Релативно недавно у Србији се, превасходно под утицајем Драгоша Калајића и Александра Дугина, појавио круг поштовалаца француског синкретисте Рене Генона. Текст који следи писан је са православне тачке гледишта, са намером да информише оне који ништа или недовољно знају о Генону, као и да осветли неке детаље његовог живота и рада за оне који имају више знања о њему, а са циљем да се скине ничим заслужен ореол посебности са овог Француза и да укаже на штетност његовог религиозног учења.

Основни биографски подаци

Рене Генон (1886-1951) је био француски филозоф, окултиста и масон. Крштен је у католичкој цркви и похађао је католичку црквену школу. Дипломирао је филозофију и почео студије математике. 1906. године напушта студије математике и почиње да посећује лекције у херметичкој школи којом је руководио познати окултиста, масон, розенкројцер, маг и лекар Жерар Анкос (Папус). Генон ступа у окултни ред мартиниста који је управо Папус основао и за кратко време пролази три степена: почетник, посвећени и старији Неизвесни. Такође, ступа у масонску Симболичку ложу "Уманидад" Бр. 240 (националног шпанског устава) и у ложу Капитол и Храм INRI Првобитног и оригиналног устава Сведенборга, где је био огрнут црном свиленом лентом 30-ог степена, који се назива Кадош, а коју је добио од Теодора Ројса, Великог мајстора "Великог Истока и Сувереног Светилишта Немачке империје". 1908. године учествује у масонско-спиритистичком конгресу у својству секретара президиума. На том конгресу се среће са "патријархом" такозване гностичке цркве де Есаром и постаје "епископ" те цркве под именом Палингеније. Убрзо сам оснива ред Храма, што повлачи за собом његово искључење из свих организација које је контролисао Папус. Што се тиче Геноновог припадништва масонству, треба рећи да је на почетку припадао ложама и организацијама које су биле део такозваног нерегуларног масонства. Први пут Генон ступа у регуларну масонску ложу "Фива" која је била једна од грана Велике ложе Француске која је припадала Древном шкотском уставу. 1909. године покреће часопис "Гноза" у коме штампа свој први текст "Демијург". Отприлике крајем 1908. године Генон се среће са представницима индијске филозофске школе Адваита-веданта од којих прима знања о индијским религијама. 1910. године упознаје се са шведским уметником Јоном Густавом Агелијем, који је прешао у ислам под руководством шејха Елиша Абдер Рахмана ел-Кебира. Под утицајем тог и још неких познанстава са Европљанима који су прешли у ислам, 1912. године Рене Генон прима ислам. Међутим, то му нимало не смета да се исте године у католичкој цркви венча са Бертом Лури и да настави да буде чланом масонерије. 1922. године се упознаје са својим будућим издавачем Полом Шакорнаком. Изучава и таоизам. Наставља да пише о разним темама у вези са религијом и псеудо-религијом, као на пример о масонерији, индијским доктринама, хришћанству, као и чланке против теозофа и спиритиста. 1928. године му умире жена. Исте године почиње регуларну сарадњу у часопису "Покров Изиде" који је издавао Шакорнак. 1930. године одлази у Каиро ради изучавања суфијских текстова, где коначно прихвата ислам и добија име - шејх Абд-ел-Вахед Јахја (Служитељ Јединога). Припадао је суфијском тарикату Шазилија. Остаје да живи у Каиру. 1934. године се жени ћерком шејха Мухамеда Ибрахима. 1935. године коначно отказује стан у Паризу. Наставља да пише за европске часописе. 1946. године му је објављен последњи рад за живота - "Велика Тријада". Умире 1951. године са речима: "Алах, Алах". Имао је четворо деце из другог брака. Рене Генон је био плодан писац, а најпознатија дела су му "Исток и Запад", "Краљ света", "Симболизам крста", "Царство квантитета и знаци времена", "Велика Тријада" и друга.

