У интервјуу за Албанску ТВ патријарх српски је изјавио: “Косово и Метохија је за нас Србе најсветији део земље, на којој су Срби и Албанци живели вековима без великих проблема…”

О српско албанским односима написане су многе књиге, докторати, есеји, чланци… Ево најкраћег могућег резимеа и то само до Другог светског рата, јер је новија историја ипак свима познатија. И то све са најпознатије енциклопедије на интернету - Википедије.

Неки аутори смештају почетак српско-албанског сукоба у средњи век, када је 14. веку цар Душан је освојио већину албанских области, прогласивши се „цара Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”, а шиптари који су тада били католици су били непријатељски орјентисани према православцима.

У време вековне Отоманске владавине Срби су се непрестано исељавали ка северу,  а шиптари су се у плодније крајеве досељавали из планинске и сиромашне северне Албаније. Примајући ислам,  шиптари су стицали статус пуноправних грађана Отоманске империје. Срби, који нису прихватили ислам остали су обесправљена раја. Турци су употребљавали шиптарске  муслимане као средство за ширење ислама и за гушење покрета за слободу и били су стални представници нереда и безвлашћа", а да је реч Арнаутин била "синоним за насилника и пљачкаша"^[.

Током Првог српског устанка, вођене су борбе са шиптарима који су пружали жесток отпор српској војсци када је она дошла до Новог Пазара, Сјенице и Пештера.

Због тешког положаја, многи косовски Срби између 1876. и 1912. године беже са Косова. Процењује се да се за последњих двадесет година XIX иселило најмање 60.000 Срба.

1890. године је основан српски Конзулат у Приштини и након тога конзули шаљу многе извештаје о албанским насиљима на Косову. Српски конзул Сима Ј. Аврамовић у извештају Николи Пашићу говори о "убиствима, пљачкама, тешком зулуму и безакоњу".

Нушић 25. јула 1894. године пише: "Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога српског становништва, кога убијају, глобе, турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све".

По завршетку Првог светског рата 1918. године, српске трупе су се по повратку на Косово сусреле са оружаним отпором качака. Исте године, основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територија насељених шиптарима (Косова, Метохије, западне Македоније и делова Санџака) из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији.

У 1921. години су учестали качачки напади на сараднике југословенске власти као што су: кметови, пандури, председници општина и други. Крајем септембра 1924. године српска војска је у великој акцији уз опсежну употребу артиљерије разбила већину качачких одреда и ликвидирала њихове вође.

Између 1941. и 1945. године, за време фашистичке окупације, Италија је ставила највећи део Косова, западне делове Македоније и источне делове Црне Горе под управу квислиншке владе Краљевине Албаније, која је била италијански протекторат. Прогон Срба је био суров. Срби су убијани и мучени, њихова имовина је покрадена, а куће спаљене. Мустафа Круја, премијер Албаније је био на Косову у јуну 1942., и на састанку са вођама косовских Албанаца је изјавио: "Српско становништво треба што пре склонити са Косова. Српски колонисти требају бити убијени.

У извештају Команде II четничког корпуса Дражи Михајловићу четници изјављују да ће се борити против Турака и Албанаца до истребљења.

Ако патријарх сматра да се са шиптарима живело вековима „без великих проблема...“, да ли то значи и да је погром пре десет година и вађење органа Србима „мали проблем“?

Предраг Вучинић, Мелбурн