"Ко год не прати црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену Пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван Сабора верних."

 + + +

...У овој атмосфери погоршања, изненада је дошао, после притиска од стране државе, први званични корак Грчке цркве према папи: увођење папског календара.

На жалост, мало је њих разумело значај предмета "старог календара", како је случај назван. Многи приписују отпор старокалендараца њиховој ускогрудости, ограничености необразованих, што је још један показатељ дубоког презира који уображени образовани негују према неукима. Али, да би се ови необразовани одупрли (као што јесу), морали су, ако ништа друго, имати религиозну ревност и духовну бригу која је недостајала масама равнодушних, што су, не познајући праву природу проблема, пошли за већином припадника јерархије.

Ниједан од просвећених теолога или њихових следбеника није показао макар наговештај туге над расцепом у Грчкој цркви, нити је иједан покушао да одговори на болна запомагања многих хиљада верних. Већина је била на њиховој страни; бројност им је увек давала осећај сигурности. У ствари, они чак нису имали ни број на својој страни. Јер, иако је било само неколико хиљада старокалендараца, а неколико милиона следбеника новог календара - сумњиво је да ли је међу њима било и пар хиљада истинитих верника. Они су се само подругљиво осмехивали овим простим новим исповедницима православља, говорећи како они одбијају да поправе свој нетачни календар због сујеверја.

Међутим, проблем није био у томе. Они су били неправедни у оптуживању старокалендараца што се боре за календар. Ствар није била у томе: који је од два календара тачан? Позната је чињеница да су оба календара нетачна. Нису старокалендарци инсистирали на старом календару, нити су новокалендарци увели нови календар из разлога астрономске тачности. Разлог за оллуку да се нови календар уведе у Грчкој није био ни астрономски ни богословски. Једноставно, била је то једна од многих предаја јерархије (поробљене државом) своме господару, који је то тражио од њих да би олакшао своје пословне трансакције.

Разлог за одбијање старокалендараца да се повинују био је богословски и извирао из дубоке црквене свести. У ствари, литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промену календара је следило нарушавање литургијског склада између Грчке цркве и осталих православних цркава које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота између воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве - такође нарушена.

Када у Грчкој црквена звона зову верне да славе Божић и појци радосно певају: "Христос раждајетсја, славите", милиони наше православне браће широм света и на Светој Гори су још у посту због предстојећег доласка Спаситељевог, па не чују звона нити певају радосне Божићне песме.

Може ли неко да замисли ишта горе за Цркву од овог прекида литургијског склада, који нас отуђује духовно не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од Светитеља који су славили и служили литургију по старом календару, који смо ми одбацили?

Нашим Оцима је требало много труда и много синода да се уведе тај празнични календар - и све то да би се постигла литургијска хармонија међу хришћанским црквама, јер овај склад изражава унутрашње литургијско јединство Цркве. То је оно што видљиво чини Цркву једном, упркос мноштву помесних цркава. Црква није учињена једном на начин како папа мисли, строгом дисциплином и послушношћу претпостављеној хијерархији, на чијем је врху особа која тврди да замењује Христа на земљи, него је Црква учињена једном - Светом тајном причешћа Телом и Крвљу Христовом. Свака црква где се служи Света литургија и где су верни сакупљени "на једно место", садржи потпуни лик једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Оно што чини да се нека парохија укључује у једно тело са свим осталим парохијама, као и нека епархија у једно тело са свим осталим епархијама - јесте Света тајна причешћа свију, Телом и Крвљу Христовом у Светом Духу и истини.

Јединство Цркве је стога тајанствена свеза која се остварује на Светој литургији причешћем верних Телом и Крвљу Христовом. Хришћани су једно тело, како они који живе на земљи данас, тако и они који су живели пре нас у ранијим вековима, као и они који ће живети у годинама које ће тек доћи, јер имају заједнички корен - Тело Христово: "Ми, будући многи, један смо хлеб, једно тело, јер се причешћујемо једним хлебом."

