Од понедељка, 2. до петка, 6. јуна, у Чачку бораве мошти Светог Николаја Жичког, славног человође богомољне војске Христове. Много народа са свих страна долази да се поклони његовим светим моштима, и узме благослов Божији за себе и своје. Тим поводом, објављујемо текст библиотекарке из Чачка, мр Маријане Матовић, о везама Владике Николаја и Чачка. Текст је објављен у „Гласу библиотеке“, број 13, 2006. године.

+ + +

Мр Маријана Матовић, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак

УДК

Поводом 125-годишњице рођења, 50-годишњице престављења и 15-годишњице

преноса моштију Светог Владике Николаја Жичког и Охридског  и

800-годишњице манастира Жиче, прве српске архиепископије

ЧАЧАНСКЕ ГОДИНЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Сажетак: Цела 2006. година, везана за неколико великих јубилеја, протекла је у духу сећања на највећег српског духовника XX века – Светог Владику Николаја Жичког и Охридског (Лелић код Ваљева, 23. децембар 1880/5. јануар 1881 – Саут Канан, Пенсилванија, САД, 5/18. март 1956). Један од највећих беседника у историји српске цркве, најзначајнији српски богослов, црквени писац и мислилац, двоструки доктор наука (теологије и филозофије) чија сабрана дела броје преко 12000 страна, песник, мисионар, добротвор и задужбинар, почасни доктор Глазговског и Колумбијског универзитета, свакако је најеминентнији православни владика XX века, чувен широм православног и целог хришћанског света. Овај текст је кратко подсећање на јединствену личност и неизбрисиве трагове Владике Николаја у духовном животу Чачка, некадашњем седишту његове прве, Жичке епархије (1919-1920), као и приказ Владикиних посета Чачку кроз писање Прегледа цркве Епархије жичке.

Кључне речи: Свети Владика Николај, Српска православна црква, канонизација, Чачак, духовни живот, Жичка епархија, епископ жички, владичанство, овчарско-кабларски манастири, чачанска Гимназија, „Преглед цркве Епархије жичке“

   Срби су, као ретко који хришћански народ, били и остали чврсто духовно везани за своје свете, чуваре православних српских корена и најдубљег историјског памћења. Стога су мошти српских светитеља често биле једино светило и најдрагоценије добро које су Срби кроз своју страдалничку историју увек носили са собом.

   Установљење култа и канонизацију Срба Српска православна црква врши од почетка XIII века до данас. Именослов светих Српске православне цркве садржи 70 личности српског рода, којима је прибројано и седам светих Синаита, што чини збир од 77 ореолоносаца. Међу првима се као свети 1205. године помиње велики жупан Стефан Немања – свети Симеон Мироточиви, а последњи, 77. светац унет 2003. у Именослов светих Срба је Свети Владика Николај (Велимировић), Епископ Жички и Охридски.

Једнодушном и једногласном одлуком о овој канонизацији, која је поздрављена оглашавањем звона са свих храмова Епархије жичке, Свети архијерејски сабор СПЦ је на редовном пролећном заседању 19. маја 2003. године у ствари само свечано потврдио култ светитеља Николаја и његову светост у српском народу, али и у многим помесним Црквама. Својим потписима Повељу о канонизацији владике Николаја датирану са 6/19. мај 2003, озваничили су Његова светост патријарх српски господин Павле са 28 митрополита и епископа из земље и расејања.

Свечану саборску архијерејску литургију у част новојављенога светитеља Николаја Жичког и Охридског служио је патријарх Павле са свим архијерејима СПЦ на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, просветитеља словенских, 11/24. маја 2003. године, у храму Светога Саве на Врачару у Београду. Пре почетка литургије у Светосавски храм донете су из Лелића, где почивају од 12. маја 1991. године, мошти Светог Владике Николаја, које је народ целивао током читавог дана.

За датуме литургијског спомена и празновање светитеља Николаја одређен је дан његовог престављења (5/18. март) и дан преноса његових светих моштију из Либертивила (САД) у Србију (20. април/3. мај).

Новом српском светитељу кога су, осим српског, и остали православни народи одавно препознали као апостола хришћанске вере, посвећено је неколико храмова у земљи и свету, а иконе су му живописане и пре канонизације.

