Недавно су, у манастиру Петру Вода, где је живео чувени исповедник православне вере, архимандрит Јустин (Прву), који је под комунистима робијао преко две деценије, обретене нетрулежне мошти његовог духовног сабрата, свештеника Георгија Калчиу, такође исповедника вере под комунистима. И један и други били су велики борци против екуменизма и духовних обмана наших дана. За читаоце нашег сајта, екслузивно доносимо, у два дела, његову духовну исповест, објављену у књизи „Образа светачког“ „Пазите на време/ Поуке отаца и виђење будућих времена“ (Образ светачки, Београд 2013, стр. 445 – 500), у преводу Милене Тејлор. Књигу најсрдачније препоручујемо читаоцима, јер је пуна оваквих и сличних примера.

Уредништво

+++

Расофорни монах Адријан

О. ГЕОРГИЈЕ КАЛЧИУ

ИСПОВЕДНИК И ПАСТИР

   Двадесет првог новембра 2006. године,1 велики исповедник православне вере је прешао из овога света у вечност. О. Георгије Калчиу се упокојио у осамдесетој години живота од рака панкреаса, провевши више од четвртине свога живота у демонским затворима комунистичке Румуније. Из тог опита, он је изашао као сведок Божије љубави, праштања и способности да васкрсне човека из мртвих. Године 1997, у два броја часописа “Православна реч” смо представили предавања о. Георгија о његовом искуству у затворима, а братство Св. Германа Аљаског је објавило и његову књигу “Христос те зове”. Обележавајући упокојење овог савременог праведника, у овом броју представљамо краћу биографију о. Георгија и опис његових последњих дана, који су сабрани на основу сећања његових духовних чеда. Такође у овом броју представљена су два дела о. Георгија по први пут: омилија савременој омладини, преведена са румунског и предавање о “Унутрашњој Цркви”.

О. Георгије Калчиу-Думитриза се родио 23. новембра 1925. године у Мамудији, Тулчеа, Румунија, побожним родитељима, Стефану и Илини. Васпитан је у сељачкој породици као последње од једанаесторо деце. Његова мајка је пренела дубоку веру деци својим усрдним молитвама и уздањем у Бога у решавању свих животних тешкоћа. Охрабрен од стране сеоског свештеника, Георгије имао прилику да похађа средњу школу – као једино дете из породице. По завршетку школе, наставио је да студира Медицинском факултету у Букурешту. Тамо се сусрео са духовним покретом познатим под називом “Пламени грм”, групом интелектуалаца и свештеника посвећеним неговању Исусове молитве.

   Након две године од почетка студија медицине, 1948. године, Георгије је био ухапшен због тога што је говорио против увођења марксизма и комунизма, једине философије која се предавала у школама. Следећих шеснаест година, биће премештан по најгорим затворима комунистичке Румуније. Управо у време када је био у затвору Питешти, био је подвргнут демонском експерименту “преваспитавања”. (Власти су) са циљем да од затвореника створе нове комунисте, подвргавали их сталном мучењу како би их присилили да се одрекну свега у шта су веровали и онога што су волели: народ, породицу и Бога. Када би мучитељи успели у “демаскирању” затвореника, ти исти затвореници би почели да муче друге осуђенике у последњем степену преваспитавања. Нико није могао да поднесе тај високо префињени систем за мучење, и многи затвореници су покушали самоубиство не би ли избегли тај неподношљиви, последњи корак. Чак и поред тога што је одрастао у побожности, Георгије није био спреман за страхоте у Питештију. Касније ће рећи некоме: “Добро си знао да ћеш сутрадан рећи нешто против Бога. Али оних неколико тренутака у ноћи, када би почео да плачеш и да се молиш Богу да ти опрости и да ти помогне, били су веома добри.2

И поред нељудског мучења и Георгијевог богоодрицања, ово искуство му је на крају помогло, потврђујући његово неоспорно знање о Божијој љубави према човеку. Писац Разван Кодреску је рекао: “Будући да постоји пример као што је Георгије Калчиу, може се рећи да је експеримент Питешти пропао.”

