header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Андреј Керан: Мудрац са катуна - отац Јона из манастира Оаша
Андреј Керан: Мудрац са катуна - отац Јона из манастира Оаша Штампај Е-пошта
субота, 21 децембар 2013

 Ново је увек замка, бар с духовне тачке гледишта. Ново у ствари представља испољавање гордости, манифестацију свог ега. Кад човек нешто мења он то чини ради самопотврђивања. Док је принцип традиције смирење: ти се не потврђујеш сам, потврђују те други, хвале те други, признају те други.

Отац Јона

+++

Осамио се у Оаши у убогој колиби где преводи Библију по једном атонском оригиналу. Познати професор Букурештког и Темишварског универзитета, који је уживао огромну љубав студената, напустио је катедру како би постао монах Јона. На врху планине, у непосредној близини плавог неба, бивши професор Јон Петрулеску гради своју душу у вери и љубави Божијој.

 

 

Оца Јону сам успео да пронађем једног врелог дана овог лета. Небо изнад Оаше је сијало тако да се чинило да човек у њему може да види свој одраз као у огледалу. Пут према колиби у којој живи осамивши се од људи, води кроз јелову шумицу – острвце благодатне хладовине, - како би се затим, исто тако идући ка врху планине, прекинуо испред непрегледне пољане обрасле високом травом с цвећем јарких боја и ројевима лептира и пчела које свако мало с лакоћом ремете тишину.

Кроз пољану човек сам треба да крчи пут по бујној трави. Манастирски искушеник који ме је пратио пажљиво се изуо пре него што је крочио на ливаду као да се плаши да ће је испрљати.

На супротној страни пољане, у подножју планине налази се чобанска колиба – сад је то келија оца Јоне. Огроман пас, који лаје врло гласно и злобно, чува кућицу опасану оградом од летвица.

Природа у околини манастира Оаша

Кад сам ушао познати професор у старој монашкој раси спремао је себи на импровизованом огњишту у којем су буктала дрва, печене кромпире у глиненом лончићу. У просторији која подесћа на амбар са зјапећим прозорским отворима у којима никад није било стакала, осећао се мирис дима. Неколико предмета за свакодневну употребу и три пањића уместо столице око огњишта – то је сав «намештај». Зидови су декорисани ђерданима од лука. Јер, како нам је рекао отац Јона, сељак се храни «водом, луком и кромпиром». А он намерава да живи као сељак.

Из ове просторије кроз уска врата пролазимо у очеву тесну келију. У њој су само кревет и сто с гомилама књига. Али домаћин нас је позвао да ради разговора поседимо поред плота – сељачки, на ниској дрвеној клупици која је утонула у траву. Трава је била врела и сва у цвату, отац Јона је такође бос газио по њој.

Говорећи, свако мало те прострели погледом својих продорних зелених очију, које блистају све време. Његово лице стално обасјава осмех.

Године учења: отац Галериу

Прво се спремао за војну каријеру: војни лицеј у Брјази и официрска школа у Сибиу.

Три године је служио као официр у Араду; за време службе био је послат да чува затворенике који су градили канал Дунав-Црно море, да граде зграде у Букурешту, које су срушене у земљотресу 1977. године, да беру кукуруз у Балта Бреилеју.[1] Све ове „мисије“ сматрао је понижењем и схватио је да комунистичка војска нема ништа заједничко с војном традицијом Румуна и да је румунски официр типичан за 1970. године врло и веома далек од официра из предратног периода – који је стекао образовање у Паризу, оженио се девојком с миразом и имао уз себе посилног. „Укратко, схватио сам да је војска сад – брука и поднео сам оставку.“

Свештеник Константин Галериу

Прихватио се тражења новог пута и Бог се побринуо за њега. Упознао се с једним библиографом Даном Лазарескуом из Арада захваљујући који му је усадио љубав према читању, а затим је жудећи за знањима, иако је био «атеиста до сржи» доспео код оца Константина Гелериуа. Отац Галериу[2] је предложио: даће му препоруку за слободан доступ Библиотеци Светог Синода, али под условом да ујутру долази у храм. „Нисам се молио, нисам целивао иконе, ништа, ишао сам само да чујем проповед оца Галериуа. Мало-помало ушао сам у норму, односно, стекао сам веру,“ – признаје отац Јона.

