КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ САТАНИЗМА-

У августу 2014. у селу Пастирско у Черкаској области Украјине отворен је Храм Ђавола.

Нешто раније, у јуну 2014, Државна регистарска служба Украјине унела је у попис у Черкаској области „верску заједницу“ „Божићи“ („Црква Сатане“), која проповеда „ђаволопоклонство“ и којој припада нови „храм“. То су прве такве структуре које су почеле легално да делују на постсовјетском простору.

Нова „верска заједница“ своје „службе“ обавља ноћу. Саставни део тог врзиног кола чине приношење жртава и молитве Сатани.

Историја понора

У историји се може наћи доста примера када су деструктивна веровања (или оно што је Лав Гумиљев називао „антисистемима“) постајала озбиљна снага. Већина њих (гностицизам, манихејство, катари, албигојци, богумили, маркионизам, павликианство, низ праваца у исламу), како је писао аутор теорије пасионираности, или је директно дошла са Истока или је имала источне корене.

Такви антисистеми најчешће су коришћени као средство идеолошке борбе појединих феудалаца са ауторитетом Цркве. Помоћу деструктивних струја поједини сизерени, који су опонирали Римском Папи, настојали су да дезоријентишу своје поданике и самим тим да их ишчупају из духовног утицаја католицизма. Још тада је даван приоритет борби за свест људи.

Немачки император Хенрих IV, који је живео почетком XI века, свом душом је мрзео Римског Папу. Овај га је понизио и приморао да бос и одевен само у покајничким хаљинама иде зими на покајање код шефа католика у Каносу.

Хенрих IV ширио је на двору сатанизам као начин за дискредитовање утицаја Цркве и Папе. За њега је било посебно задовољство да приморава своју дубоко религиозну жену, Јевпраксију Всеволодовну (сестру Владимира Мономаха) да учествује у сатанистичким оргијањима, као и у „црним мисама“ током којих су приношене жртве праћене чедоморством.

Касније су императора Хенриха IV неки лутеранци (на пример, Филип Меланхтон) називали „првим протестантом“ и „борцем са тиранијом“. Повећање конфликтности између протестаната и католика, које се на крају излило у Тридесетогодишњи рат, подударило се са ширењем сатанистичких култова и безумљем „лова на вештице“.

Средином XVII века на „пировања“ сатаниста из највиших слојева друштва „испоручивано“ је стотине деце. У истом том периоду у Европи је био у највећем јеку „лов на вештице“.

Истакнути руски историчар Средњег века, А. Гуревич, сматрао је да је елита користила обрачун са „вештицама“ и популарисање „сатанистичких култова“ за дезоријентацију и угушивање народних маса, као и за разарање традиционалне културе која је у суштини тада била  повезана са католичком црквом. Да би се друштвена традиција срушила, било је неопходно да се она „демонизује“, да се преусмери кривица и обезбеди оправданост прекида постојеће социјалне повезаности у друштву.

Карактеристично је да су „сатанизам“ и „лов на вештице“ постали масовна појава пре свега у лутеранској Немачкој и делом у калвинистичкој Швајцарској. У тим земљама идеологија бескрајне грамзивости (етика протестантизма о којој је писао Макс Вебер) потиснула је католичку веру.

Један од разлога за појачавање „лова на вештице“,  а такође и ширења сатанистичких култова са приношењем жртве, био је демографски. Највећи размах „лова на вештице“ десио се у периоду од 1580.-1630. Према подацима истраживања Л. Б. Масима „Демографска историја Европе“, управо се у том периоду десило нагло повећање бројности европског становништва, која је премашила све претходне периоде, што сугерише помисао да је „лов на вештице“ искоришћен као начин да се ограничи број становника.

Неки истраживачи су приметили да су вештице и жртве сатанистичких култова најчешће биле младе и привлачне девојке, а понекад и младићи.

Карактеристично је и да је „лов на вештице“ попримио нарочито масован карактер у протестантским земљама.

Један од највећих истраживача историје инквизиције Ф. Донован, писао је: „Ако на карти обележимо тачком сваки утврђени случај спаљивања вештица, највећа концентрација тачака наћи ће се у зони где се граниче Француска, Немачка и Швајцарска. Базел, Лион, Женева и Нирнберг били би прекривени мноштвом таквих тачака. Компактне мрље од тачака нашле би се у Швајцарској и од Рајне до Амстердама, а такође и на југу Француске, запљуснуле би Енглеску, Шкотску и Скандинавске земље. Треба нагласити да  су током последњег века „лова на вештице“ зоне највеће концентрације тачака били центри протестантизма. У потпуно католичким земљама - Италији, Шпанији и Ирској, било би веома мало тачака; у Шпанији тада практично ниједна“. 

Међутим, западним следбеницима сатанизма, иницијаторима „лова на вештице“, мало је било да само убијају, било им је потребно да убијају са идејом.

Идеја сатанизма

Године 1620. су пуританци-калвинисти доспели бродом „Мејфлауер“ на обале Вирџиније и ту основали колоније. Од тога почиње историја САД.

Оци-ходочасници донели су такозвану Мејфлауерску декларацију којом су прогласили идеју оснивања слободног друштва и позвали за сведока Бога.

Шта се практично десило, може се судити на основу чињенице да су се масовни процеси „лова на вештице“ средином XVII век апреместили из центра Европе на периферију и у северноамеричке колоније. Управо се у северноамеричком граду Салем 1692. десило једно од најмасовнијих убистава и прогона оптужених због окултизма. 

