И поред мучнине која се догодила око одржавања тзв. геј-параде, овом бљутавом темом се и даље бави патријарх (ако је још увек патријарх) Иринеј. Он је управо, са својом сабраћом,  завршио посету, између осталог, и својој колегиници архиепископици Шведске Антје Јакелен, оној која је прва жена-„архиепископ“, тј. поглавар „цркве“ у Шведској. Иначе, уз то је Јакелен још и велики борац за једнакост геј-„бракова“ са браковима (мужа и жене), верује у теорију еволуције и не верује да је Богородица зачела Христа без мужа.

Званична информација гласила би овако:

- Патријарх Иринеј отпутовао је 4. октобра, заједно са престолонаследником Александром и његовом супругом, у тродневну посету Шведској, поводом освећења храма Светог Саве у Стокхолму. Он је у недељу, 5. октобра 2014. служио свету Архијерејску литургију уз саслужење више епископа Српске православне цркве: Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, Епископа канадског Георгија, Епископа бачког Г. Иринеја, Епископа британско-скандинавског Доситеја, Епископа јегарског Г. Јеронима, архиепископа Диоскороса Бенџамина Атаса и архиепископа Јулиуса Абдулахада Гало Шабоа из Сиријске православне цркве.

И, у овоме нема ничега лошег, рекло би се на први поглед. Уствари, ако је ова информација са званичног сајта најмоћнијег епископа у Београдској патријаршији, тј. са сајта информативне куће Бачке епархије, тачна, ово је скандал без преседана и јерес без преседана, јер „архиепископ Јулиус Абдулахад Гало Шабо из Сиријске православне цркве“ није уопште православан, већ монофизит по вероисповести, те би то значило да су коначно, без увијања, без остатка, лидери-епископи из Српске православне цркве почели потпуно молитвено општење са јеретицима и у Светој Литургији. До сада су се помало „уздржавали“.

Монофизит Шабо са својим једномишљеницима

У овој информацији се наводи да су епископи Београдске патријаршије отпутовали у Шведску због освећења храма, па следи да је екуменизам који се тамо догодио само успутна делатност. По последицама на рушење Српске Цркве, ипак, екуменизам тамошњи има главни ефекат, а освећење храма се чини као да је димна завеса за екуменизам. Ако човек оде на 10-годишњицу матуре, па успут учини прељубу; може да се деси да је одлазак на десетогодишњицу матуре био само изговор за прељубу?

ГЕЈ-ЛОБИ У СЕНЦИ ИРИНЕЈЕВЕ ПОБЕДЕ

Још није све изречено ни поводом тзв. геј-параде и геј-лобија, мада се има утисак да већина не би више о томе до следеће године када поново то буде. Ко је победник, а ко губитник у вези свег тог замешатељства?

Патријарх Иринеј је 6. октобра, са престолонаследником Александаром и принцезом Катарином, посетио Упсалу, где су се сусрели са делегацијом „Шведске цркве“, на чијем се челу налази Антје Јакелен.

Не би се могло рећи да је геј-лоби апсолутни победник геј-параде. Апсолутни победник је патријарх Иринеј. Он је успео оно што се тешко успева – то и да вучићи буду сити и да су овце на броју. Гејеви су, такође, сити, и сада прилично мирни, и пацифистични, воле само да се филмски љубе на јавним местима и да врше друге манифестације, али то је тактика слична оној којом Албанци-сепаратисти улазе у једно српско село: У почетку су фини, штедри према комшијама, пријатељски се односе, али, то важи само за време док им не порасте број толико да могу да безболно за себе врше терор над иноплеменицима. Када постану већина, онда почињу са насиљем према српској мањини. Друга и трећа генерација геј-лобија ће бити много дрчнија од прве.