Тим поводом, Владики Николају у част и спомен, „Глас библиотеке“ објављује пригодан текст који открива многе, до сада готово непознате податке о чачанским годинама Владике Николаја (јун 1919 – децембар 1920).[1]

Чачак – седиште прве епархије Владике Николаја

   Чачак је град са богатом духовном историјом, јер већ средином XV века постаје седиште Моравичке митрополије која је из Ариља премештена у Чачак, тадашњи Градац. Као развијен центар, у два наврата је седиште Жичке епархије – 1886-1890. и 1898-1934, те се у њему налазила и канцеларија Духовног суда Епархије жичке. Месечни лист Преглед, као полуслужбени орган свештенства Жичке епархије, покренут је 1. августа 1919. са благословом Епископа жичког, такође у Чачку, где је излазио до краја 1934, када је седиште Жичке епархије премештено у Краљево, где је Преглед наставио са излажењем до краја 1938, променивши име у Жички благовесник. Уз лист је покренута и Жичка библиотека Свети Лазар која је постојала до 1941. године, а најплоднији период постојања ових издања везан је управо за столовање Владике Николаја у Чачку.

   Тадашња штампа у Србији известила је о хиротонији г. др Николаја Велимировића за епископа жичког, извршену 5/18. маја 1919. године у Саборној цркви у Београду, као „једном од најепохалнијих догађаја у последње доба наше Цркве“.

   И у првом броју Прегледа, у редовној рубрици Службени део, објављена је вест под насловом Устоличење Д-ра Николаја, епископа жичког:[2]

   „20 јуна т. г. [1919] приспео је у Чачак нови епископ жички г. Д-р Николај Велимировић. Маса света изашла је до моста на Морави и очекивала је тога дана његов долазак. Тачно у пола шест часова стигао је епископ г. Николај.

   При ступању у Чачак председник општине, г. Јован Михајиловић, поздравио га је овим речима:

   Ваше Преосвештенство!

   Дочекујући Вас са грађанством града Чачка при уласку у Вашу резиденцију, ја, као председник општине чачанске, пре свега молим за Ваш свети благослов и искрено и срдачно Вас поздрављам са речима:

   Добро нам дошли!

   После пуних шест година ми видимо у својој средини Архипастира свога и наша срца пуна су среће и задовољства, што је судбина одредила нашем граду такву ретку част, да баш Ви заузмете владичанску столицу Светога Саве.

   Достојно сте свуда нашу земљу заступали и у нашој Цркви светлили својим радом, а наша је тврда вера, да ћете и у будуће, са помоћу Божијом, корачати истим путем на добро и корист наше проширене Отаџбине и за препорођај наше Цркве.

   Знајте и то, да ће Ваша паства увек са Вама бити и помагати Вас у сваком делу, јер се поносимо, што нам Ви постадосте Духовни Вођ.

   Молим Вас, да уђете у наш град, где Вас радосно очекујемо са узвиком:

   Живео нам многа лета!

   После поздравног говора г. епископ је пошао у варош а са њим и господа: Министар Вера Г. Алауповић,[3] изасланик двора мајор Г. Стефановић, изасланик Св. Архијерејског Сабора прота Мих. Поповић, Андрија Протић народ. посланик, а сем њих као гости у пратњи господа: професор Мих. Пупин,[4] Д-р Јањић, Д-р Рошу, Гавра Милошевић суд. дух. суда, Валеријан Прибићевић, Коста Јовановић инжињ. и Стева Аћимовић адвокат из Београда. Улазили су у варош кроз редове ђака основних школа, гимназије и раденичке женске школе, многобројног грађанства обојег пола. Са саборне чачанске цркве брујала су звона одушевљене поздраве свом новом Архипастиру.

   При улазу у цркву сачекало је месно свештенство свог архијереја, а затим је у цркви свршено кратко молепствије.

   У цркви је свечано извршен чин устоличења. Министар Вера г. Алауповић је са амвона прочитао указ Њ. В. Краља о постављању епископа г. жичког Д-ра Николаја, а прота Мих. Поповић – прочитао је грамату Св. Арх. Сабора, којим се посвећени епископ г. Николај утврђује на жичку епархију. И по прочитавању предао ју је г. Николају. И г. Министар и г. прота Мића поздрављени су бурним узвицима... Потом је Срета Ј. Михајиловић својим дивним говором поздравио новог архијереја у име свештенства и народа.

   У 8 часова у вече био је банкет у сали хотела „Крен“. За време обеда нови епископ је напио здравицу Њ. В. Краљу Петру I. Његов говор, саслушан са нарочитом пажњом – поздрављен је бурним узвицима: „Живео Краљ“. Затим је директор чачанске гимназије г. Урош Кубуровић у име грађанства и свих просветних радника наздравио новом епископу Д-ру Николају, и његов говор, пун озбиљних мисли које прожимају једног дугогодишњег просветног радника, примљен је са највећим допадањем.

   Г. Жив. Алексић, свешт. поздравио је у име грађанства Министра Вера г. Т. Алауповића, нашта је г. Министар наздравио српском народу указујући путеве, којим треба ићи у будућности.

   Г. Пупин, проф. из Америке једним симпатичним говором изнео је Чачанима шта мисле и како Американци о вери у Бога, о Србији и српском народу.

