ПАРИШКА ШКОЛА "ПРАВОСЛАВЉА" – ФАБРИКА ПОГРЕШНИХ УЧЕЊА И ЈЕРЕСИ

Током протеклих 2000 година свог постојања на земљи, Црква Христова је сво време била окружена мрачним силама. Управо то одређује њен мученички карактер, за разлику од оног победничког дела Цркве – Небеског Јерусалима, који је трку успешно водио и завршио. Увек је прогоњена и понижена Црква, узимавши облик слуге, баш као и сам Спаситељ (Фил 2,7), на крају излазила као победник. Управо нам Свето Предање Цркве на многим примерима потврђује добро познате речи Светог Писма, да се сила Божија показује у слабости (2 Кор 12,9).

Након пада Руског царства 1917. године, мнгобројни непријатељи Цркве се латише оружја, и започеше своју велику битку против Православља. То је било, не само најбруталније прогањање Хришћана у историји (проведено по рецептима бољшевичких власти), него једно опште уништење свега оног што је имало било какав, па макар и минималан облик побожности.

И управо у та најтежа времена, док су руку-под-руку заједно са бољшевицима, присталице "живе цркве" и "обновитељи" притискали напаћену Руску цркву унутар земље, Патријарх Цариграда Василије, Патријарх Александрије Мелетије, заједно са Митрополитом Хризостомом Атинским, нанели су јој тежак ударац споља. Сваки искрени Православац ће осетити велики бол читајући Циркуларну посланицу Светог архијерејског сабора Руске заграничне цркве, написану у Сремским Карловцима, 6. септембра 1927. године, у вези неканонске одлуке Митрополита Јевлогија да одцепи Западно-европску дијецезу од Руске заграничне цркве, и стави је под јурисдикцију цариградске Патријаршије. Ко су споменута три архијереја који су подржали такво грубо кршење Црквених канона?

У време тешких прогона од стране бољшевика и унутрашњих рана које су наносили поменути шизматички покрети, нимало мање невоље је изазивала и цариградска Патријаршија. Уместо да понуди своју братску љубав и помоћ Руској цркви у невољи, цариградска Патријаршија преотима многе области Руске цркве: Пољску, Финску, Естонију, покушава да преотме руске дијецезе у Америци и западној Европи, даје благослов за отцепљење Пољске, Украјинске и Грузијске цркве. Али то још није све. Када су се у окриљу Руске цркве појавиле шизматичке групе "жива црква", "обновитељи" и други, цариградска Патријаршија је ступила у контакт са тим марионетама атеистичке совјеске власти, прихватајући њихов шизматички сабор 1923. године, на коме је осуђен свјатјејши Патријарх Тихон, предлажући чак да буде лишен монашког статуса.

Слали су своје представнике у Москву, даље се уплићући у унутрашње ствари Руске цркве, предлажући да Патријарх напусти своју столицу. У исто време, забранили су Архијерејима Руске заграничне цркве, који су се налазили у Цариграду, Анастасију и Александру да служе, да спомињу свјатјејшег Патријарха Тихона и да буду у контакту са органима Руске црквене власти унутар и изван Русије. У Финској су бесправно разрешили Архиепископа Серафима и уместо њега, довели модернистички настројеног естонског протојереја Хермана Аву, кога су унапредили у Архиепископа. 1923. године су сазвали "Међуцрквену конференцију" на којој су покушали да протуре резолуције у духу "обновитеља" – о жењеним Епископима, о другом браку свештенства, о новом календару, о цивилном облачењу свештенства, о скраћењу постова, итд. Иако на том скупу нису биле заступљене све Православне цркве, назвали су га "Свеправославни сабор".[1]

После те конференције, у супротности са чињеничним стањем, цариградска Патријаршија је почела да шири неистине о томе како је цело Православље прихватило нови календар. Али ни то им није било довољно, него су у супротности са 7. Апостолским правилом и 1. каноном Сабора Антиохије, увели нову Пасхалију у Финској, изазивајући нове расколе и поделе унутар Православља.