Јединство Цркве зато није административно, дисцинлинско или организационо, већ литургијско. Због тога је празнични календар толико важан. Јединство које извире из Свете литургије, једне вере и једног крштења престаје да се види споља када настане литургијска анархија. Облик и речи Литургије прописани су да би све цркве славиле Бога на исти начин. Тако и богослужбене књиге за сваки месец (минеји) садрже дневне тропаре који славе светитеља тога дана и црквене песме за сваки празник. На тај начин, никакав несклад не нарушава литургијску хармонију. Чак су и музика и иконографија, које се називају литургијском уметношћу, прописане на сличан начин, тако да ни један иконограф или појац не може да слика икону или пева по својој машти, већ је присиљен да прилагоди своју личну вештину и способност обрасцима најстрожијег духовног реализма. Слично томе, календар празника је био прописан да би један свештеник не би могао да прославља празнике када он то хоће, него да постоји потпуна заједница у молитви међу свим вернима на земљи.

Због тога, оно што ради уметник који слика црквене иконе према свом укусу, омаловажавајући традицију, и што ради појац који разара литургијску хармонију певајући театрално, уместо да поје - то су урадили и грчки јерарси, кварећи литургијску хармонију Православне цркве, одлучивши да следе различит календар празника у Грчкој од оног којег друге православне цркве и Света Гора Атонска прате. Тако, на Светој Гори они славе различитог светитеља и певају друге химне од оних у Солуну; Преображење Господње се слави једнога дана у Атини, а другог у Јерусалиму, Синају и Москви.

Трагедију овог несклада је тешко схватити у овој земљи (Грчкој, прим. прев.) због удаљености. Али је болно уочљиво неком ко отпутује у Европу и види како у суседству једног истог града Руси славе један празник а Грци други, или чује звона Грчке цркве како позивају верне, док звона Руске цркве ћуте. И онда се, наравно, неко пита да ли су обе цркве православне.

У Грчкој није схваћено колико је озбиљан био компромис са стихијама овога света и колико је снажан ударац за Цркву било одбацивање старог календара у корист новога. Ако је неколицина и разумела, нису имали снаге да употребе свој углед и објаве истину. Нико од светских мудраца или моћника није нашао речи да протестује. Тако је још једном потврђено да "што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке" (1. Кор. 1:27), јер, пошто су мудри ћутали, неуки верни су се подигли. И они нису "говорили лудости, као луди светски мудраци". Нису прибегли астрономским теоријама и математичким калкулацијама, већ су говорили у име Предања, које сматрају за нешто свето, што нико не може да погаси у корист науке која стално одбацује сопствене теорије, или у корист политичких или економских интереса земље.

Али, "следбеници мудраца овога света сматрају Божје ученике за луде". Тако, од почетка до данас, они сматрају старокалендарце за будале, верске фанатике, сујеверне и радују се свом знању које их ставља изнад оваквих "ситничара, који праве проблеме ни из чега".

ПАРАЊЕ

Када почнете да сматрате један елеменат Предања тривијалним, онда ћете првом приликом сматрати такође тривијалним и било шта друго што вам се не свиђа у традицији. То се догодило са иконографијом, црквеним песништвом, као и са изгледом свештеника. Сада мантије изгледају сувише црне за њих, као што им се браде и коса чине сувише дугим. Хоће да ставе музичке инструменте у цркве. Желе да уклоне столове дуж црквених зидова и поставе удобне клупе. Грде монаштво, клеветају калуђере, одузимају манастирска имања, настављају систематску пропаганду против испосништва. Превиђају каноне који забрањују заједничко мољење са јеретицима, иду на њихове конференције и моле се заједно са њима. Њих не интересује мишљење народа приликом избора владика и свештеника. Скраћују Литургију и избацују делове богослужења "да се људи не би уморили". Другим речима, мењају православне обичаје према укусу пропадајућег друштва, које је пуно обожавања телесности и материјализма.

На овај начин платно традиције почиње да се пара, и нико не зна где ће се зауставити, нити да ли ће се уопште зауставити. Осим тога, ово парање иде данас тако лако, јер има одобрење од света, од утицајних и образованих. Учени, нарочито, сматрају својом чашћу да се не слажу са Оцима Цркве, већ са неким великим научником, професором протестантске теологије, или са извесним језуитским предавачем који је чувен у Европи и сл.

Како да онда православна традиција и вера не буду изневерене, фалсификоване? Како, под таквим условима, да не дискутујемо о јединству цркава и да га не сматрамо нечим што лако може бити постигнуто? Да ли је онда тешко за једну "Православну" цркву, која је попримила исти менталитет и исту нарав као западне "цркве" - да се уједини са њима? Да ли је далеко дан када ћемо отићи недељом у цркву и чути свештеника како се моли: "...и за Оца нашега папу римскога"? Да ли ће ико реаговати ако се таква ствар догоди? Или ће се свима чинити природно то што смо коначно пребродили све разлике које раздвајају Исток од Запада?

