Највећи светогорски манастир, назван Велика Лавра, окружен је великом шумском површином са бујном вегетацијом и флором током свих годишњих доба и са многим и обилним водама. Велики су трошкови за свакодневне потребе манастира и многобројног братства. Прво, за храну, одећу, лечење и друге издатке братства. Друго, за одржавање и поправку многих здања, цркава и разних инсталација. Треће, за бесплатно угошћавање великог броја посетилаца и ходочасника, дела доброчинства и милосрђа и за непредвиђене трошкове.

Да би се покрили сви ови и многи други трошкови, још од давнина је манастир чувао, гајио и продавао мушке јариће и јарчеве. Куповали су јариће док су били мали, узгајивали би их испашом,  а затим би их продавали. У том циљу су имали пастире плаћенике, тј. козаре. Ови пастири су били веома снажни и вешти, а било их је обично двојица или тројица, зависно од броја животиња за испашу, а који је често премашивао пет стотина коза, телади и мазги. 

Као надзорника тим пастирима - козарима - манастир Велика Лавра је пре шездесет година поставио свог монаха - брата Ермолаја. 

Старац Ермолај је био снажних руку, незлобив, једноставан и добар монах, који је водио рачуна о интересима свог манастира више него о себи самом. Није много говорио, нити је био нешто образован, али је био веома оштроуман. Уздржљив у свему, себе је пожртвовано посветио манастиру светог Атанасија и са непоколебљивом вером у Бога и Пресвету Богородицу, вољно је прихватио, уз потпуну послушност, да оде тамо где су старци одлучили да треба да служи, у манастир свог покајања. 

Вођа пастира, главни козар, био је човек веома груб, хладног срца и сасвим без манира, али је био веома вешт и незамењив као пастир. Њему су за надзорника поставили старца Ермолаја, коме је као вођа пастира требао да буде послушан, али упркос томе већи део времена је старац Ермолај био послушан њему. Према старцу се односио веома грубо и често га је остављао да преспава ван пастирске колибе, у снегу и на оштрој хладноћи која влада на Атосу. Тако је старац Ермолај подносио са великим трпљењем тешка и нечовечна искушења вође козара.

Остали оци који су знали за његове патње и презир козара према њему, говорили су му да га пријави манастиру, па да га отерају, али је старац Ермолај, као што смо рекли, више водио рачуна о интересима манастира него о себи самом и на неки начин се навикао на обест вође козара, те би одговарао оцима: "Манастир не траба да отера овог козара, јер бољега од њега неће наћи". И са неисцрпним трпљењем је ублажавао ствари.

Међутим, главни непријатељ монаха и уопштено свих људи - ђаво, пошто није могао победити подвижника трпљења и послушности старца Ермолаја преко козара, преузео је на себе да га директно нападне на сатански начин. Тако се једног дана појавио пред њим као монах, док је старац ишао путем кроз шуму Атоса. Све време му је прерушени ђаво причао без престанка и укратко много разних прича и о разним стварима, те му стално постављао сасвим неповезана питања. Захтевао је од старца да му одговори укратко на сва. Његов покушај је био да толико заокупи старца Ермолаја тим питањима, да овај не стигне да изговора исусову молитву, те да му пресече непрекидну молитву којом се молио пре њиховог сусрета, а коју треба непрекидно да изговарају сви монаси и сви хришћани који желе да спасу душу и да духовно напредују: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме". 

Када је дјаво постигао да на тај начин одврати старца Ермолаја од молитве, почео је да скаче са стене стену, јер је пут постао веома стрм. Сатана који се јавио у облику монаха, као што смо рекли, скакао је једне стене на другу која је била удаљена више од десет или двадесет метара, затим би се поново вратио назад и говорио старцу Ермолају: "Зар не видиш шта ја радим? Скачем са једне стене на другу, дођи да скочиш и ти што мислиш да си обдарен врлинама, ајде скочи као ја!". 

Старац Ермолај, пошто је био смеран и свестан своје грешности, није прихватио предлог лажног монаха и његове речи да је обдарен врлинама, које је демон намерно нагласио да га улови у гордости, а да га затим лако сруши са стене у бездан. Био је ужаснут када је видео лажног монаха да тако лако скаче са једне стене на другу и тргавши се као из сна, викнуо је свом снагом своје душе: "Господе помилуј, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, Пресвета Богородице, помози ми у овај час" и ђаво је одмах нестао. Од тада га никада више није кушао на тај начин, покушавајући да га убије. 

Старац Ермолај је био веома милостив и болећив према свој браћи, да би чак и хлеб који је добијао од манастира за исхрану, радо дао неком гладном, док би он сам остао гладан. Милостиви Бог, наградивши овог монаха за трпљење, дао му је обиље милости, а као плату за труд и бол  послушности и самоодрицања, даровао му је још у овом животу благодат чудотворства. 

Јер старац Дамаскин који је још тада боравио тамо, а и данас борави у подвижничкој колиби "Ваведења Пресвете Богородице" у пустињи Светог Василија, а ко је био љубазан да ми радо исприча све што је горе наведено, испричао ми је о чуду које је сам доживео од оца Ермолаја: "Једном су старца Дамаскина спопали велики болови у стомаку и целом телу, од којих је веома трпео. Тада му је дошао у посету старац Ермолај, који када га је видео да се превија од болова, одмах је узео мало вате, умочио у кандило пред иконом Богородице и са покретом у облику крста помазао чело и руке старца Дамаскина и страшни болови, због којих је мислио да ће умрети, одмах су престали као да су ножем одсечени". 

"Када су три године после блажене смрти старца Ермолаја, откопали његове кости, разлио се такав миомирис, који је говорио сам по себи". То ми је рекао старац Дамаскин. Тако награђује милостиви Бог трудбенике послушност, смерности, трпљења и љубави. Бог милости, сажаљив и човекољубац, коме приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу. Тројице Света слава Ти.

Превод са грчког Сања Павков 

Извор: Андреј Светогорац, "Оци из Богородичиног врта", Света Гора, 2009, стр. 122

Преузето са сајта Манастира Лепавина