Дешавања у Цркви тих година и стварање Теолошког института у Паризу су тесно повезани. Теолошка настава је започела свој рад у Сергијевском подворју 30. априла 1925. године, у новоформираној Теолошкој школи, која је касније променила име у Теолошки институт. У посланици 31. марта 1927. године, Свети синод Руске заграничне цркве пише да је тај Институт: "успостављен од стране Митрополита Јевлогија без знања и благослова Светог синода и Архијерејског сабора. Постављен је наставни програм који нема одобрење Синода и Сабора, а особе без вишег теолошког образовања, и особе које Синод и Сабор сматрају проблематичним, позване су да ту држе наставу."[2]

Ко је био у наставном кадру? Скоро сви су били чланови "братства Свете Софије" - Софијанисти, предвођени Сергејом Булгаковим. Талберг наводи чланове тог братства: Булгаков, Карташев, Безобразов, Берђајев, Вишеславсјев, Франк, Зенковски, Трубецки, Струв.[3] Епископ Григорије наводи неке информације везане за статут Софијаниста, које су постале познате широј јавности захваљујући објављивању писама Трубецког, упућеним Сергеју Булгакову, који му је предложио да се придружи Софијанистима. Упознавши се са статутом Софијаниста, Трубецки одговара: "Ту се не ради о уобичајеном типу Православног братства, него о организацији без преседана у Православној пракси. Прецизније, то је нешто што само подсећа на монашку заједницу, са дефинисаним монашким степенима, предвођену игуманом.. Та супер-монашка заједница, садржана од мирјана и свештенства, требала би да се назива ред, а не братство."[4]

Мирјанин Трубецки указује Булгакову, носиоцу свештеничког чина, да је статут Софијаниста, у супротности са Црквеним канонима, пишући: "теоретски гледано, могућа је ситуација у којој Епископ постаје духовно потчињен свештенику (духовном вођи братства), што је канонски неприхватљиво."[5] Поред тога, писмо Трубецког открива још један проблематични детаљ активности Братства – обреде за приступ у чланство. Надаље пише Трубецки, "На тај начин, Братство ствара посебну јерархију, а постојање такве посебне јерархије поред канонске јерархије је потпуно неприхватљиво са Православног становишта."[6]

Поставља се питање – зашто би они који су окупљени око заједничког интелектуалног интереса, и којима је циљ образовање и просветитељство, обавијали своју организацију велом тајне? Зашто би стварали статут који предвиђа тро-степено чланство и "духовног вођу", тј. своју властиту јерархију? Како објаснити чињеницу да братство Софијаниста никада није иступило пред јавност?[7]

Пажљиви читалац Сергеја Булгакова неће уопште бити изненађен оваквим питањима. Онај ко је прочитао барем једну од његових софијанистичких књига, па макар само и површно био упознат са његовим "тихим мислима" или "астралним флертима" (стр. 112), или "светим еросом екстазе" (стр. 111), или причама о Цркви као женској особи, сваки Православац ће лако разумети са каквом врстом аутора у јагњећој кожи има посла. Одговоре на горња питања и сазнање о циљевима Софијаниста могу се добити само на основу активности њихових чланова, јер они свој рад држе у строгој тајности. Епископ Григорије, који је 1927. године написао интересантан чланак, дошао је до закључка да структура братства показује да је "створено за конспиративну борбу, коју је могуће проводити само ако оно има специфичну намену."[8] До данас, рад Софијаниста се манифестовао не само кроз објављивање гомиле књига, него и кроз вршење утицаја на вођство појединих аутокефалних цркава, укључујући и Руску цркву, како у земљи, тако и у иностранству.

Што се тиче "Паришке школе" и њеног Теолошког института, више него очигледно је да се њен рад није ограничавао на "пружање духовне хране младима у емиграцији, који су у потрази за верским просветљењем, спремни да своју енергију ставе на располагање Цркви."[9] Заиста, да ли би наставници – Софијанисти, црквени реформатори и радници YMCA били спремни да својим ученицима обезбеде "истински духовну" Православну храну? Један од главних разлога због ког се Свети синод Руске заграничне цркве није могао сложити са црквеним животом у западно-европским метрополама, била је блиска сарадња Митрополита Јевлогија са америчком организацијом YMCA, којој је поверено подизање омладине.[10] Негативан однос Руске заграничне цркве према YMCA објашњава се чињеницом да је та асоцијација, под паролом бриге за омладину (узраст који је најлакше преварити), пропагирала једнакост свих религија и верских секти (Њу Ејџ). На тај начин је у њима стварала потпуну индиферентност према конфесионалној припадности.

