header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Невенка Вукадинов: Катихизис за царство земаљско (1)
Невенка Вукадинов: Катихизис за царство земаљско (1) Штампај Е-пошта
субота, 15 фебруар 2014

 О уџбеницима епископа Игњатија и настави веронауке, опет

       Српско школство хронично пати од лоших уџбеника. И није чудо, прво због наших прешироких, уопштених и декларативних планова, а затим, зато што наши писци школских уџбеника, махом универзитетски професори, деценијама прећутно подразумевају да је писање уџбеника један успутан, прерађивачки, другоразредан посао, за који је довољно само солидно познавање матичне струке и колика-толика језичка коректност.

Резултат таквог површног приступа и брзе руке је често средњошколски (понекад чак и основношколски) уџбеник који је нека скраћена и прилагођена верзија универзититског, а то значи: некохерентан, непрегледан, дидактичко-методички промашен и психолингвистички неприлагођен уџбеник. Па ипак, такав уџбеник у надлежним просветним комисијама по правилу добије ласкаве рецензије и препоруке, а онда стиже у учионицу и - у пракси се  покаже као неприменљив, и за наставника, који муку мучи са њим, и за ученика, који га избегава и игнорише. Али то као да не занима више ни аутора, ни просветне власти. Предмет  је ,,покривен``, уџбеник је прописан и постоји, и то је довољно. Школство ионако, на крају крајева, почива на наставнику.        

Ова хронична бољка нашег школског система, карактеристична за световне науке и предмете, не би смела међутим да буде ни узор, ни изговор за истоветну ситуацију у настави веронауке, која је у потпуности остављена у црквеној надлежности. Заправо, Црква би из многих разлога морала имати уџбенике  беспрек орне  у сваком погледу. И не само беспрекорне, него врхунске, достојне наше вере са којом после толико година излазимо јавно у свет; осим тога, само се по себи разуме да се наука Божја не може и не сме преносити на недостојан и нетачан начин; а затим, врхунске уџбенике смо сви ми у Цркви и очекивали, подразумевајући да су надлежне црквене институције у раздобљу изолације имале довољно времена за озбиљну  припрему планова и програма верске наставе и основне уџбенике веронауке, уџбенике темељне и свевремене, којима би се онда, у зависности од текућих захтева, додавали одређени приручници, читанке и друга помоћна литература. А шта се догодило код нас? Туго наша! Наш Архијерејски Сабор је писање целокупног плана и програма верске наставе за све године наставе и писање свих уџбеника веронауке од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе поверио једном једином човеку! Задатак оволиких размера у Српској Цркви могао је да обави у прошлом веку само геније једног владике Николаја који је у себи сједињавао и теолошки, и мисионарски, и литерарни, и педагошки, и визионарски дар непоновљивих размера. Али поставити данас пред једну особу у Српској Цркви, макар она била и епископ и доктор теологије, овако гигантски задатак, знак је, у најмању руку - нека ми буде опроштено - недовољне обавештености, недовољне стручности, кратких видика и неодговорног става према будућности српског народа и Цркве. Осим тога, ова одлука се могла повући или преиначити већ на неком од следећих Сабора, одмах по појави првих уџбеника, који су у црквеној средини изазвали велику недоумицу и незадовољство, а нарочито после појаве  Приручника за наставнике веронауке, на основу којег су и необавештени могли да схвате шта се надаље може очекивати. Уместо тога, у штурим саопштењима са протеклих неколико Сабора могли смо да прочитамо само ,,да је на Сабору било разговора о црквеној просвети и настави веронауке``, и све се настављало као и до тада: изабрани теолози су новоизашле уџбенике ковали у звезде у епархијском часопису Саборност, службеници Министарства просвете су их по позиву хвалили у Православљу, Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке је сезонски импровизовао катихетске семинаре на којима је било речи о свему осим о оном што је потребно, вероучитељи су препуштени себи очајавали, родитељи се чудом чудили, број ученика верске наставе се из године у годину смањивао, а уџбеници су излазили један за другим као да је све у најбољем реду. Најзад, пошто је тако прошло осам година, и најоптимистичнији верници су хтели-не хтели морали да увиде да овакво стање није резултат ни наше пословичне неорганизованости и јавашлука, ни пречих црквених послова, него једно намерно одржавано и надзирано стање. Просто речено: веронаука је била не само непланирана, него и нежељена и непожељна, бар од утицајних црквених чинилаца, јавних или тајних. Али пошто нам се ствар ипак омакла, грешка се могла исправити једино тако да се предмет (кад већ мора) званично уведе и уџбеници напишу, а да православне веронауке у ствари не буде. За овај задатак изабран је као најпогоднији епископ браничевски Игнатије (Мидић) и обавио га је одлично.  