Патријарх Иринеј је направио такав велеслалом око геј-параде да му чувени скијаш Бојан Крижај може само завидети: Прво је написао најстроже писмо у свом патријарашком животу којим показује да не размишља баш увек исто као Вучићев режим, рекавши да није лепо што „беспризорни“ хомосексуалци парадирају о трошку државе. Потом се режим изјаснио негативно о овако оштром тону писма из патријаршије. Онда наступа десничарски ДСС и пролива у том драматичном тренутку крокодилске сузе у одбрану патријарха. Том приликом се овој партији омакла и једна беспризорна изјава:

„Демократска странка Србије никада није и неће да јавно коментарише ставове Српске православне цркве, слагала се са њима или не.“ (Из саопштења ДСС поводом напада на Г. Иринеја)

У преводу, ово значи, да ДСС неће да јавно коментарише ставове олигархије у Београдској патријаршији, па макар пали у јерес, па макар рушили епископе на правди Бога, па макар мењали календар и уводили беспризорне новотарије. ДСС је изабрао за себе улогу немог посматрача и пилатовског перача руку што се тиче безакоња у организацији СПЦ, као да нису представници православног народа, већ неки масони којих се не тиче шта СПЦ учи и проповеда, јер су у дилу са њеном олигархијом.

Онда је дошла и парада. Војска и полиција, која, као да нема хлеба да једе, је морала тога дана да ради и да заради прековремено иако је очигледно да су помогли да интереси народа и морала буду погажени, па тиме и Устав, уколико се заснива на демократији и заштити морала. Јединице су дошле у Београд из свих делова Србије. Осетило се неко унутрашње јединство. Можда јединство у самопонижењу. Са свих страна хрле јединице да обезбеђују геј-параду.

Сви су дошли тада у Београд, на дан геј-параде, али је патријарх Иринеј, који има власт дану му од Бога „да разрешава и да свезује“ отишао у Нови Сад да са члановима исте владе која организује параду и римокатоличким комитетом учествује у свечаности хиротоније епископа Јеронима, такође оптуженог неколико дана раније за хомосексуалне активности. И тако се тресла гора, а родио миш; парада је са око 9.000 учесника, што министара, што полиције, што чланова ЛДП-странке, што хомосексуалаца, протекла у приличном миру, ДСС се више није оглашавао по том питању, патријарх је остао „невин“ у свему.

ОКТОБАРФЕСТ У БЕОГРАДУ

Ко би други могао да помири разљућене стране у сукобу до добро пиво и немачки послодавац. Тако су се неколико дана после параде љути непријатељи, Томислав Николић, Иринеј Гавриловић, Александар Вучић и други сусрели у немачкој амбасади уз криглу пива и весели разговор. Ваљда је све изглађено и ДСС нема више разлога да протествује? Ваљда је то спортски – да после љутог меча играчи оба тиме наставе да живе у пријатељству?

Не могу речи да изразе све оно што би требало да се каже. Мимика, пантомима патријарха који би требало да се назива „српски“ говоре више од дела. Он је на крају својег велеслалома дошао и до државе-раја за хомосексуалце, до Шведске. Тамо се геј-идеологија проповеда и у званичној државној цркви. „Архиепископица“, како то обесмишљено звучи, је геј-лобиста. Посебна миса за „толеранцију различитих“, или, можда, промоцију геј-идеологије (пропаганде разврата под изговором толеранције) је недавно одржана у граду Херносанд, где је за ту прилику иштрикан и тепих у дугиним бојама. Шведска лутеранска јерес обавља венчања хомосексуалаца од 1. новембра 2009.

Шведска геј-„црква“

Можда ће неко на крају, све ово што чини п. Иринеј назвати „црквеном дипломатијом“. Заиста, види се да је у питању дипломатија, али се тешко назире у томе Црква. Ако је истина оно што каже и званични сајт Епархије бачке, да су епископи који су формално још увек чланови Српске православне цркве учествовали у освећењу цркве са монофизитом, тек онда остаје питање верном народу: треба ли их још увек називати „епископима“?

"Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству… Ко прочита пажљиво „Одлуке Сабора“, тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када им се пружи прилика, решавају на све најстрашније преступе и злодела." (Свети Игњатије Брјанчанинов)

Извор: "Православље живот вечни"