Поред тога, поједини чланови YMCA, следбеници разних секти и веома расположени за ширење јеретичке пропаганде, ширили су разноразне јереси, укључујући и оне најдеструктивиније, као што су аријанство и несторијанство. Више него оичгледна орјентација YMCA је препознатљива и кроз њихово одбацивање хришћанског симбола – крста, знака Сина Човечијег и Његове искупитељске жртве. "То одбацивање крста и Христовог крсног страдања, не може а да не остави трага на идеологији појединца, услед околности да он мора да ступи у контакт са YMCA и на плану идеја."[11]

Успркос томе, Митрополит Јевлогиј и Теолошки институт су сарађивали са YMCA, и то не само на нивоу идеја. Сам Митрополит пише: "Председник Светског комитета YMCA, др. Мот се брзо укључио у наш пројекат и дао велики прилог за оснивање наше нове институције (Теолошког института у Паризу)."[12] Поред тога, YMCA је у великој мери финансирала и подржавала Покрет руских хришћанских студената (покрет аналоган YMCA). "Као и раније, све своје наде полагали смо у др. Мот-а", признаје у свом писму С. Безобразов.[13]

Свети Архијерејски сабор Руске заграничне цркве је 1926. године донео резолуцију, у којој се, поред осталих ствари, изражава жеља да се Теолошки институт ослободи од финанцијске подршке масона. Сабор је такође затражио да им се достави и стара и нова верзија статута братства Свете Софије.[14] Тај захтев, Митрополит Јевлогиј није испунио, и све одлуке у вези Теолошког института доносио је без икаквог сазнања Сабора.[15] Догађаји који су убрзо уследели, показали су да потези Митрополита Јевлогија нису били самостални. Већ смо раније споменули да је Трубецки писао како је по статуту могућа ситуација у којој Епископ може да дође у подређени положај у односу на свештеника, ако је свештеник "духовни вођа" братства. Епископ Григорије пише да се управо то и десило: "Митрополит Јевлогиј је морао да прекине односе са Сабором, јер би се иначе показало да је Сабор опасан по активности братства Свете Софије. Његова подређеност Братству, нарочито је постала очигледна након првог покушаја Архиепископа Анастасија за помирењем."[16] Током њиховог састанка у Паризу, у време пре Васкрса, Митрополит Јевлогиј је пристао да дође на састанак Синода. Касније, примивши телеграм од Архиепископа Анастасија да дође у Сремске Карловце, Митрополит Јјевлогиј шаље негативан одговор, тврдећи да му његова паства не дозвољава да иде.

"Та паства", пише Епископ Григорије, "је заправо непосредно окружење Митрополита Јевлогија, братство Свете Софије, јер његова стварна паства није уопште била у могућности да каже своје мишљење. Која врста власти може спречити Православног Епископа да не присуствује расправама са својом браћом у Христу, о разрешењу сукоба у Цркви?"[17] Под притиском тог истог Братства, Митрополит Јевлогиј је напустио Сабор 1926. године, јер су на дневном реду биле дискусије о Покрету хришћанских студената и о Теолошком институту. Све ово јасно указује на разлоге за раскид односа Митрополита Јевлогија са Руском заграничном црквом. Митрополитова лична наклоност ка издајама, како црквеним тако и политичким, показала се још једном, у септембру 1944. године, када је раскинуо односе са Цариградском Патријаршијом, и приклонивши се Патријарху Алексију, придружио се Московској Патријаршији, и чак узео и совјетски пасош. Пошто није имао сагласност од Цариграда за тај потез, целу годину дана је био у обе јурисдикције, спомињући на богослужењима оба Патријарха, и Москве и Цариграда.[18]