Темељ нове веронауке постављен је при формулисању Плана и програма православног катихизиса за основну и средње школе. Први део овог документа, циљ, срочен је по најбољем обрасцу наших некадашњих идеолошки обојених школских планова - широко, декларативно, тако да православни у њему подразумевају и оно чега нема, а да се они други не увреде; други део документа, ако се мало боље погледа, у ствари набраја идеолошке задатке: да се код ученика ,,развије свест о заједници``, да се помогне ученику ,,у остварењу сусрета са светом, са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са друштвом, са природом и са Богом``, да ученик изгради уверење ,,да су сви створени да буду причасници вечног живота те да из те перспективе развију способност разумевања, преиспитивања, и вредновања сопственог односа према другом човеку``...итд, дакле: заједница, љубав, дијалог, екологија -  култни појмови ујединитељских и уједначитељских програма свих врста раденика на пројекту изградње новог човечанства. Онога момента када је Св. Архијерејски Синод дао свој благослов, а Министарство просвете формално одобрило овај План, одлучујући корак је био постигнут: шта год после тога уџбеници епископа Игнатија буду садржавали (а садржаваће само ово друго), биће  покривено планом и програмом који је такође написао он; а ко ће се у то боље разумети од њега? Тзв. евхаристијски преутемељена савремена теологија чији је дугогодишњи представник у СПЦ  баш владика браничевски Игнатије, добила је тако у нашој верској просвети званично законско покриће.               

УЏБЕНИЦИ  2003 - 2008.

Пре него што пређем на приказ нових уџбеника, подсетићу на православно схватање богословствовања у вековном искуству Цркве:  ,,Нису сви за ово дело него само они који су испитани и који су прошли кроз боговиђење, који су претходно били очишћени у души и телу или се бар очишћују``, каже Св. Григорије Богослов. Други богослови говоре о три ступња опитног приближавања Богу: очишћењу, просветљењу и обожењу. Тек кад човек на другом ступњу буде обасјан нетварном светлошћу истинске теологије, онда његове речи нису више само људске речи, него постају Богоподобне, Богосличне, надахнуте Духом Светим, и онда он може, по мери оних који их примају, да говори о Богу и Божанским тајнама. Зато су само Свети истински богослови. Такви су били Свети пророци Божји, Свети апостоли и сви Светитељи кроз векове. Они су говорили апостолски, рибарски, и њихова реч је истинска теологија. 

Насупрот овоме постоји и једна друга врста богослова, академска, варлаамска, аристотеловска. Такви учени теолози опита немају, а ум им је поробљен хипертрофираним разумом, који тежи да Откривење замени философијом. Они Бога не виде, него мисле и говоре о њему, на један аристотеловски начин. Такво богословље је у ствари један од облика маштања, покушај да се рационално докучи тајна бића и твари. Теолози овога типа често подлегну искушењу да реинтерпретирају, ,,допуне``, или чак одбаце Предање према својој мери и укусу, да би прилагодили веру ,,захтевима времена``. Савремена евхаристијски утемељена теологија припада овој другој врсти богословља, и то треба напоменути као важно за разумевање концепта нове српске веронауке.

