Да је у то време неко тражио да се наведе име најнезгоднијег човека у Печорима, нема сумње да би сви одговорили да је то благајник Псково-печерског манастира, архимандрит Натанаило. У томе би били једногласни и свештеници и искушеници, монаси и мирјани, комунисти из печерске управе КГБ-а и локални дисиденти. Ради се о томе да је отац Натанаило по карактеру био веома незгодан човек.

У време кад сам га упознао био је то времешни сувоњави старац продорног и проницљивог погледа. И зими и лети имао је на себи стару избледелу мантију искрзаних рубова. На леђима је обично носио платнену врећицу у којој је могло бити било шта, од суварака које је на дар донела нека бакица до милион рубаља. За манастирског благајника и једно и друго представљало је изузетну вредност зато што им је то послао Сâм Господ. Све те вредности отац Натанаило је преносио с једног на друго место и скривао у својим многобројним тајним келијама и складиштима.

Финансије манастира биле су у надлежности оца Натанаила и он је у потпуности њима управљао. А новац се имао на шта и трошити јер је сваког дана у манастиру за сто седало око четири стотине ходочасника и стотињак монаха. Осим тога, требало је финансирати безбројне манастирске поправке и свакодневне потребе братије, а поврх свега било је ту и помагања сиротињи, пријема гостију, поклона чиновницима и још много тога. Нико није знао како је отац Натанаило успевао да изађе на крај са свим тим финансијским проблемима. На његовим плећима био је и целокупан канцеларијски посао. Уз то је бринуо о поретку свакодневних дугих богослужења и о обавезама манастирског секретара, одговарао је на писма људи, који су се обраћали манастиру с најразличитијим питањима, и још је помагао игуману кад је требало да се разговара са званичним органима совјетске власти, што је, као по правилу, било нешто веома непријатно. Нормалном човеку позлило би и од самог набрајања свих тих обавеза, а отац Натанаило их је обављао полетно и тако педантно да смо се понекад питали да ли је у њему остало ишта осим црквеног бирократе.

Уз све остало, отац Натанаило имао је обавезу да надгледа нас искушенике. Не треба ни најмање сумњати да је то радио са својственом му педантношћу. Кришом је на нас мотрио, пратио нас и прислушкивао како неко од нас не би урадио нешто што би било у супротности с манастирским уставом или пак на штету манастира. Искрено речено, у свету смо били страшно немарни и као такви смо долазили у манастир, па је зато заиста било неопходно држати нас на оку.

Отац Натанаило имао је обичај да се увек појави управо кад га најмање очекујете. Рецимо, чим би млади покушали да избегну послушање и приседну негде на древним манастирским зидинама, с намером да мало предахну, попричају и на сунцу се огреју, изненада би се појавио отац Натанаило, и то као да је с неба пао, па би, тресући брадом, почињао да им чита буквицу својим снажним и готово несносним гласом тако да би искушеници све дали само да се заврши то мучење.

Због своје ревности отац Натанаило дословце није ни јео ни спавао. Био је прави аскета. Рецимо, пио је само обичну воду и никад га нико није видео да пије чај, док би за ручком појео једва пети део од онога што је било сервирано. Али зато је свако вече долазио у трезарију за време вечере, истина само зато да би пазио на ред, седећи за столом с празним тањиром испред себе. 

Отац Натанаило имао је толико енергије да је то било заиста невероватно. Питали смо се кад уопште спава. Чак је и ноћу кроз капке на прозорима његове келије допирала светлост. Стари монаси говорили су да се он у својој келији или моли, или пак пребројава хрпе рубаља и копејки сакупљених током дана. Требало је да све то големо богатство уредно попакује у свежњеве, а ситниш да разврста у врећице. Кад би то завршио, почињао би да пише упутство и објашњења за сутрашњу службу будући да нико као отац Натанаило није тако добро познавао све детаље компликованог манастирског богослужбеног типика.

Међутим, чак и ако би светло у његовој келији било угашено, то уопште није значило да се бар неко време можемо сматрати слободнима и изван његове контроле. Напротив, целе боговетне ноћи отац Натанаило је могао да се појави у било ком тренутку на било ком месту с намером да провери да се случајно неко не шетка по манастиру, што је било најстроже забрањено. 

