Како изгледа могући сценарио рата између НАТО и Русије, према предвиђању америчког професора Сандола

Оружани сукоб између наше земље и Северно-атлантског савеза могућ је чак и у блиској будућности, ако стране одмах не почну да траже компромис. О томе у свом чланку у Financial Times-у пише професор конфликтологије и међународних односа на Универзитету Џорџ Мејсон (САД) Денис Сандол (текст у прилогу). По његовом мишљењу, упорно ширење НАТО на исток и планови за укључивање Грузије и Украјине у блок, доводи Русију у безизлазан положај.

После окончања Хладног рата чинило се да светски рат више није могућ. Али, док су у Москви стално говорили о нашој мирољубивости, спољна политика Запада није претрпела битне промене. Војни блок НАТО није распуштен, него је наставио да учествује у многим оружаним конфликтима у свету. Пошто на планети није било њему равне силе која би се томе супротставила, Савез је успео да фактички присвоји функцију светског арбитра.

Сада, кад Русија већ више није онаква каква је била 1990-их година и кад активно брани своје геополитичке интересе, Запад чини све да прошири конфронтације с нашом земљом. Често и на сопствену штету. Стога сценарио америчког професора Сандола више не изгледа као фантазија.

Али, да ли је наша земља спремна за конфронтацију великих размера са Западом, ако она почне на нивоу који више није ниво санкција?

Водећи експерт Центра за војно-политичка истраживања МГИМО (Московског државног института за међународне односе) Михаил Александров сматра да је вероватноћа великог рата реално велика, али да смо ми у стању да се заштитимо: 

– Професор Сандол је свакако у праву: политика НАТО је довела до наглог погоршања односа између Алијансе и Русије. Блок је за правац свог деловања изабрао опкољавање наше земље, и сада је створена непосредна претња за нашу безбедност. Та тенденција је постала јасна у време „цветне“ револуције у Грузији, а сада Запад покушава да под своју пуну контролу стави Украјину.

Фактички, ми већ видимо ескалацију конфликта. У Украјини армија је у офанзиви, а народна милиција покушава да се одупре. У даљем току догађаја могућ је долазак добровољаца из Русије, почетак офанзиве на Кијев и заузимање престонице. Запад повећава своју помоћ Украјини, тако да ће Русија морати да се умеша и да, сада већ са сопственим оружаним снагама, изађе на границу Украјине и Приднестровља.

А тада ће од НАТО зависити хоће ли се Алијанса умешати или не. Ако се умеша, то ће бити рат великих размера. Само, НАТО нема снага и ресурса за рат са Русијом. Армија НАТО је, свакако, многобројна, али она је разбацана на многим тачкама света и није способна за вођење консолидованих борбених дејстава. Осим тога, НАТО у Европи нема довољно тешке технике, муниције, а и логистика је слабо развијена.

Стога, теоретски, Русија мирно може да избије на Балкан, прегазивши Бугарску и Румунију. Могуће је изградити савез са Србијом и заједно освојити Косово и Црну Гору. Фактички, ми би тако затворили НАТО у полукруг. Дакле, имамо добре могућности.

Наравно, НАТО се може додатно наоружати, скупити војску. Али ни ми нећемо седети скрштених руку. Спровешћемо делимичну мобилизацију, пребацити војску са Урала, где имамо велике резерве оружја. Узгред , НАТО то нема, они су уништили све резерве. Ми на Уралу имамо 10 хиљада тенкова, и потребно је неколико месеци да би се они довели у стање борбене готовости. Ми имамо и мобилизациону резерву, а НАТО нема. Они могу да изграде милионску армију, а ми прилично брзо можемо да ставимо под борбену готовост армију од два-три милиона војника.

Највероватније је да ће тактичко нуклеарно оружје бити употребљено. НАТО има премоћ у авијацији, и због тога ће наш задатак бити да брзо уништимо њихове аеродроме. За то ће бити потребно да се искористи тактичко нуклеарно оружје, посебно, крилате ракете. Ми немамо довољан број ракета средњег домета, али имамо ракете на авионима, бродовима и подморницама, способне да погоде било коју тачку у Европи.

После того ће почети рат исцрпљивања сличан Првом светском рату. Електронски системи ће бити избачени из строја, а без њих неће бити могућа употреба НАТО оружја високе прецизности, а Алијанса и нема много таквог оружја. НАТО ће морати да ратује обичним наоружањем, а на Западу њиме слабо умеју да ратују.

Тако да није факат да ће победа бити на страни Запада. Мислим да НАТО генерали то разумеју и у последње време настоје да се не хвалишу својом моћи.

«СП»: – Зар НАТО не затвара обруч око Русије и без те довољне моћи?

