Епископ Иринеј: Предлажем да се данас договоримо када ће бити следећа седница и да онда у редовним размацима имамо те седнице, али да данас можда одржимо једну расправу макар једну од уводних ових тема. Мој предлог је да преамбулу за следећу седницу замолимо владику Атанасија да напише и да је достави нама у међувремену свима. Морамо од нечега поћи. И да свако онда ако има нашто да допуни и примети, нек то уради у својим белешкама, па да онда на следећој седница та преамбула буде предмет дискусије и некаквог коначног или полуконачног уобличења, која би била водећа, лајт мотива за цео текст, богословска, литургијска, канонска преамбула еклисиолошка ит.д.

Оно што данас мислим да можемо да урадимо као увод у цео рад, и предлажем да то буде тема, просто за измену мисли, не морамо дати коначно решење данас, то је да видимо најпре проблем чији је то устав. Да видимо како да се користи назив наше помесне Цркве. Да мало то размотримо, јер времена се мењају, неке историјске околности су проузроковале назив Српска Православна Црква, да ли тај назив треба догматизовати за вечита времена, да ли га треба укидати, да ли га треба користити као алтернативни или полуслужбени или неформални уз неки други ит.д. Да мало изнесемо погледе на то и да видимо шта ће... Већ у наслову и преамбули ми морамо казати шта је за нас наша помесна Црква. Да ли је то најважнија и најстарија национална институција или је ипак нешто друго што је у историји ипак одиграло улогу и националне институције, често и против своје воље, и шта је суштински...и.т.д. И на основу тога да предложимо решење тог питања. Јер бојим се да ћемо данас стајати пред многим изазовима и већ стојимо једним великим делом у расходу у бившој југословенској републици, бившег имена, па онда стања у Црној Гори... долазе често до тога зато што ти разни политиканти, а често и ми сами, дајемо често предност националним одредницама и сматрају Цркву де факто слушкињом нације. И с тим правом кажу ако сте ви српска ми смо црногорска, албанска, сутра ће казати босанска, То је један озбиљан. изазов. И ми о томе морамо на почетку да размислимо и разговарамо. Видећемо да ли можемо и да ли треба да нешто ту формулишемо друкчије него што је до сад било, али бар да разменимо мисли и да видимо да ту ствар осветлимо по савести. А онда да за следећи пут кренемо са преамбулом, а онда све по реду, шта је сабор, шта је синод, шта је епископ, шта је епархија, парохија... манастири, све оно што смо рекли - односи Црква и држава, Црква и друштво, надлежности, правни субјективитет. Али морамо од нечег почети и то по некој логици. Ја мислим да би то нека логика била, да изразимо преамбулом самосвест једне Православне Цркве, еклисиолошку и канонску. Можемо ли ми кренути с тиме, као што напр. негде има да смо ми део једне Цркве? Како Црква може бити део Цркве? Већ та формулација је проблематична. А да ли можемо ићи на националистичке одредбе као што је рецимо код Руса? Ко год је Рус и православне вере, било где на планети, и изјави он је члан Руске Православне Цркве. Или да идемо на неке треће теорије... не знам, мислим да су то питања од којих морамо почети.

Епископ Атанасије: Владико, владика Иринеј је потпуно у праву методолошки. Ја би нешто додао. Ако ова комисија нема храбрости да учини један озбољан корак напред, да кажем грубо, од шминке, козметике. Код Максима сазвао је он тај одбор црквени у Алхамбри, а ја кажем људи прво префарбајте цркву, неком чорбом од бетона су црква деценијама је сива, ружна, дајте реко једну дизалицу на точкове и префарбајте једном крем бојом. Не, не, ми смо тако... Онда шта има... Мало код Свјатјејшег има тога. То је каже традиција. Чекајте, традиција је - нисам хтео да будем безобразан да кажем - стари обичај ако није истина је стара заблуда - каже Св. Кипријан још тада у 3. веку. Ми ћемо сад држати, погледајте наше хорове рецимо, сад су били - комбинација новосадскога и александраневскога у Грачаници, ја сам морао, људи то нису више литургијски хорови. Ми сад треба да чекамо да они отпевају триле... не знам чије.