Отац Галериу је захваљујући својој свима познатој деликатности у оцу Јони стекао ученика. Која поука међу онима које је добио од оца Галериуа је за њега најдрагоценија? Да „нико и ништа никад не може да уништи образ Божији у човеку. У последњем заблуделом човеку, у последњем злочинцу образ Божији и даље остаје неприкосновен. Не размишљамо о томе кад ступамо у односе с другим људима. Судимо по њиховој опни, а не по Божанском образу. Зато што бисмо се иначе другачије опходили према другима, који такође носе образ Божији. Губи се само подобије Божије због наших грехова, али не и образ.“

Магистар мртвих језика

Тако је за десет година Јон Петрулеску био обраћен у хришћанство. И као сваки неофит желео је да просвећује друге. Схвативши да латински и грчки језик нису важни само за високу културу, већ и за Православље уписао се на факултет класичне филологије.

«Сви су говорили да сам луд: «Шта ће ти мртви језици? Они немају будућност.» - «Немају будућност, али имају прошлост,» - рекао сам. Остао је да ради као асистент на Букурештком универзитету и тада је почео своју мисију – «да објашњава студенима семантику Светог Писма.»

Манастир Оаша

1989. године преселио се у Темишвар и наставио је да предаје тамо – на Западном универзитету. Овде је у потпуности окусио професорску славу. «Кад сам предавао студентима грчки језик је служио као сидро за богословље. Предавао сам и на теолошком факултету покушавајући да формирам праве богослове, односно културне људе који истовремено исповедају Православље. И било је неколико оних који су ме послушали и постали су свештеници, а други су примили монашки постриг. Неко је рекао да сад могу да чиним грехова колико хоћу, јер се за мене моли толико људи,» - каже отац Јона осмехујући се.

Ипак, ни слава, ни љубав којом је био окружен, нису били довољни да остане на универзитету. «Кад сам видео да школовање почиње нагло да деградира, да се универзитет претвара у ругло, као некад војска, одбио сам да учествујем у овом паду и напустио сам професуру.»

Пре осам година изабрао је манастир Оаша. «Нисам овамо дошао ради монаштва – ова реч ми се чини великом, - просто сам желео да одем из света који иде у погрешном правцу. То је просто одлазак. Да би човек постао монах треба да почне од младости. То захтева и труд и издржљивост које ја више немам.»

У «Башти Оаша» на обали језера, а затим у својој шумској келији бивши универзитетски професор превео је неке књиге из Септуагинте (Излазак, Трећа књига Царства и Књига пророка Исаије) и «Евергетинос» монаха Павла (1054). Сад се моли и ради заједно са светогорским манастиром Ватопед, на преводу Новог Завета по једном атонском византијском тексту.

«У свему новом се увек крије замка»

– У свету, који како се чини, из све снаге покушава да коначно уништи своје корене, чувари и бранитељи традиције постају све ређи. Пошто поседујете репутацију њеног ватреног заштитника, молимо вас да кажете зашто је традиција толико важна у нашем животу?

– Неки на мене гледају као на фундаменталисту – наравно, с понижавајућом конотацијом овог термина. Они који користе ову реч нису свесни да бити «фундаменталиста» значи имати фундамент, темељ, нешто чврсто на чему човек може да стоји. Традиција сама по себи представља основу. А кад сам ја у питању, говорим о православној традицији. У православном менталитету се на сваку иновацију, независно од области у којој се она дешава, гледа негативно. Свака промена живота који се преноси с колена на колено јесте безумље.

Ово гледиште је донедавно било карактеристично и за румунског сељака. Кад је наилазио на нешто што се није уклапало у традиционалне обрасце, - на пример, ако је видео младића у патикама док су сви сељаци још носили опанке – он би повикао: «Да ли си видео нешто овакво?» Нешто «невиђено» је било лоше. Традиција је учила људе да се облаче и да се понашају у складу с наслеђем, добијеним од стараца... Данашњица је променила значење ове речи: «невиђено», «необично», «невероватно», односно оно што не треба следити, што не треба чинити – почело је да се доживљава као позитивно.

Монах Јона, бивши универзитетски професор класичних језика

И кад би ме неко питао: «А шта је лоше у томе ако уместо дрвеног точка ставиш гумени, и ако уместо опанака обујеш патике?» Тешко је назвати то лошим, пошто је с телесне тачке гледишта удобније и лакше. Али једном примљен принцип новине се неће ограничити само неким стварима које доносе комфор, већ све мења мало-помало, укључујући и саме основе.

– Зар традиција не може да постоји заједно с новим, а наслеђе с иновцијом? И зар традиционално за нас није било ново пре неколико векова?

