header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Раде Јанковић: Окултне замке наше барокне иконографије (1) - фото
Раде Јанковић: Окултне замке наше барокне иконографије (1) - фото Штампај Е-пошта
недеља, 12 јануар 2014

 1.

  „...Jер речено је за масона да уколико добро разуме уметност, никад

  неће бити „глупи атеиста“ или „безбожни либерал“...

Анри Тор - Нугес

     Унија, о којој је говорио Швикер, коју је сањао бечки Двор - није била само пројекат Ватикана; беше то, истовремено, и замисао великог масонског братства – „Слободних зидара“. Али каква унија? Нека нам то објасне масони сами. Дајемо зато реч Великом мајстору Велике ложе Француске - именом Анри Тор-Нугес.

 Ево где се дрхтавим гласом, снисходљиво обраћа „Католичкој цркви“ – а та стрепња и тај опрез су индикативни, чак и ако су вешто одглумљени! – у намери да укаже, да је излишна и за жаљење сва та зловоља, тај вековни ressentiment који Папа има према „Слободним зидарима“. Чему све те екскомуникације – пита се г-дин Нугес – кад масонерија „себе не сматра неком „другом“ црквом подчињеном некој догми и посебном откривењу, већ се налази изван, жели само да буде „Центар уније“ људи који су повезани истраживањем, етиком, и дубоким осећањем братства?“ (1)

Та суптилна борба нерава и можданих вијуга - која се зачела међу вама још у доба барока, кад су у Лондону објављене „Конституције слободних зидара“, 1723. Anno Domini или 5723. Масонске године, како вам драго – наставиће се и убудуће, са променљивим интензитетом и исходима који ће варирати као што варирају тасови на ваги - оној ваги која се тако често појављује у хералдици ваших глобалистичких организација. А то што неки међу вама тврде да никада неће бити „глупи атеисти“, није никаква гаранција да једнога дана нећете испасти „глупи масони“ - ако верујете да ћете надмудрити језуите међу вама; да ће вам они кад-тад, овако или онако, препустити „Центар уније“. Ватикан, господо, никада неће да се одрекне претензије да буде „Центар уније“ – како год она да се зове: европска, пангерманска, евроатланска... У томе и јесте проблем: у чијим ће рукама бити „центар“? Од тога зависи и моћ, сила, доминација. Јер свака дминација се успоставља најпре као духовна моћ, а тек потом се манифестује као сила власти. Зато и кажем: доминација је присвајање духовног средишта!

Са наше тачке гледишта, међутим, сасвим је свеједно ко ће победити у тој вашој лудачкој трци за доминацијом. Наше духовно средиште је разорено, и наш губитнички пут је већ трасиран - ако се ослонимо само на исход те окултне битке међу вама. Ви сте овде већ одавно успоставили тоталну доминацију у науци, образовању, култури, уметности, свакодневном животу, моди, информисању... Отпор је био слаб, млитав, неодлучан – ако га је уопште и било? Све унутрашње снаге радиле су за вас, сви „умни“ људи били су „ваши људи“. Традиционалисти су овде одавно већ гурнути у страну, бачени на маргине друштвених токова. Избачени чак и са резервних положаја, они данас у најбољем случају могу да буду само „успавана герила“ унутар једног простора контаминираног сатанизмом „Новог Доба“, чекајући онај час када ће, како нас учи предање, све делатне снаге бити покренуте „у добром правцу“. Одлучили смо дакле да ово страшно време духовне окупације преживимо као Деспот Стефан Лазаревић - „као у сну“ – како каже Константин Филозоф, трагајући у прошлости за оним путевима и странпутицама које су нас до овде и довели. Желимо ли опет да успоставимо наше духовно средиште, морамо време које нам је преостало до поновног усправљања да утрошимо на детекцију оних сила које су га разориле, да предузмемо обимна археолошка ископавања на оним локалитетима на којима је наше кварење и започело.

Засучимо зато рукаве и пођимо, рецимо, до Новог Сада, у „Галерију Матице српске“. Ту нас чека слика извесног Јована Исајловића-Старијег, ученог мајстора бечке барокне школе. Слика је датирана са годином 1788.-ом, а насловљена као „Богородица имакулата“. Већ је и сам наслов ове слике споран са православне тачке гледишта, јер упућује на једно учење, јеретичко, католичко – „Conceptio immaculata“ – по коме је Богородица, по посебној Божијој милости, још у мајчиној утроби ослобођена првобитног („источног“) греха – „безгрешно зачета“ -  заслугом сина кога ће родити, безгрешног Исуса Христа. Али то је догма коју ће Папа Пио IX установити тек 1854.године. Поставља се дакле питање: како је један „барокни молер“, један правосалвни Србин – ако је уопште био православан? - могао то да наслути, безмало читавих шест деценија раније? Мени се чини да је то „пророчко надахнуће“ могло да дође само из једног заједничког исходишта, тајанственог – опскурног - које пресудно утиче на све будуће догађаје; са оног места у коме борави сила која обликује нашу свакодневицу, креира догађаје који ће постати наша сутрашњица, има моћ да наметне своје креације чак и управљачима, те отуда може и да се поиграва са будућношћу – да је скрива или показује, преправља и по потреби да је најављује.