Епископ Игнатије: Ја се надам да то неће у устав ући.

Епископ Атанасије: Не, али ја кажем хоће ли ова комисија нешто да уради, да имамо храбрости, а не да просто урадимо.

Митрополит Амфилохије: На лицу места чујем да си компоновао?

Епископ Атанасије: Јесам компоновао. Зато што имам те претензије. Мени је Патријарх Павле признао у болници лежећи, пред лекарима, ја му кажем: Ваша Светости ја боље певам од вас. Није тачније - он каже. Треба ја да чекам триле да они заврше.

Епископ Иринеј: За њих су то концерти, а храмови су концертне дворане.

Епископ Атанасије: На факултету кад је био овај Предраг Миодраг, по Ускрсу, био сам онда, и иде она девојка да каже, имамо још једну „нумеру" - Христос Воскресе. Аман људи, није Христос Васкрсе нумера, али толико је та бирократизована свест. Или пева мала Дивна коју ја знам оволику, неку романсу: Тело Христово... Чекајте људи, имамо сељака људи који боље певају. Дакле, комисија треба да уради нешто што би требало да помакне, да покрене тај точак. тај бирократски... Рецимо конзисторије, колиторијална свест. Имамо протонамеснике, човека коме су избрисали име свештеника из титуле.

Митрополит Амфилохије: Протонамесник је потпуно бесмислена реч.

Епископ Атанасије: Бесмислена! Као што је бесмислено и високопреподобни. Високопреподобна игуманија, високосмирена - контрадикција...Дакле, комисија би требала нешто да уради, један озбиљан корак напред. И завршавам. То национално. Они ће да нас, ја знам ко, од Никанора до Владе Димитријевића и не знам каквих других откачених људи, да нам говоре: ви ћете да измислите Српску Цркву. Хвала Богу! Хвала Богу да ћемо тиме да потврдимо да смо Српска Црква. Буди бог с нама од те маније, онај несрећни Димитријевић, нисам му одговорио на то, онај лудак, како је напао будући сабор што није националан, мислим будући велики сабор. И сад ћемо ми стати пред људима фрустрираним, који су тоталне незналице...

Епископ Иринеј: Еклисиологија рецимо неких наших епископа и скопљанских расколника, ту нема никакве разлике, осим онога што они су македонска а ми српска. Све друго је исто, иста идеја, исто...