За уџбеник Православни катихизис за 3. разред основне школе (2003) важи све оно што сам већ рекла о уџбеницима за први и други разред основне школе у свом првом тексту на тему уџбеника веронауке (Веронаука за глобално друштво?, 2003) и са њима чини неку врсту литерарно-поучног триптиха у коме се писац деци обраћа у ауторским причицама. На овај  начин он жели да их уведе у тајне богословља (што он сматра за задатак веронауке) онако како их схвата и тумачи тзв. евхаристијска теологија. Предуслов за то је ново схватање личности, заједнице и љубави до којег деца треба да дођу преко примера и поуке малих јунака ових причица (,,вршњачка едукација``). И тако, пошто су прво из искуства љубави научила да је неко кога волимо ,,извор нашег постојања као конкретне личности``, да ми ,,имамо моћ да својом љубављу другом дајемо постојање`` и да је Христос присутан само на Литургији иако је физички одсутан, (1. разред) а онда да је будућност човека и света у Царству Божијем на земљи, чију су структуру савладала играјући се Литургије (,,епископ окружен свештеницима и народом, односно Христос окружен апостолима и народом``) према упутству из Приручника (стр. 44), (2. разред), деца у  трећем разреду  треба да науче да је човек смртан по природи, да је свет потенцијално смртан, да је човек икона Божја зато што је слободан, и да је човек створен да би природу сјединио са Богом, чиме ће се превазићи смрт у природи и др. После легендарног малог Богољуба и његовог папагаја Киће (који су у међувремену постали и јунаци архијерејских црквених проповеди), нови јунаци Милан, Јована и Павле у седам причица преко својих доживљаја долазе до следећих теолошких сазнања (наслова прича): Бог Отац је створио свет из љубави, Бог отац је све створио да живи вечно, Бог Отац је на крају створио човека сличног себи и кроз њега гледа на све што је створио (наслов од 18 речи!), Човек је сличан Богу зато што је слободан, Бог Отац је створио свет кроз Сина и у Сину Духом Светим, Бог је створио човека да с њим оствари заједницу љубави... Дакле, саме философско-теолошке конструкције за које није сигурно ни да ће деца овог узраста моћи течно да их прочитају, а камоли да их разумеју и упамте. Зна то и аутор, али његова теологија нема другог садржаја, и он нема другог избора него да ове апстракције доведе до баналности и вулгаризације у својим ,,литерарним`` креацијама. И тако, уместо да се деца са стварањем света и човека упознају преко одломка из Књиге постања, што деца деветогодишњег узраста воле да слушају и приступачно им је на нивоу приче, малој Јовани отац у две-три реченице објашњава на плажи (екологија!) да је ,,у почетку Бог Отац створио небо и све што је на небу, а затим је створио земљу и све што је на њој``, и да је ,,на крају свега створио људе`` На крају отац из овога изводи евхаристијскотеолошку поенту да је Бог то створио ,,ни из чега, слободно, из љубави``. Јована онда проверава да ли је поенту разумела питањем:,,Је ли то слично као кад сам ја у првом разреду нацртала зеку из љубави и поклонила га теби?``, а отац потврђује: ,,Тачно тако, кћери``. Сладуњави протестантски ,,дијалог љубави`` у коме се твар пореди са Творцем аутору је много православнији него повезивање теме са одломком из Светог писма, што би итекако допринело квалитету текста и целог уџбеника. Али библијски текст би аутора могао довести у незгодну ситуацију да мора да га тумачи непотпуно или у нецрквеном духу (што је иначе учинио већ на крају овог уџбеника у тумачењу Оченаша, а у каснијим уџбеницима редовно). Овако, причицом је избегнуто помињање стварања духовног неба, на чијем непостојању преосвећени владика нарочито инсистира, као и упознавање са посебним начином стварања човека и помињање душе.   

У следећој причи (Бог Отац је све створио да живи вечно) Јована сазнаје од оца да ,,све умире зато што је створено ни из чега, односно зато што је природа свега што је створено смртна`` и да ће ,,једног дана, међутим, Бог Отац својом љубављу оживети све што је створено``. Ово је Јованин брат Милан схватио ,,на основу свог искуства љубави``, тј. кад је заволео свога друга Павла, ,,он му је својом љубављу дао постојање (живот)``, а његова сестра Јована је исто искуство доживела кад је са својим малим кристалним медом разговарала као да је жив``; у следећој причи (Бог Отац је на крају створио човека...) природа за Милана ,,има Павлов лик``, јер се Милан радује заједничком летовању са њим, а отац му објашњава да је то зато што ,,личност коју волимо свету даје постојање``, тј. ,,природа за нас не може да постоји сама за себе, односно безлична, већ само у личности коју ми волимо``; у следећој причи (Човек је Богу сличан зато што је слободан) Милан прави из љубави свој свет од песка да би га поклонио Павлу, а кад су му га несташни младићи срушили и оставили само песак, то му је помогло ,,да разуме како нешто може да не постоји иако његова природа и даље постоји``; најзад, у познатој причи ,,Бог је створио човека да с њим оствари заједницу љубави`` Милан и Павле се посвађају зидајући свој заједнички свет од песка и затим пате због тога; после помирења, схватају да такве ствари нису вредне свађе ,,и загрљени отрчаше да се купају``(!); следећег дана су радосни, а Милан закључује ,,да је то због тога што су и један и други слободно, из љубави, прихватили један другого” (изванредна подлога наставнику грађанског васпитања за напредно учење о забрани дискриминације полних опредељења!); на крају, у седмој причи, као и у претходном уџбенику, циљна поука о вери гласи да природа не може постојати без заједнице са Сином Божјим, што се остварује на Литургији, ,,јер је Христос присутан само у Литургији``.    