– Ваше питање је логично, али је то замка. Ја преводим и једном ме је неко упитао зашто се не слажем с употребом неологизма ако се и у Библији Шербана [3] и у другим делима наилази на словенизме који су у то време били неологизми. То није исто, зато што је то био период формирања етоса (језик, одећа и остало), у којем традиција није била укорењена. У Цркви такође у прво време нису били установљена данашња чинопоследовања, али се заједно с последњим Васељенским Сабором завршио период формирања црквене традиције и оно што је установљено онда вредеће до свршетка света. И то је православна традиција. Свака иновација која се појавила после последњег Васељенског Сабора више не спада у нашу традицију.

– Ви на све ново гледате као на a priori лоше?

– Ново је увек замка, бар с духовне тачке гледишта. Ново у ствари представља испољавање гордости, манифестацију свог ега. Кад човек нешто мења он то чини ради самопотврђивања. Док је принцип традиције смирење: ти се не потврђујеш сам, потврђују те други, хвале те други, признају те други.

У ствари, и ви то видите, разлика између традиционалних људи и људи данашњице је колосална. Сад ако се не потврђујеш сам, ако се не испољаваш, ако се не нудиш, нико неће обратити пажњу на тебе. Док раније, ако си упадао у очи, то те је већ чинило сумњивим. Човек данашњице се више не придржава традиције, зато што је опседнут духом самопотврђивања.

«Ако познајемо и поштујемо румунску традицију ући ћемо у универзалност»

– Али, ако тако стоје ствари с духовном традицијом, зар нема више разлога за оптимизам ако се говори о националној, етничкој? Да ли традиција улази као саставни део у ДНК данашњих Румуна?

– У овом веку идентитет се топи као восак. У смислу да постоји народ традиције, односно Божији, и савремена популација која се рађа од сина савремености – ако се савременост схвати духовно. Јер, постоји дух савремености који рађа своју децу, као што постоји и Бог Чија смо деца ми, хришћани. Рекао бих да ће се антихрист појавити у народу који пропагира савременост. Национални идентитет више неће имати тако велики значај до самог краја. Наши путеви се разилазе. Остаћемо ми, деца Божија, и сви остали, народ савремености, у очекивању Апокалипсе.

С друге стране, у оној мери у којој смо верни румунској традицији, остајемо укорењени и у хришћанској традицији, односно универзални. Ако познајемо и поштујемо румунску традицију ми на парадоксалан начин, кроз врата румунске традиције улазимо у универзалност. Разуме се, овде постоји ризик од преувеличавања локалног, националног.

Црква манастира Оаша

– Да ли Црква може да нам помогне да сачувамо равнотежу између ове две традиције?

– Црква управо и јесте то – равнотежа. Без обзира на то у који кутак света да дођеш, ако учествујеш у православном богослужењу, осећаш се као код куће, чак и ако не разумеш језик на којем се служи. То је нешто твоје, фундаментално, без обзира на то што је истовремено и нешто локално, на фундаменталан начин. Православна Црква је дозволила да сваки народ има свој идентитет, због тога и имамо националне патријаршије. Напротив, у тренутку кад је, на пример, у «Војсци Божијој»[4] забрањено да се пије вино, да се праве свадбе с леутарима[5] самим тим је задат ударац традицији, ономе што је Црква благословила, и оставши без оријентира традиције многи „војници“ су прешли у протестантизам који представља израз савремености. Ако скренеш с царског пута доспећеш у непроходну шуму.

– Рекли сте да ће се антихрист родити у «народу савремености». Да ли је савременост лице зла или само то зло?

– Ако је хришћанска традиција добро, шта може бити оно што јој се супротставља? Шта може бити неко или нешто ако руши оно за шта је Бог рекао да је добро? Савременост жели да поправи добро. Односно, желиш да «поправиш» добро које си наследио од стотина прошлих генерација и које је освећено жртвом и крвљу... Ко си ти да се супротстављаш или да мењаш традицију коју су установили свеци и за коју су наши преци платили својом крвљу и животом? Ја не доносим пресуде, али свако за себе може да одговори на ова питања.

«Чак ни манастири више нису чувари традиције»

– Да ли је лакше поштовати традицију у манастиру? Да ли се тиме објашњава чињеница што сте универзитетску каријеру заменили монаштвом?