Митрополит Амфилохије: Ја сам био прекјуче код архиепископа Стефана у Скопљу. Био сам на ручку. Ја сам отишао да посетим наше у Скопљу и у Куманово, тројицу ових епископа. Покушао сам да посетим и нашег Архиепископа, међутим нема говора. Владика Андреј је уложио захтев и сад чекамо, рекли су за недељу дана да ће... Међутим, очевидно да неће га примити јер мајку већ два месеца не пуштају. Био сам са његовом мајком сиротом, она је тамо код Битоља. Тамо је тај манастир Св. Златоустог уствари на имању Владике Јована. Мајка је то приложила и он је тамо, не знам да ли је неко од вас био, започео. Знате шта, морам да признам да сам ја просто изненађен визијом тог човека при градњи тога манастира. Он је замислио малтене неку лавру светогорског типа. Он је завршио прво Архитектонски, тј. Грађевински факултет, па тек онда се замонашио. И то се види, има изузетан њух, грађевински инжењер, како треба градити. Био сам и у међувремену посетивши овај манастир Светог Успења Богородице са игуманијом, где је и владика Давид. Онда сам преко чувеног нашег Евстатија, који је ту овако контакт, запитао архиепископа да ли би хтео да се сретнемо. И он ми је одговорио одмах без даљњега, и онда сам ја уговорио у 1,00 сат, после служења литургије. Наравно, рекао сам му ја да сам био, да сам служио са Давидом и да ћу ићи у Куманово. Нисам поменуо да ћу ићи у „Призрен (?), то сам мало избегао. И онда смо били ту за ручком и разговарали. Основна тема је била тај проблем архиепископа Јована и ово насиље незапамћено против ових 20 њихових епископа и свештеника, монахиња. И покушао сам на неки начин да му напоменем да је то најгори пут и начин за будућност Цркве. А с друге стране, очигледно је да су они покретачи тога прогона. Они су поднели жалбе, они непрекидно подносе те жалбе, кривичне пријаве и ово је питање управо он поменуо - зашто ми не можемо да се зовемо Македонска православна црква, зашто кад ви то имате, кад све помесне Цркве то имају. Немају све, али практично ове новије које су. Он је покренуо то питање да се настави дијалог, а ја сам рекао да се ми никада нисмо отказивали од дијалога, међутим, у овим условим у којима ви вршите..., пре свега треба да имате у виду да Архиепископија охридска је једина канонска Црква на просторима Македоније, свеправославно призната. Међутим то је Црква која припада Српској Православној Цркви, и ви прогонећи њу, прогоните Српску Цркву. И откуд можете разговоре и наставак дијалога у тренутку када ви буквално угрожавате живот једном нашем епископу. То је оно што је основно и на чему би ми морали да утемељимо... а бојим се да смо некако издвојили, па то је и у нашем сабору, ви се сећате - „то су тамо они..."...Мислим, то је део органски Српске Православне Цркве, и ако ви гоните њих, па ви гоните и нас. И како ми можемо да разговарамо, на којим принципима можемо да разговарамо? И остало је ипак да се настави тај дијалог, међутим, у међувремену се појави чувени Наум. Он је негде био у Перују, не знам тачно где је био, и јавио се отуда и хтео је да нађе некога од нас, па да се сретнемо... И кажем ја њему да ћу бити код Владике Јоакима, то је било прексиноћ. Ето прилике да се видимо тамо. А он каже - па није згодно... Ја му кажем, ајде владико, срећемо се са свим могућим криминалцима у свету и другим свим могућим јересима овога света, а да не можемо да се сретнемо једни са другима - не знам да ли га је то куцнуло и дошао је. До један сат смо ми прексиноћ разговарали. Сироти Наум има те своје идеје, већ смо чули које су, а основна идеја je да прво саслужују јерарси, Патријарх и архиепископ, па онда на основу тог саслуживања да се настави... Међутим, имам утисак да он сматра да је он једини у њиховој јерархији који је спреман за дијалог, они њега због тога и прогоне и оптужују да се он на неки начин додворава Српској Цркви. Бојим се да је мало то претерано, а сад рачуна, сад су узели нова два викара и мери колико ће бити оних који су на његовој страни, а колико који су против њега. Мислим, потпуно једна помало инфантилна прича. И он је сам, потпуно ми се изменио, бојим се да није читав. Овај архиепископ је ипак један пристојан човек, што рече Атанасије.

Епископ Игнатије: Да ли уопште има грижу савести тај Наум, који је овог човека уствари на силу натерао да буде епископ доле, његовим наговором, а сад га води на стрељање? И то му је требало рећи, јер ја знам кад је то било кад ме је звао Мигрополит, Архиепископ Јован и питао ме телефоном, да врше притисак на њега, поготову овај Наум, и шта он да ради, јер он није сада овде био завршио факултет, није знао човек шта да ради...

Митрополит Амфилохије: Знате, ја сам сад на лицу места видео, па то је терор који ће бити још већи. Они су њима одузели сву архиву, компјутере, све записнике.

