header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Докази новотарске завере против СПЦ (крај) Штампај Е-пошта
уторак, 24 септембар 2013

 ЗАПИСНИК СА СЕДНИЦЕ КОМИСИЈЕ ЗА ПРОМЕНУ УСТАВА СПЦ

     На састанку Комисије за ревизију Устава Српске православне цркве били су: патријарх Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископи бачки Иринеј, браничевски Игњатије и умировљени Атанасије, проф. др Ненад Милошевић, Велибор Џомић, Милан Андрић, и извесни Н. Н. (за кога се зна да је правник и да има 31 годину!)

Највише је говорио митрополит Амфилохије, додуше причао је и друге ствари које немају везе са темом састанка.

Најнеповезаније је говорио епископ Атанасије. (Узгред, он се веома негативно изразио о епископу банатском Никанору, др Миодрагу Петровићу, Владимиру Димитријевићу, Дивни Љубојевић, Предрагу Миодрагу...)

          Најконкретније је говорио епископ Иринеј.

Епископ Игњатије је показивао одушевљење грчком науком и Грцима, али је и највише заговорао промену имена наше Цркве.

Н. Н. је показао знање из историје Цркве.

„После молитве, почетак рада саборске Комисије благословио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, пожелевши њеним члановима у новом сазиву и указавши на значај ревизије Устава Српске Православне Цркве, тојест његовог прилагођавања новим приликама и условима, с обзиром на то да је до сада важећи Устав донет још 1931. године и да је од тада више пута мењан ради што успешније остваривања мисије наше Цркве. Његова Светост је изразио уверење да ће Комисија пажљиво размотрити сва важна питања и благовремено обавити задатак који јој је поверио Свети Архијерејски Сабор.“

Пре молитве за добар почетак пет-шест минута протекло је у угодном разговору. Том приликом је разјашњено зашто је искључен проф. др Ненад Ђурђевић из Крагујевца из првог састава комисије: „Неко је то тражио“, констатовао је митрополит Амфилохије.  На то је Н. Н. додао: „Он је написао књигу о остваривању слободе вероисповести у Србији и критиковао одређене одредбе Закона о Црквама и верским заједницама које и јесу за критику са правног становишта. То се некима у Министарству вера није свидело и то је разлог да су човеку залепљени антицрквени ставови.“ (Реч је о књизи: Остваривање слободе вероисповести и правни положај цркава и верских заједница у Републици Србији, Београд, 2009, Службени гласник, 599 стр.)

Просудите сами ко би то могао да буде у Министарству вера и кога је та личност звала у Патријаршију да се уклони професор Ђурђевић!

На упит зашто нема професора др Косте Чавошког, председавајући је одговорио: „Није укључен од почетка, не знам како се то догодило. Искрено речено, у оном тренутку када је доношена одлука, он је нешто заступао владику бившег Артемија и то је био разлог да он није члан“. Узгред, на његово место је позван (али није дошао на састанак) проф. др Сима Аврамовић, који је „у судском спору“ на Чавошким!

Протођакон проф. др Станимир Спасовић је у међувремену оболео и морао је бити хоспитализован, па је Комисија била без још једног члана.

Када је патријарх запитао да ли се може урадити „измена и допуна Устава цркве“, професор Милошевић је одговорио: „Ревизија!“ На то је митрополит Амфилохије додао: „Ја мислим да је ово боље формулисано измена и допуна, него просто ревизија. Ревизија је измена, али је ово допуна“.

Патријарх је запитао да ли на састанку имају уставе Грчке и Руске православне цркве, а епископ Иринеј потврдно одговорио.

Епископ Игњатије: „Грци су од нас преписали, покојни Варнава... Грци су мењали свој, али они су имали увид у наш Устав и сећам се ја сам био тада постдипломац доле, где је? говорио када је видео наш Устав, каже он да се зачудио колико има црквених елемената. Он је мислио у односу на друге уставе помесних цркава, онај наш је био најцрквенији.“

На то је професор Милошевић предложио да се ангажује (као саветник) професор Јангу (или Јагазоглу – није сасвим јасно?), стручњак за канонско право.

Епископ Иринеј је казао да је најпре потребно утврдити шта се може урадити а да то не изазове бурне реакције, и у том смислу урадити две паралелне варијанте: „Једну радикалну и једну компромисну.“ Потом је, у истом контексту, рекао да треба видети да ли је уопште Устав потребан.