– Сада се предност даје полуратним методама, комбинацијама политичког насиља са акцијама диверзантских група. У суштини, велики рат није потребан НАТО. Он може затребати нама, ако закључимо да не успевамо да се изборимо са ситуацијом. Ми ћемо једноставно морати да одговарамо асиметрично. Али стратегија НАТО је да политичким и полуратним методима освоји постсовјетски простор, као што се то сада догађа на Украјини. Затим ће почети да дестабилизују ситуацију на Северном Кавказу, у Поволожју, да блокирају наше трговачке путеве и испоруке енергије. То јест, НАТО рачуна на исцрпљујћи конфликт, који ће доводити до постепеног слабљења Русије, отцепљења њених територија од ње и, на крају крајева, до нестанка земље.

Али ми смо тај план срушили на Украјини, прешавши на активно деловање. Нажалост, ми нисмо избили на границе бившег СССР. Да јесмо, у НАТО би сада размишљали не о освајању пост-совјетског простора, већ о сопственој одбрани, изградњи бастиона у Источној Европи за случај наше инвазије.

Запад против нас води необјављени рат, а наше руководство жели да изгледа као добрица па говори о некаквом партнерству.

«СП»: – Произилази да успех планова Запада лежи у нашој неодлучности.

– Потпуно тачно. Требало је 2008. године демонстративно сломити Грузију, извести Саакашвилија пред суд, поставити тамо проруску власт. Тада се Запад не би усудио да се умеша на Украјини. Али сви су видели нашу неодлучност, кад смо се ограничили на Абхазију и Јужну Осетију. Зато су и организовали преврат на Украјини, и опет ми опет водимо «дугу игру». Неки рачунају на раскол између Европе и САД. А то су покушавали да направе још и Стаљин и Хрушчов, а Горбачов је покушавао да маневрише са Немачким. Не треба сада по десети пут да нагазимо на исте грабље. Таквом тактиком се исцрпљују ресурси, уместо да се пређе у одлучну акцију.

Иако би ми сада могли да направимо проблеме Американцима на Блиском Истоку, око Саудијске Арабије. И цене нафте би опет скочиле.

Док је Јанукович био законити председник, украјинска армија није бранила режим у Кијеву. Ми смо тада могли да успоставимо на Украјини проруску власт, али смо пропустили прилику.

«СП»: – На Западу говоре да привреда Русије представља свега – 2,5% светског БДП и да се, ако постоји таква жеља, наша земља може врло брзо да се сломи само економским мерама.

– То просто звучи смешно! Русија контролише већи део светских ресурса, има огромну територију, највећи нуклеарни потенцјиал. Ако би постојала таква жеља, могли бисмо да уништимо и Европу и САД. Стаљин није имао такве могућности, а ми их имамо.

Што се тиче саме економије, удео Запада у светској економији се постојано смањује и сада се креће око једне трећине. То значи да би се могло живети и без Запада. У своје време Совјетски Савез је имао пуновредне трговачке односе само са Авганистаном и Ираном, па је успео да опстане. Сада су нам партнери Кина, Индија и многе друге земље. Западу је остала последња полуга деловања на остале државе – контрола над финансијама. Али већ говоре о међусобним плаћањима у националним валутама у оквиру БРИКС.

«СП»: – При војној конфронтацији важан је став становника, њихова спремност да нешто жртвују.

– Када је Путин успео да поврати Крим, имао је невероватну подршку. Такав ниво поверења уживао је, можда, само Александар Први када је освојио Париз, или Стаљин када је освојен Берлин. Али, касније је тај динамизам изгубљен, нема видљивих успеха на међународној сцени, рубља пада, привреда слаби. А то иритира. Када бисмо освојили целу Украјину, онда би народ бар знао због чега трпи. Осим тога, у областима Новорусије се налази огроман индустријски потенцијал и изванредно плодно земљиште.

Други проблем су – представници «пете колоне». Ево у Москви уводе наплаћивање паркирања, обједињују школе и болнице. Таква политика раздражује грађане.

«СП»: – А да ли је западно друштво спремно да ратује са Русијом?

– Мале државе Источне Европе неће ратовати. Ратоваће Немци и Англосаксонци, и можда им се придруже Французи. Ту су још и мрзитељи Русије као што су Пољска и прибалтичке земље. Нажалост, присталице Русије на западу немају никакв утицај. И у нацистичкој Немачкој је постојао покрет отпора, али није он тамо ведрио и облачио. Све елите су потчињене «вашингтонском обкому» (1).

«СП»: – да ли ће конфронтација Русије и НАТО постати катализатор за конфликте у другим деловима планете?

– Свакако. Чим почне рат у Европи, Кина ће искористити прилику и заузети Тајван. Северна Кореја ће напасти Јужну Кореју с циљем уједињења земље. Иран ће сигурно напасти Саудијску Арабију. Настаће јединствена ситуација у којој ће сви ресурси Запада бити концентрисани у Европи, и он неће имати могућност да утиче на ситуацију у другим регионима света. Дакле, настаће прави хаос.

По мишљењу потпредседника Академије за геополитичске проблеме, Константина Соколова, рат између Русије и НАТО је већ почео, само што се одвија у необичној форми:

– По мом суду, настојање Запада да удари на Русији постало је очигледно. У питању је само карактер рата. То је облик рата описан у концепцији националне бебедности САД. Ради се о «светском грађанском рату».