Из наведених примера се види да писац из године у годину  понавља у варијацијама основне елементе свог теолошког учења које далеко надилази узрасни ниво конкретно-операционог мишљења најмлађе деце. Још већа је несрећа у томе што писац ни за длаку не жели да одступи од философствујућих језичких формулација типа ,, заједница слободе``, ,,из љубави, слободно``, ,,дати постојање``, ,,бити смртан``, па још ,,по својој природи``,  ,,безлична природа``, ,,остварити заједницу``итд. Деци овог (и много старијег) узраста су неразумљиве чак и појединачне речи: безличан, конкретан, вечан, непоновљив, општити итд, и не постоји никаква  могућност да из баналне ситуације и још баналнијег ,,дијалога са тенденцијом`` извуку сугерисану ,,верску поуку``. Смисао тврдње ,,из љубави, слободно`` могао би се, можда, формулисањем у духу српског језика, довести до неког иоле разумљивог облика, али аутор неодступно инсистира баш на тој несрпској, рогобатној конструкцији. Можда се ради о формули? (заиста, кад се мало боље погледа, ради се о захвалној формулацији у коју се може много шта учитати). Појмови ,,смртан`` и ,,бесмртан`` уопште се не појављују у фреквенцијском речнику деце до 14 година, а о формулацији ,,смртан по природи``, у којој дете препознаје само реч ,,природа`` у смислу земље, дрвећа, животиња и сл. не вреди ни говорити. А чак и кад формулација садржи све познате речи, због апстрактности идеје смисао детету остаје недоступан. Како дете може да разуме да Бог кроз човека гледа све што је створио? Или владика мисли да му је то објаснио својом причицом? Додатну тешкоћу у разумевању текста представљају предуге реченице (општа педагошко-психолошка препорука је да у уџбеницима за ниже разреде реченица не би требало да садржи више од 10 речи!). Поред наведеног наслова од 18 речи, нпр. реченица ,,А то је због тога што је Бог Отац слободно, из љубави, створио...`` има 49 речи, и садржи узрочну, последичну, односну и две саставне реченице! Истраживања показују и да деца петог и шестог разреда основне школе најтеже схватају везнике који захтевају способност апстрактног мишљења (закључни - дакле, зато; супротни -  упркос томе, премда; условни -  ако), а баш они уз фамозно ,,односно`` и ,,отуда``, чине особеност  пишчевог стила, који користе и мали јунаци његових прича у својим дубокоумним поукама!

И најзад, треба рећи нешто и о самим причама са литерарног аспекта. Употреба литерарног предлошка у микроструктурној архитектоници уџбеника није неуобичајена, нарочито у настави књижевности и језика, и у класичним (,,схоластичким``) уџбеницима веронауке. Међутим, тај предложак безусловно мора имати осведочену естетску и језичко-стилску вредност, да ученику свагда може бити узор доброг језика и стила, и да утиче на васпитавање његовог књижевног укуса и сензибилитета; у веронауци је такав пре свега библијски текст као непоновљиво јединство Истине и Лепоте, а онда дивне, топле приче руских хришћанских писаца, тако блиске дечјем свету, животне, упечатљиве и подстицајне за улазак у светотајински живот Цркве и мали дечији подвиг. Који од ових критеријума задовољавају приче нашег аутора? Усиљена прича која често нема ни најосновније елементе фабуле, папирнати, беживотни  ликови-конструкције, извештачен дијалог, композиционо неуклопљени, бесмислени и сладуњави описи природе (ваљда писац тако схвата ,,лепу књижевност``; или је и то у служби екологије?), потпуно неодговарајућа употреба аориста (,,Убрзо се, међутим, посвађаше``; или то аутор имитира библијски стил?), искварен научно-колоквијални језик... указују само на три могућности: или наш владика нема литерарног дара, или нема литерарног укуса, или је литерарна форма овде (зло)употребљена у служби идеје и тиме уџбеник сврстан у онај псеудолитерарни поджанр који смо у неким прошлим временима називали одређеним именом.

На ово последње указује и педагошко-дидактичка апаратура која прати сваку  причу. Први део питања (размисли, одговори и сл) креће се од провере разумевања фабуларног слоја приче и ,,анализе`` ликова до преношења искуства јунака на лично искуство ученика (,,самоедукација емпатијом``), да би се на крају проверило препознавање и разумевање поруке (,,вршњачка едукација``); други део, тзв. поуке о вери, преводи затим ову поруку на језик тзв. евхаристијске теологије, и понавља је заредом у неколико варијација. Тако ова нова катихетика показује да јој није страна ниједна метода која проверено доноси резултате, па макар то био и омражени схоластички принцип ,,репетитио ест матер студиорум``, а то, најзад, разоткрива и целу концепцију ове нове веронауке: није важан ни квалитет уџбеника, ни садржина лекција, ни разумевање градива; важно је само да, после неуморног понављања истих тврдњи - из наслова у наслов, из текста у текст, из параграфа у параграф, оне једног момента остану забележене у дечјим главама као програмске основе једног будућег устројства света.   

