знање о Богу, али да само и једино Црква има у пуну Истину, погледи хуманизма у вези других религија су редукционистички, релативистички и синкретистички.

Одбацујући јединствено чудо и јединствено откровење Оваплоћења Сина Божијег, не постоји више Апсолут и било какво Откровење. Хуманизам тврди да је „све релативно“. Откривена Истина не може постојати, јер би она значила чудо и постојање Божанског Откривача Који пребива изван времена и простора – прилично неприхватљиво за хуманизам.

Сва чуда су стога само „симболична“ и све „традиционалне“ религије су једнаке, докле год су оне само реликвије или „симболи“ примитивних друштава и њиховог фолклора. Језик хуманизма је кодирани језик политичке коректности, језик који нема места за Истину – која је Апсолут, и према томе је забрањена.

 Закључак: Очајање и нада

"Они, којима је дужност као чланова (Тела Господњег)

јесте да очувају чистоту и изворност Његове Истине јесу верни, као што су увек и били.

Они треба да усмере своју мисију на Хришћански остатак у Енглеској,

јер има посла који треба да се уради.“

 

Преосвећени др Едвард Норман

"Secularisation", P.159, Continuum, 2002

За Православне мисионаре који долазе из иностранства (и ја сам један од њих) савремено енглеско друштво представља врло чудно лице. Често се осећамо као што би се имагинарни посетиоци са других планета могли осећати, тако су чудне противречности и недоследности савременог живота у Енглеској. Губитак вере, и као последица напредак теоретског и практичног паганизма под маском хуманизма је веома убрзан. Некад хришћански народ сада плива у изопачености. Присутно је запрепашћење, како некад хришћанско друштво може изгубити Духа Светог, може изгубити веру, може да се сруши и распадне. Међутим, анализа проблема нам показује да корени суштинског проблема губитка Духа Светог, губитка вере леже дубље унутар унутрашњих дела Инославља и протежу се уназад скоро хиљаду година.

Из овог разлога колапс Инославног хришћанства у Енглеској још се није десио због суровог прогона или јер је било одбачено споља. Колапс се догодио изнутра, колапс је био добровољни, само-изазвани, самоубилачки, последица унутрашње логике лажног учења, „filioque“.

Губитак Духа Светог, губитак вере се није догодио, јер је Инославље у Енглеској било гоњено, већ, јер је суштинска природа Инославља у Енглеској била вековима световна и љубила је свет. Без Предања Цркве, без руковођења Духа Светога, без монашког живота, Инославље је постепено, у почетку неопажено, затим опажено, отворено охрабривано и тада пало у световност.

Врла нова религија секуларног хуманизма се уствари и развила, пошто је световност од средине једанаестог века, било саставни и системски део Инославља.

Постоји разлог за очај само ако је човек за себе изгубио веру. Али они, који и даље имају веру, знају да се садашња велика апостасија (одступништво) може преокренути. На почетку, на Педесетницу, било их је само Дванаест. Али им се Царство покорило. Исто се може десити опет, ако се човечанство окрене Христу.

Иако изгледа невероватно да ће се човечанство икада вратити, попут Блудног Сина у наручје Оца, у ново доба Вере Хришћанске, поновном откривању Духа Светога, последња реч у историји није још изговорена. И то је наша нада.

Извор: pravoslavni-odgovor.com

Последњи пут ажурирано ( уторак, 03 септембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.