ЗАР ИЋИ ОНИМА КОЈИ СУ ОЗВАНИЧИЛИ ЛАЖ

             Беседа јеромонаха Хризостома (потоњег епископа браничевског) одржана у београдској Саборној цркви на молебну Србима светитељима 22. децембра 1942.

Првих дана, када су ови свети ћивоти* донети у Београд, једва се могло уторком по подне ући у Саборну цркву... А већ после неколико недеља број оних који су се виђали на овом богослужењу знатно је и видно је опао.

И нехотице, подсећало је то на један догађај из Јеванђеља. Када је прво одушевљење код оних који су били занети Спаситељевом проповеди прошло, многи од ученика — пише јеванђелист Јован — отидоше од Исуса и нису више ишли с њим. Тада се Спаситељ обратио преосталој дванаесторици апостола и упитао: „Да нећете и ви отићи?"

Нашто му је свети Петар одговорио: „Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота".

И свети Кнез би могао упутити нама то исто питање: Да нећете можда и ви отићи? Да нећете и ви престати да се једном у недељи сакупљате овде?

Коме ћемо ићи, честити Кнеже?

Да ли онима који и вечерас воде празне разговоре и говоре јевтине духовитости?

Да ли онима који и вечерас самозадовољно и самозаљубљено причају о себи и као од шале решавају све светске проблеме?

Да ли онима који се лакомислено играју туђим животима?

Да ли онима који уходе и потказују?

Да ли онима који су озваничили лаж?

Коме ћемо ићи, честити Кнеже?

Жељни смо да мало изађемо из тога света и из тога круга и да одахнемо. Жељни смо висине, жељни смо чистоте, жељни смо светиње.

У овим вечерњим часовима када се сиви зидови Саборне цркве купају у тој топлој светлости, кад испод њених сводова одјекују те свете старе словенске речи и те прастаре свете мелодије; кад стојимо пред ковчегом онога за кога су гинули Југовићи, коме је Јефимија златом везла похвале и пред којим су клечале хиљаде и хиљаде наших предака, осећамо како се смирују трзаји срца и како велики мир Божији силази на душу.

У овим моментима, кад стојимо пред светињом, кад се Бог дотиче душе и она пуни миром, кротошћу, љубављу и светим усхићењем, осећамо да нам је најбоље и да смо најбољи.

Питање је само: како то расположење душе учинити трајним?

И то је оно на чему бих желео вечерас мало да задржим вашу пажњу.

+ + +

Било је, браћо и сестре, и има и сада људи, који су живели и живе хришћански, који су задобили тај мир и ту тиху радост о којој се говори у Јеванђељу, и пронели је кроз сва искушења.

Ако и ми желимо да то постигнемо, морамо чинити оно што су они чинили и што су саветовали да чинимо.

У нашем друштву ретко имамо прилике да сретнемо хришћанина — човека у коме, по речима апостола Павла, влада правда, мир и ра- дост у Духу Светоме. Многи проживе и читав свој век, а таквог човека и не сретну.

Зашто је то тако?

Па, пре свега, зато што ми врло слабо познајемо Христа и врло смо мало с Њим.

Христос говори у Јеванђељу. А ко од нас чита Јеванђеље?

Христос се осећа у молитви. А колико их се код нас истински моли?

Ми имамо времена да читамо и слушамо све и свакога, а немамо времена да слушамо Христа. А ако ми Христа знамо само из оних бедних, давно заборављених уџбеника из школе, откуда ћемо бити прожети Духом Христовим?

Ваља, браћо и сестре, набавити Јеванђеље — а то је и данас најјевтиниј а књига на свету — или га пронаћи у неком углу домаће библиотеке — и читати. Не као да то тамо Спаситељ говори само оном народу крај Језера Генисаретског или на Гори Блаженства или само апостолима на Гори Маслинској, него као да говори теби и твојој души.

А та је реч нашла пута срцима хиљада онда, наћи ће пута и загрејаће срце и сада.

Та је реч за ове две хиљаде година препородила милионе и има снагу да препороди душе и сада.

Зато је први савет отаца из старине: ако желите правду, мир и радост у души, упознај те се са Христом из Јеванђеља и будите што чешће и што дуже с Њим.

То је и мој први савет вама вечерас: ако желите да вам у души влада тај светлорадосни празник који Христос у душу уноси, ставите себи за неизменљиво правило да сваке вечери с молитвеном љубављу прочитате бар по једну главу из Новог завета.

+ + +

Али, браћо и сестре, Јеванђеље не треба само читати, него и остваривати.

Пут пак Јеванђеља јесте пут превазилажења себе. А да би човек превазилазио себе и зло у себи и око себе, нису довољне само сопствене снаге. Не заборавите да су на јеванђелском путу издржали само свети људи, Божји људи, људи који су се у савлађивању зла и остваривању добра ослањали о свемоћну Божју руку.

А они су саветовали: ако стварно желиш да живиш по Јеванђељу, не пропуштај дан без молитве!

Али се немој првенствено молити за здравље, за дуг живот и за успех у животу, као што то људи обично чине, него се пре свега моли да се Бог не одваја од тебе, да те он учи Своме закону и да ти помаже на путу добра Својом благодаћу.