Сећам се како смо једне зимске ноћи до касно остали у гостима код неког од братије, коме је био имендан, и како смо покушали да непримећено стигнемо до својих келија. Изненада је на само пет корака од нас из таме изронила фигура оца Натанаила. Следили смо се од страха, али, на наше велико изненађење, убрзо смо схватили да нас отац Натанаило није приметио. Понашао се веома чудно. Једва је вукао ноге и тетурао онако погрбљен под теретом своје вреће. Након тога видели смо како је прекорачио ниску ограду баштице и легао на једну леју под снегом.

Кроз главу нам је пролетела мисао да је вероватно умро!

Мало смо сачекали, а онда смо му опрезно пришли, задржавајући дах. Отац Натанаило лежао је на снегу и спавао. Напросто је спавао! Равномерно је дисао и чак је и хркао. Испод главе му је била врећа коју је обгрлио обема рукама. Сакрили смо се иза капелице за водоосвећење и одлучили да се одатле не мрдамо док не видимо шта ће даље бити. Стајали смо ту сат времена тако да смо се укочили од хладноће. У једном тренутку видели смо како је отац Натанаило изненада живахно устао, стресао снег који је био нападао по њему, набацио на леђа врећу и, као да ништа није било, наставио својим путем.

Тад нам заиста ништа није било јасно. Тек касније су нам монаси, који су одавно познавали оца Натанаила, објаснили да је тада био веома уморан и да је просто хтео да одспава, и то тако да му буде удобно. То удобно је значило лежећи будући да је у својој келији спавао искључиво у седећем положају. Да не би себи угађао спавањем на кревету, одлучио је да одспава на снегу.

Све што се тицало начина живота оца Натанаила била су само нагађања. Наиме, он у свој скривени унутарњи свет никог није пуштао, па чак ни у своју келију, укључујући и свемоћног игумана ма колико се чинило незамисливим да игуман Гаврило у свом манастиру не може негде ући, тим пре што се келија оца Натанаила налазила у приземљу конака у којем је живео игуман, и то тачно испод његових одаја. Наравно да се игуман није могао помирити с таквим стањем ствари па је после неког празничног ручка, будући добро расположен, рекао оцу Натанаилу да из истих стопа иде код њега у госте да заједно попију чај.

Неколицини монаха, који су се ту затекли, одмах је било јасно да ће се догодити нешто шокантно и за ум и за душу, нешто што превазилази сваку људску машту па су сматрали да би било неопростиво пропустити могућност да то виде. Опис тог догађаја сачуван је управо захваљујући тим сведоцима.

Отац игуман је свечано и неумољиво кренуо кроз манастирско двориште право према келији оца Натанаила. Благајник је ситним корацима ишао иза њега и очајнички покушавао да га убеди да одустане од своје намере. Молио га је да се позабави нечим душеспасоносним и корисним, уместо што губи време на бескорисне шетње по оронулим собичцима који ником нису занимљиви. Сликовито је описивао неред у својој келији и говорио да је двадесет шест година није поспремио те да је ваздух у њој толико устајао да је то просто неподношљиво. На крају је, истински очајан, скоро почео да прети тако што је наглас размишљао о томе да игуманов драгоцени живот нипошто не сме бити изложен опасности која га вреба у кршу и лому његове келије.

– Доста више, оче Натанаило! – љутито га прекиде игуман стојећи пред вратима келије. – Хајде, отворите и покажите шта то тамо имате!

Упркос љутитом тону, видело се да игуман просто гори од радозналости.

Пошто је напокон схватио да нема куд, оцу Натанаилу као да је све то одједном постало помало забавно, па одлучно изговоривши по монашком правилу: „Благословите, оче игумане”, поче да звецка кључевима и напокон отвори врата која су се до тада већ четири деценије отварала тек толико да би мршави отац Натанаило могао ући у своју келију.

Иза широм отворених врата зјапила је потпуна, непрозирна тама јер су на прозорима тајанствене келије капци били спуштени и дању и ноћу. Отац Натанаило је први шмугнуо у тај мрак и одмах нестао, баш као да је у земљу пропао. У сваком случају, из келије није допирао никакав звук.

Отац игуман је кренуо за њим, опрезно прекорачио преко прага и, несигурно се накашљавши, проговори својим дубоким гласом:

– Зашто је код вас овако мрачно? Ваљда имате струје? Где је прекидач?

– Десно од вас, оче игумане – предусретљиво ће благајник својим дрхтавим гласом. – Само пружите руку.