Традиционализам и синкретизам

За Рене Генона је везан појам традиционализма и та чињеница се увек помиње као нешто позитивно, што навлачи недовољно или погрешно информисане људе да са симпатијама гледају на његов рад. Према Виталију Аверјанову, доктору филозофије и публицисти, директору "Института динамичког конзервативизма" и једном од оснивача и извршном секретару "Изборског клуба", постоје разни конзервативизми и разни традиционализми. При томе, традиционализам Рене Генона није православни традиционализам и та два традиционализма није могуће синтетисати јер носе у себи супротстављене премисе. Основна разлика између православних и геноновских традиционалиста је у томе што православни традиционалисти сматрају православље пуним Божијим Откровењем о животу и свету коме у историји нема пандана и алтернативе, док генонисти сматрају православље само једном од светских религија, једним од могућих религиозних путева на широком пољу слободног избора. Дакле, православно схватање традиције никако се не може назвати "традиционалистичким" у геноновском смислу, јер православни традиционализам полази од Светог Писма и Светог Предања, као и од духовног искуства Цркве, и у том светлу посматра светске идеологије и теорије, док геноновски традиционализам полази од премисе да је постојала некаква првобитна изворна духовност или религија чији се квалитет током времена и опадања људске цивилизације постепено кварио, да би данас остали само делови те првобитне религије расути по многим светским религијама које не носе у себи пуноћу Истине. Генон те религије, међу којима је било и псеудо-духовних пракси, назива традицијама или баштинама. А његова теорија се назива - примордијалном традицијом (перенијална филозофија, Philosophia perennis - вечна филозофија), где реч "примордијална" означава управо ту првобитну религију или духовност, коју Генон повезује са митском Хиперборејом. Да бисмо разумели овај Генонов концепт, важно је да познајемо и његову биографију и његов рад. Већ смо представили његову биографију, јер је она важна да бисмо видели у каквом миљеу је живео Рене Генон, а то је као што смо видели широки миље, од окултизма и масонерије, преко индијских учења и таоизма, до ислама и суфизма. При томе, изгледа да је Генон ишао из иницијације у иницијацију како се то назива у свету окултизма, трагајући за деловима те неке истинске духовности за коју је веровао да постоји у древности.

Суштину Геноновог учења чине масонски принцип о заједничком пореклу религија - "из мноштва једно" и индијско учење о великим понављајућим временским циклусима. О заједничком пореклу религија већ смо укратко рекли у опису Генонове теорије о примордијалној традицији. Томе треба додати да Генон сматра да се садржај првобитног знања које је оваплоћено у симболима, предаје из епохе у епоху и то од самог почетка, преко посвећеника путем иницијације. Генон сматра да је то знање сачувано у регуларном масонству. Иако је критиковао савремену масонерију због бављења светском закулисном политиком, никада се није одрекао тог масонског првопринципа. У својој књизи "Рене Генон - мудрост посвећења", Лусијен Мероз потврђује да је Рене Генон признавао регуларно масонство као оригиналну организацију посвећених, без обзира на њено одрођавање у нашем времену. Рене Генон је директно мислио на масонске обреде и симболе, који су за њега имали високе вредности.

Што се тиче великих временских понављајућих циклуса, њих је Генон преузео из индијских учења и ту се ради о највећем циклусу "Калпи" који се дели на 14 Манвантара, при чему је свака Манвантара везана за свог првочовека и законоучитеља Мануа. Свака Манванатра се даље дели на 71 Махајугу, а свака Махајуга се дели на 4 Југе: Сатја или Крита Југа, Трета Југа, Двапара Југа и Кали Југа. Сматра се да је златно, праведно доба човечанства било управо у време Сатја Југе, а да од њега почиње постепени пад који се завршава у Кали Југи, у којој је главна карактеристика морални пад и губљење скоро сваке духовности. Сматра се да се човечанство данас налази у добу Кали Југе. Управо овај део Геноновог учења му је, између осталог, послужио за његове оправдане критике савременог света, а пре свега, Запада, што је објективно и најквалитетнији део његовог учења.

Све друго у учењу Рене Генона је чисти синкретизам, то јест мешање разних религија у једну аморфну смесу. Интересантно је да сам Генон одбацује синкретизам, а користи термин - синтеза. Он каже да је синкретизам сједињивање елемената различите природе које не повезује заједнички фундаментални принцип, а синтеза је спајање различитих елемената са унутрашњим јединством постојања. Овде се ради о чистој реторици, а ево и зашто. Рене Генон сматра да хришћанство садржи у себи иницијастичко значење, то јест он признаје да и у хришћанству постоје елементи првобитне религије или првобитног духовног принципа. Како се то уклапа у његову тврдњу о синтези? Лоше и то из више важних разлога. Први је да Генон стоји на позицији да је свет само манифестација Абсолута, а не створена категорија како тврди хришћанство, што је суштинска разлика. Други разлог је место човека у свету коме, по Генону, не припада централна и привилегована улога, већ он заузима неко своје место као елемент целог, то јест човечанство је само једно од стања на путу од дочовечанског ка постчовечанском. Генон чак тврди сагласно Веданти да је појединачни човек као видљиво створење, то јест индивидуа, случајна модификација универзалне личности која је бесмртна и која садржи бесконачну смену индивидуума. Трећи разлог је однос Рене Генона према питању зла. Он, практично, негира постојање зла са некакве универзалне тачке гледишта. При томе користи термин "несавршенство", то јест нешто чему недостаје савршенство. Рене Генон релативизује зло: "То што ми називамо заблудом је само релативна истина, на начин како све заблуде треба да се схвате у пуноћи Истине, иначе би Истина била ограничена нечим ван себе, била би несавршена, а то значи да не би била Истина". Генон иде даље и покушава да разреши проблем зла коришћењем појмова јединства и мноштва, то јест конкретно - двојствености: "Разлика између Добра и Зла је, такође, само један од специфичних аспеката Двојствености". Дакле, он не говори више о "дуализму", који је само "фатална илузија", већ о "двојствености". Све ово је јако далеко од хришћанства. Дакле, ако је већ сврстао хришћанство у духовне праксе које имају иницијастички карактер, то јест повезане су са његовим првобитним, примордијалним принципом и ако говори о синтези као споју елемента који имају некакво унутрашње јединство, откуд онда овакве разлике? Одговор је да Генон није у праву, то јест хришћанство нема никакве везе са његовим учењем које је управо зато не синтетичко, већ синкретистичко, ма колико он декларативно био против синкретизма.

