Бомбе су пале на Сарајево, те не баш тако далеке 1941. године. Била је то Страсна седмица Великог поста. Митрополит Петар је вршио своје свакодневне богослужбене дужности, умиривао је народ и вјеровао да ће све бити по мјери праведних.

На Велику Сриједу, по наговору проте Стевана Петровића, митрополит Петар одлази из Сарајева у манастир Свете Тројице код Пљеваља. Цијела област јужне Србије али и сјеверне Црне Горе у то вријеме па све до 1992. године била је у саставу митрополије дабробосанске.

По казивању очевидаца, митрополит је дошавши у манастир био сјетан, потиштен па чак и љут на проту Стевана јер је сматрао да је требао остати са својим народом у Сарајеву. На Васкрс је служио Литургију у манастиру Свете Тројице а на други дан највећег хришћанског празника, митрополит Петар се опростио са монаштвом и вијерним народом и кренуо назад у Сарајево. Био је то 21. април 1941. године.

          Сарајево 1941.

Пошто је стигао у Сарајево митрополит Петар је умолио момка Риста Глушца да прикупља информације о дешавањима у граду као и о хапшењу и убијању Срба. Једнога дана Глушац је сазнао од свог пријатеља Хрвата, извјесног Божића, да је у Бањој Луци крвнички убијен владика Платон. Божић је савјетовао Глушца да замоли митрополита Петра да бјежи из Сарајева док још може.

Када је дошао у палату митрополије Глушац је убјеђивао митрополита као рођеног оца, да се склони у Србију или у Црну Гору. Међутим, митрополит Петар није желио ни да размишља о томе.

Том приликом је рекао: „Мој синко, ти мислиш да је све то лако, кад бих ја био на твоме мјесту то бих могао лако учинити, али ја сам народни пастир па ме веже дужност, гдје сам дијелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и дијелим...”

27. априла 1941. године у палату митрополије дошли су гестаповци како би направили претрес. Том приликом њемачки официри не уважавајући старост и чин митрополита Петра, повишеним тоном оптуживали су га за штошта. Као мудар и промишљен човјек, митрополит је дао адекватан одговор. Тог истог дана у митрополију је дошао и др Перо Слијепчевић коме је митрополит рекао да осјећа да ће га ухапсити.

Митрополит Петар и одбрана ћирилице

Почетком маја 1941. године усташки повјереник за Босну, римокатолички жупник Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра да нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замијене латиничним како би био испоштован Закон НДХ о стављању ћирилице ван употребе.

Брале је митрополиту дао рок у којем ова одлука мора бити испоштована. Говорио је и о посљедицама које би услиједиле у супротном.

Митрополитов одговор је био кратак али епохалан: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат још увијек није завршен!“

Након овога митрополит Петар је сваког тренутка очекивао да буде ухапшен. Окупио је парохијске свештенике и дао им упутства како ће дјеловати у случају да се деси најгоре.

Хапшење

Послије подне 12. маја 1941. године усташка полиција је ухапсила митрополита Петра у палати митрополије. Нису дозволили да са њим крене свештеничка пратња. Чувши да је митрополит одведен, прота Јанко Брежанчић, упркос упозорењу похитао је сарајевским улицама како би сустигао оца Петра.

Он је посвједочио: „Митрополит је ишао напријед, а за њиме полицајци. Његова усправна фигура изгледала је тад још већом и усправнијом. Ишао је полагано, достојанствено. Његово мраморно, блиједо и светачко лице, уоквирено у лијепу и бијелу груду снијега његове браде, у том часу било је још блијеђе, достојанственије и љепше.”

Усташе су отјерале проту у Митрополију. Око 6 часова послије подне, митрополит се није вратио а вани је почела падати киша. Прота Брежанчић се одважио и кренуо у управу полиције како би дао кишобран митрополиту Петру, но дежурни сатрапин је рекао да је митрополит одведен.

Туга је те вечери завладала у одајама палате митрополије дабробосанске. Свештеници су били на окупу и у тишини и молитви очекивали шта ће се даље догодити.

Убрзо су сазнали да је митрополит Петар у затвору Беледији, али крвници нису дозвољавали да га било ко посјети. Након три дана митрополит је у пратњи агената стигао у палату гдје је узео своје ствари а по изласку из зграде рекао је послужитељу: „Чувај кућу. Ја одох у Загреб!“

Био је то 15. мај, дан када је митрополит Петар посљедњи пут виђен у Сарајеву.

Страдање и смрт

Из Загреба су митрополита Петра водили по бројним усташким логорима. Обријали су му браду, скинули мантију и владичанска достојанства, тјерали га да у позним годинама ради најтеже послове. Мучили су га најстрашнијим мукама.

Не постоји тачан податак како је скончао свој овоземаљски живот. Наиме, постоје три верзије. По једној, из Госпића је одведен у Копривницу а затим пребачен у загребачку болницу у Стењевцу. По другој, из Госпића је одведен у Јадовно гдје је звјерски убијен маљем у главу и бачен у провалију, највејроватније у Шаранову јаму. По трећој која се заснива на свједочењу Јова Фуртуле и Јова Лубуре, митрополит Петар је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

У сваком случају до данас се не зна гдје је гроб нашег митрополита Петра. Српска Православна Црква га је прогласила новомучеником, а Сарајево Републике Српске прославља свештеномученика Петра митрополита дабробосанског као своју крсну славу.

Шта год да нам припсују у ово савремено доба, наше руке се ипак нису упрљале на њима својствен начин, стога чистог образа са малим дијелом њему посвећеног тропара, треба зажељети да се никада и никоме не догоди оно што се догодило нама:

“И сада светитељу с новомученицима, моли Христа Бога, да спасе и род наш Православни!“

Извор: Фронтал.СРБ