Епископ Иринеј: Све то стоји, али они на једну димензију не рачунају, као што нажалост и овде ови наши политичари не рачунају. То да господар историје је неко други, а не они. Тако и ови. Они уопште нису свесни да ако је био онај Навуходоносор старозаветни, да сада тих „навуходоносора" за њих има читава села и да су шиптари главни за њих задужени. То њихово безумље је толико, да они не виде да је њихово питање решено. Врло поверљиво је један дипломата мени рекао, и то не било који - он је био на свим кризним местима на планети (мање више), - Чујте, морате се договорити са Хрватима како знате и умете, Босне и Македоније неће бити. Ту нема - ви остајете, Хрвати остају, нешто учините да овде буде мало мира, а ових неће ни бити. То ми није рекао неки Србин, него баш из једне земље... али је човек интелигентан.

Митрополит Амфилохије: Поменусмо и Бугарску Цркву, и однос њен према том нашем проблему македонском, па ја њему наведем речи Митрополита Варне Кирила, кад сам га ја питао шта он мисли о том нашем проблему, расправама са Македонском црквом. А он каже - па знаш шта - онако искрен је - ми се чудимо томе, па то се зна да то припада нама. И ја то пренесем овом архиепископу Стефану, а он каже - јесте он то тако говори кад је с тобом, а кад је овде био код мене онда је друкчије говорио. И тачно јесте тако. Јер је очевидно ...у међувремену сам ја прочитао књигу „Македонски Срби" од Ардељановића, изузетно занимљива књига. И наједанпут схватиш да ова наша прича није од јуче, да је она од 1870. године (да не идемо дубље), питање егзархије, питање оних што су били са патријаршијом, патријаршијски и егзархисти, и то је настављено под новим видом и до дана данашњега. И ми морамо рачунати у контексту решавања питања цркве у Македонији и са свим тим колико је то комплексно, а опет се тиче управо проблема овога што смо овде поменули, националног префикса цркве. То је веома озбиљан, дакле однос према нацији и називу и однос према држави. Ово што се сад појавило не само у Хрватској, као што је то било и за време другог светског рата, то ми сад имамо у Македонији, имамо у Црној Гори, делимично у Босни и Херцеговини. Имамо један озбиљан проблем са којим треба рачунати ...

Епископ Иринеј: Не треба се зачудити ако остану ови аутономаши код нас, да ће и ту....

Епископ Игнатије: Ми смо већ имали један разговор у Сабору, то је добро, да смо већ наговестили архијерејима да ово не може тако да стоји, јер у сусрет новим недаћама и катастрофама које се спремају, ово ће бити једна од тих који ће они користити, као што ови македонци користе. Ја мислим да би ми могли, мислим можемо да разговарамо о томе да буде Пећка патријаршија или да буде Београдска патријаршија, у сваком случају ми и на тај начин задовољавамо ове који ће можда бити против. Зато што је то уствари наша црква, наша Црква је Пећка патријаршија.

Епископ Иринеј: То неће. Први ће ти брат Никанор рећи: „Ђе ти је српски? Ја не признајем", а за њим ће у хору један број исто рећи.

Епископ Игнатије: Нећемо се, ово што је владика Атанасије рекао, ја знам да ће ту бити и таквих, али ми не можемо бити таоци тих људи.

Епископ Иринеј: Па сигурно.

Епископ Игнатије: Ми ћемо понудити оно што можемо, има ту разумних људи у Сабору, а друго можда ће они то и разумети, јер то је важно и за Косово, за будућност. Пећка патријаршија - ми се тога не одричемо. И ако у Уставу пише да смо ми Пећка патријаршија,...

Епископ Иринеј: Шиптари ће доћи на идеју, ако већ нису дошли на идеју да праве своју посебну сопствену косовску цркву.

Митрополит Амфилохије: То сам ја већ чуо од владике Теодосија, да то се спремају, да не буде Српска Православна Црква, већ православна црква у Ђаковици и другде. Већ је то у развоју.

Епископ Игнатије: Ето то је још један елеменат који иде нама у прилог. Дакле, да наша Црква буде Пећка патријаршија, као што се и звала кроз историју.

Епископ Иринеј: Па сад, ако већ о томе разговарамо, ја мислим да не би било на одмет да се у називу, макар по цену оппшрности, нађу три историјска седишта.