Епископ Григорије показује да су разлози за све те проблеме били далеко дубљи од личних разлога и мотива. Ти дубљи разлози могу се пронаћи у разним теолошким тенденцијама групе људи попут Булгакова, Берђајева[19], Карташева и других, који су окруживали Митрополита Јевлогија, а који су трагали за "новим откривењима" и прерађивању догми Цркве. Епископ Григорије назива братство Свете Софије "центром реформистичког покрета."[20]

"Гле, безбожник заче неправду, трудан беше злочинством, и роди себи превару." (Пс 7,14) Ове речи псалмисте у потпуности описују "Паришку школу". Наставнички кадар, претежно чланови братства Свете Софије, "обновитељи", "мистични анархисти" (назив који је Берђајев дао сам себи), или једноставно – Софијанисти, створили су "православну" фабрику погрешних учења и јереси. А то је урађено са одређеним циљем. Седамдесет година је та фабрика јереси привлачила младе људе који су искрено волели Православље, трујући умове тих будућих свештеника и теолога кривим софијанизмом и Црквеним модернизмом. Њихов утицај није био ограничен само на Париз, него се ширио Руском црквом, прешавши и на васељенску цркву, реформишући је спорије али ефектније него било какав "Свеправославни сабор" (одржан 1923. године, сазван од стране масона Мелетија Метаксакиса).[21]

Сви производи те "Паришке школе" јереси – БЕРЂАЈЕВИ, БУЛГАКОВИ, ШМЕМАНИ, МЕЈЕНДОРФИ, АФАНАСЈЕВИ, КЕРНОВИ, БРОБИНСКИ, итд. и даље наносе духовну штету Православљу. У свој погорђености ума, предајући се духу антихришћанске апостасије, они настављају да проповедају безбожничке и деструктивне идеје о "еклесијалној" и "догматској" слободи. Није узалуд њихов непокајани расколник Јевлогиј, непосредно пред смрт рекао: "Највећу борбу целог свог живота сам водио за слободу цркве."[22] Слободу од кога и чега? Од догми, канона и послушања Светој Цркви? Или можда од свог властитог ума?

Сви учитељи "Паришке школе" су у својим лекцијама, списима и објављеним радовима, под паролом "духовне креативности" потурали по свету оно што је Свети синод Руске заграничне цркве дефинисао као "безбожничко новотарство."[23] Седамдесет година је Сергијево подворје било центар људи без страха (Божијег) и јереси, пропагираних и потураих као "догматска креативност". Као да је креативност у догмама дозвољена! Поред признања да су екуменисти, Институт је пропагирао Софијанизам, који су називали "софиологија", и разне врсте иноваторства.

Учествовање у екуменизму захтева велике уступке од сваког Православног Хришћанина. Због тога је још 1933. године, протојереј Сергеј Булгаков, припремајући подлогу за увлачење Православних у екуменски покрет, писао: "Дисасоцијација у молитвама... је постала сређена и чврсто утемељена у Црквеним канонима, који, иако су успостављени током IV и V века, имају све до данас снагу закона, и иако формално нису укинути, нису више у практичној употреби... Не можемо се ујединити у молитви са нашом браћом у свему, тачније, не можемо се молити Мајци Божијој и светитељима заједно са протестантима... У име јединства у молитвама са њима, Православље мора да се омаловажи... и то је дозвољено као жртва љубави, одсуство неумољивог максимализма, а у складу са Апостолом Павлом који је био све свима."[24]

Овакви екуменистички позиви Православнима да жртвују не само Црквене каноне, који су наводно застарели и "напуштени у пракси", него и молитве Мајци Божијој и светитељима. Отац свих лажи говори кроз овакве саветодавце попут Сергеја Булгакова. Насупрот томе, Свети Марко Ефески је писао да "дела вере не дозвољавају икономију."[25]

Најгора превара "Паришке школе" је фалсификовање Православног учења, и његово прерушавање у креативни теолошко-философски циљ. Духовна клима "Паришког института" је била загађена западном псеудо-мудрошћу и гностицизмом. Довољно је било присуствовати предавањима на том Институту, да би се уверили у духовну плиткост и очигледну наклоност јересима његових наставника. Поред наставничке активности, ти "православни велики умови" објављују свој софијанизам свуда, најчешће кроз своје популизаторе. Њихове погрешке и одступања од Православља, нажалост, често остају непримећена, не само од стране инославних, него и многих Православних, који немају потребно теолошко и патристичко искуство. Јасно је да је "Паришка школа" од слабе користи инославним особама које гаје искрену заинтересованост за Православље. У исто време, паришки "учитељи" који су изашли из оквира Цркве, дају "обновитељима" и екуменистима шансу да промовишу искривљену догматску базу Православља, мешајући истину са неистинама и јересима.