   Сутра дан је била свечана архијереј. служба. Хор ученика-ца одговарао је, а црква је била пуна света који је жељно очекивао реч новог епископа.

   Говор новог епископа био је тако силан, какав се до сада није чуо под сводовима храма чачанског и његове речи оставиле су неизгладиви утисак на душе присутних.

   Тако је извршено устоличење новог епископа Д-.ра Николаја на жичку епархију.“ [5]

   Затим, у краћој белешци Посета г. Епископова у вароши грађанство се обавештава:

   „Одмах по своме доласку у Чачак, г. епископ је посетио овд. гимназијски колегијум и ученике гимназије, и присуствовао је неколиким предавањима. Идућег дана посетио је команданта места, општински суд града Чачка, где га је цео Одбор општински сачекао. Затим је посетио основну школу где је се задржао дуже у учитељском колегијуму; а за тим су деца певала песме. Свуда је г. епископ говорио прикладне говоре и поучавао“.[6]

   Његово преосвештенство Епископ жички г. Николај посећивао је сва места у својој епархији,[7] између осталих и цркву миоковачку у срезу љубићском 16. јуна т. г., где је и служио архијерејску службу уз асистенцију више свештеника.

   При улазу у храм г. Епископа поздравио је свештеник Алекса Поповић. У цркви, пред масом света г. Епископ је држао популаран говор. После подне уприличен је концерт ђака основне миоковачке школе, који је посетио и г. Епископ. Лепим говором г. Епископа је поздравио тамошњи учитељ г. Вујовић, резервни официр, а затим је г. Епископ говорио у пољу пред окупљеним светом.

   Епископ Николај је у месецу јуну посетио и цркве у Краљеву, Трстенику, Врби, Заблаћу, Самаилима, Горњем Милановцу и Мајдану. Посетио је и све овчарско-кабларске манастире, Љубостињу, Жичу и Враћевшницу.[8]

   Ђацима школе заблаћске у срезу трнавском Епископ Николај учинио је поклон у књигама, на чему му је благодарила управа школе.

   О узлету духовног живота у Чачку за време Владике Николаја сведоче и јутрења и вечерња богослужења, вршена посведневно у катедралној цркви у Чачку. Било је уобичајено да се на службама, одмах по прочитању, текст Јеванђеља тумачи народу, мисао по мисао, што је наилазило на опште одушевљење.

   Те прве послератне, 1919. године, у Жичку епархију пристигла је и велика Американска мисија из Новог света. Под вођством генерала Доертија, у Чачак је дошла и настанила се мисија од 25 лица – професора, директора разних училишта, доктора, књижевника, економа, инжењера и болничарки. Међу њима била је само једна Енглескиња, госпођа Тоб, која је већ годинама радила за српски народ и учествовала у великом одступању преко Албаније. Остали чланови били су из Америке. Очекивало се и скоро повећање Мисије на 50 лица.

   Мисију је послао Амерички Релиф Комитет из Њујорка, главног центра у Америци за помоћ Србији у време рата. Комитет је желео да и по окончању рата помогне Србији у опорављању од тешких ратних рана.

   Главни задатак ове мисије био је „да прикупи децу погинулих ратника у један Институт у Чачку, да их очува, подигне и васпита. До сада је већ примљено у овај завод око 100 деце. Но непрестано долазе нова. Мисија се нада, да ће бити у стању, да прими 500 деце  […]

   Сви чланови мисије су пуни одушевљења према нашем народу и пуни добре воље да нас помогну“.[9]

   На дан светих Козме и Дамјана – Врачеве, 14. новембра исте године, „отворена је амбулантна болница у Чачку Американске Мисије, у којој ће наћи прву помоћ и бесплатно лечење поглавито сиротиња, а затим и тренутну помоћ свако у случају нужде. При овоме акту отварања присуствовао је Њ. П. Епископ Жички г. Д-р Николај, који је прикладном речи на енглеском језику изјавио захвалност Американској Мисији на овоме доброчинству нашем народу, коме је тек сада после рата потребна помоћ наших пријатеља“.[10]

   На Видовдан, 28. јуна 1920. године, Епископ Николај посетио је Овчарску Бању и болеснике у њој, па је том приликом „сиротнијим болесницима“ на лечењу у Бањи подељено 635 динара као поклон родољубивог Србина из Америке г. Симе Протића. Поред тога, Владика је у Овчарској Бањи подигао дом за бесплатно становање сиромашних болесника који се овде лече.