   Иако су се експерименти преваспитавања окончали 1952. године, Георгије је и даље био затворен и мучен у неким од најгорих румунских затвора. У једном од њих, Џилави, где су ћелије биле шест метара испод земље, срео је другог затвореника који је био на самрти, Константина Оприсана.3 Константин je својом дубоком вером и хришћанским идентитетом  помогао да васкрсну душе његових другова осуђеника, који су видели у том крхом, мршавом телу, човека преображеног у слику Христову.

По Константиновој смрти, Георгије и два преживела затвореника из исте ћелије су били пребачени у затвор Ајуд крајем 1950-их. И тамо је сретао свештенике који су били ухапшени. “Њихов долазак је донео утеху нашим срцима; са њиховим доласком нам је дошао и опроштај. Донели су нам опроштај, да тако кажем. И тако, мало-помало, наша срца су се исцељивала а душа и вера враћали.”4

Георгије је био пуштен из затвора 1964. године. Будући да је његова молба да настави студије на Медицинском факултету била одбијена, почео је да студира француски језик на универзитету. Године 1965. се венчао са Адријаном Думитризом, биологом истраживачем, чија су два брата била у затвору са Георгијем. После неколико година су добили сина Андреја. Након три године студија, Георгију је било одобрено да предаје француски у основној школи док је завршавао своје студије (као апсолвент).

Током затворске казне, Георгије је одлучио да посвети свој живот Богу и да постане свештеник. Будући да му је влада забранила јавно похађање Богословског института, уз помоћ патријарха Јустинијана, успео је да заврши четири године богословских студија пре него што је то, на крају, открила Секуритата.5  Патријарх га је тада поставио за професора француског језика на Богословском институту и тако му дозволио да предаје на богословији. Тридесетог јануара 1973. године, био је рукоположен у свештенички чин.

Група студената са Богословског института се окупила око о. Георгија. Увече би се састајали ради молитве, изучавања Светог Писма и разговора. Ускоро су студенти и са других  факултета почели да присуствују овим незваничним састанцима и искра вере је почела да се распламсава. Секуритата је, узнемирена због ширења вере, забранила молитву, али састанци су наставили да се одржавају до 1978. године. У пролеће те године је о. Георгије одржао чувених “Седам омилија омладини”.6 На тим снажним предавањима он је јавно оптужио комнистичку философију атеизма и материјализма. Ускоро након тога, био је отпуштен са положаја на Богословском институту, а следеће године и ухапшен по други пут. Тада је о. Георгије објаснио у јавном писму зашто га прогоне: “Зато што сам тражио слободу да проповедам без ограничења. Зато што сам се успротивио уништавању цркава. Зато што сам тражио да се богослови ослободе војне службе. Зато што сам захтевао да хришћани, млади или стари, имају право на монаштво, нешто чему се држава противи.7

Иако је на почетку био осуђен на смрт због откривања “државне тајне” у седам омилија,8 његова пресуда је била преиначена у десет година затвора. Током затворске казне, поново су га грубо малтретирали. Најгора страдања је поднео у затвору Ајуд: “Администрција затвора Ајуд је покушала да ме убије глађу, хладноћом и страхом. Њихов поступак истребљења је почео 20. јула 1980. године. Десет дана сам био изолован у самици без прозора, без ваздуха, у јакни и пару панталона исцепаним у парампарчад, без дугмади, каиша, а храну сам добијао сваког трећег дана. Увече би ми спустили даску са зида и допустили ми да се одморим шест сати. Преосталих осамнаест часова сам морао да проведем на бетонском поду ћелије. Након десет дана, вратили су ме у моју обичну ћелију на два дана, а потом ме бацили у самицу на још десет дана. Та игра смрти је трајала више од сто дана.” У једном тренутку су га ставили у ћелију са два насилна криминалца којима је Секуритата наложила да га убију. Уместо тога, криминалци су се временом преобразили због кротости, смирења и непрестане молитве о. Георгија. У том периоду, о. Георгије се удостојио да види нестворену Светлост Божију.9 Касније су га изоловали у самици седам месеци, током којих је почео да губи способност говора.