Данашње реално седиште је у Београду. То не можемо да оспоримо. Историјска два су Пећ и Карловци. Можда би једноставно могло да се каже кад се употребљава са речју патријаршија - Патријаршија пећка и београдско-карловачка. Нека звучи мало опширно. Али онда је све обухваћено. А ово „српска православна црква" би могло да се некако - ради ових разних ето, знате и сами каква нам је интелигенција и друштво, шта имају људи појма о цркви, и није ствар само неколико фанатика, него је ствар једне, ово што Патријарх каже, традиције - у неку руку је он у праву, толико је то продрло, да може да изазове дубоку пометњу и да омогући разним типовима да кажу да его они сами владике одричу се, расрбљавају, наћи ће се ко зна којих све разних који ће ту име српства и овога или онога... Дакле, може да изазове велике потресе, веома велике.

Епископ Иринеј: Сам Артемије својим потпуно сулудим лажима и конструкцијама је већ изазвао, можда није много у неким другим епархијама али рецимо у жичкој он ровари.

Епископ Игнатије: То је последица његовог дугог, дугогодишњег рада у жичкој епархији.

Епископ Иринеј:То је тачно, тачно је све што кажеш али мислим да ипак гледамо да избегнемо неке тектонске поремећаје ако можемо, зато у том правцу говорим не да ја плачем за називом Српске Православне Цркве, напротив, али да га некако ту оставимо као неку алтернативу за макар неку полуслужбену, колоквијалну, незнам текућу какву год употребу, паралелно, тако да ове разоружава а да некако се као суштинска одредница те помесне Цркве назове да је то Црква пећка и београдско- карловачка што и иде тим током историјским.

Митрополит Амфилохије: Пазите, историјски гледано до 18 века дакле до 1766. год. наша Црква је пословала као Архиепископија жичка односно жичко-пећка па после пећка, Пећка Патријаршија. После тога је постојала као Карловачка митрополија с оне стране Саве и Дунава у Црној Гори као Православна митрополија црногорска и брдска, а у Србији после добијања самосталности од 1831. год. постоји Православна црква у књажевини србији. Према томе, први пут наша Црква из практичних разлога и из овдашњег заиста набоја националистичког без икакве сумље који је био и набој црквених људи с обзиром на историјска збивања добила овакав назив, први пут 1931. год. Е сад је на нама како ћеш је сад назвати Православна Црква државе Србије ico некад, кад је Она раширила се по читавом свету.

Епископ Иринеј:То сад по читавом свету није сад одлучујуће за ову дискусију. У разним државама широм света то је питање дијаспоре. Него у разним државама и државицама и квази државицама овде на разваљеној Југославији који је наш канонски простор, чак је наш канонски простор шири од Југославије јер је будимска и темишварска такође наша. Дакле наш тај канонски простор који имамо од Цариграда у Томосу је тај и сад треба видети како га иекако назвати. Не можемо правити ни кливетарски назив а не можемо ни - остати само при називу Српска Православна Црква, чини ми се, него морамо дати неку алтернативу и неку благу предност неком ексилиошки исправнијем називу али потпуно укинути овај бојим се да ће нам направити непотребне главобоље поготову што је врло близу памети разних политичара и политиканата да треба нас разделити и нахушкати једне на друге. Онај пројекат млађи епископи код Тадића био је у том правцу, не знам из чије главе. Ја сам мислио да је из нечије главе мање али није, не знам тачно још али изгледа да је добро то студирано и да су само извршиоци били овде. Било како било, мислим да не треба да срљамо у непотребне тешкоће имаћемо их и овако и онако преко главе али мислим да треба да на неки начин одредимо и у наслову и у преамбули идентитет наше помесне Цркве. Она је историјска Патријаршија пећка и београдско-карловачка односно по новијој рецимо казати употреби, пракси или већ некако формулисати, позната као Српска Православна Црква, оставити могућност да тог ко хоће нека србује на тај начин.