Следећег тренутка разлеже се страшан врисак и некаква непозната сила избаци игумана у ходник. За њим из таме изрони и отац Натанаило, у делићу секунде трипут окрену кључ у вратима своје келије, а онда притрча ошамућеном игуману. Уздишући и вајкајући се поче да одувава прашину и поправља расу оца игумана јадикујући.

– Господе помилуј! Ех, каква несрећа! Треба се навићи на тај прекидач. Поломио се још шездесет четврте на Покров Пресвете Богородице, баш на дан кад су Хрушчова сменили. Био је то знак! Тог јутра се прекидач сломио, а увече су Никиту сменили! Од тада тај прекидач не враћам назад. Електричару нисам дао ни да привири, него сам све сâм средио. Из зида вире две жице и кад их спојиш, светло се упали, а кад их раздвојиш, угаси се. Истина, треба се на то навићи! Али не може се све одједном! Оче игумане, одмах ћу поново отворити врата па да с миром уђемо! Сад знате како се рукује мојим прекидачем. А унутра има још много занимљивих ствари!

На крају овог јуродивог говора игуман се напросто изгубио.

Но и поред свега тога отац Натанаило заиста је био узор послушности, писао је дугачке оде у част оца игумана и Псково-печерског манастира као и поучне проповеди у стиховима, и то на читавих десет страница.

***

Незгодни карактер оца Натанаила долазио је до изражаја и кад је реч о моћној совјетској држави, поготово кад би почињала да се безобзирно меша у живот манастира. Прича се да је управо отац Натанаило дао један веома лукав савет великом печерском игуману, архимандриту Алипију кад се нашао у неприлици због притиска и грубог понашања власти.

Догодило се то крајем шездсетих година. Као што је познато, тад су сви грађани Совјетског Савеза морали да учествују на изборима. Тако су гласачку кутију доносили у манастирску трпезарију где су монаси, под игумановим надзором, незадовољно гунђајући давали цару царево.

Једном приликом први секретар Псковског обласног комитета КПСС сазнао је да тамо неки затуцани монаси имају привилегију да не излазе на бирачко место, него да за нераскидиви блок комуниста и ванпартијских људи гласају у свом манастиру, што је прави апсурд. Био је због тога страшно љут па је своје потчињене оштро укорио због неумесне толеранције према том елементу који не привређује. Одмах је издао наредбу да на изборе за Врховни Совјет СССР одсад па довека монаси, као и сви совјетски грађани, морају гласати на бирачком месту према адреси становања.

Прича се да је управо тада отац Натанаило дошапнуо игуману Алипију изузетно лукаво смишљен план.

Те године избори су пали баш у недељу. После свете Литургије из манастира је кренула свечана литија.

Постројени у дугачку колону по двојица и уз сложно појање тропара, монаси су прошли кроз цео град да би на крају стигли на бирачко место. Изнад глава су им вијорили барјаци, а на челу колоне били су они који су, као што је то уобичајено, носили крст и старинске иконе. Али, то није било све. Пошто је уобичајено да се пре сваког важног посла одржи молебан, свештенство је почело с молитвама одмах по доласку у салу у којој су се одржавали избори. Насмрт преплашени чиновници покушали су да се побуне, али их је отац Алипије строго прекинуо опоменувши их да не смеју да ометају грађане у испуњавању њихове уставне дужности онако како је то ред и обичај. Пошто су гласали, монаси су се у свечаној литији вратили у манастир.

Није потребно наглашавати да је на следећим изборима гласачка кутија чекала монахе у манастирској трпезарији већ од раног јутра. 