И још једном да поновимо - Генонов синкретизам има изразито масонски карактер. Као потврду тога, ево цитата из његове књиге "Криза савременог света": "Истински традиционални дух, без обзира на форму у којој се налази, у суштини је увек један, увек и свуда; различите форме, које су специјално прилагођене ка једним или другим менталним условима, само су израз једне истине." У овоме и јесте штетност Геноновог учења, јер се све релативизује и трпа у исти кош, са класичном масонском причом о јединству из мноштва, где је заједнички садржалац - измишљена, то јест непостојећа "примордијална традиција"!

Синкретизам је осуђен од стране православне Цркве. При томе, важно је разликовати религиозни синкретизам од религиозног плурализма. За разлику од религиозног синкретизма, који, као што смо већ рекли, представља мешање разних религија у један систем, религиозни плурализам представља мирно постојање различитих религија и/или поделу сфера утицаја међу конфесијама без њиховог међусобног мешања.

Езотеризам и егзотеризам

У Геноновом учењу, а и за окултизам уопште, постоје још два важна појма, а то су - езотеризам и егзотеризам. Они се од стране генониста користе као кључно оружје у пропаганди генонизма.

Шта је езотеризам? Езотеризам је теорија да постоје некаква тајна знања, наводно древне мудрости, која се преносе путем иницијације од стране претходно посвећених, при чему се практикују психо- и псеудо-духовне праксе. Езотеристи сматрају да ова тајна знања нису намењена свима, већ само одабранима. Тако на пример гностици (рано-хришћанска секта), којима је и Рене Генон припадао, деле све људе на три степена:

1) Виши степен - пнеуматици или духовни људи, који владају тајним знањима недоступним за масу

2) Средњи степен - психици или душевни људи

3) Нижи степен - соматици или плотски људи

Први степен је одговарао езотеризму, а друга два егзотеризму. Из овога видимо да езотеријска учења директно воде у изабраност и елитаризам.

Шта је егзотеризам? Окултисти тврде да за разлику од езотеризма, постоји егзотеризам и да је он нека врста спољашњег омотача за езотеризам. Егзотеризам је представљен кроз религиозне институције, обреде и системе религиозних учења. Егзотеризам је, за разлику од езотеризма, намењен широким масама.

Ничега од овога нема у православљу. Нити постоји подела на езотеријско и егзотеријско православље. Православље је једно. Ради се о подметању генониста, то јест разних гностика, окултиста, метафизичара и традиционалиста, чији традиционализам, као што смо већ рекли, нема никакве везе са православљем. У православљу нема никаквог елитаризма, јер и јерархија и мирјани (обични верници) представљају јединствено живо тело Цркве у коме је сваки човек одговоран за чистоћу вере, то јест догмата и обреда. У православљу спасење није познавање окултних тајни, већ стицање (стяжание) Духа Светога, где су сви једнаки, филозоф и дете, мушкарац и жена, јерарх и мирјанин. У православљу нема господства, већ међусобно служење у љубави.

У православљу нема никаквих тајних, езотеријских учења. Све је отворено и познато. Свете Тајне су свима познате и доступне, при чему реч Тајна нема значење да је нешто скривено од једних, а доступно другима, већ да је тајновито само извршавање обреда у односу на све. У православљу нема никакве инцијације у степене знања, већ постоји крштење, а само крштење није никаква иницијација. Свако може да се крсти. Нема посвећених који могу да се крсте и непосвећених који не могу да се крсте. Исто важи и за Свету Тајну свештенства, где се не преноси никакво тајно знање, већ је све познато и свима доступно. У православљу духовно знање зависи од моралности човека и подвижништва, а не од знања формула, бројева и тајних знакова.