Морам зато овде, на самом почетку, да разочарам све „мрзитеље“ Ватикана: све оне који држе да се гордим ћутањем, анатемом или пуким презиром може победити сатанистичка завера „Новог Доба“ против истинског богољубља. Зато признајем: наши непријатељи заиста мисле профетски! И ништа не препуштају случају; оно што изгледа као случајност, само је вешто закамуфлирана намера. Ми овде имамо посла са лукавим и подмуклим противником, који је све – само не глуп! Зато морамо да се наоружамо свим оним знањима и вештинама интуитивног разумевања - ако желимо да докучимо тајне „безакоња“ и циљеве који се желе да постигну том тајанственошћу.

2.

 „Одсуство супротстављања биће извор велике саблазни за народе!“

Кнез Јевгениј Трубецкој

Ничег ту сакралног, ничег православног нема у лику те назови „Богородице“. На слици видимо једну буцмасту девојку преплануле пути, крупних бадемастих очију. Њена кестењаста коса, уредно зачешљана, украшена је бисерном дијадемом, као и врат огрлицом од истог белог бисера. Физиономија овог лица упућује нас да њено порекло потражимо негде на Леванту, или можда још даље на Истоку. На тај правац наводи нас и положај њених раширених руку – лева спуштена „доле“, десна подигнута „горе“; положај који је карактеристичан за ритуалне плесове у Индији и древној Персији, а што је у вези са извесним источњачким доктринама по којима се разликује јавно понашање леве и десне руке – као например у шактизму, који је јадан од праваца у хиндуизму; или у плесу дервиша - мистичног реда у Исламу. Тако и ова „Богородица имакулата“, језиком херметичких симбола, ево већ више од два века, јавно, изводи свој магијски ритуал пред очима једног растројеног света - људи опчињених магијом „високе европске културе“ - који су управо зато онеспособљени да схвате: да се у позадини ове барокне рецепције традиционалне византијске иконографије скрива једна окултна доктрина. Циљ те доктрине јесте: да се православна духовност поништи магијом „кукавичијег јајета“!

Image

Јован Исаиловић-Старији: „Богородица Имакулата“

Као кукавица која подмеће своја јаја, као „влашка магија“ која умеће у своје „еликсире“ и „напитке“ љуску од кукавичијег јајета, тако се и контекст православне иконографије користити за уметање алегоријских представа преузетих из Кабале и алхемије. Визуелизацијом садржаја супротних православној догматици мења се и сакрални карактер представе, при чему контекст, који по нужди задржава привид православне иконографије, још увек чини оквир чинодејствовања. Јер када би се контекст разбио и окултни карактер би се разоткрио, магија би престала да делује - а то би изазвало ефекат супротан ономе који се жели: буђење и револт зачараног. Он међутим, по вољи креатора „Новог светског поретка“, треба да остане у стању перманентне збуњености у односу на крајње циљеве поступка у коме учествује, за шта ће се побринути „учени људи“ са звучним титулама – научници, историчари и теоретичари уметности – задужени да нас убеђују: како је барокна уметност била напредак у односу на „стерилну“ византијску иконографију која беше запала у кризу „копизма“ и „маниризма“, те је отуда и ова „Богородица имакулата“ само један мали али сасвим природни искорак на том путу свеопштег напредка који смо принуђени да следимао заједно са остатком човечанства.