Отац Натанаило, који је тако строго мотрио на нас, исто тако је увек прекидао сваки покушај јавног испољавања опозиционог става према држави, тим пре дисидентства. У почетку нам се чинило да се благајник просто додворава властима, али смо касније постепено почели да схватамо да је отац Натанаило много пута наишао на провокаторе или прерушене оперативце које су власти убацивале у манастир. Чак и кад би му у потпуности било јасно да се пред њим налазе искрени људи, отац Натанаило би ипак сваки пут прекинуо наше слободоумље, које смо тако волели, и то не само зато што је штитио манастир него пре свега зато што нас је чувао од наше неразумности, охолости и младалачке плаховитости помешане с нашом гордошћу. Није много ценио речи, чак ни оне најхрабрије, а совјетску власт и све што се догађало у земљи познавао је на потпуно другачији начин, за разлику од нас који смо о томе знали већином по чувењу или пак из књигâ. Отац Натанаило имао је правилан и веома личан однос према совјетској власти ако ни због чег другог, а оно зато што је његов отац, свештеник Николај Поспелов тридесет седме године стрељан због вере. Пошто је цео рат провео на фронту као војник, отац Натанаило је након тога постао искушеник код игумана Алипија и духовно чедо печерског старца и чудотворца јеросхимонаха Симеона. Обојица су у њему видели поштеног и веома умног човека и у најтежим годинама Хрушчовљевог прогона Цркве поставили га за благајника и секретара манастира и поверили му највеће манастирске тајне.

Кад је реч о совјетској власти, запамтио сам још један детаљ. Једне летње ноћи био сам на послушању дежурног у порти Успенске цркве. Звезде су нежно трепериле на северном небу, а свуда унаоколо владали су тишина и спокојство. Сат на кули гласно је откуцао три сата. Изненада сам осетио да неко стоји тачно иза мојих леђа, па сам се уплашено окренуо. Био је то отац Натанаило. Посматрао је небо осуто звездама, а затим ме замишљено упитао:

– Георгије, шта мислиш о главном принципу комунизма? 

Псково-печерски манастир. Порта Успенске цркве. Година 1983. Три сата ноћу. Звезде…

Не сачекавши одговор, отац Натанаило замишљено настави:

– Главни принцип комунизма је „од сваког према способностима, свакоме према потребама.” Али способности и потребе увек ће одређивати некаква комисија. А каква комисија? Највероватније „тројка”. Рецимо, позову мене и кажу ми: „Натанаило, какве су твоје способности? Ти можеш дневно да исечеш двадесетак кубика шуме! А које су твоје потребе? Чорбаст пасуљ! Ето ти главног принципа…”

Иако је отац Натанаило упорно истицао да је он само педантни службеник и обични бирократа, чак смо и ми искушеници временом почели да наслућујемо да он своје духовне дарове веома добро скрива, као што су то, уосталом, чинили сви прави монаси у обитељи. Отац Натанаило званично није био духовник. Код њега је на исповест долазило само неколико печерских староседелаца и још понеко издалека. Остале није прихватао као духовник изговарајући се тиме да нема способности за то. 

Али једном је на тренутак одшкринуо скривени кутак своје душе, мада се одмах брзо сакрио иза уобичајене строгости и џангризавости. Једном сам нешто скривио на послушању. Чини ми се да сам аљкаво урадио посао који ми је био поверен. Због тога ме је лично игуман одредио да три дана чистим снег на Успенском тргу. Јако сам се увредио, а уз то је и снег непрекидно падао тако да трећег дана не само да сам био уморан, него сам једва вукао ноге. Сажаљевао сам самог себе и толико сам био љут на цео свет да сам чак почео озбиљно да смишљам план освете. Али како искушеник може да се освети игуману кад је њихов положај неупоредив? Но и поред тога, док сам последњом снагом дизао лопату за снег, у срцу сам створио следећу слику. Кад игуман крене у манастирску трпезарију на ручак, проћи ће поред мене и тад ће ме вероватно заједљиво упитати: „Како си, Георгије?” Ја ћу му тада весело и безбрижно одговорити, и то тако као да није ни било та три дана робије: „Добро да не може бити боље, оче игумане! Вашим светим молитвама!” Е, тад ће да схвати да ме не може тако лако сломити!

Слика те страшне освете толико ми је огрејала срце да ми се расположење знатно поправило иако снег није престајао да пада. Кад је поред мене пролазио отац Натанаило, чак сам се насмешио док сам прилазио по благослов. Пријатељски ми се насмешио и осенио ме крсним знамењем. Сагнуо сам се да му целивам руку и одједном изнад себе зачуо како ми строго говори:

– Значи тако: „Добро да не може бити боље, оче игумане! Вашим светим молитвама!”

Остао сам тако сагнут баш као да сам имао ишијас. Кад сам напокон одлучио да се исправим, видео сам како ме старац заједљиво гледа. Но кад је приметио мој страх, добродушно ми је рекао:

– Пази, Георгије, дрскост још никад никог није до добра довела!