   Истог дана, г. Епископ је у пратњи неколико чланова Американске мисије из Чачка посетио манастир Благовештење и том приликом чланови Мисије, на челу са г. Кингсберијем, уписали су у књигу да поклањају манастиру једно звоно, јер су Аустријанци за време окупације манастир опљачкали, а звоно однели.[11]

   О свим активностима Владике Николаја и осталог свештенства Жичке епархије месечник Преглед редовно обавештава јавност...[12]

    На конференцији редакционог одбора Прегледа, одржаној новембра 1920. у Чачку, одлучено је да се „са разлога техничке природе“ редакција листа премести у Ужице, где је лист и штампан. Међутим, од броја 8 (август 1921) Преглед поново излази у Чачку, а штампа се у Штампарији Стевана Матића.

Епископ  охридско-битољски

   Фебруарски број из 1921. доноси вест да је 12. децембра 1920. Његово Преосвештенство Г. Епископ Николај „по свом пристанку“ постављен за епископа Охридске епархије, а за епископа жичког г. Јефрем Бојовић, дотадашњи епископ шабачки.[13] Тим поводом објављена је Опроштајна посланица Њег. Преосвештенства Епископа Жичког Господина Д-р Николаја:

   „Испуњен страхом Божјим и послушношћу према цркви ја ћу већ престати бити ваш архијереј када ви, љубазна браћо, будете читали ову моју посланицу. Дужност ме упућује на другу страну наше отаџбине, и један други архијереј, достојан и мудар, долази на знамениту Жичку Епархију“.[14]

   Мада већ Епископ охридско-битољски, Николај неће прекидати везу са Прегледом  и Жичком библиотеком „Св. Лазар“, па једном приликом Библиотеци даје прилог од 6000 динара.

Администратор Жичке епархије

Жички црквени суд добио је 22. јуна 1934. године из Сремских Карловаца, тадашњег седишта Српске патријаршије, телеграм: „Обавештавате се, да је Свети Синод у данашњој седници одредио за Администратора жичке епархије Његово Преосвештенство Епископа Охридско-битољског Господина Д-р Николаја / Патријарх српски, Варнава.“

Свештенство и народ Жичке епархије радосно су поздравили ову вест, јер је „Преосвећени епископ Др. Николај био први жички епископ по ослобођењу и ми се надамо, да ће он поново доћи да управља светосавском епархијом“.[15] Међутим, овога пута епископска столица је у манастиру Жичи, која те године постаје средиште Епархије.

   Администратор Епархије жичке Николај лично препоручује Црквеном суду у Чачку[16] да се пресели у Краљево, о чему сведочи допис, датиран са 2/15. август 1934:

   „Црквеном суду Чачак. На основу свега до сада надлежно решеног и припремљеног препоручујемо томе Суду, да се пресели у Краљево са својим особљем  и инвентаром. О извршењу овога известити нас. С благословом Еп. Николај“.

   Септембарски број Прегледа (1934) у Службеном делу доноси текст Нова резиденција:

   „На основу члана 12 Устава Српске Православне Цркве, резиденција Жичке Епархије у будуће биће   К р а љ е в о – Ж и ч а.

   Извршујући ову одредбу Устава, Архијерејска власт наредила је, да се изврши пресељење канцеларија Жичког Црквеног Суда из Чачка у Краљево.

   Пресељење је извршено на дан 12/25. августа, тек. год. како канцеларија, тако и целокупног особља.

   Према томе све поштанске пошиљке у будуће упућиваће се на адресу: Жичком Црквеном Суду Краљево.

   Управни одбор Православне Епархије Жичке, остаје и даље у Чачку до даљег наређења.“[17]

   Канцеларије Управног одбора пресељене су 1. октобра у Краљево у зграду Жичког Црквеног суда и од тада се сви предмети шаљу на нову адресу.

   Администратор Николај 1936. године бива поново изабран за епископа „многозначајне епархије Савине“.

Како је Чачак изгубио владичанство

Тих година велику пажњу Чачана и ондашње штампе заокупљала је решеност Српске православне цркве да Чачку одузме епископско седиште и премести га у Краљево, па лист „Чачански покрет“ бележи да је „вест о премештају Епископије Жичке из Чачка у Краљево изазвала код овд. [ашњег] грађанства општи револт“,[18] а „Чачански глас“ пише: „Главни разлог што Чачак губи владику је у томе што је вођство српске православне цркве дубоко увређено непажњом Чачана према своме владичанству и владици, да деценијама не подигну владичански дом у Чачку[19] и ако се имало времена и средстава, свега осим добре воље. Кад то Чачани нису учинили, каже нам се у патријаршији значи да не држе до тога да имају владичанство и владику у својој средини, па их неће ни имати. Истина је да самом владици нису потребни двори, али црквеном угледу и пословима цркве, као и странцима и верницима, требају. Чачак и Чачани су сами због своје немарности кажњени губитком владичанства. Чачани су знали да треба да зидају владичански дом, знали су даље, да устав српске православне цркве предвиђа сеобу чачанског владичанства, па нису ништа предузели док је устав био у изградњи, него кад је све било готово и изгубљено, они су почели да протестују“.[20]

   Уследиле су писмене молбе Општине чачанске Епархијском савету Епархије жичке и Српском патријарху „да у Чачку и даље остане резиденција Епископа Жичке Епархије и да се у Чачку подигне Епархијски дом“, као и да се „град Чачак одреди као стално место за резиденцију Епископа жичког, а не ни Краљево ни манастир Жича“. Нису помогли ни потписи многих угледних Чачана...