Image

Симбол Богородице Марије (Sinnbola B.Mariae Virgi)

Гравира из XVII века

Желимо ли да избегнемо ту подмуклу замку напредка, у коју нас увлаче они који су већ допустили себи да упадну у њу, морамо да рашчланимо, слој по слој, све те окултне симболе који нас, између осталог, вребају и са наших барокних рукотворина и „изображенија“, најпосле и са ове „Богородице имакулате“. Јер то је услов нашег духовног оздрављења. Доста сте спавали сном „Трнове Ружице“ – ви православни хришћани! Последњи је час да се пробудите, да са себе уклоните магију „високе европске културе“ којом су вас опчинили. У овој „бајци“ вам неће доћи „принц на белом коњу“ – морате се пробудити сами, сопственим созерцатељским напором. Шта видимо тада?  Кажипрстом леве руке ова назови „Богородица“ показује на Исток, а кажипрстом десне на Запад. Тиме као да жели да каже: „Ја сам мост између Истока и Запада. Преко овог моста мора да пређе свако ко тражи јединство - ко жели да изгради „Универзалну Цркву“. Ко жели да иде за мном нека се одрекне себе и свог идентитета – своје Цркве, својих предака, своје културне баштине!“ И тај снажан замах у назначеном правцу, тај вектор силе која струји кроз размахнуту фигуру ове враголасто насмејане девојке са кажипрста њене леве руке, да би кулминирао на кажипрсту њене десне руке - на „Западу“ дакле! - није ништа друго до визуелизација једног масонског обреда који се обавља у Ложама, у форми ритуалног дијалога између „Поштованог мајстора“ и његова два „чувара“ – „Млађег Надзорника“ и „Старијег Надзорника“:                                                                                             

               „Брате млађи Надзорниче, зашто ићи на исток да би се ишло на запад?

                У потрази за оним што је изгубљено, Поштовани мајсторе.

                Брате старији надзорниче, шта је то што је изгубљено?

                Истинске тајне Мајстора масона, Поштовани мајсторе.“ (2)

                                                                       3.

 „Полако сам откривао да су личности

о којима сам у школи учио као о лучоношама математичког и физичког знања

посред мрака предрасуда,

радиле са једном ногом у Кабали а другом у лабораторији.“

Умберто Еко

Све оно што се зове напредак модерног доба, обавијено је велом тајне. Гетов „Фауст“ например, није обична парабола сачињена забаве ради – то је јасан план историје „Новог Доба“, изложен руком једног масона. Што се пак све своди на пуку инсценацију, на „љупко“ поигравање „темом“ и „формом“, заслуга је вештих обмањивача и будала које пристају да буду обмануте. Идеја је да читав свет постане поприште једног големог експеримента – алхемијско „велико дело“; да сви постанемо адепти великог окултног братства званог „Глобално село“, где су куће, улице, школе, радионице, само мале преграде, нише унутар једне огромне „лабораторије“ у којој човек треба да буде „култивисан“ магијом „високе културе“, дакле обрађен руком „Великог Неимара“, као камен – алхемијски „камен мудрости“ – или онај камен пред којим браћа масони медитирају пре сваког увођења у виши степен иницијације. И зато Фауст, пошто је попио чаробни напитак, из „Вештичије кухиње“ одлази право на улицу, међу обични свет: „Би л` смео, госпођице лепа, да руку понудим и да вас пратим?“ Тако се осваја свет: нежно, љупко, отмено! Култура је господо, само облик завођења. „Култура, која глади цели свет, и ђаволу се допала...“ (3)

Зато престанимо да се обмањујемо више: постоје они који су задужени да производе будале! О, они су тако дирљиво пажљиви: они само хоће „да нас прате“! Док уствари плету густу мрежу обмана у коју треба да се ухватимо, уз њихову малу помоћ додуше: пружиће нам руку „спаса“ кад осете да смо на добром путу да им се измигољимо. Они су карике у једном дугачком окултном ланцу који започиње у древном Вавилону, па преко Египта, питагорејаца и јеврејских кабалиста допире ево и до нашег доба – доба „Водолије“ - у коме све те окултне тенденције треба да се сусретну, и да се ситетизују у форми „нове духовности“ Новог Доба (New Age). Ту би, у том синкретичком мелтингпоту (Melting pot) - у том караказану „модерне епохе“ - требала да се из мешавине спиритуализма, сцијентизма и теозофије зготови „Јединствена светска црква“ Новог Доба – доба „Водолије“. Крајњи продукт тог „алхемијског дела“, последња карака у том окултном ланцу, био би долазак Антихриста у лику „Маитреје“ – „последњег Аватара“ који је по речима његовог медијума, извесног Бенџамина Крема:  „последња инкарнација“ Исуса Христа, Буде и Имама Махдија. Та „последња карика“ би требала да буде једна универзална екуменистичка кривотворина која ће да превари све, ако је могуће - не само хришћане, него и муслимане, и будисте, и Јевреје.     