На те речи надовезао се патријарх: „Све је то лепо, али овај Устав је створио традицију. Тешко ће се прихватити одбацивање његово. Зато мислим било би боље... да буде нека допуна и нека измена.“

Епископ Иринеј је поновио потребу договора.

„Са чиме се сусрећемо да би компромисно решили. Које проблеме имамо“, запитао је патријарх. Када је епископ Иринеј одговорио да су проблеми довели до потребе за њиховим решавањем, патријарх је констатовао да он не види те проблеме! „Ви их не видите, али има других који виде. Дакле, комисија ће дати предлог, она не може да одлучи“, одоговорио је епископ Иринеј.

Када је због раније планираних обавеза патријарх напустио састанак, епископ Иринеј је почео констатацијом да је патријарх мишљења да је Устав добар и да га не треба дирати и додао: „Али ми не сматрамо и ми ћемо направити свој предлог, па Сабор нека прихвати или не прихвати“.

Епископ Иринеј је предложио да се најпре утврди проблем чији је Устав а потом додао: „Да видимо како да се користи назив наше помесне Цркве. Да мало то размотримо, јер времена се мењају, неке историјске околности су проузроковале назив Српска православна црква, да ли тај назив треба догматизовати за вечита времена, да ли га треба укидати, да ли га треба користити као алтернативни или полуслужбени или неформални уз неки други и тако даље.“

Епископ Атанасије се „убацио“: „То национално. Они ће да нас, ја знам ко, од Никанора до Владе Димитријевића и не знам каквих других откачених људи, да нам говоре: ви ћете да измислите српску цркву...“

Нешто касније, митрополит Амфилохије је почео: „Па сад, ако већ о томе разговарамо, ја мислим да не би било на одмет да се у називу, макар по цену опширности, нађу три историјска седишта. Данашње реално седиште је у Београду. То не можемо да оспоримо. Историјска два су Пећ и Карловци. Можда би једноставно могло да се каже кад се употребљава са речју патријаршија – Патријаршија пећка и београдско-карловачка. Нека звучи мало опширно. Али онда је све обухваћено. А ово ’Српска православна црква‘ би могло да се некако – ради ових разних ето, знате и сами каква нам је интелигенција и друштво, шта имају људи појма о цркви, и није ствар само неколико фанатика, него је ствар једне, ово што Патријарх каже, традиције – у неку руку он је у праву, толико је то продрло, да може да изазове дубоку пометњу и да омогући разним типовима да кажу да ето они сами владике одричу се, расбрљују, наћи ће се ко зна којих све разних који ће ту име српства и овога или онога... Дакле, може да изазове велике потресе, веома велике.“

На то се епископ Иринеј надовезао рекавши да он не плаче за називом Српске православне цркве, већ га треба оставити „као неку алтернативу за макар неку полуслужбену, колоквијалну, не знам текућу какву год употребу, паралелно, тако да ове разоружава а да некако се као суштинска одредница те помесне Цркве назове да је то Црква пећка и београдско-карловачка што и иде тим током историјским.“

Митрополит Амфилохије је подсетио на дотадашња имена истакавши да је садашње настало тек 1931. године.

Епископ Иринеј је рекао да је Томос Цариградске патријаршије дао канонски простор, али да га сада треба „некако назвати“. „Не можемо правити ни километарски назив, а не можемо ни остати само при називу Српска православна црква, чини ми се, него морамо дати неку алтернативу и неку благу предност неком еклисиолошки исправнијем називу, али потпуно укинути овај бојим се да ће нам направити непотребне главобоље поготову што је врло близу памети разних политичара и политиканата да треба нас разделити и нахушкати једне на друге. Онај пројекат млађих епископа код Тадића био је у том правцу, не знам из чије главе. Ја сам мислио да је из нечије главе или није, не знам тачно још, али изгледа да је добро то студирано и да су само извршиоци били овде. Било како било, мислим да не треба да срљамо у непотребне тешкоће, имаћемо их и овако и онако преко главе ,али мислим да треба да на неки начин одредимо и у наслову и у преамбули идентитет наше помесне Цркве. Она је историјска Патријаршија пећка и београдско-карловачка односно по новијој рецимо казати употреби, пракси или већ некако формулисати, позната као Српска православна црква, оставити могућност да тог ко хоће нека србује на тај начин.“

На то је Н. Н. додао: „Ја сам ипак мишљења да ово додавање пећкој Патријаршији, дакле, Пећка и београдско-карловачка је још већи проблем. Ми тада излазимо на терен набрајања неких митрополија односно које су само митрополије, ништа више.“