Н.Н.: Ја сам ипак мишљења да ово додавање пећкој Патријаршији, дакле, Пећка и београдско-карловачка је још већи проблем. Ми тада излазимо на терен набрајања неких митрополија односно које - су само митрополије ништа више.

Епископ Иринеј: Опрости, ми смо као Црква само једна митрополија.

Н.Н.: Уреду, хоћу да кажем: вративши се на тај назив Пећка Патријаршија мислим да је то најбољи назив. Мислим да је овај назив, да то буде Православна Пећка Патријаршија, то ће боље да прође.

Митрополит Амфилохије: У модерним круговима преовладало већ Београдска Патријаршија.

Велибор Џомић: Ја само да подсетим, рецимо, кад је други пут обновљена Пећка Патријаршија да је званични назив до 22. год. био Православна црква краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и назив Српска Православна Црква није од Устава 1931. год. први пут се појављује у службеној употреби све је било до тада Српској Патријарпшји до 1929. год. кад је краљ Александар у том међууставном периоду кад је суспендовао Видовдански устав, прогласио закон о Српској Православној Цркви.Ту постоји први документ законски који тај назив инсталира, дакле он није црквени него је политички. Ако може да се преведе Томос из 22. год. Има предеден у Гласнику СПЦ-е али је израз «уједињена црква» то је много важан смисао тих речи у том Томосу. Ја сам давао владици Атанасију писмо цариградског Патријарха Константина о аутономији Православне Цркве 1831. год. у Србији. То је катастрофа једна, потпуно не канонско. Ти Томоси су јако важни да их имамо али преведени од зналаца црквеног језика.

Епископ Иринеј: Без тих избегавања шта тамо пише.

Н.Н.: Да ли би проблем решило то што би у званичном називу стајало Пећка Патријаршија, ко што видимо кроз векове, а да одмах кроз следећи члан или део преамбуле се истакну ови елементи који су за нас историјски.

Епископ Иринеј: Пазите, није само то довољно има код нас северно од Саве и Дунава веома дубоко укорењена свест о Карловцима као црквеном центру. То да се спомиње Пећ а не и Карловци изазива проблеме не само код аутономаша изазива генералне проблеме. Ја знам шта говорим. Ако већ идемо на град што је и исправније ако треба да имамо одредницу на првом месту град што је и уреду онда као град тешко је изоставити Београд, Пећ, поготову немогуће изоставити Карловце.

Велибор Џомић: Онда по титули би Карловци морали да иду пре Београда јер историјски су пре.

Епископ Иринеј: Не, сигурно су историјски пре али Београдско-карловачка је већ била и у 18. веку. Тај спој Београд-Карловци не би сметао але мислим да не треба изоставити Карловце у неком смислу а свакако да у некој непосредној употреби нарочито колоквијалној ради краткоће израза обично би се чуло само Пећка Патријаршија или Српска Патријарпшја или тако непгго али службено није згорег да то све стоји да неби смо имали непотребних тешкоћа.

Епископ Игнатије: То ће стајати, то смо рекли, не можемо Патријарха рецимо кад кажемо Патријарх носи титулу Архиепископ пећки, митрополит београдско- карловачки то ће стајати, то је и у Уставу такође али говоримо сад о наслову да ли може у наслову да стоји Српска, Пећка, Београдска.

Епископ Иринеј:Не говорим ја о Српској.

Епископ Игнатије: Пећка и београдско-карловачка.

Епископ Иринеј: Пећка и београдско-карловачка може зашто не би могло.

Велибор Џомић: Има још један важан моменат око назива Српске Православне Цркве који је што кажу изван Цркве у таквим ситуацијама мислим да негде треба задржати тај назив у неком тамо члану не у наслову Устава јер сутра неко може да дође да региструје Српску Православну Цркву потпуно нову верску заједницу и да узме тај назив, тако да и њега треба заштити.

Н.Н.: Али у Томосу се Г. Џомићу користе оба назива и Пећка Патријаршија и уједињена црква и један и други назив.