Сва сила културе у модерном свету, усмерена је да се искује та последња карика овог окултног ланца. Наша лаковерност и глупост, наша површност и нехај – то су матерјали од којих скривене силе овога света стрпљиво кују карику по карику тог окултног ланца. Шта ми заиста знамо о тим подземним струјањима која обликују наше животе, изван спољашње, ретуширане, дакле лажне слике коју нам нуди етаблирана академска памет? Наше незнање је скројено да буде широко, комотно и удобно, захваљујући такозваном „секуларном образовању“ којим нас трују већ више од два века. Они нам никад ништа не говоре о окултној страни „модерне културе“; они нам све те „научне пројекте“, па и оне застрашујуће разарорне, приказују као истраживања којима се проширује „хуманистичка визија будућности“.

                                                                    4.

„Зар ово стављање културе под знак питања

није управо неизбежна предпоставка хришћанског самоодрицања,

које је први предуслов и темељ хришћанске послушности?“

Георгије Флоровски

У једном кратком временском интрвалу, на преласку из XVI у XVII век, Запад је коначно, in definitum, изгубио битку са окултизмом. Пораз се десио изненада, на неочекиваном месту, у срцу Европе, Прагу – на двору Рудолфа II, по вољи римске курије и са благословом Папе, цара „Светог римског царства“.

За двадесет година његове владавине, у том маленом Прашком троуглу, између Храдчана, Старомјесних намјести и Јеврејског гета, сјатили су се са свих страна тадашњег света: сликари, астролози, некроманти, научници, лекари, шарлатани, преваранти, хироманти, кабалисти и чаробњаци. Ту су могли да се сретну: Тихо Брахе, Јохан Кеплер, Ђордано Бруно, и да ћаскају о магији и Кабали са алхемичарима: Михаелом Мајером и Михаелом Сендивогијем, са кабалистима и чаробњацима: Давидом Гансом, раби Јудом Левијем, и, наравно, са неизбежним Џоном Дијем.

Тако је Праг на размеђи два века постао „laboratorium“ – права „Вештичија кујна“ у којој се справљала она експлозивна мешавина науке, магије, Кабале и алхемије, која ће се временом уобличити у оно што нам је данас познато под називом „Ново Доба“. На земљописној карти Европе, Праг Рудолфа II је она тачка у којој су се укрстили путеви источног и западног окултизма: египатска магија, арапска алхемија, шпански кабалисти, британски чаробњаци. У хронолошком следу догађаја то је тренутак када су рођене оне идеје које ће обележити потоње векове: универзализам, космополитизам и индиферентизам према истини, моралу и вери, који се заклања иза такозване „верске толеранције“ и „слободе мишљења“. 

И док се тако, у Прагу, кувала та синкретичка каша, Ватикан је стајао са стране и немоћно посматрао. Шта да се ради? Да га ухапсимо и предамо Инквизицији? Да га спалимо на ломачи?... Какав скандал! Па није он тамо неки Ђордано Бруно који се представља као књижевник, а заправо је обична скитница и занесењак из Ноле – Рудолф II је заштитник целокупног Западног хришћанства, Dominus Mundi, наследник круне Карла Великог!... Тада ће се умешати језуити. А како би било, Свети оче, да обрнемо једначину: да из штете која је настала извучемо максималну добит за себе. Нека зато све те чаролије, сви ти кабалистички „Големи“, све те демонске силе ослобођене трудом алхемичара и вилењака буду развејане на све четри стране света - свуда где бораве наши противници: протестанти и православни шизматици!...

И тако је, као авет, тај проклети фаустовски дух кренуо на југ, у пространу Панонску равницу. Мало помало разнеће га лађе Земунских трговаца, можда баш Аранђела Исаковича, тог спеченог сатира, настраног, развратника и сладокусца кога раздиру среброљубље и похота – све оно ниско, демонско и хтонско што је кроз читав XVIII век у таласима запљускивало нашу браћу са севера, таложећи се у њима као отров у костима, док напокон није у потпуности разорило онај дивни, мужевни и племенити свет Вука Исаковича – свет рапсода, хероја и паликара.               

На метафизичком плану, sub specie aeternitatis, био je то још један у низу - не и последњи! - римејк доктора Фауста. Он се вратио, овог пута као стварно дешавање а не као забавна пучка легенда, и добио је своју сатисфакцију: постао је врхунски „извођач представе“! Али ће време показати да је то ипак била победа Мефистофела, јер је партитура по којој Фауст изводи „своје дело“ писана руком Ђавола, Луцифера, Сатане – што измиче свима, чак и оним генијално проницљивим умовима какав је био и Освалд Шпенглер, например. Он сасвим јасно види да у корену тог фаустовског духа, који је зачарао Запад, постоји нешто болесно што га води ка пропадању, али греши кад налази да је узрок те болести усуд судбине, превиђајући да је ово неминовно пропадање заправо последица једног сасвим свесног избора - компромис који је душа човека на Западу начинила са демонским силама природе, у том критичном периоду, на преласку из XVI у XVII век, након чега више нема смисла говорити о фатализму Западне цивилизације, нити доказивати да она сасвим извесно пропада - већ да ли Запад може у тај вртлог пропадања да увуче и остатак света?  .