 Узалуд је и делегација од 32 члана на челу са Светозаром Мојковићем, председником црквене општине и Рашом Гавровићем, председником општине чачанске, посетила Његову светост патријарха Варнаву у Сремским Карловцима.[21] Делегација се вратила у Чачак необављеног посла – владичанство је изгубљено.

Доласци у Чачак

Владика Николај ипак није заборављао Чачак и у њега је и даље долазио разним поводима.

Месечник Преглед у октобарском броју за 1934. годину објављује Допис из манастира Благовештења: „У манастиру Благовештењу у Овчарско-Кабларској Клисури, одржана је конференција свих старешина манастира Епархије Жичке на дан 26. августа до 8 септембра ове године. Ову је конференцију сазвао Његово Преосвештенство-Администратор Епархије Жичке Господин Д-р Николај, ради упознавања са старешинама и приликама у манастирима“.[22]

   Заједница дома и школе чачанске Гимназије приредила је за грађанство 24. фебруара 1935. године у свечаној сали Гимназије духовну академију поводом 700-годишњице смрти Светог Саве (1235-1935): „ДУХОВНИ КОНЦЕРАТ. – 24 фебруара т. г. одржан је у Чачку духовни светосавски концерат са врло одабраним програмом. На концерту је [о Светом Сави] говорио Преосвећени владика Др. Николај, пред пуном салом слушаоца. Преосвећени г епископ стигао је тога дана рано у Чачак и служио архијерејску литургију, говорио у саборној цркви, присуствовао освећењу домаћичке школе и том приликом говорио и опет у вече на концерту. Најлепши утисак је оставио код грађанства града Чачка, а нарочито својом посетом Дому Стараца и Старица. Из Чачка Преосвећени је дошао у Краљево, а одатле вратио се у Срем. Карловце“.[23]

   Јануара 1937. године код цркве чачанске[24] „отворено је и отпочело свој рад Дечије Хранилиште у коме се свакодневно прехрањују и васпитавају дошколска најсиромашнија деца града Чачка.

Хранилиште је подигнуто иницијативом и материјалним средствима Епископа Жичког Господина Др Николаја, а издржава се добровољним прилозима манастира, цркава и племенитих људи“.[25] У хранилишту се тада прехрањивало и васпитавало преко 30 сиромашне деце, али се тај број непрестано повећавао, јер су пристизале „нове пријаве у истини сиромашне деце, које треба потпомоћи и сачувати да не пропадну, већ да временом постану добри синови своје отаџбине“.

Исте године Братство Св. Јована Милостивог приређује „Дан размишљања о судбини Европе“, са преподневним молитвеним састанком у Дечијем хранилишту за сва околна братства Православне народне хришћанске заједнице. Програм састанка предвиђао је: 1. Присуствовање на јутрењи и св. литургији у чачанској цркви. На св. литургији био је предвиђен говор или Њ. Пр. Епископа Николаја или синђела г. Јована Рапајића; 2. После св. литургије парастос у цркви поводом скоро преминулог игумана Атанасија, старешине ман. Св. Тројице; 3. По свршеном парастосу молитвени састанак у Дечијем хранилишту, где ће се прво одржати комеморација поводом смрти игумана Атанасија. На молитвеном састанку говор Њ. Пр. Епископа Николаја, свештеника и мисионара Народне хришћанске заједнице, затим духовне песме и рецитације.

У 16 часова после подне одржано је предавање у сали хотела „Српски краљ“ на коме је говорио наш чувени мислилац и беседник, синђел г. Јован Рапајић, уредник „Мисионара“ из Крагујевца, на тему „Карактер и судбина европске културе“. Сутрадан је у организацији Заједнице дома и школе у 19.15 часова увече, у сали Гимназије одржано предавање г. Јована Рапајића на тему „Наша средњевековна култура“.[26]

У јуну те године „на Спасовданској литији у Чачку и другог дана Духова на литији у Краљеву учестовоао је Њ. П. Епископ Жички Господин Николај. На литијама у оба места учествовале су и све месне власти, школе и удружења. Дивне беседе које је Преосвећени том приликом изговорио, напојиле су верне новом љубављу за веру и утврдиле их у огромном значају и великој моћи заједничке молитве пред Господом.