Једна од омиљених конструкција генониста је да исихазам представља езотеријско православље, а спољашња обредност егзотеријско. То је нетачно, јер у исихазму нема ничег скривеног, нити је исихазам намењен кругу одабраних. Суштина исихазма је у усредсређеном умном понављању Исусове молитве са аскетском праксом. Исихизам сви могу да упражњавају. О исихазму су написане бројне књиге. О исихазму може да се разговара са свештеницима, монасима и мирјанима, за шта није потребна никаква иницијација.

У православној пракси се користи и појам мистике, који генонисти, такође, покушавају да искористе за своју пропаганду, алудирајући на езотеризам. Међутим, православна мистика нема никакве везе са окултистичким езотеризмом, јер се не ради о предаји било каквих тајних знања било коме. Православна мистика представља лично познање духовног света у непосредном општењу са њим путем молитве и духовне интуиције. Почетак православне мистике су смирење и осећај величине Божанских тајни, а не изучавање окултних текстова.

Православна црква осуђује езотеризам. Од 29. октобра до 1. новембра 2007. године у Грчкој је одржано XIX Саветовање опуномоћеника Помесних Православних Цркава, на коме су водећи грчки православни Богослови представили радове на неке теме везане за езотеризам: Поглед на езотеризам са тачке гледишта Православља, Историја езотеризма у Грчкој, Елементи езотеризма у медитативним праксама Рејки и Тај-Чи, Езотеризам и неооригенизам: тада и данас, Езотеризам и неоплатонизам, Езотеризам и Карл Јунг, Чврсти критеријуми за примање или одбијање духовног или псеудо-духовног искуства, Примери езотеријског разматрања хришћанства и Езотеризам у спиритуализму и у учењу Гурџијева. На крају саветовања усвојени су одговарајући документи, а у коминикеу је, између осталог, речено да езотеризам одриче Бога као Свемогућу Личност, Творца и Спаситеља света и да он представља као неко тајно знање, недоступно за непосвећене. Још је речено да се езотеризам пропагира одређеним структурама у оквиру покрета "Ново Доба", а чији је главни задатак обезвређивање Божанског Откровења, Новог Завета и удаљавање од Христа.

Закључак

Едуард Зибницки тврди да је Модерна почела са падом схоластике ("схоластичко Богословље" које је било формирано на Западу, а у коме је покушана да се направи комбинација Богословља и, пре свега, Аристотелове филозофије, са циљем да се рационално објасне ствари везане за Бога), а уопште са кризом "варлаамизма" (спор Светог Григорија Паламе и Варлаама, који је, у суштини, био Богослов схоластик и који је пробао да "схоластичко Богословље" пренесе на православни Исток). Суштина те кризе у којој је настала Модерна је била у томе да је одсуство живог и пуног искуства вере, покушано да се замени са рационалним гнозисом. А Рене Генон је био ништа друго до продукт Модерне. За Генона прелаз у ислам није био исто што и обраћење Мухамеда које је, према исламском учењу, произашло из личног опита. Генон прелази у ислам не из личног опита, већ је то био рационално осмишљени акт, произашао из чисто европске филозофије. Та интелектуална, скоро да се може рећи авангардна акција, није била усмерена ка Богу, већ против савремене профане Европе. Ислам је могао да буде привлачан за Генона у естетском смислу, а, уопштено говорећи, бекство на егзотични Исток је класична црта европског романтизма. Иако је примио ислам, Генон није постао тип муслимана који би се искључиво држао исламских догмата, већ је изабрао либералнију верзију, то јест суфизам, и наставио да се бави истраживањима у другим религијама и псеудо-религијама. У суштини, Генон је остао масон и европски филозоф-рационалиста, који је био у опозицији ка Модерни, то јест пост-модерниста.

За крај овог текста и као потврду изнешеног у закључку, наводим информацију са сајта посвећеног следбенику Рене Генона, Фритјофу Шуону, у коме се каже да је Рене генон 1947. године у Француској учестовао у оснивању масонске ложе "La Grande triade" ("Велика Тријада"), као што гласи име његовог последњег дела, а чији рад је требао да буде заснован на његовим традиционалистичким идеалима. Међутим, убрзо после оснивања, први оснивач ложе ју је напустио, а сама ложа постоји и дан данас у оквиру Велике Ложе Француске.

На фотографији у наслову  Рене Генон