– С болом размишљам о томе да чак ни манастири више нису чувари традиције, као што би то требало да буде. Зато што је веза између ученика и стараца прекинута за време комунистичког режима и ми поново смишљамо монашки живот, нисмо наследили традицију. Знате да су за време комунизма манастири претворени у «производне задруге» и да су многи настојатељи били доушници секуритатее;[6] у сваком случају, морали су бити покорни властима. Идеја се састојала у томе да се скрену с пута они који желе у манастир. И у знатној мери им је то пошло за руком, многи манастири су опустели за време комунизма. Касније, после 1989. године, дошла је нова бујица омладине у манастире, али је ова бујица требало поново да пронађе манастирски живот. Погледајте унаоколо: у већини манастира настојатељи и духовници имају око 40 година.

 Монах Јона (Петрулеску)

Сви се труде да нађу добар пут и уздамо се у милост Божију, да ће им Он дати и благодат. Тако да се у манастирима поново ствара традиција. Постоје веома велике разлике између манастира. И само ће Добри Бог разликовати шта је овде право и истинито, а шта је покушај достојан похвале и ништа више.

– Под вашим утицајем многи млади људи су пришли Цркви, а неки су чак постали монаси. Као професор били сте вољени и врло поштовани. Да ли желите да имате студенте, да будете међу људима који се налазе на почетку животног пута, који траже, који се надају, којима тек предстоји да све саграде?

– Не, не желим. Зато што ми је са временом моја позиција лидера на универзитету и успешног човека, отворила очи – не знам којим чудом, - за моје недостатке, за оно слепило у којем сам се налазио. Појавио се тежак јаз између онога за шта су ме људи сматрали и онога каквим сам познавао себе. Било је врло тешко издржати оне лепе представе које су други стварали о мени. За душу је много згодније кад је човек презрен, кад људи не признају његове заслуге и добра дела, него кад га хвале. Узимање обличја које није одговарало стварности – чинило ме је преварантом. И онда сам рекао себи да то треба да прекинем.

– Да ли је то упутило ваше стопе у манастир?

– Не, али је то створило напетост у смислу потребе да и сам испуним оно за шта другима говорим да треба чинити. Обратио сам се својој огорченој души и мало се бавим њом, јер бих иначе ризиковао да друге учим ономе што сам нисам учинио. Био сам у категорији лицемерних фарисеја. То не значи да сам сад већ нешто ново, међу нама буди речено, али се бар трудим... (смеје се).

– Шта мислите, због чега сте уживали тако велик успех међу студентима? Да ли сте имали педагошки дар одозго или сте им говорили ствари које се тичу душе на њиховом језику?

– Безусловно, радило се и о дару одозго, за који нисам подозревао да поседујем. Нашао сам се међу слушаоцима на које нисам рачунао и зачудио сам се пријемчивости студената. Дошао сам до тога да су почели да ме цитирају, приписујући ми неке мудре сентенце које нисам препознавао, јер се нисам сећао да сам икад размишљао о нечем сличном. Међутим, пошто сам био приглуп, оне су ми се давале одозго, ради ове омладине. То је дејство благодати. Ето, тако се дешава да последњи поп на земљи, најгори, који не зна чак ни шта се дешава човеку, чини над њим чуда због вере овог хришћанина.

Икона Свети румунски мученици

Сматрам да су 1990-1993. године биле период благодати у целој нашој земљи. Налазим објашњење: то је благодат која силази због незамисливо великих страдања мученика из времена комунизма. Због њихове крви и жртве нам је била дата ова благодат и зато сматрам да треба да их се сећамо и да их поштујемо. Ако не будемо то чинили благодат ће отићи од нас. Зато се придружујем хришћанима који изражавају недоумицу због тога што ове мученике и свеце, који су принели себе на жртву у комунистичким тамницама Свети Синод није прибројао светима.

Питања монаху Јони (Петрулеску) постављао је Андреј Керан

Превод с румунског Зинаида Пејкова

[1] Балта Брилеј – живописно острво на Дунаву.

[2] У Румунији људи свештенике често називају по презимену, а не по имену.

[3] Библија Шербана Кантакузина или Букурештка Библија (1688) је први потпуни превод Библије на румунски језик.

[4] «Војска Божија» («Oastea Domnului») – народни покрет за верски препород који је настао у Румунији 1923. године на иницијативу обичног свештеника Јосифа Трифе. Покрет је био веома раширен и одиграо је непроцењиву улогу у очувању масовне религиозности и православне традиције румунског народа.

[5] Леутари – народни самоуки музичари-

[6] Секуритатеа – румунска служба државне безбедности.

Са руског Марина Тодић

Извор: „Православије.ру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 22 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 101 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.