Епископ Иринеј: Е сад ово је други проблем који смо начели у опису јурисдикције било у титули Патријарха било у називу Цркве, било где, како ћеш сад рећи Патријарх српски или шта значи ту српски. Да ли ићи на оне историјске елементе у средњем веку било Српских земаља и поморја и приморја, шта ја знам.

Митрополит Амфилохије: Па већ је то на устоличењу.

Епископ Иринеј: Па добро, то је како да кажем провизорни текст једнократна употреба, ми сад говоримо начелно шта ћемо. У Карловачкој митрополији су набројали тамо архиепископи, митрополити Карловаца и ово и оно тамо набрајају се Срба, Влаха и разно разних и онда би заокружили некако целу ту територију кажу и сего и лирика. Тај данашњи такозвани западни Балкан то је у ствари древна илирика то је наша канонска територија у неком смислу.

Епископ Атанасије: Из једног периода, илирика је једна периодизација која није била трајна.

Епископ Иринеј: Не, није трајна сигурно.

Н.Н.: Да ли би сметало да се у тој широј титули наведу и области у градовима.

Велибор Џомић: Кроз набрајање епархија се дефинише јурисдикција.

Епископ Игнатије: То иначе улази кад се набрајају епархије али овде говоримо о наслову.

Епископ Иринеј: Да покушамо да у овом вртлогу нешто и сагледамо.

Епископ Атанасије: Ја мислим као што је Антиохијски задржао звање Антиохијски иако он није, то је једно мало место, и дао је на Управу Хаветинском да ми држимо Пећка Патријаршија не би могли Жичка архиепископија личила би на Архиепископију. Овде је Пећка Патријаршија.

Епископ Игнатије: Могли би, ово прво јесте црквено што ми предлажемо а код ових људи који немају црквену свест код наше браће и не знам других, лакше да бранимо и у односу на континуитет Патријаршије и у односу на косовске прилике и односу на све ово људи ће лакше схватити.

Митрополит Амфилохије: ...нарочито у (неразумљиво) осамнаестом, деветнаестом вијеку и двадесетом вијеку, то органско укључивање у еклисиологију нације и државе. И то је нешто што је створило управо једну традицију која је уграђена у менталитет.

Епископ Иринеј: У менталитет да али не и у теологију. Чак и код неких у теологију. Квазитеологију.

Митрополит Амфилохије: Не у теологију, чак у теологију многих, код неких у теологију, и не могу замислити без тога једну помјесну Цркву, а последица тога управо јесте и раскол у Македонији, Украјини,

Епископ Иринеј: На све стране, у целом свету.

Митрополит Амфилохије: А сада овдје, и оно што је покренуто још од Анте Павелића у Хрватској, тенденције чак и у Босни и Херцеговини, лично мислим да би морали, о томе смо ја и ти раније мало разговарали, али у контексту са новим Уставом да размишљамо о обнављању, под којим видом сад то треба размислити, митрополитанског система. Без даљњега. Ми не можемо пребродити, пазите, ми не можемо пребродити изазове који су радикални и катастрофални за живот Цркве и за њену мисију, без једног таквог, или да наставимо ако наставимо овакву концепцију какваје увријежила се код нас онда морамо да стварамо босанске цркве, црногорске цркве, македонске цркве, српске цркве,

Епископ Иринеј: Ми нећемо стварати али наћи ће се ко хоће.

Митрополит Амфилохије: Мислим наћи ће ко ће да ствара. Црква мора у контексту са својим Уставом да би се то превазишло, ја мислим да једини начин је пут, оно што је већ Московкса Патријаршија деведесетих година на свој начин и урадила, одобривпш украјинску, бјелоруску, молдавску, јапанска је од раније и постојала, онда сад и ову Заграничну Цркву, веома мудро је примила као аутономну, није више, мислим, нису тражили да се она органски укључи у Московску, јер су схватили да је то неоствариво и ништа то не смета у функционисању Московксе Патријаршије и (неразумљиво) Руске Заграничне Цркве, знате, него преброђена је, мислим да је веома озбиљна тема коју треба, али прилика је да она буде преброђена, ријешена у склопу нашег новог Устава. Е сада где и како, већ то имамо у Уставу америчке, односно за Јужну и Северну Америку, већ је у ствари то, оно што смо добили за Аустралију и ту су елементи ,управо таквог једног...