5.

 „Буди поздрављена, о дивна светиљко неба, блиставо свјетло свијета;

ту се сједињујеш с Мјесецом... Маријо, рођена божанска

ради просвјетљења народа... Дјевице, уресу свијета, небеска краљице.“  

Nicolaus Melchior von Hermannstadt (4)    

Желимо ли да разоткријемо окултну природу ове операције, њену матрицу - морамо да обрнемо поступак. Испитаћемо зато симболизам наше барокне иконографије по плодвима које убиремо а не по рутини коју ствара навика, да се слика посматра само као уметнички артефакт – онтолшки дакле, а не чисто естетски. Зато се враћамо „Богородици имакулати“ и смболизму који је уткан у нашу барокну иконографију. Ова враголаста девојка, тобоже „Богородица“, стоји на младом полумесецу чији су врхови окренути нагоре. Благо искорачивши десном ногом - што се у свим окултним традицијама колоквијално сматра акцијом усмереном у напредном, позитивном смеру који доноси срећан исход – она се чврсто ослања на змију која у устима држи јабуку. Око њене главе је венац од дванаест жутих звездица, неодољиво налик ономе који краси заставу ваше „Европске уније“. (5) У окултној нумерологији број дванаест означава „пун циклус“. Дванаест звездица то је дванаест зодијачких знакова, који поређани укруг стварају осећај ротирања око једног невидљивог центра. Тај центар, то је оно невидљиво братство о коме нам је говорио већ поменути г-дин Анри Тор-Нугес. Будући да сваки зодијачки знак траје приближно 2160 година, то се овим „затвореним кругом“ – као круг мандале, као врзино коло, као змија Уробор која прождире свој реп - призивају окултне силе да подрже пројекат „Европске уније“, створен са амбицијом да оконча један велики временски циклус и започне исто такав нови, у окултној традицији познат под називом „Велика година“ или „Платонова година“, која траје приближно 25920 година.  (6)

Image

Звездани прстен “Богородице Имакулате“

Image

Звездани прстен на застави Европске Уније

Image

Магијски знак: затворени прстен змије Уробор (Uroboros)

Змија која у устима држи јабуку, нема сумње да је то она Змија која је преварила Адама и Еву. Тако је жудња за знањем постала грех – „ко умножава знање, умоножава муку“ (7); а мукотрпан рад искупљење греха – „Са знојем лица свог јешћеш хљеб...“ (8) Али ће „Ново Доба“ све то изокренути: знатижеља је постала врлина, а ропски рад награда. Милиони модерних робова уживају у свом ропском раду у знаку „Јабуке“. На достигнтој тачки тог процеса инверзије, „Ново Доба“ нас, као и „Рајска гуја“, заводи симболом „Јабуке“. Са бљештавих екрана, са излога, са страница каталога – са свих страна нас маме „Apple“ производи, са слоганом који као да изговара Змија: „Мисли другачије!“ („Think different!“) А то значи: подривај сваки ауторитет! То је тај „позитиван правац“ на који нам је указало „доба разума“ – правац у ком је искорачила и „Богородица имакулата“.

Image

Заштитни знак (лого) Apple производа

Имамо ли ми у нашој традиционалној византијској иконографији предложак за једну овакву „Богородицу“? Наравно да немамо! Али га зато налазимо у предхришћанским паганским култовима и мистеријама Кабале које се надовезују на ове култове. У књизи „Мистерија Кабале“, француског кабалисте Елифаса Левија, налазимо илустрацију која приказује младу жену раширених руку, са венцем од дванаест „Давидових звезда“ око главе, која стоји на младом полумесецу чији су врхови окренути нагоре. У кабалистичој интерпретацији то представља: „Велики магијски знак светлости изражен симболима месеца и жене“. (9)