У оба места претставници града топло су поздравили Преосвећеног као неуморног дјелатеља у винограду Господњем и пожелели му дуг живот, на понос и корист Српске православне цркве, којој тако предано и несебично служи“.[27]

Половином октобра исте године чачанска Гимназија свечано је прославила стогодишњицу постојања уз присуство многих угледних званица. Том приликом у Чачак је краљевским возом допутовао и Епископ жички Николај са петнаестак свештеника. Сутрадан је у препуној чачанској цркви, пред око 2000 душа, Епископ  служио архијерејску службу уз пратњу великог броја овдашњих и околних свештеника. Након одржане литургије Епископ је одржао са црквеног амвона пригодан говор, рекавши, поред осталог: „Данас чачанска гимназија прослављава стогодишњицу од њеног оснивања и ја нећу да се дотакнем судбоносних догађаја у земљи због навале црне интернационале на светосавску православну цркву, зато вас позивам да се уједините, заборавите своје туге и болове и будете радосни ових дана славља велике просветне установе у Чачку, чија се дивна зграда налази преко пута овог храма и која улива у срца присутних поштовање, понос и победу српског народа“.[28]

Занимљиво је и да су у школским Извештајима чачанске Гимназије из 30-тих и 40-тих година прошлог века у списковима уџбеника употребљаваних у току школске године на првом месту били уџбеници за веронауку, а међу темама за писмене задатке из српског језика биле су и мисли Епископа Николаја: „Видовдан је најистакнутији дан у нашој историји. Он је једна огромна висина, са које се да прегледати сва наша историја уназад и унапред“ (1928/29, 1939/40); „Човек онолико људи вреди, колико је туђих живота проживео“ (1931/32).[29]

Половином априла 1938. године Владика Николај дошао је у званичну посету Чачку о чему је грађанство Чачка и околине обавештено плакатима. У 17 часова, након завршене литије, црква је одржала вечерње на којој је пред око 100 лица Епископ Николај говорио о значају Врбице за хришћанство, а нарочито за српство.

Сутрадан у 6 часова епископ је у чачанској цркви служио јутарњу, а од 9 часова и Свету литургију, заједно са чачанским свештенством. Било је присутно око 400 лица која су слушала Николајев говор о значају дана Цвети за хришћанство, а нарочито за српство. По одржаној литургији освећена је црквена реликвија „барјак крсташ“, донет из једног од околних манастира.

Истог дана у 15 часова одржан је духовни концерт у Соколском дому пред око 600 присутних, чија је главна тачка био Епископов говор „о посрнулом моралу код човечанства, о наглом наоружању последњих година, о успеху науке, која на жалост служи циљевима наоружања и уништавања људи“.[30] Иначе, Владика Николај је од 1939. године почео снажно да подржава Соколе, подсећајући своје свештенство да, попут Сокола, уложе више енергије у рад са народом.

По завршеном духовном концерту епископ Др. Николај је у 21.30 часова уз пратњу свештенства отпутовао у Краљево.

На дан 12. јуна 1938. године црква мрчајевачка прославила је своју храмовну славу Св. Петра и Павла: „Службу Божју служио је Њ. Преосвештенство Епископ Жички Госп. Др. Николај, па је потом осветио ново подигнути парохиски дом, пререзао славски колач, и пред црквом одржао проповед.

У својој проповеди Њ. Преосвештенство говорило је о призивању апостола Св. Петра и Павла, о веровању у Бога и веровању Богу. Опширно је објаснио разлику између вере у Бога и верујем Богу […]

После ручка Њ. Преосвештенство отпутовало је за Чачак. Код цркве је било присутно око 1200 лица“.[31]

Следеће, 1939. године Владика Николај освештао је земљиште у Остри на коме је планирана градња цркве посвећене светој Петки. Био је обезбеђен и материјал, али је радове на храму прекинуо рат.

Обнова овчарско-кабларских манастира

Посебно је значајна улога Владике Николаја и Богомољачког покрета у обнови старих и подизању нових манастира Српске Свете горе у периоду од 1934. до 1941. године: „Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког Господина Николаја образован је у Чачку Одбор за обнову Овчарско-Кабларских манастира и других националних светиња.

Циљ је Одбора да у овој клисури обнови све манастире и друге националне светиње, које су вековима биле запуштене и од нас заборављене, те да од ове најлепше клисуре наше предратне Србије створи Српску Св. Гору, која ће за све нас, а нарочито странце бити једно од најлепших и најинтересантних туристичких места.