Упитан да прокоментарише Теолошки институт у Паризу, Оптински старац Св. Нектарије је изразио своје уверење у јеретичку природу те институције. За Берђајева и његово предавање на Другом конгресу YMCA, светитељ је рекао: "Такве установе развијају философију која је неприхватљива за дух Православља."[26]

                 Библиографија

1. "Свеправославни сабор" је сазвао Мелетије IV Метаксакис, тадашњи Патријарх Цариграда. Испровоцирани његовим иноваторством, Православно стаовништво Цариграда је продрло у патријаршијски дом, физички га напало (вукло за браду и тукло) и избацило из Цариграда. То га није спречило да убрзо после тога постане Патријарх Александрије.
2. Архиепископ Никон, "Житије блажењејшег Антонија, Митрополита кијевског и галицијског", 1961, том VII, стр. 173.
3. Н. Талберг, "Двоглави орао", број 4, стр. 7-8; "Побуђивачи раскола", стр. 12-13, Париз 1927, цитирано у "Црква и њено учење у стварности", Епископ Григорије Граб, Џорданвил, 1992.
4. исто, стр. 93
5. исто, стр. 93
6. исто, стр. 93
7. исто, стр. 93
8. исто, стр. 92
9. Безобразов, "Пут", 1925, стр. 104.
10. Архиепископ Никон, цитат на страни 63.
11. Архиепископ Методије, "Хлеб небески", цитирано од Архиепископа Никона, стр. 64.
12. Митрополит Јевлогиј, "Пут мог живота - успомене", Париз 1947, стр. 447. Митрополит је добио "братску помоћ" и од "црквене заједнице" Енглеске и Америке (исто стр. 447)
13. Безобразов, цитат, стр. 106.
14. Архиепископ Никон, цитат, стр. 159.
15. исто, стр. 160.
16. Епископ Григорије Граб, цитат, стр. 95.
17. исто, стр. 95.
18. "Руска Православна загранична црква 1918 - 1968", 1968, стр. 49-50
19. Први руски емигранти добро знају за неке ствари које следбеници Берђајева не воле да спомињу. Сви који су присуствоали његовим предавањима, били су сведоци његове веома специфичне болести – философов дуги језик би повремено испао напоље из уста, и пред свим присутним, он би га рукама угурао назад. Узимајући у обзир Православно веровање везано за болести и смрт, присетимо се безгласности Сергеја Булгакова након операције грла. Дотични је касније умро је од рака грла. У складу са тим, сетимо се Иродове смрти, кога су црви живог појели, Аријеве срамне смрти, и скорије чудне смрти Патријарха Мелетија Метаксакиса. 27. јула 1935. године. Иноватор и масон високог реда, Мелетије је нађен како лежи мртав испод свог кревета, са језиком избаченим напоље (погледати коментар на његову смрт у масонским новимана "Питагорин квадрат", том IV, део 7-8, 1935)
20. Епископ Григорије Граб, цитат, стр. 75
21. исто, стр. 98.
22. Митрополит Јевлогиј, стр. 653
23. Посланица Светог синода Руске Заграничне цркве, бр. 341, 18. март 1927.
24. Цитирано у: "Дела саветовања поглавара и представника аутокефалних Православних цркава у вези празновања 500 година аутокефалности Руске Православне цркве", 1949, том II, στρ. 148. Такође погледати: Булгаков, "Јаковов бунар", у колекцији "Хришћанско уједињење. Екуменски проблем у савести Православних", штампарија YMCA, Париз, 1933.
25. Архимандрит Амвросије, "Свети Марко Ефески и Фиремнтинска унија", Џорданвил, 1963, стр. 226.
26. Кончевић, "Оптинска пустиња и време", Џорданвил, 1970, стр.

                http://www.pravoslavlje.net