Реч о затворској казни о. Георгија је тада већ стигла и до Запада. Међународне хришћанске и организације за људска права заједно са румунским исељеницима, укључујући научника Мирчеу Елиаде и сценаристу Еугена Јонескуа, су осудили затворску казну о. Георгија и позвали западне владе да изврше притисак на румунског диктатора Николаја Чаушеска да га ослободи. О. Георгије се касније сећао: “Многи конгресмени и сенатори, па чак и (подпредседник) Буш, су дошли у Румунију и тражили од Чаушескуа да ме ослободи.”10 Августа 1984. године, о. Георгије је био пуштен из затвора после половине одслужене казне.

Следеће године, о. Георгије је остао у кућном притвору: агенти Секуритате су били постављени око његовог стана, дозвољавајући само неколицини рођака и пријатеља да му дођу у посету. Њему и породици је било допуштено да напусте стан само када иду на посао, у школу или цркву и то само са дозволом агената. О. Георгију је било ускраћено да испуњава своје пастирске дужности.

Иако су стране владе и даље вршиле притисак на Чаушескуа да дâ већу слободу о. Георгију, он је схватио да ће слобода и проповедање о. Георгија бити претња његовом опстанку. И тако је у августу 1985. године, Чаушеску протерао о. Георгија и његову породицу из Румуније. После краћег заустављања у Риму, о. Георгије је са породицом наставио пут ка свом новом дому у Сједињеним Америчким Државама.

Током следећих неколико година, о. Георгије је путовао по Сједињеним Државама и Европи, одржавајћи предавања о прогону Цркве у Румунији. Његове снажне речи, испуњене опитом страдања за Христа, побудиле су вође у читавом свету да наставе борбу за верску слободу у комунистичком блоку. Године 1990, тадашњи председник Џорџ Буш Старији је рекао за о. Георгија: “Његова прича потврђује да не можеш убити идеју, да не можеш уништити људску вољу.”11

Године 1989, о. Георгије је био постављен за пастира румунске православне цркве Светог Крста у Александрији, држава Вирџинија. На том положају се бринуо о све већој румунској досељеничкој заједници, и обратио многе Американце у православну веру.

   О. Георгије је био дубоко усредсређен на олтар Божији. Ништа није могло расејати његову пажњу током богослужења. Један од његових парохијана, Јаков Јоану, се сећа: “Имао је дубоко поштовање према институцији свештенства и на богослужењима био искључиво посвећен Богу. Проводио је већи део времена (ако не и све време) вечерње службе клечећи на коленима. Оно што се урезало у мом уму је како седе браде излази кроз царске двери: упечатљив, побожан, царски, представник Самог Христа. У проповедима (на крају вечерње) је говорио благо и љубазно, меким гласом који никада није одавао знак гнева или световних емоција. У исто време, био је свештеник који би рекао оно што је његова паства требало да чује, не зазирући од 'тешких' или контраверзних питања.”

О. Георгије је слушао исповести до касно у ноћ. И поред тога што је био седамдесетогодишњак, са телом сломљеним двадесетједногодишњим боравком по затворима и мучењем, сат за сатом би клечао исповедајући верне. Његов други духовни син, Џон Лајон, се сећа карактеристичне исповести код о. Георгија: “Отишао сам на исповест те ноћи привучен његовом задивљујућом благодаћу и духом. Молио се за мене, саслушао ме кратко и погледао у очи моје душе. Те ноћи сам искусио богојављенско исцељење од дубоких рана које су ме страшно жалостиле. Помазао ме је и благословио и, несумњиво, променио ток мога живота.”