Image

Магијски знак жене и месеца по Елифасу Левију

Натегнутим објашњењима чија је сврха да се у „окултну хармонију“ доведу Стари и Нови Завет (10), наречени француски кабалист усмерава пажњу читаоца на „Откривење по Јовану“, поглавље 12. стихови 1-6 и 13-17, чинећи тако један подмукли отклон од суштине: симбол месеца и жене као „Велики магијски знак светлости“ не долази у кабалу из хришћанске традиције, већ из древних паганских култова – феничанске „Велике Мајке“ („Magna Mater“) и римске „Девицe Мајке“ („Небеска Краљица“). (11) Као „Велика Мајка“ појавила се у Феникији негде око 1250 год. п.н.е. - представљена месечевим српом, круном од звезда и плавом одором. Плаво је њена боја - баш као и боја на застави „Европске уније“! Сматрана је Богињом Месеца и као таква је представљала симбол сталне обнове – као што и месечеве мене означавају обнову временских циклуса. У Египту је слављена као Изида, у Вавилону као Иштар, у Риму као Кибела. Као „Девица Мајка“ појавила се у Риму у IX веку п.н.е. Сибмоли су јој били месец и змија. Сматрали су је персонификацијом преображавајућих моћи природе, девичанском обновитељком, матицом и родитељком. Као симбол прапочетка прихваћена је у алхемији као prima materia, а у кабали као Ш`хина – „женски елемент у Богу“. Ту, у кабали, Ш`хина се поново сједињује са симболиком Месеца, али сада у двострукој улози: као демијург, као стваралачка и обновитељска потенција – „Горња Мајка“, и као Психа, као демонска сила, сила суђења и зла – „Доња Мајка“. (12)                                                 

                                                                     6.                                  

„Знаци и симболи владају светом, а не реч и закон.“

Конфучије

Све дакле указује на то, да је ова „Богородица имакулата“ једна синтеза – алхемијско coniunctio – предхришћанских паганских култова, Кабале и католицизма. Млад месец, венац од звезда, бисери, голуб, и змија – све су то атрибути „Велике Мајке“. Њихово симболичко значење настало је у реторти времена, екстраховањем смеше сачињене од паганских мистерија, Кабале и гностицизма, до оног стања које алхемичари називају путрефакција – „црнило црног“ - у коме су нам ова значења и предата.

Змија например, представља истовремено, силу зла - као отровница, као кушатељица; али и моћ добра – као исцелитељка од чијег се отпрова справљају мелеми, као обновитељка која се обнавља пресвлачењем. Голуб, раширених крила, који исијава сунчевим зрацима на грудима ове „Богородице имакулате“ - супротно традиционалној византијској иконографији, где голуб симболизује преображавајућу моћ Светог Духа - овде, на овој слици, он симболизује преображавајућу силу, али силу пале природе, физичку, матерјалну – демонску силу ослобођене плоти. Бисер, и све што је у вези са водом, са плимом и осеком – чиста је есенција Месеца. Млад Месец, почело које се стално враћа, симбол је вечите обнове – renovatio. Као „вода живота“, међу алхемичарима означава „женски квалитет“ – mensis – коме одговара „филозофска жива“, насупрот „филозофском сумпору“, као „мушком квалитету“ чији је симбол Сунце. (13) Трансформисан у сребро као његов еквивалент у области метала, млад Месец сиболизује тек други степен алхемијског поступка који се зове albedo - или „бељење“. Из овога следи: renovatio који су розенкројцери најавили почетком XVII века није довршено дело већ само једна етапа. Коначни циљ алхемије „Новог Доба“ је rubedo – „жућење“ – које се постиже повећањем температуте у „пећи“, до оних крајњих граница када груба маса - масонски неотесани камен! - треба да се трансформише у финију супстанцу – алхемијско „филозофско злато“ – или масонски обрађени камен. Процес који је започет у доба барока, још увек дакле траје – а ми смо у реторти! Или у рукама „Великог клесара“?...

Обиље и распрострањеност симбола који персонификују култ „Велике Мајке“ или „Небеске Краљице“, како вам драго, сведоче да је она одувек имала важну улогу у окултној традицији, на простору од Индије до Велике Британије. У доба барока, међутим, она ће добити централно место, пре свега у сликарству и графици, скривајући се под именима „Богородица“, или „Девица Марија“. То видимо и на слици Јанка Халкозовића - „Крунисање Богородице“ - из 1780. године.