Ни у ликовно-графичком смислу овај уџбеник не доноси ништа ново у односу на претходна два. Слични полукарикатурални цртежи (један ђак осмог разреда ми је за илустрацију са персонификованим цртежима воде, кућа и дрвећа рекао да делује ,,психоделично``), застрашујуће Склирисове ,,иконе`` (,,Када сликам не правим разлику између светитеља и обичних људи``...(...) ,,Тражим мост ка западној ренесанси, мост ка модерној уметности, мост ка дечијем цртежу``(Склирис, Видослов 2003), ниска читљивост текста (двостубачни текст, црна слова на жутој подлози) - све то указује на једно недопустиво прилагођавање укусу овога света, несвојствено изворном православном етосу. 

На уџбенику за трећи разред сам се задржала детаљније, јер представља неку врсту целине са претходна два намењена периоду раног детињства, који пред једног писца уџбеника веронауке поставља можда најтеже и најосетљивије задатке. Ови уџбеници су први сусрет малишана са вером и Црквом, нарочито код деце из нехришћанских породица, они (треба да) представљају темељ на коме ће се касније, током зрелијег детињства и адолесценције, зидати и изграђивати њихов хришћански лик; у овом смислу њихова улога, као и улога првог вероучитеља, може се показати и као пресудна. Ово је писац уџбеника схватио, и зато је у овој малој катихетској трилогији изложио основе учења целе своје науке. Даље ће се све само понављати у проширенијем виду, па у још проширенијем (линеарно-концентрични принцип) итд; ова наука нема у садржини много више него у насловима. Ако ученик настави са похађањем наставе, добро је; ако не настави, опет је добро, јер је све већ чуо; остало ће дорадити време и медији. Стога ће један летимичан преглед наредних уџбеника бити довољан да се на крају изведе један општи закључак.

Уџбеник Православни катихизис за 4. разред основне школе (2005), напушта ,,литерарни`` приступ материји и ослања се на пишчево препричавање и тумачење Шестоднева (стварање света, човека, првородни грех и његове последице, Божији домострој спасења људског рода) са карактеристичног тзв. евхаристијско-теолошког становишта; понављају се и већ  познате тврдње: смрт је последица створености, сва бића су угрожена ништавилом, ,,хришћани су они који искрено воле Христа, тј. једни друге``, ,,сви свети, тј. сви људи``, итд.. Најинтересантнија су два објашњења: прво, ,,да су икону Божију у човеку свети људи и писци различито називали: дух, слобода, душа, личност итд.`` (!) а друго је објашњење причешћа: ,,На крају Литургије сви чланови једу и пију од дарова, хлеба и вина које им даје епископ и на тај начин се причешћују и ступају у заједницу са епископом и међусобно као са Господом Христом и постају тело Христово``. Осим ових познатих тема  први пут се, у једној  реченици (,,да се не каже да аутор прећуткује``) помиње крсна жртва Христова. Реченица гласи: ,,Чак је претрпео и смрт због греха -одбијања првог човека да принесе природу Богу``.

Уџбеник, као и претходна три, у потпуности премашује сазнајно-оперативне моћи ученика десетогодишњег узраста увођењем нових сложенијих философско-теолошких термина и идеја, нпр: раздељеност бића, неодвојиве категорије, несливено и нераздељиво, евхаристијска заједница, устројство, итд.    

Од Православног катихизиса за 5. разред основне школе (2007), аутор потпуно напушта изглед и концепт, па чак и формат ,,сликовнице``; од овог, па до последњег уџбеника веронауке у завршном разреду средње школе  (уџбеници за 7. и 8. разред још увек нису изашли, али се на основу Приручника може претпоставити да се неће разликовати од осталих) прећи ће у потпуности на излагање материје језиком своје теолошке школе, истим језиком, терминима и методама које користи у раду са својим студентима. Заправо, ови уџбеници неће бити ништа друго, него (према опробаном световњачком рецепту) разне врсте и варијанте скраћивања и прилагођавања пишчевог зборника за студенте, или његових предавања, или чланака, или интервјуа, а тога бар има напретек!

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( субота, 15 фебруар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 71 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.