Епископ Иринеј: Ма и више, то је Аутономија де факто, аутономија и не треба тy бежати, треба да имају аутономију.

Митрополит Амфилохије: То је већ аутономија, јесте,

Н.Н.: Нама је Епископски савет у Америци иајвише црквено јерархијско тело, не саветодавно по овом Уставу него највише црквено јерархијско тело.

Епископ Иринеј: Они су и то не треба бежати од тога. Црква наша у америчкој дијаспори и у аустралијској дијаспори, не још у западноевропској, у западноевропској можемо избећи, али тамо ми треба поштено да кажемо, то су аутономне (неразумљиво) цркве у саставу Патријаршије као што је Охридска аутономна овде, шта значи ово то што се ови наши крију иза смоквиног листа кажу административна аутономија? Па свака је аутономија административна. У Светим Тајнама смо једно. Дакле, аутономија је аутономија и шта нас брига. Нека буде аутономија.

Н.Н.: Ми смо у томосу, опет се позивамо на томос, и конституисани као Патријаршијска Црква са патријаршијским системом који никад није спроведен у живот јер Џомићу је веома важно да јесте аутокефална црква у Црној Гори али у смислу оног првог поимања аутокефалних Архиепископа који нису под влашћу неког обласног Митрополита него су директо потчињени неком Патријарху. То је аутокефалија у првобитном, и у том смислу јесте и карловачки аутокефални, јесте и далматински аутокефални, јесте и епархије у Македонији аутокефални, јесте, и ови доле црногорски су аутокефални, дакле имамо неколико Митрополија које се сада икономијски вољом матере Цркве уједињују у јединствену Пећку Патријарпшју, или Српску Цркву уједињеног краљевства, дакле ми у томосу имамо патријаршијски систем али он никада није спроведен у живот.

Епископ Иринеј: Остали смо у пракси савремена митрополија.

Епископ Атанасије: Апропо, ево два правника и трећи који знате грчки. Требали би људи, ми немамо озбиљне.. Милаш је био добар, али Милаш је човек свога времена и докумената који су му били на располагању. Данас се у томе отишло даље у познавању, рецимо само да проучимо синтагму Моралиса Похиса који је масу тих докумената тамо сложио, ево три правника, рецимо, канонисте, немојте Миодрага Петровића човек је... при томе човек кваран, ја немам конфликт према њему али само констатујем. То је човек који је у стању да... овај али то је рецимо то, тај појам аутокефалије који је сасвим... ја сам сада (неразумљиво) господина Владимира проучавао много Охридску Архиепископију, шта је она? То је исто тако контекст историјска, ви то треба да седнете па да, ко што ми поучавамо, ајде да кажемо ми патролози, мора да има контекст са историјом, да знамо шта је, где, како?

Епископ Иринеј: Само да питам нешто да ли је тачно историјски да је у ствари Охридском Архиепископијом у коначној анализи управљао Цар?

Епископ Атанасије: То је (неразумљиво) додао да не би, пошто је словенски Самуило организовао ту словенску, онда је он човек једноставно, на тој линији је (неразумљиво) у дванаестом веку после тога, који је исто врло значајан, дакле то би вам ја препоручио, да се темељне студије, проучавајте људи, седите, ево писао сам Флоренскога ако неко чита (неразумљиво), Флоренски није имао праву (неразумљиво) човек је измислио једну коју је преписивао нити је текстове сагледао, и тако даље. Говорим, дакле, требало би то сести, загрејати добро столицу, и проучити то а не нако адхок, узмем овде, узмем онде...

Наставиће се...