БОГ СЕ НЕ ДА ПРЕВАРИТИ

Нека сви који олако говоре о јединству цркава схвате да је јединство Цркве тајанствени дар Божјег присуства. То није ствар о којој би се одлучивало на конференцијама, већ нешто што или постоји или не постоји. Никаква људска одлука не може принудити Бога.

Наравно, споља можемо постићи јединство и сви могу да прогласе - протестанти, католици и православни - да смо сада, најзад, једна црква. Можемо да помињемо папу римског и римски папа може да помиње цариградског патријарха. Ако се сви сложимо око "минимума истине", око једног поједностављеног "Вјерују", и ако изгладимо још неколико питања може доћи до јединства. То би било легалан и споља вредан систем, али би то било тело које нема везе са Христовом Црквом, чак и ако по спољашњем изгледу подсећа на њу. Бог се не да преварити. Када услови за Његово присуство не постоје у људима, Он не долази међу њих.

Христова Црква није никада била световна заједница. Црква је рођена, а не направљена. Људске дискусије могу да сачине нешто чему могу да дају име "Црква". Али, ова фабрикација би била нешто без живота. Жива Црква нема везе са тим. Она постоји негде далеко од свих ових фабрикација, непромењена, пуна истине и светлости, чиста од сваке компромисне лажи, са Светим Духом који је обухвата и осветљава као сунчева светлост њене кораке, водећи је до "пуноће истине".

Она не зависи од броја истинитих хришћана, чак ако их је само шака. Они су носиоци Предања које није нешто што су једноставно научили, већ нешто чиме живе и о томе имају животно искуство. Хришћани живе у Предању као у природној средини, попут риба у води.

Нека сви, који заиста траже Господа, престану да причају о јединству "цркава". Црква не признаје уједињење, јер она није никада ни била разједињена. Људи су ти који је напуштају, чак ако и даље задржи многе од њених спољних знакова. Нека се сви који траже Господа врате Цркви, и нека се понизе тако да могу ући, јер су њена врата мала, па се треба сагнути врло ниско да би се прошло кроз њих.

 НЕПОГРЕШИВИ КРИТЕРИЈУМ

У хаосу и лицемерству савременог света није лако распознати Христову Цркву и приближити јој се, јер није довољно за цркву само да носи назив "Православна", па да то заиста и буде. На жалост, отпадништво постоји и под, споља гледано, православним мантијама, православним куполама и међу православним верницима. Али, то није ништа ново: Црква је то познавала још од својих првих корака, само је сада достигло неочекиване димензије.

Морамо научити да разликујемо Цркву иза спољног изгледа. Што се тога тиче, споља, у Православној цркви преовлађују неред и забуна. Свако - образован или необразован, верник или неверник - има свој властити поглед на хришћанство и православље, и фанатично брани своје мишљење. У оваквој олуји је немогуће наћи прави пут без компаса. Ипак, има један непогрешиви критеријум: настављање традиције или, другачије речено, продужетак Предања. Где год је Предање сачувано живо и чисто без прекида од времена Апостола, и колико год верних (владика, свештеника или верника) живе Предањем и преносе га - ту је Православна црква, а они сачињавају Тело Христово. Сви други, свештеници или цивили, који желе да се представљају као православни а да не прате у свему живо Предање минулих векова, јесу уљези. Они су кукољ на њиви Христовој.

Данас има много кукоља а врло мало класја, али је њива - Божја, и упркос разном кукољу, пшеница остаје иста из генерације у генерацију, од семена до семена, иста као и прва пшеница коју је Свети Дух посејао на истој божанској њиви на дан Педесетнице. Ово живо Предање није никада било прекинуто, јер смо из самих Христових уста чули обећање да Цркву "ни врата паклена неће надвладати", а уста Божја не лажу. Они који траже Предање Хришћанске цркве првих векова, или векова пре велике шизме, да би га нашли и следили, признају како су изгубили његов континуитет. Али, никада га неће наћи, без обзира на то колико напредују у својим истраживањима, јер је Предање нешто живо и преноси се као што се преноси живот, са живога бића на живо биће. Није нешто што би се открило научннм студијама, или интелектуално изучавало.