Моли се: Господе, помози ми да ме привидни тријумф зла и неправде у свету не збуни и не обесхрабри. Помози ми да не позавидим онима који газе закон Твој и добро пролазе у овоме свету и да се не поведем за њима: та на клизавом си их путу поставио!

Или, још једноставније, набави мали молитвеник — и то није нимало скупа књига с обзиром на корист коју ће донети твојој души — и моли се из њега јутром и вечером. Или се просто моли молитвама којима те је још мајка научила.

И то, не моли се само речима, него и мишљу и срцем. Размишљај о свакој речи молитве и труди се да је и у срцу осетиш. Јер, молитва само речима није молитва него грех. И молитва само речима и мишљу није још молитва. Права молитва је она у кој ој учествује и срце, и која углавном из срца и извире.

Ако ти је икако могуће, гледај да се молиш тако д а те други не виде и да не знају. Нека за твоју молитву зна само Онај коме је упућена.

Од молитвеног пак правила, које себи поставиш, не одступај. Нека оно у почетку буде краће, па све дуже, а не обратно.

То је други савет отаца: не пропуштај дан без молитве.

Али, браћо и сестре, Богу не треба давати само један делић свога времена и само један делић свога живота већ сав живот свој.

Остварење Јеванђеља, најкраће речено, значи: предавати себе Богу.

На сваком богослужењу безброј пута позива нас ђакон: И вес живот наш Христу Богу предадим! И сав живот свој Христу Богу предајмо!

И то је савет отаца и Цркве: предајте сав живот свој Христу!

Шта то значи?

Значи, пре свега, осетити своју немоћ и Његову свемоћ и пружити му с поверењем руке.

Значи, даље, поћи за Њим без двоумљења и без окретања натраг: не може се истовремено служити и Њему и греху. Једно се мора оставити. (Људе можеш преварити, и себе можеш заваравати, али се Бог не да варати. Не усуђуј се, дакле, да му приступаш нечист и непокајан!).

Предати свој живот Христу даље значи, бити непрекидно свестан да је господар овога света — Бог, и да све што се у овом свету збива, бива или по његовој вољи или по његовом допуштењу. Наше је да радимо и то да радимо право, и да Му се молимо: и не уведи нас у искушење. А ако нас Он и после те молитве уведе у искушење, то значи да Он види боље и даље од нас — чак и тамо иза граница времена и простора и зна шта нам је потребно боље него ми. Зато, све што наиђе на тебе, прими с кротошћу и са захвалношћу, као да долази из Његове руке. Ако ти Бога не оставиш, Он тебе неће заборавити. Имај поверења у Његову реч: „Ако мајка и заборави пород свој, Ја те нећу заборавити". А Бог држи Своју реч. Не бој се, дакле. Ради право и претрпи све до краја, до смрти. Бог те неће заборавити. Предати свој живот Христу још значи — стајати непрекидно пред Њим са страхопоштовањем, као свештеник пред олтаром, и приносити Му своја дела као скромне жртве своје љубави. Када је Господ једном улазио у Јерусалим, деца су пред Његове ноге полагала гранчице и цвеће. Нека и твоја дела и твоје расположење душе (доброта, милост, кротост, трпљење, љубав) буду скромни цветићи које ћеш са смиреном љубављу свакодневно полагати пред Његове ноге. Постарај се да тих цветића буде што више.

А веруј да ће свако, ма и најмање добро, које учиниш у име Христово и из љубави према Христу, донети и твојој души веће, чистије и трајније радости него сва задовољства овога света.

+ + +

Волео бих кад би ово неколико речи које сам вечерас рекао, нашло пута до срца бар једнога или двојице од вас. Ако један или двојица од вас осећају да је истина што сам рекао и зажеле то и да чине и по томе да живе, нека не чекају сутра, ни прекосутра, ни крај рата, него нека отпочну одмах: нека читају Јеванђеље, нека се моле и нека живе по Јеванђељу.

Јер, то „сутра" и „после" донело нам је много штете и до сада.

Кад је Господ позивао апостоле да пођу за Њим, Петар и Андрија — пише у Јеванђељу—„одмах оставише мреже своје и пођоше... Јаков и Јован одмах оставише оца свога Зеведеја у лађи и пођоше".

И ти, брате и сестро, када чујеш позив, када чујеш да Христос куца на вратима твог срца, пођи одмах.

Он ти неће заборавити ту готовост.

Нека ми опросте они који све ово што сам рекао знају много боље него ја и по томе већ живе, нека ми опросте што сам их задржао на овим почетним и основним стварима и нека се бар с љубављу сете својих првих корака у духовном животу; то што су они већ прошли, ваља и други да прођу.

Зато нека су благословене оне малобројне собице у овоме граду у којима се вечером с молитвеном љубављу чита Реч Божија!

Нека су благословена сва она срца која су предала себе Христу и која пребивају у чистоти из љубави према Њему!

Нека су благословене све оне руке — добре, топле и милостиве, племените руке, које од своје сиротиње дају још сиротијима — нека су благословене!

Нека су благословене све оне душе у овоме граду у којима царује Христос и нека царује у њима сада, свагда и кроза све векове — Амин!