На констатацију епископа Иринеја да је Црква, у ствари, само једна митрополија, Н. Н. је додао: „У реду, хоћу да кажем: вративши се на тај назив Пећка патријаршија мислим да је то најбољи назив. Мислим да је овај назив, да то буде Православна Пећка патријаршија, то ће боље да прође.“ Митрополит Амфилохије је додао: „У модерним круговима превладало већ Београдска патријаршија.“

Тада се у дискусију укључио и Велибор Џомић: „Ја само да подсетим, рецимо, кад је други пут обновљена Пећка Патријаршија да је званичан назив до 22. године био Православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и назив Српска православна црква није од Устава 1931. године. Први пут се појављује у службеној употреби све је било до тада Српској Патријаршији до 1929. године када је краљ Александар у том међууставном периоду кад је суспендовао Видовдански Устав, прогласио Закон о Српској православној цркви. Ту постоји први документ законски који тај назив инсталира, дакле он није црквени него је политички.“

Потом је уследила дискусија о првенству у имену Патријаршије: Пећка и карловачко-београдска или Пећка и београдско-карловачка. Прихваћен је други предлог!

Потом је уследило објашњење Велибора Џомића: „Има још један важан моменат око назива Српске православне цркве који је као што кажу изван Цркве у таквим ситуацијама, мислим да негде треба задржати тај назив у неком тамо члану, не у наслову Устава, јер сутра неко може да дође да региструје Српску православну цркву потпуно нову верску заједницу и да узме тај назив, тако да и њега треба заштитити.“

После кратке размене по неколико реченица о титулама, митрополит Амфилохије је рекао: „А сада овдје, и оно што је покренуто још од Анте Павелића у Хрватској, тенденције чак и у Босни и Херцеговини, лично мислим да би морали, о томе смо ја и ти раније мало разговарали, али у контексту са новим Уставом да размишљамо о обнављању, под којим видом сад то треба размислити, митрополитанског система. Без даљњега. Ми не можемо пребродити, пазите, ми не можемо пребродити изазове који су радикални и катастрофални за живот Цркве и за њену мисију, без једног таквог, или да наставимо ако наставимо овакву концепцију каква је увријежила се код нас онда морамо да створимо босанске цркве, црногорске цркве, македонске цркве, српске цркве.“

На то је епископ Иринеј додао: „Ми нећемо стварати, али наћи ће се ко хоће.“

Митрополит Амфилохије је наставио: „Мислим наћи ће се ко ће да ствара. Црква мора у контексту са својим Уставом да би се то превазишло, ја мислим да је то једини начин је пут, оно што је већ Московска патријаршија деведесетих година на свој начин и урадила, одобривши украјинску, бјелоруску, молдавску, јапанска је од раније и постојала, онда сад и ову Заграничну цркву, веома мудро је примила као аутономну, није више, мислим, нису тражили да се она органски укључи у Московску, јер су схватили да је то неоствариво и ништа то не смета у функционисању Московске патријаршије и (неразумљиво) Руске заграничне цркве, знате, него преброђена је, мислим да је веома озбиљна тема коју треба, али прилика је да она буде преброђена, ријешена у склопу нашег новог Устава. Е сада где и како, већ то имамо у Уставу америчке, односно за Јужну и Северну Америку, већ је у ствари то, оно што смо добили за Аустралију и ту су елементи, управо једног таквог...“

Епископ Иринеј се умешао: „Ма и више, то је аутономија де факто, аутономија и не треба ту бежати, треба да имају аутономију...“

Митрополит је додао: „То је већ аутономија, јесте.“

На тврдњу Н. Н. да је Епископски савет у Америци највише црвкено-јерархијско тело, „не саветодавно по овом Уставу, него највише црквено-јерархијско тело“, епископ Иринеј је казао: „Они су и то не треба бежати од тога. Црква наша у америчкој дијаспори и у аустралијској дијаспори, не још у западноеврпкој, у западноевропској можемо избећи, али тамо ми треба поштено да кажемо, то су аутономне (неразумљиво) цркве у саставу Патријаршије као што је Охридска аутономна овде, шта значи ово то што се ови наши крију иза смоквиног листа кажу административна аутономија? Па свака аутономија је административна. У Светим тајнама смо једно. Дакле, аутономија је аутономија и шта нас брига. Нека буде аутономија.“