СКРИВЕНО, АЛИ ЖИВО

Ови милиони кукоља који су изникли у недрима Православне цркве у скорашње време, донели су са собом светски дух, тако да ниједна Православна црква није била у стању да задржи своја спољашња обележја непромењена. Чак и старокалендарци, који су се држали тако доброг правца по питању календара, у случају иконографије јасно носе мрље издајства традиције. Ова чињеница је заједички грех свих Православних цркава у последње време.

Срећом, до сада, сва ова одступања од Предања која смо описали, нису одсекла Православне цркве од њиховог корена. Стабло остаје живо и успева да напредује упркос свим "украсима" које су му додали. Православне цркве нису увенуле као што се то догодило са "црквама" Запада. Ако само стресете прашину коју је светски дух посуо по њима, наћи ћете свеже листове изворног Предања. Предање није никада престало да живи и буде на снази у православљу. Још увек постоје калуђери који живе православно монашки. И данас су присутни искрени и прави богослови који нису укаљали истину, него је одржавају чистом и сјајном, далеко од сваког туђинског мешања. Ту су још и прави појци и истинити носиоци православне традиције у иконографији. Још има свештеника, као оних старих, посвећених светој дужности, којима њихов стални додир са Богом не дозвољава да се брину због својих дугих брада и црних мантија, већ чини да ове ствари зраче светошћу. Још увек има једноставних људи који су достојни виђења великих чуда.

Истинито Предање,  дакле - живот, духовно искуство и учење Апостола и светих Отаца свих векова - ови трагови Духа Светог у срцима хришћана постоје, и настављају да живе међу живима без икаквог прекида од апостолских времена. Постоји стална хармонија у свим делима православних свих времена до данас, писаних и неписаних; и ово је златно правило којим свако мора да мери своје мисли и дела, да би видео да ли је он унутар или изван православља. Спољни знаци могу да дају утисак како је континуитет покварен или прекинут, али ако погледамо мало даље, видећемо да Предање још увек цвета и освежава оне који га траже.

Предање постоји и живеће све до краја света. Међутим, сваки дан који пролази чини његово откриће све тежим. Сваки дан додаје све више "украса" на дрво православља, тако да се људи збуњују и не знају где је истина.

 БАРКА

Једног дана, пре или касније, нико не зна тачно када, "цркве" и религије ће се ујединити. У том хаосу лажи ће, чак, и изабрани бити у опасности да изгубе свој пут. То ће бити доба Антихриста.

Како и када ће Антихрист доћи, нико не може да каже. Не зна се ни колико њих ће бити у стању да га препознају, јер ће он доћи као добротвор човечанства. За сада можемо са сигурношћу рећи само једну ствар: сви ови покрети према уједињењу нација и цркава, сви ови комиромиси и све ово униформисање човечанства, постепено чињено под парним ваљком технолошке културе - припрема пут за долазак Антихриста.

Овакав развој човечанства, према критеријуму света, је диван. Али према хришћанском критеријуму, он води ка уништењу.

Ово не изненађује и не плаши хришћане. Они знају да је свет сам себе осудио. Зато Христос није хтео да се моли за свет: "Не молим се за свијет." Кнез овога света је ђаво и он је "човекоубица од почетка".

Смрт ће затећи свет на врхунцу његове славе, на врхунцу његове самообмане, на самиту Куле вавилонске, када ће човек бити у зениту свога старог покушаја да постане бог својом личном моћи, без Бога. Када Син Човечји дође, наћи ће човека у пуној слави своје сатанске опседнутости.

Бог не тражи од хришћана да спасу свет. Сваки покушај од стране хришћана да промене смер у којем се свет данас креће - био би смешан. Свет је брод који тоне, и то зато што му је сама структура покварена. Бог не тражи од хришћана да спасу брод, већ да спасу, колико год могу, бродоломника.

Нова Нојева барка, Христова Црква, плови близу места бродолома. Свако ко хоће да се спасе од воде - мора да потражи уточиште у њој. Али, да би нашао уточиште, човек мора да се одрекне света, не толико гсографски, колико суштински: "Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, Говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити" (2. Кор. 6:17).

Али, овде почињу тешкоће. Како можемо да оставимо свет, када је цео живот везан за њега? Међутим, циљ ове књиге није да одговори на ово питање. Одговор се може наћи у Светом Писму и код Отаца. Осим тога, цео живот у Христу је борба за слободу од света, од "Египта" страсти, а за склониште у лађи Цркве.