Након тога пребацио је преко рамена своју врећу с милионом, а можда и са суварцима, и уз шкрипање обуће по снегу кренуо пут манастирског конака, а ја сам забезекнуто гледао како при сваком кораку млатара поцепани ђон на ципелама оца Натанаила. Ма, прави Пљушкин, само што је свет!

И као што рече један уважени петроградски протојереј: „Једна година у Псково-печерском манастиру исто је што и педесет година духовне академије.” Друга је ствар како смо савладали те лекције… Али то је већ друго и, признајем, веома болно питање.

Узгред, отац Натанаило био је један нимало наиван Пљушкин. Осим што је дрхтао над сваком манастирском копејком, неуморно је јурио по манастиру и искључивао сва непотребно упаљена светла, штедео воду, плин и све што је могло да се причува и приштеди.

Отац Натанаило је строго пазио на вековна манастирска начела и древни монашки устав. Тако му се, на пример, није допадало кад би неко од братије одлазио на одмор. Па иако је свако коме је то било потребно имао право на одмор ради лечења, отац Натанаило то није подносио и просто није могао да прихвати. За педесет година проведених у манастиру никад није ишао на одмор. Ни игуман Гаврило никад није користио одмор и попреко је гледао оне који су му долазили с таквим молбама.

Сећам се како је игуман једном приликом ипак дао благослов неком јеромонаху да током лета оде на одмор. Благослов му је дао, али му је рекао да новац за одмор узме од манастирског благајника.

Тада сам дежурао на Успенском тргу тако да сам био сведок те сцене. Све је почело тако што је јеромонах, који се спремао да отпутује на одмор, дуго куцао на врата келије оца Натанаила. Пошто је одмах схватио о чему се ради, благајник се притајио и није отварао врата. Тада је јеромонах одлучио да свој циљ оствари упорношћу па је мало подаље сео на клупу и почео да чека. Након четири сата отац Натанаило је изашао, бојаживо се осврћући, али га је јеромонах истог часа сустигао и показао му игуманов писмени благослов да му се изда новац за пут.

Кад је видео тај папир, отац Натанаило је био толико очајан да се просто скаменио, а затим је уз запомагање пао на земљу и подигавши ка небу и руке и ноге (притом се испод подрасника показаше поцепане ципеле и избледеле плаве дугачке гаће) почео на сав глас да виче:

– Упомоћ! Помагајте! Пљачка!!! Траже паре! Прохтело им се да иду на одмор! Уморили се од манастира! Од Пресвете Богородице се уморили! Пљачка! Упомоћ! Помагајте!!!

Сироти јеромонах чак је од страха чучнуо. Страни туристи, који су се затекли на тргу, просто су се скаменили од ужаса, а јеромонах се ухвати за главу и што га ноге носе појури ка својој келији. За то време игуман је стајао на балкону свог конака и посматрао ту сцену. Био је веома задовољан исходом.

Кад је видео да је прошла опасност, отац Натанаило се мирно придиже, стресе са себе прашину и оде својим послом.

Кад год бисмо добили послушање да оцу Натанаилу помажемо у вођењу екскурзија по манастиру, то би нам причињавало посебно задовољство. Он је, као по правилу, добијао да у разгледање манастира води посебно важне личности. Наша обавеза била је само да скинемо старинске засуне, отворимо тешка црквена врата и да их за нама затворимо. Све остало време слушали смо оца Натанаила, а имало се шта и чути.

Отац Натанаило био је настављач традиције свог учитеља, архимандрита Алипија који је манастир и веру у Бога бранио у доба Хрушчовљевих прогона. Од свог учитеља наследио је дар мудре, а понекад и веома оштре речи.

У то атеистичко доба они који су долазили у манастир очекивали су да у њему виде и назадне људе, и препредене лопове и некакве затуцане полуљуде, све само не заиста посебне, веома образоване, паметне, необично смеле људе који су поседовали унутарњу слободу и који су знали нешто о чему гости нису могли чак ни да сањају. Већ након неколико минута тим посетиоцима би постајало јасно да такве људе нису видели никад у свом животу.