Н. Н.: „Ми смо у томосу, опет се позивамо на томос, и конституисани као патријаршијска Црква са патријаршијским системом који никад није спороведен у живот, јер Џомићу је веома важно да јесте аутокефална Црква у Црној Гори, али у смислу оног првог поимања аутокефалних архиепископа који нису под влашћу неког обласног митрополита него су директно потчињени неком патријарху. То је аутокефалија у првобитном, и у том смислу јесте и карловачки аутокефални, јесте и далматински аутокефални, јесте и епархије у Македонији аутокефални, јесте, и ови доле црногорски су аутокефални, дакле имамо неколико митрополија које су сада икономијски вољом матере Цркве уједињени у јединствену Пећку патријаршију, или Српску цркву уједињеног краљевства, дакле ми у томосу имамо патријаршијски систем, али он никада није спроведен у живот.“

Епископ Атанасије је казао: „Апропо, ево два правника и трећи који знате грчки. Требали би људи, ми немамо озбиљне. Милаш је био добар, али Милаш је човек свога времена и документа која су му била на располагању. Данас се у томе отишло даље у познавању, рецимо само да проучимо синтагму Ралиса - Потлиса, који је масу тих докумената тамо сложио, ево три правника, рецимо канонисте, немојте Миодрага Петровића, човек је... при томе човек кваран, ја немам конфликт према њему али само констатујем, то је човек који је у стању да ... овај, али је то рецимо то, тај појам аутокефалије који је сасвим... ја сам сада (неразумљиво) господина Владимира проучавао много Охридску архиепископију, шта је она? То је исто тако контекст историјска, ви то треба да седнете па да, ко што ми поучавамо, ајде да кажемо ми патролози, мора да има контекст са историјом, да знамо шта је, где, како?“

После дискусије о могућностима и коришћењу рачунарске технике у одређеним приликама, као што је, на пример, гледање енциклопедија са ЦД, уследила је расправа о личностима које би могле да користе у будућој расправи. Када је Милан Андрић поменуо Косту Чавошког као потенцијалног члана комисије, присутни су у глас то коментарисали па је остало нејасно шта је ко казао. Остало је јасно да је Н. Н. рекао: „Милане, има само један проблем. Он схвата, ја, ти знаш моје релације с њим су коректне, зна и митрополит, дакле он има један строго лаичко-правнички доживљај Устава Цркве. Они сматрају да је Устав Цркве што и Устав државе, и да је то највиши правни акт, и да ту, и не знам.“

Како је на те речи више присутних реаговало, Н. Н. је предложио: „Можда би добро било то у контексту овоме дакле оне мудре изреке, да га не би имали за непријатеља добро би било да га овде имамо, па ће то другачије он да да...“

После неразговетних упадица, Н. Н. је наставио предлогом да би, због проблема који расправљају, требало избећи позивање личности „чија црквеност није до краја проверена и која није...“

На то је епископ Атанасије рекао: „Ја искрено нисам за то да буде он ту, зато је што човек који мудрује све време, све време, и он је Србин, а ми сви остали шта смо? Није сарадљив човек Чавошки!“

Епископ Иринеј се надовезао: „Ја мислим једну ствар брате Атанасије, да то у реду јесте мало чудан али је уман. Међутим, ја не верујем да он може да укопча на ово што ми говоримо, да то није против Српства, него би био вероватно први који би казао ’Па ови сада, Српска црква је најважнија национална институција, шта сад ово, ово су владике неки издајници‘.“

Потом је договорено да Чавошки буде само консултован по одређеним питањима.

На помен неколико грчких стручњака (Фидас, Пицакис, Јангу, Папатомас) није било готово никакве расправе.

Митрополит Амфилохије је још једном поменуо Ђурђевића, устврдио да је црквен. Н. Н. је на то узвратио да је Ђурђевић припадао групи професора Правног факултета у Крагујевцу који су оптужени за продају испита. Зоран Крстић је додао да ће Ђурђевић бити користан у многим ставрима, а епископ Иринеј само потврдио.