Ван црквених богослужења, свако ко би ступио у додир са њим га се сећа као онога ко је зрачио љубављу и радошћу Христовом. Чак је и у чланку “Вашингтон поста” 1989. године, писац прокоментарисао да му је лице било “ружичасто као дечије а очи бистро плаве. Нешто је у његовом погледу [наговештавало] победу радости над мукама.”12 Трудио се да остави утисак љубави Христове коју је искусио на свакога у свом окружењу. Хо (Симеон) Ким, млади човек који је тек ступао у православну веру последње године живота о. Георгија, се сећа: “За годину дана током које сам се успео да се упознам са Оцем пре него што се упокојио, велики број пута  ми је рекао да ме веома много воли а да ме Бог воли још више од тога. Изледа да је увек волео да ме подсећа на љубав. Увек би ме држао за руку, пољубио ме у главу, дао ми благослов, и благо се насмејао свакога пута када би ме видео. Оно што сам сазнао тек када се Отац упокојио је да се обично обраћао својој блиским духовним чедима тако што би их звао “грешницима” (наравно, на духовни начин, са пуно љубави). Али Отац се мени обраћао само са “добри дечаче”. Отац би ми увек рекао: “Ти си добар дечак”, или, “Бог ће ти помоћи да будеш добар дечак”. Можда ме је Отац усмено и јасно подсећао на своју љубав према мени и звао ме добрим дечаком (уместо грешником) јер је знао колико сам слаб и склон сумњи. А неком ко има срце које је тако слабо и непрестано сумња, као што сам ја, потребно је јасно усмено охрабрење и позитивне речи.”

До краја живота, о. Георгије се подвизавао – на шта је био приморан током двадесет једне године проведене у затвору. По изласку из затвора 1964. године, о. Георгије је почео да држи строги пост понедељком, средом и петком, не узимајући храну до заласка сунца. То је наставио све до последњих година живота, када га је слабо здравље спречило да пости. Слично, његов молитвени труд (који је започео) у затвору, се није окончао када је стигао у С.А.Д. Чак је и ван богослужења држао ум сабран на Исусову молитву. На предавању које је одржао 2000. године, о. Георгије је рекао: “Молитва је веза између човека и трансцедентне (натчулне, натпојавне) стварности, веза између човека и божанског света... Молитвом човек надилази људско стање и обожује се благодаћу Исуса Христа. Молитвом славимо Бога. Смирујемо се пред Богом. Разумемо онтолошку разлику између људског бића и Бога, нешто што не можемо превазићи. Молитвом пред Богом, препознајемо своје грехе. Молимо за опроштај. Обећавамо да више нећемо да грешимо. Васпостављамо везу са нашим ближњима. Стављамо пред Бога свој читав живот: духовну, материјалну и друштвену везу са породицом, Црквом и Богом. Нема оног дела нашег бића који не учествује у молитви.”

Након пада комунизма у Румунији 1989. године, о. Георгије се враћао у своју отаџбину бројним приликама. Опомињао је архијереје и свештенство да буду “активнији, да проводе више времена са народом, да обнове лик Христов.” Ни он се није удаљио од румунске традиције будући да је живео у С.А.Д-у. Према речима Јакова Јоануа, “Остао је веран својој отаџбини и њеној традицији; сматрао је “западњачке вредности” штетним за структуру нашег друштва, а потрошачки менталитет неспојивим са животом и предањем Православне Цркве. Указивао је да деца у С.А.Д. одрасла у таквом обиљу, не могу да цене оно што имају. Говорио је са љубављу о отаџбини, родитељима, детињству и скромним почецима, који су, међутим, били више него идеални захваљујући топлим породичним односима и близини природе.”

Двадесет једну годину (тачно онолико времена колико је о. Георгије провео по румунским затворима) Запад је имао великог сведока хришћанства – о. Георгија Калчиуа. Један од његових парохијана је рекао: “Саблазнила ме је његова љубав и рекао сам себи: 'Ево истинског хришћанина; то је Истинска вера', и све оно у шта сам сумњао о православној вери је нестало.”

Двадесет првог новембра 2006. године, два дана пре свог осамдесет првог рођендана, о. Георгије се упокојио од рака на панкреасу.13 Тело овог великог исповедника је било пренето авионом у вољену Румунију и сахрањено у земљи његових предака. Нека му је вјечнаја памјат!

Наставиће се...