“Изазивам огањ на себе!...” – припадник снага самоодбране Доњецка (22 године), погинуо под Доњецком спасавајући своју браћу

Млади специјалац са аутоматом Калашњиков у рукама шета око солитера «Москва-Сити». Њега нико не примећује, он је одавно умро. Живи само сећање на њега. А у сећању, тегле конзерви у ватри наоколо, прасак експлозија, муњевити бој. И последња граната под ноге непријатеља…

Он наставља даље, приседне на клупицу поред девојчице од 14 година. Она не види оца. А у његовом памћењу плац, градња, гнусна коверта… 

- По свој прилици ћу добити кћерку! – виче он колегама…

…Тај видео-клип који уједа за срце видео сам на страници Максима Медведа, ополченца Новорусије. Рођен у Самари, овај двадесетдвогодишњак је одслужио армију и упутио се у Донбас, поставши инжињерцем у извиђачкој групи. У Луганску и Доњецку је разминирао стотине опасних појава. Али није погинуо приликом експлозије.

- Кренуо сам са групом на извршење задатка, а Максима сам оставио за заменика – говори за недељник “Црвена звезда” командир диверзантско-извиђачке јединице Новорусије Владимир “Шаман”. А он се одвезао са колоном у правцу Доњецког села Лисје. У подне су у Успењки налетели на заседу. Украјинска страна је тада известила о уништењу 26 “терориста”.

У ствари смо изгубили 13 људи, а са њихове стране је погинуло више од 100 војника. Но, да у првим секундама боја Максим Медвед (са надимком “физрук”) није изазвао ватру на себе, однос је могао бити сасвим другачији.

- Возио сам се са њим у кабини – прича стегнутих вилица Валериј “Весели”. - Два метка су пролетела кроз стакло, а потом је експлодирала муниција у гепеку. Искочили смо и заузели одбрамбени положај. Максим је стајао усправно и отварао је ватру из аутомата – около је све праштало. Сва ватра је усмерена на њега, а он је вриштао: “Склањајте се, ја вас покривам!” Видео сам како је “Физрук” подигао тромбон, нанишанио, али није успео опалити – погодио га је снајперски хитац. Почео сам да пузим ка њему и тада као да се нешто провалило, цело тело запалило, заглушило. Мина је пала поред нас.

“Веселог” смо нашли после три дана, када је група успела да се врати по погинуле. Лекари нису могли веровати да је он могао преживети без помоћи са стране. Полусвестан, он је покушао да са бојног поља склони свог командира…

- А због чега је имао надима “Физрук”? – питао сам ополченце.

- Па једноставно нас је терао трчањем – тужно се осмехује девојка-снајпериста “Веселина”. У тој борби успела сам да закачим метак у ногу, гелери су закачили и врат и руку. Али да Максим није изазвао ватру на себе, многи од нас би тамо остали. Тог дана из боја се извукло једанаест извиђача “Физрукиних”. Претрчавши по баштама неколико километара, налетели смо на добро замаскиран положај украјинске бригаде у јарузи. И навели на позицију артиљерију ополченаца. Гранате су пале тачно по координатама…

А две недеље пре погибије, Максима је звала његова жена Татјана. И он је са друговима поделио радост: “Изгледа да ћу ускоро постати отац!” 

Као јунак његовог омиљеног пророчког видео-клипа.

Превод са руског: rusvesna.su

Извор: „Фонд стратешке културе“