Године 1986. једном приликом псковски партијски руководиоци довели су у манастир високог чиновника Министарства саобраћаја. На наше велико изненађење, показало се да је то један спокојан и пристојан човек. Није постављао идиотска питања као рецимо „у којем конаку живе жене монахâ” и није га занимало како то да је Гагарин летео у космос, а да тамо није видео Бога. После двосатног дружења с оцем Натанаилом, чиновник је био истински очаран својим новим саговорником, па се на крају ипак одао:

– Знате, заиста сам фасциниран дружењем са вама! Никад у животу нисам срео тако занимљивог и необичног човека! Али, дозволите, како ви који сте тако паметни можете да верујте у… Ма, јасно вам је на шта мислим! Наука нам стално отвара нове хоризонте, али у њима нема Бога. Опростите, али Он једноставно није ни потребан. Ево, на пример, ове године из космичких дубина Земљи се приближава Халејева комета. Замислите, научници су прецизно прорачунали целу њену путању, и брзину, и правац кретања, а за то, извините, уопште није потребна никаква идеја Бога!

– Велите комета? Халејева? – затресе брадом отац Натанаило. – Значи, ако је све израчунато у вези комете, онда Господ Бог није потребан?! Но да, јасно ми је! А сад замислите овако, поставите ме поред железничке пруге и дате ми папир и оловку. Након седам дана прецизно ћу вам моћи рећи када ће и у ком правцу ићи возови. Да ли то значи да не постоје кондуктери, диспечери, машиновође, министри саобраћаја? Свугде су потребни они који управљају!

Слични разговори нису се увек завршавали на добар начин. Једном је у манастир стигла група коју су чинила деца чланова ЦК, што нам је било дошапнуто. Не знам да ли је то заиста тако и било, али знам да су ти млади људи били веома неваспитани. Била је то типична златна московска омладина средине осамдесетих година, коју сам веома добро знао. Свако мало би праснули у смех, прстом упирали на монахе и постављали уобичајена идиотска питања. Али није се имало куд, па их је отац Натанаило повео у разгледање манастира.

Прво их је одвео у пештере. На улазу се налази минијатурна келија с малим прозором. У њој се почетком 19. века подвизавао затворник јеросхимонах Лазар, а ту је и сахрањен. Изнад надгробне плоче висе његове вериге и тешки гвоздени крст.

– У овој келији се као затворник двадесет пет година подвизавао јеросхимонах Лазар – почео је отац Натанаило. – Сад ћу вам укратко испричати о том необичном подвижнику.

– А где је ту тоалет у који је тај ваш Лазар ишао? – гласно упита један од младих посетилаца.

Његови другари су праснули у смех. Отац Натанаило стрпљиво је сачекао да се умире.

– Где је ишао у тоалет? Добро, сад ћу вам показати!

Забринуте посетиоце извео је из пештере и повео их преко целог манастира до економског дворишта, које је иначе било скривено од туђих погледа. На самом крају тог дворишта налазио се стари пољски нужник. Пошто их је испред њега постројио у полукруг, као што се то ради у музејима, отац Натанаило је руком свечано показао на њега и рекао:

– Ево, овде је јеросхимонах Лазар ишао у тоалет! А сад стојте и гледајте!

Након тога окренуо се и отишао оставивши их онако збуњене.

Кад су дошли себи, вођа групе отишао је код игумана да изрази незадовољство због онога што се догодило. На то му је игуман одговорио:

– Архимандрит Натанаило обавестио ме је о томе шта вас је занимало. Он вам је управо то и показао. Не знам како бисмо вам још могли помоћи!

Треба имати на уму да се то догодило 1984. године. Тада ништа није било тако једноставно. Након тога могле су уследити озбиљне неприлике. Али игумани Псково-печерског манастира традиционално су били веома јаки људи.

***

Отац Натанаило умро је необично тихо и мирно. Кад су лекари предложили да му се угради пејсмејкер, замолио је оца игумана да то не чине:

– Оци, замислите – рекао је – душа хоће да оде Богу, а некаква мала електрична стварчица на силу је враћа назад у тело! Пустите моју душу да оде кад за то дође време!

Имао сам среће да оца Натанаила посетим нешто пре његовог упокојења и био сам заиста задивљен старчевом бескрајном добротом и љубављу. Уместо да чува оно мало снаге што му је преостало за живот, тај невероватно економичан човек и прави шкртац кад је реч о црквеним стварима целог себе је давао човеку којег му је Господ послао на свега неколико тренутака. Уосталом, тако је поступао целог живота, само што ми то тада нисмо схватали.

Са руског Божана Стоjановић

Извор: „Православије.ру“