Image

Јанко Халкозовић: „Крунисање Богородице са сценама из живота Светог Стефана“

Ова профанација Богородице, сасвим туђа нашем православном предању, а тако честа у нашој барокној иконографији; ова „темпера на дасци“ – што начином израде упућује да је њена првобитна намена била да буде сакрални предмет! - парадигматична је за процес нашег опадања. За процес декаденције у који заједно са општим цивилизацијским токовимам улази и наш духовни живот, где површност и формализам постају плодно тло из кога израста синкретизам сваке врсте, најпосле и онај верски, какав је и овај данашњи - екуменизам „Доба Водолије“. Препознајем дакле овде, у овом барокном иконопису, матрицу нашег кварења на дужи рок - кад оно што је некада било чисто и јасно, издиференцирано, постаје плитка смеса лепљива као смола - која је управо зато опаснија што је угланцана, дотерана, лицидеризована – прилагођена укусу неуког човека који је увек и свуда помало кичлија. Лаковеран и пријемчив на све што је лагодно, лепушкасто и сладуњаво, он је, поврх свега, и вазда приправан да сваку добронамерну критику одбаци са идигнацијом: „Ма хајте молим вас! То је само једна лепа слика!“ Лепа слика? Хајде онда, да мало боље разгледамо ту слику. Спољашња лепота је увек у функцији оног унутрашњег, невидљивог – лепота увек нешто скрива. Можда и ова „лепа слика“ нешто скрива?

Image

„Хришћанско четворство“: три и једно=Марија (медаљон из 1457)

Image

„Алхемијско четворство“: три и једно=Женски принцип

 Image

„Три и једно“ =Ватикан стоји иза свега

                                                                      7.

 „Глупаци виде само одећу, која је приповедачки део Торе,

они не виде и не знају ништа друго што је под одећом.“

Гершом Шолем

Тематски, волумен ове слике подељен је на два дела. У доњем делу приказане су сцене из живота Светог Стефана, са акцентом на његовом каменовању. По Кабали то је „Доњи Свет“ – свет десете с`фирот „Малкут“. То је свет нереда, свет „разбијених судова“ – где влада дух Шамаела, дух „доњих вода“ и „мушица“. Тај „Доњи Свет“ Кабале, Ђордано Бруно назива „Царство“ или „Небо сублунарног Хаоса“. (14) У горњем делу је приказана „Богородица“ како загледана негде у даљину, замишљена, чека да јој „Отац“ и „Син“ спусте „краљевску“ круну на голу главу. Она босонога стоји на Земљиној кугли, коју помало заклања облак – обема ногама ослоњена на ону исту, већ помињану змију. (15) То је „Горњи Свет“ – свет „божанског постојања“. Цела ова представа има свој пандан у алхемијској хереметичкој традицији и розенкројцерској езотерији у виду такозваног „алхемијског четворства“. (16) Није ли онда „Доњи свет“ Кабале, свет „разбијених судова“ - заправо само позајмица? Пртљаг који су из вавилонског ропства, јеврејски кабалисти понели са собом на Запад, све до Шпаније, до Кастиље – где ће крајем XIII века, окултни садржај овог завежљаја бити развезан руком извесног Моше де Леона, рабина, и обзнањен целом свету у књизи под насловом „Зохар“ („Књига сјаја“).

Image

Хоризонтала

Сасвим горе, при рубу слике, пише: „Сјатаја Троица“ – али ми видимо „четворо“! Ко су „тројица“? То су: „Син“, „Отац“ и „Мајка“ – при чему је тежиште на „Мајци“ а не на „Сину“ - на оваплоћењу дакле, а не на васкрсењу!

Image

Троугао са теменом „на доле“: ка поновном рођењу а не ка васкрсењу

Јер кад се споје тачке на њиховим челима добија се правилан једнакостраничан тругао, али обрнут, са теменом на доле, према „Мајци“ – што у окултној традицији представља „женски принцип“; принцип „вечне воде“, обнове уз помоћ вишеструког поновног рођења – „инкарнације“. А четврти – ко је четврти? Четврти на овој слици је „Свети Дух“, изражен симболом голуба али на један атипичан начин: голуб се наиме налази у истој равни са „Оцем“ и „Сином“, и подједнако је удаљен и од „Оца“ и од „Сина“! Обратите пажњу молим на овај анаграм: „Свети Дух“ – „подједнако“ – „и од Оца и од Сина“. На шта вам то личи? Није ли ово filoque, изражен визуелно - чисто ликовним поступком!

