header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Скривени 118. годишњи светогорски старац - Бугарин
Скривени 118. годишњи светогорски старац - Бугарин Штампај Е-пошта
среда, 22 октобар 2014

 Један руски пустињак, схиманах Макарије, који је живео у пећини на Керасији и умро 1888.г., причао је следеће: Схимонах отац Арсеније, шумар Велике Лавре, био је пре ступања у монаштво 18 година капетан сердара (хришћанске страже Свете Горе), и неколико година чобанин. Знао је све стазе светогорских шума, због чега су га и назначили, када је ступио у Лавру, на дужност шумара.

Отац Арсеније је у потпуности одговарао очекивању Лавре. Приликом надзора шуме он је сазнао за пустињака који је живео скривен и случајно је о њему рекао оцу Макарију. Ево како је то било: пред ускрс 1861.г. дошао је ка оцу Макарију отац Арсеније и питао га да ли је спремио нешто за Ускрс? И када је овај објаснијо да нема ничега, Арсеније му је рекао да тих дана долазе барке са једног острва архипелага натоварене уљем, сиром, јајима и осталим, и саветовао му да сиђе у Лавру да се снабде. А када је отац Макарије рекао да он нема новца овај је обећао да ће сам платити: једном речју наговорио је оца Макарија да крене с њим. Путем је отац Макарије стао да се распитује не зна ли он, будући да је тако дуго био шумар, а раније сердар и чобанин, неког од пустињака који живи скривен. Арсеније се ушепртљао. Није желео да открије тајну, али није хтео ни да разжалости старца друга. Тада је Арсеније рекао: – „Ако грех клетве узмеш на себе онда ћу ти рећи.“ Овај је обећао, говорећи да ће када види скривеног старца, најпре рећи да је он, Макарије, крив.

Када су од Молдавског скита пошли према Лаври, шумар је на пола пута скренуо десно и повео га кроз непроходна места, објашњавајући где живи старац и како ће га наћи. Само, он је сумњао да ће Макарије бити у стању да се спусти у ту провалију, у којој старац живи. Разговарајући тако пришли су до саме провалије: са три стране стене су се спустиле наниже окомито као у гробу, и силаска није било никаквог. Арсеније је рекао: „Ето, ако си у стању да се спустиш онда крени. Кад стигнеш до терасасте избочине, погледај право под стену и тамо ћеш наћи његово пребивалиште“. Макарије је почео да се спушта. Касније је говорио да, ма како је било тешко пентрати се по стенама на врх Атоса, приликом сакупљања неувенљивих цветића, овде је било неупоредиво теже.

У почетку су му сметале ципале и он их је бацио доле; затим и сама мантија у којој није могао да се провлачи међу стенама, па је и њу збацио. На крају се приближио дну и тамо на камену нашао своје ствари. Ставши на равно место и погледавши уоколо приметио је старчеву колибицу под стеном. Поред ње расту три маслине и смоква. Приближивши се видео је и самог старца који је седео напољу. Када је старац приметио човека, прекрстио се, пљунуо и брзо ушао у колибу, затворивши се.
Макарије је од оца Арсенија чуо да пустињак осим грчког, бугарског и руског, зна још турски и француски. Макарије је дошао до келије, прочитао молитву и почео да куца на врата. Пустињак дуго није одговарао. Макарије видећи да га овај сматра демоном, почео је да уверава како је он хришћанин и монах.

-“А шта ти треба?“ питао је на крају пустињак на чистом руском језику.

-“Дошао сам да те видим.“

-“Ко те овамо довео, Бог или демон?“

-“Бог“, одговорио је Макарије.

-“Откуд знаш да је Бог? Можда је и ђаво!“

-“Бог“, убеђено је рекао Макарије.

Пустињак је и даље молио да што пре оде одатле, јер нема шта да тражи. Макарије је одговарао једино да ће он умрети поред келије, али да отићи неће. Са собом није понео ни одећу ни хлеб.

-“Какав си ти неодговоран и јогунаст човек, ја таквих још нисам видео“, продужио је пустињак.

А Макарије је и даље молио да му отвори.

-“О, знам ја ко ти је то рекао“, проговорио је старац, „покварен је то човек!“

-“Није његова кривица старче, ја сам крив!“

-“Одлази одавде, молим те, одлази!“

-“Нећу отићи; седећу поред твојих врата до Ускрса и овде ћу умрети. Нећу отићи док те не видим!“

-“Реци, „Богородице . . . „, најзад је рекао старац; и кад је овај рекао молитву, отворио је врата. – „Дакле, шта хоћеш од мене?“

-“Благослови оче“, рекао је Макарије и пао старцу под ноге.