Касније је у Северној Америци увек постојао огроман број различитих секти и окултних праваца. Власти су им се ретко супротстављале, тим пре нису покушавале да их забране сматрајући да тако следе принципе утемељене у Мејфлауерској декларацији.

Ходочасници на „Мејфлауеру“ били су обична секта верских фанатика.

О карактеру неких секти и окултних струја може се расуђивати по деловању Ку-Клус-Клана.

Мало се зна да се у основи његове идеологије налазио верски фанатизам и идеја „братства“.

Сама реч „clan“у преводу значи „заједница“. Само, због нечега је главни посао куклусклановске „браће“ постало убиство обојених становника и белих присталица једнакости у јужним државама.

Према сведочанствима низа истраживача, до 1880. број погинулих од руку присталица Ку-Клус-Клана износио је 130.000 људи. Велики број људи био је обогаљен. При том је „заједница“ имала свог „Великог мага“ - генерала Фореста. Уз „мага“ су били помоћници - „вампири“ који су имали своје окултне ритуале, праксу ритуалних убистава (спаљивања).

Са том терористичком организацијом федералне власти бориле су се на чудан начин - 1915. легализовале су њено деловање. Године 1933. Ку-Клус-Клан је званично распуштен, али једна од јединица те структуре - „Бели сарадници“ -још увек функционише.

На крају, 1966. Антон Шандор Ла Вем основао је Цркву Сатане. Она се појавила када је деловање куклусклановаца почело да се гаси. Ла Веј - потомак Украјинке Љубе Примакове, био је музичар, фотограф и сарађивао са низом луксузних штампаних издања. У Русији би га назвали представником „стваралачке интелигенције“.

Према признању Ла Веја, идејна основа Цркве Сатане постала је „филозофија објективизма“ Алисе Зиновјевне Розенбаум која се 1925. преселила у САД.

Радећи у Холивуду, упознала се са неким представницима америчке филмске индустрије и убрзо под псеудонимом „Ајн Ренд“ почела да пропагира филозофију „рационалног индивидуализма“. 

У основи тог „система погледа на свет“ налази се - „човек-стваралац“, који живи искључиво ради себе и баш га брига за заједничке интересе.

Назив једне од њених књига је „Врлина егоизма“ у којој се егоизам уздиже до култа. „Моје осећање према Русији јесте - бескрајна мржња. Мржња према читавој земљи, укључујући и царски период. То је најодвратнија и најреакционарнија земља на свету“ - писала је Розенбаум.

У САД су поздравили њене ставове (политичарима је импоновала одбрана неограниченог капитализма и индивидуализма). У фашистичкој Италији Мусолини је дао налог да се екранизује један од њених романа.

Розенбаум је постала идеолог либертаријанског покрета, у суштини - проповедала је анархизам.

У Русији данас у либертаријанце убрајају новинарку Јулију Латињину, Павла Дурова, оснивача дрштвене мреже „УКонтакту“, Владимира Четвернина, професора права Високе економске школе.

Либертаријанство је на чудан начин постало световни одраз Цркве Сатане - у одрицању свих етичких норми (односно, норми које на појединца стављају одређена морална ограничења).

Данас је много америчких глумаца, музичара, писаца чланова Цркве Сатане. За многе од њих био је привлачан постулат да „од живота треба узети све“.

Покушаји од стране традиционалних цркава да се забрани ова „верска организација“ завршени су без резултата 1980.-их. Цркву Сатане фактички је узео под заштиту ФБИ, који у њеној делатности није нашао ништа нелегално.

Године 2006. су сатанисти прославили свој 50-годишњи јубилеј. Њихова годишњица  била је у центру пажње највећих западних медија The Wall Street Journal - агенције Ројтерс и др. Они су данас носиоци антируске пропаганде.

Поход Ђавола на Исток

У хитлеровској Немачкој тражили су оправдање за своје расистичке идеје такође у сатанистичким окултним струјама. При том су се нацисти, ипак, трудили да не оглашавају деловање заједница као што је „Аненербе“.

У веку високих технологија, Запад демонстрира много виши степен цинизма и интелектуалне деградације. Он легализује и изводи из илегалности деструктивне верске струје, које су апсорбовале сву моралну убогост и аморалност најбурнијих времена Средњег века. А то постаје једна од главних метода помоћу којих западни политичари и украјински пан-феудалци намеравају да преформатирају свест становништва и да га отргну од вредности православља. 

Ако су у Средњем веку деструктивне верске струје биле наслеђе источних култова, онда је данас  управо Запад постао дистрибутер деструктивности.  Једно је остало заједничко - жудња за масовним приношењем жртава.

Управо у томе је циљ Запада, баптистичког пастора Александра Турчинова (бившег шефа сектора за пропаганду Дњепропетровског обласног комитета комсомола), присног са сајентолозима Арсенија Јацењука (сина наставника историје СССР), дипломца Института обавештајне службе КГБ СССР „Андропова“ Валентина Наливајченка који лично надгледа настајање окултних праваца у Украјини, укључујући и Цркву Сатане.

Загледајте пажљиво њихова лица. Они увек гледају кроз човека - гледају са неким ђаволским сатанским презрењем и мржњом, као да овај свет желе да потопе у АД.

О таквим људима Фридрих Ниче је написао: „Ако дуго гледаш у понор, онда и понор такође гледа у твоје очи“

Ђаволски бездан постао је суштина њихових душа.

Извор: „Факти“