Када је Велибор Џомић предложио да епископ Атанасије састави концепт преамбуле, са посебним освртом на првостепене надлежности Синода, епископ Игњатије је казао: „Синод ће бити под знаком питања ако уводимо митрополитански систем, дакле, то ће све у првој инстанци да се решава на нивоу митрополије а Сабор ће бити последња инстанца, другостепена.“

Епископ Иринеј је предложио: „Мислим да би било добро, можда до идуће седнице, свако од нас своје идеје и предлоге око назива помесне цркве и око титуле њеног предстојатеља стави на папир. Да владика Атансије, ако може да се прихвати тога, напише предлог преамбуле и да се договоримо кад би смо се опет нашли.“

Тада се умешао Н. Н.: „Хтео сам само, пошто сам дошао са идејама, мени је јеко проблематичан био увек сам термин Устав цркве. То се сад показало у овој ситуацији са Артемијем или његовим радницима, канонистима који изједначавају Устав са Јеванђељем са канонима црквеним. У другом црквеном смислу сви јако добро знамо да Устав истовремено, можда, не значи ништа! Устав, шта сад значи да ова Црква има овакав Устав, ова Црква овакав, овај манастир овакав, а чини ми се да је то неизбежно. Мислим да би тај Устав наш будући требао да садржи само основне одредбе а да све остало буде регулисано као у древним патријаршијама, правилницима о раду. Дакле, да Устав буде једно теолошко-еклисиолошко, који ће дефинисати одређене службе а подакти ће да решавају...“

На питање епископа Иринеја, да ли може да предложи неки синоним за Устав, Н. Н. је одговорио: „Статут!“ Када је митрополит Амфилохије констатовао да је статут нижи акт и да би га требало применити у случају митрополитанског система, Велибор Џомић је предложио: „Може да буде митрополитански типик, рецимо!“ Н. Н. је констатовао да се тај акт не зове Црквени Устав већ Устав Патријаршије.

Епископ Атанасије је додао: „Још би само нешто рекао. Из патријарховог не само излагања него и става, човек је старе школе, традиције, зна врло добро отац Јустин је тада причао и патио због тога кад је требало да се суде ... Висариону и не знам коме, да направе онај поступак, то је једна тако склепана ствар у којем епископи нису дотакнути и онда кад је било суђење, они се нашли у невољи, нема на основу тога суђења епископу. То је било непроменљиво јер нигде у томе нема епископа а у канонима је равно епископ, свештеник, ђакон, лаик.“

Епископ Игњатије је предложио: „Можда би било добро, било начелно, да се објави једна вест да је Комисија за измену и допуну Устава одржала састанак, да мало се народ навикне, да он чује, да ће се нешто радити и да ће се нешто мењати.“

На крају је договорено да следећи састанак буде после повратка митрополита Амфилохија са пута по Јужној Америци. Мада је Велибор Џомић предложио да састанак буде у неком манастиру, епископ Атанасије је сматрао да га треба одржати у Београду, због путовања чланова, а то је прихватио и митрополит Амфилохије.

Закључио је епископ Иринеј: „До идуће седнице да све ово прегледамо, да уђемо у тематику, да преложимо назив, да добијемо преамбулу, да видимо и титулу патријарха, а сигурно је кад будемо одређивали те саставне јединице да ћемо увести појам епархије. Шта значи епархија? Епархија може бити митропоолија, може бити епархија. То је пред нама. Значи, да се планира идућа седница у октобру.“ Митрополит Амфилохије је био кратак: „Друга половина октобра, после седнице Синода у Пећкој патријаршији!“

Епилог

Наш народ каже: Што је брзо, то је кусо!

После овако бурног почетка „великог посла“, уследио је крах! Наиме, договорени састанак Комисије није одржан!

У међувремену, до овогодишњег Сабора, епископ бачки Иринеј је еволуирао у позитивном (надамо се!) смеру, митрополит црногорско-приморски Амфилохије је отишао још један корак на свом путу ка Црној Гори, Велибор Џомић је одбранио докторат...

У међувремену, однос епископа Иринеја и митрополита Амфилохија је еволуирао у негативном смеру због разлика у ставовима по значајним питањима Српске православне цркве...

У међувремену, патријарх Иринеј је у интервјуу београдском дневнику Вечерње новости 3. маја истакао: „Промена Устава је дуготрајан процес, у коме нема журбе. Поједине уставне одредбе се мењају и на заседањима Светог архијерејског сабора, који је врховна црквена законодавна власт. Нити треба прижељкивати нити очекивати радикалне, а поготову не брзе промене. Црква своју мисију и данас врши на основу светих канона, постојећег устава и других црквених прописа.“

Историја нас учи да „непријатељ никада не спава“ па је за очекивати нову седницу Комисије за измене и допуне Устава Српске православне цркве! Јер, започето се мора завршити!

Фото у наслову:  умировљени Атанасије, прота Велибор Џомић и митрополит црногорско-приморски Амфилохије

 

Фељтон (1)

- Фељтон (2)

- Фељтон (3)

                - Фељтон (4)

             -Фељтон (5)

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 децембар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 70 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.