У доба Антихриста и лађа Цркве ће се тешко разликовати. Многи ће рећи: Гле, Христос је овде", или "Тамо је Христос", али ће то бити лажни пророци. Званично ће било шта бити прихваћено за Цркву. Мало по мало, па ће се напустити ризнице вере и растопити у неописивој, уједињујућој мармелади, која ће сатанском вештином задржати већину спољашних знакова Цркве. Овде и онде, мале групе верних, са понеким свештеником, још увек ће сачувати живо истинито Предање.

Елем, ко ће бити у стању да препозна Цркву Христову у овим малим групама верних, којима ће недостајати сав светски сјај? Ипак, на крају времена, једну, свету. саборну и апостолску Цркву сачињаваће управо ове заборављене и наизглед неуједињене мале парохије, које можда неће ни знати једна за другу, али ће међусобно бити уједињене тајанственом везом Тела и Крви Господње, у Духу Светом, заједничком традицијом коју неће прекинути.

У те дане ће, чак, и изабрани бити у опасности од завођења. Човеку треба много храбрости да би се одвојио са неколицином и ишао против светских струја, увек исмеван од "паметних" и малтретиран од јаких. Много мудрости треба да би се распознала истина, управо тамо где цео свет види бесмислицу и глупост. Осим тога, следбеници лажи ће имати чудо на њиховој страни; чуда која је ђаво тражио од Христа у пустињи, знаке и чудеса лажних пророка и лажног "месије; "Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране" (Мт. 24:24). Колико њих ће моћи да пронађе пут када сви светионици буду лажни? Тада, "ко претрпи до краја - биће спашен".

 МАСКЕ

За сада, нека сви који хоће да живе близу Христа, пожуре да стекну опрезност да би унапред препознали лажне пророке и лажне христосе, и нека носе оклоп вере, како би били у стању да их непобедиво нападну.

Јер, наше је лукаво доба, у коме је лаж маскирана и отров се нуди превучен шећером, када су путеви пуни замки и добро прикривених рупа. Кога год изглед буде преварио, тај ће бити изгубљен.

Морамо научити да разликујемо Цркву од света, јер је судбина Цркве различита од судбине света. Морамо имати неповерења према свету толико колико имамо поверења у Цркву; толико мржње према свету (не према људима, већ према свету), колико имамо љубави према Цркви; толико песимизма за свет, колико оптимизма за Цркву.

Свет је табор, менталитет и намера оних који су одбацили Божју понуду, који су окренули леђа Богу када им је Он говорио, који су се одвојили од Њега заувек. Ови људи су радије изабрали смрт него живот. Они нису кажњени, као што ни демони нису кажњени, јер им нико не жели ништа нажао. Добровољно су изабрали смрт, својом сагласношћу су одлучили да буду непријатељи Божји и да стоје далеко од Њега.

Овај избор се чини у животу, независно од времена и места, у дубини срца, и он је неопозив ако нема покајања. Слобода дели духовна бића у два табора. Има две врсте људи, као што има и две врсте анђела: пријатеља и непријатеља Божјих.

Слобода не лежи толико у личним радњама, колико у целокупном настројењу и расположењу човека, у крајњем позитивном или негативном одговору на Божји позив. Више слободе лежи у укупном правцу човековог живота него у његовим детаљима.

Детаљи могу да варају; они могу да учине како књижевници и фарисеји изгледају као пријатељи Божји, а разбојник, блудница, Митар или Савле (Павле) - као Његови непријатељи.

Морамо бити у стању да препознамо праве пријатеље и непријатеље Божје испод маске лицемерства и слабости.

Живимо у добу када су се маске лицемерства умножиле и достигле запањујући степен савршенства. Из часа у час смо у опасности да нас преваре људи који су, док носе маске пријатеља Божјих, у ствари његови непријатељи.

Такви су и они који говоре о јединству цркава. Они су најопаснији непријатељи Цркве, лажни проповедници Јеванђеља.

Непријатељи који се појављују без маске - атеисти, материјалисти, комунисти - не могу да преваре никога. Они су ти који могу убити тело, али не могу наудити души. Али други, "православни", било патријарси, епископи, вође хришћанских организација, теолози или професори теологије, сви који говоре о лицемериој хришћанској љубави према нашој "браћи" јеретицима и шире поруке јединства - сви ови маскирани можда не дирају тело, али сигурно убијају душу. Због тога, борба са њима мора бити непопустљива.

Извор:  Др Александар Каломирос, Против лажног јединства, Хришћанска мисао књига 10,  Београд – Ваљево – Србиње, 1998., стр. 31 – 43.