На овај начин, наш град Чачак добиће много како у моралном тако и у материјалном погледу. Но да се изведе све што је предвиђено у Овчарско-Кабларској клисури, потребне су велике материјалне жртве […]“[32]

Овај Одбор образован је 1936. године, након што је 1934. поново настањено Јовање, обновљено Вазнесење, Света Тројица, подигнуто Савиње, Илиње и ново Преображење. Подигнут је још један нов манастир – Успење: „Народу је било добро познато да Владика Николај подиже нове и обнавља старе манастире, па му је давао и слао помоћ у новцу и материјалу, ово још више због тога што је Владика био познат по томе што је био омиљен у народу. Тако је Владика успевао у сваком раду око подизања и обнављања манастира“.[33]

 Јулски број Прегледа из 1937. године доноси текст о освећењу обновљеног манастира Св. Тројице у Овчару: „Пре 45 година манастир Св Тројица испод Овчара, услед напуклости зидова, престао је да ради и 45 година у овој нашој светињи није служена св. Литургија нити су узношене топле молитве Свевишњем Творцу.

Но, Божјом помоћу, јер без ње ништа не бива, трудом и радом старешине манастира Сретења и осталих дародаваца, обновљен је манастир св. Тројица и ове године на први дан Духова освећен од стране Преосвећеног Епископа Жичког Господина Николаја […] 

Пред мноштвом побожних хришћана од 5-6000 душа изговорио је дивну беседу, у којој је поред осталога рекао:

„[…] Прошле године ми смо образовали Одбор за обнову Овчарско-Кабларских манастира и прошле године успело се је да се подигне сиротни дом у Овчарској Бањи; с помоћу Божјом подигнут је конак у манастиру Јовању, а готово је и обновљење манастира св. Вознесење.

Ако Бог да у овој клисури обновиће се и остали манастири који ће као некада у пуном сјају славити Господа јер где је Бог и Божја помоћ ту све брзо и лако бива […]“

По завршетку беседе, коју је народ са највећом пажњом и задовољством саслушао, Преосвећени је кропио народ освећеном водицом, а свештенство са члановима хришћанских братстава за сво време певало је побожне песме.

После заједничког ручка са народом […], Преосвећени се вратио у Чачак, а одатле у своју резиденцију Краљево, испраћен свечано од свештенства и народа […]“[34]

Након три године, у пећини Кађеници, која је преуређена, очишћена и са проширеним улазом, сакупљене су кости настрадалих и смештене у два велика камена саркофага. Изнад њих је постављен велики крст са распећем, чираци и кандила. Када су радови завршени 13. октобра 1940. године, приређена је велика свечаност, а Владика Николај је освештао Збег-пећину, одржавши опело над костима после 130 година. Сутрадан, на Покров Пресвете Богородице, освећено је ново Преображење.[35]

Велика обнова овчарско-кабларских манастира из 40-тих година XX века створила је просторну структуру манастира која постоји и данас.[36] 

И данас у сећањима Чачана

   У наше време, 50 година након упокојења, Владика Жички и даље мисионари у свом народу.

   Уз дозволу Светог Синода Српске православне цркве и благослов епископа шабачко-ваљевског Лаврентија, у пратњи владике Атанасија, 18. децембра, на Светог Саву Освећеног, уочи Светог Николе 2002, из родног Лелића кренуле су свете мошти Владике Николаја пут жичког храма где ће боравити до Божића. На путу од Лелића према Краљеву прво и једино било је тросатно задржавање у чачанској цркви, на општу радост верника, у граду који је Владика много волео.[37]

   Два дана раније, 16. децембра, поводом доласка моштију Светог Николаја Жичког из Лелића у Жичу на три недеље (од навечерја Светог Николе до Стефандана 2002/3), Православна народна хришћанска заједница „Свети ђакон Авакум и игуман Пајсије“ при Црквеној општини Чачак у Великој сали чачанског Дома културе организовала је предавање о Светом Владики Николају. Беседили су Његово преосвештенство владика Атанасије Јевтић, испомажући епископ жички, и архимандрит Венијамин Мићић, старешина манастира Преображење.

   Чачанска Месна заједница „Парк“ поводом своје крсне славе Св. Владике Николаја Жичког приредила је 11. маја 2002. у Великој сали Дома културе Духовну академију „Куда идеш, Србине брате?!“, посвећену животу и завештању Светог Владике Николаја. Учествовали су ученици чачанских основних и средњих школа и студенти.[38]

   У организацији Епархије жичке, Црквене општине Чачак, Народног музеја у Краљеву, Народног  музеја у Чачку и Месне заједнице „Парк“ из Чачка, такође поводом боравка моштију Светог Владике Николаја у манастиру Жича и 125-годишњице рођења, а на препоруку владике Атанасија Јевтића, Драган Драшковић, директор Народног музеја у Краљеву припремио је изложбу и каталог посвећен највећем српском духовнику после Светог Саве. Изложба је отворена на Благовести, 7. априла 2003. у Галерији Народног музеја, у присуству свештенства чачанске цркве и бројних грађана.[39]