Image

„Подједнако и од Оца и од Сина“

Имамо дакле пред собом „алхемијско четворство“ али у рецепцији некога ко је био близак католичанству, ко је изучавао „зографски занат“ у некој од оних језуитских школа и академија које су средином XVIII века никле у Бечу и Кијеву. При том је руком овог вештог „барокног мајстора“ извршена инверзија изворног алхемијског значења четри елемента „четворства“, те је тако: алхемијски „Краљ“ постао хришћански „Бог Отац“; алхемијски „Краљев Син“ - „Исус Христос“; „Magna Mаter“ или алхемијска „Prima Materia“ – „Мајка Марија“ или „Богородица имакулата“; алхемијски „Spiritus Mercurii“ или Хермес – хришћански „Свети Дух“ у облику голуба. Но будући да су све те „лепе слике“ рађене за потребе „шизматика“, ова рецепција није могла да се заустави само на томе – требало је у ове „свете иконе“ моловане „фајин и по натури“ унети и окултне масонске симболе. Тако је хришћански „Бог Отац“ добио дугачку белу браду, скиптар у облику тољаге и златни ореол у облуку троугла; „Исус Христос“, уместо „Часног Крста“ – крст у облику искошеног грчког слова „Х“; „Богородица“ – змију као пратиоца и полумесец као ослонац; „Свети Дух“ положај који га фиксира – „подједнако и од Оца и од Сина“.

Барокно изображавање „лика божијег“ - то није боговиђење божанских енергија, Светог Григорија Паламе. Са тољагм у облику скиптра, то је све оно на шта смо упозорени да се чувамо – идолопоклонство. (18) Тољага је знак физичке силе и жестине, и као таква је симбол вавилонског божанства Баала. У својој изворној етимологији тољага се означавала речију чије је приближно значење било - „разбити на комаде“! (19) Тако је и поступак инверзије доведен до нивоа светогрђа, и то чисто ликовним поступцима. „Крст“ у рукама Исуса Христоса, на свим барокним иконописима перспективом је доведен у искошен положај, толико да представља заправо своју сопствену негацију. Две укрштене даске у облику искошеног грчког слова „Х“ на барокним иконописима – то није крст Светог Андреја! (17) Ово искошено „Х“ је знак који се користи да се нешто прецрта, да се поништи какав садржај или његово значење. Али ће верник зачаран чарима „високе европске културе“ допустити да му овај „крст“ избије очи, пре него што ће у њему препознати магијску радњу поништавања значења.

                                                                     8.

 „Браћа од Храма ... заиста су били пртиврженици манихејства“.

Фулканели

Како се усклађују поменута „два света“? Наш „барокни мајстор“ је и овде, са задивљујућом вештином применио чисто ликовни поступак да би нам дочарао, у суштини једно старо гностичко учење о крсту, које су јеврејски кабалисти покупили успут на свом пропутовању од Истока ка Западу. По Кабали, законима „Доњег света“ објашњавају се закони „Горњег света – зато се у књизи „Сефер Ј`Цира“ („Књига настајања“) каже: „Према Доњем свету разумемо тајну закона по којем се управља Горњим светом...“ (20) То значи да би под одређеним условима, ако се промени делатни принцип на „Небу“ - који повратно детерминише наше поступање на „Земљи“ - оно што је сада забрањено могло да буде допуштено у неком измењеном поретку, другачијем „мешању карата“. (21) Например: ако се прихвати принцип милосрђа уместо закона и казне. Ако је злочин према човеку на Земљи опростив, ако не подлеже закону и казни – онда је и распеће Сина допустиво јер се дешава са допуштењем Оца, са истим допуштењем са којим се дешава и каменовање Светог Стефана. Али тада се мења и делатни принцип на „Небу“. Ево како.

Хоризонтална линија која раздваја „Горњи“ од „Доњег света“, превасходно је просторна димензија ове слике. Она се укршта са вертикалом која је симбол нашег духовног узрастања, и зато је превасходно временска димензија наше стварности. У конкретном случају то је оса симетрије која пролази кроз симбол голуба, круне, поклапа се са телесмом осом „Богородице“ и укршта се под правим углом са поменутом хоризонталом, на месту где се налази центар Земље на којој ова „Богородица“ стоји.

Image

Пресек хоризонтале и вертикале

Укрштање ове две линије, просторне и темпоралне димензије – то јесте крст у својој основи. Зато и кажемо раскршће, за место где се укрштају правци: хоризонтална протежност у свету материје и вертикално успињање ка вечности, ка духовном свету. Али овде, на овој слици, наш „барокни мајстор“ нам је понудио једну инверзију представе о крсту, на начин којим се поменуте две димензије наше стварности укрштају, али у облику обрнутог крста – крста окренутог наглавачке, са врхом окренутим надоле. Тачка у којој се укрштају поменуте димензије подудара се са центром Земље, местом где би по предању требао да буде Ад! - а витка фигура „Богородице“ савршено се уклапа у дужи крак овог крста, тако да се он завршава на њеном темену, док се преостала три крака довршавају тачно на ободима облака који заклања Земљу. Па шта се онда овде крунише?

Image

Резултат: обрнути крст са теменом „на доле“

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( уторак, 21 јануар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.