-“Бог благословио“, одговорио је овај и сео на праг, позвавши и Макарија да седне. Око сат времена је прошло у ћутању, па је старац устао рекавши:

-“Иди сад одакле си дошао!“

-“Ја бих хтео, оче, да од тебе чујем коју реч на корист“, молио је Макарије.

-“А шта да ти кажем? Ја сам човек грешан, и сем тога ништа не знам. Ти видиш – живим као змија која се од људи крије у својој рупи. Тако и ја живим у овој рупи.“

-“Али ипак, биће да нешто знаш; и мени би можда било на корист, ако кажеш.“

Видевши простоту Макаријеву, старац је питао: – „А где живиш? Ко је твој духовник?“

-“Живим у пећини на Керасији, а духовник ми је отац Нифонт капсокалијски“.

-“А какво је твоје рукодеље?“

-“Правим кашике“.

-“Какве?“

-“Обичне и с „благословом“ (са изрезбареном руком која благосиља).“

-“Ето видиш, ако хоћеш да ме послушаш, онда немој више да правиш кашике с „благословом“ .

-“А зашто? Такве кашике више купују и у Русији и у Сарају“.

-“Нек’ они купују, али ти немој да правиш!“

-“Не знам“, рекао је замишљено Макарије, „ево у Русику је искусан духовник отац Јероним, па и он ништа не каже, него узима оне с благословом“.

-“Отац Јероним“, приметио је старац, „јесте искусан духовник у управљању својом братијом, али се у ситнице он не упушта и зато не види да такве кашике не треба правити, јер оне могу доспети у руке неверника и јеретика, који се могу наругати изображеном благослову. Па и у православној породице кашика није икона и није крст; може отац њоме да лупи несташно дете, може да послужи у игри или да се ваља негде заједно са непотребним стварима; а кад тамо на тој кашици стоје два крста, један који представља сам благослов, а други ти урезујеш на рукаву руке која благосиља; знаћи два ће крста бити унижена, а то је грех!“

Макарије је обећао да убудуће неће правити кашике с „благословом“; желео је да још нешто пита старца, али није знао како. На крају је рекао:

-“Ти, оче, од каквог си рода?“

Старац је одговарао преко воље:

-“Ја сам од свих родова“.

-“Можда си ти Рус?“

-“Не, ја сам Бугарин“.

-“А откуд тако добро знаш руски?“

-“Живео сам на Морфану код једног руског старца јероманаха. Живео сам још и у скиту Свете Ане, на Капсокаливији и на Провати – једном речју, обишао сам разна места и на крају ми је Господ открио ово, где живим већ шеснаест година“.

-“А колико година си живео на свим тим местима?“

-“Мислим – више од осамдесет; од како сам дошао на Свету Гору , нисам одавде излазио“.

-“А колико је теби уопште година?“

-“Сто осамнаест“.

-“Чиме се храниш и откуда ти долази одећа и све остало?“

-“Имам побратима (постриженик код истог старца), који је игуман на једном острву и он ми доставља, долазећи на барци свака три месеца“.

На крају је Макарије питао да ли старац дозвољава да га још који пут посети. Овај је одговорио да чак и ако се одлучи на то, неће успети. Тако су се растали.

И заиста: решивши да после извесног времена оде старцу, Макарије је сву одећу издерао пробијајући се кроз непроходно грмље, исцепао је и ципале, али оно место није нашао. Идуће године је поново замолио оца Арсенија који га је посетио да га одведе на оно место; Арсеније му је испунио жељу и Макарије се уз исте оне тешкоће поново спустио до старчеве колибе. Али старца више није било међу живима: свежа хумка са крстом је сведочила о његовој смрти. А сахранио га је, како је закључио Макарије, побратим игуман који му је долазио. Ожалостивши се што није затекао старца, он је пошао према мору у које се слива бистри поточић што извире поред старчеве колибе. Приступ ка мору није тежак тамо при ушћу потока стоји бели крст који је служио као знак игуману.

Осим овог старца отац Арсеније шумар је знао за још три друга скривена старца; али о месту њиховог боравка никоме није хтео да каже, ма колико га молили. Значи да су били и да још увек постоје такви сакривени старци које нико не познаје сем оних који су највернији. Ево примера:

Пет година посла одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сустретом, заподенули су разговор:

-“Благослови оче“.

-“Бог благословио“.

-“Како живиш?“

-“Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?“

-“Врло добро, после одласка поганих Турака!“

-“Каквих Турака?“

-“Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!“

-“Каквог устанка!“

-“Зар ти не знаш, да се десет година преливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?“

 -“Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!“

Ракавши: – „Благослови оче!“ сердари одоше својим путем.

Касније када су дошли у скит Свете Ане, причали су о овом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.

Из књиге „АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА“, стр. 36-40.

Извор: „Исток православни“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 23 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.