   Поводом крсне славе Месне заједнице „Парк“ - Светог Владике Николаја, уредништво часописа „Двери српске“ објавило је књигу Српски Златоуст Владике Артемија (Чачак, 2002); затим је књига Златоусти проповедник Васкрслога Христа : Свети Владика Николај у сећањима савременика (приредили Владимир Димитријевић и Горан Вељковић, Крагујевац, 2003) 20. априла 2003. представљена у Великој сали Дома културе, поводом 125-годишњице рођења Владике Николаја.[40] У Чачку је недавно (2006) објављено прво издање књиге Највећи Србин после Светог Саве : књига о Владики Николају[41] и 13. број часописа Православни светионик : Свети Николај Жички (1956-2006 : педесет година у Небеској Србији), које је приредио Владимир Димитријевић.

   Такође, и „Чачански глас“ је поводом канонизације Светог Николаја, у рубрици Духовно огледало, од 9. маја до 6. јуна 2003. објављивао фељтон у пет наставака о највећем српском духовнику XX века, као и многе друге пригодне текстове.

   Неспорно, Свети Владика Николај непрестано је, и све више, међу Чачанима – у новим књигама, духовним манифестацијама, а од недавно и на филму какав до сада није виђен на овим просторима.

   У Чачку је 14. марта 2006. године премијерно приказан документарни филм „Свети Николај Српски“, узбудљива животна прича о вољеном и оспораваном српском светитељу: „Одавно се не памти да је у Чачку било који културни догађај изазвао толику пажњу јавности као што је то случај са документарним филмом „Свети Николај Српски“. Велика сала Дома културе је била премала да прими све знатижељне“.[42] Пројекцији филма присуствовали су сценариста и редитељ ђакон Ненад Илић, протојереј Драган Секулић, у име продуцента, Српске православне црквене општине Берлин, као и Станиша Богојевић, лични пратилац и сарадник Николаја Велимировића.

   Због великог интересовања филм је поново приказан 31. марта, наишавши на несмањену пажњу чачанске публике.

   Чачански огранак Српског сабора „Двери“ и Православне народне хришћанске заједнице „Свети ђакон Авакум и игуман Пајсије“ при Црквеној општини Чачак организовали су 30. јула 2006. године у дворишту Народног музеја свечано отварање Летњих духовних вечери у Чачку, са темом „Пут духовне обнове : Свети Николај Српски и Богомољачки покрет“. Учествовали су архимандрит Венијамин, старешина манастира Преображење, и Владимир Димитријевић, публициста, а водитељ је био  Бошко Обрадовић. Духовно вече, коме је присуствовало преко три стотине Чачана и посетилаца из Пожеге, Ужица, Горњег Милановца и Косјерића, употпунило је појање хора при цркви Светог Вазнесења Господњег у Чачку.

Такође, једна улица у Чачку носи име овог великог српског светитеља.

У  легату Миливоја и Божидарке Филиповић

После Другог светског рата у Србији су име и дело Владике Николаја из идеолошких разлога деценијама склањани из српских школа, културе и историје, из библиотека, књижевности, уметности и дуго су били готово непримећени...

Увидом у инвентарску књигу легата учитељског брачног пара Миливоја и Божидарке Филиповић (власништву Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку од 1948. године), може се видети да су се некада у легату налазила и дела Владике Николаја: Беседе (Београд, 1912), Речи о Свечовеку (Београд, 1920) и Религија Његошева (Београд, 1921).

Данас се у књижном фонду Филиповића чувају још само две периодичне публикације из пера Светог Владике: Жива црква : недељни гласник словенског хришћанства, св. 2 и 4 (Њујорк, 1915).

*

Свети Владика Николај духом никада није отишао из своје прве епархије, о чему сведочи и његова „Опроштајна посланица православном народу Епархије Жичке“ из 1920. године:

„Но ма куда да одем, нећу бити далеко од вас; у мојој души вазда ће живети светла успомена на моју прву епархију, на коју сам био изабран и посвећен за епископа. Нећу да вам кријем понос, што сам био удостојен прве светосавске епархије, и што сам као архијереј служио у прослављеним задужбинама Немање и Светога Саве, Светога Краља Стефана и Милутина, цара Лазара и царице Милице и по осталим многобројним белим богомољама именитих и безимених ктитора и зидара, по селима и градовима, у којима ви живите. Нити ћу вам сакрити духовну радост, којом сам вазда бивао испуњен кадгод сам се молио Богу с вама и за вас“.