Ми смо сада сведоци слабљења рубље, краха малог и средњег бизниса у Русији, пада цена нафте. Фактички, борбена дејства су већ почела. Просто, неће бити међусобног објављивања рата, неће бити линије фронта.

За грађански рат су карактеристичне различите групације које ратују међусобно. Неће бити очигледног спољашњег противника, него ће се видети опозиција која ратује са властима. То је једноставно другачија технологија рата.

«СП»: – Рат подразумева узајамне нападе. Хоће ли Русија успети да узврати Западу?

– Ја говорим о «светском грађанском рату», а у њему се неће сукобљавати Русија и Запад, него различите светске социјалне групе. Рецимо, да ли су у Русији олигарси патриоти наше земље? Не, они су представници силе која напада Русију, руши њену привреду.

Постоје народи, а постоје и штићеници светских финансијских група. Треба мислити у тим категоријама. Нова тактика је – успостављање власти која уништава становништво помоћу друштвених реформи.

«СП»: – Да ли Русија може да се заштити?

– Наравно, народ мора да се брани. Пре свега, треба да се заштитимо на духовном, моралном нивоу. Треба да се супротставимо утицајима који нам долазе са Запада, да чувамо традиционалне вредности. Сада на свету постоји Русија са својим вредностима колективизма, и постоји власт «златног телета» која нас напада.

«СП»: – Али биће и оружаних сукоба.

– Свакако, биће. Али то ће бити сукоби недржавних формација. Ево управо сада сви расправљају о томе како се борити против «Исламске државе». А да ли је при томе нека земља објавила рат некој другој? Не, јер се не боре оне између себе. Људи се окупљају по припадности религиозној или социјалној идеји, а не држави, и управо то и јесте оберлежје грађанског рата.

«СП»: – Да ли ми предузимамо некакве напоре да нас не би поразили у глобалној конфронтацији?

– Сада спашавају војно-индустријски комплекс. Али, систем обезбеђења националне безбедности је далеко сложенији. Неопходан је системски приступ, којег, на жалост, за сад нема.

«СП»: – Да ли је могућ «врели» сукоб на територији Русије?

– Наши противници су у септембру демонстрирали своју снагу. Када је већина јавности подржала руску политику у Криму и Украјини, у Москви су изашли људи под либералним слоганима. То је био тренинг. Наши непријатељи могу у Москви направити и «мајдан» и друге нереде.

Али проблем је у томе што власт сама изазива незадовољство. Ето, мене су натерали да склоним кола из дворишта, уводе плаћање паркирања, уклонили су све мале продавнице – у великим трговинама је све постало скупље. Фактички, мене терају из моје зграде, доводе ме «у склад са стандардима». А сад још долази масовно отпуштање из малих и средњих предузећа. Људима неће преостати ништа друго него да иду на митинге.

«СП»: – Има ли шанси да јавно мњење на Западу не подржи рат против нас?

– Сваком је Бугарину, без обзира на степен квалификација, јасно да је руководство Бугарске у вези са «Јужним током» доносило одлуке које нису биле у националном интересу. Већ се види да су елите у Европи – представници светских олигархијских структура и да на континенту није остало ништа од власти народа.

Морамо схватити да наш противник није обичан Американац или Енглез, већ су то власници финансијског капитала. Они су решили да међусобно заваде народе. Светска олигархија не треба да мисли да је она безбедна. Ето шта треба да схвате житељи Русије и Запада.

„Свободная пресса“ 3.12.2014.

Превод са руског: Нада Љубић

______________

(1) Алузија на некадашњу беспоговорну потчињеност локалних комитета обласном комитету Комунистичке партије у СССР, какву данас видимо само у односима између САД као обласног комитета и политичких елита земаља чланица ЕУ које безпоговорно и ревносно спроводе налоге ОБКОМА.

+ + +

Писмо професора Дениса Сандола, недавно објављено у Фајнаншл тајмсу:

НАТО треба да преговара о безбедносној структури која укључује Русију

Господине,

Како Русија наставља да ескалира кризу око Украјине, а њена привреда још више пропада, неки посматрачи се питају да ли ће – несрећни случај, погрешна процена или прејакa реакција – довести до тога да креаторi политике у НАТО осете потребу да се позову на свој члан 5. и обавезу одбране „сви-за-једног-и-један -за-све“, што ће за последицу имати рат Исток-Запад.

Ово може и да не буде сценарио далек од реалности: стогодишњица Првог светског рата подсећа да су креатори политике великих сила умели да уђу у ратове у које нису желели. Није изненађујуће да су два бивша амбасадора Велике Британије у Русији, Сир Тони Брентон (25. новембра) и Родрик Брајтвајит (26. новембра) подржала став Џона Торнхила из ФТ (Новембар 24) да је „споразум са Русијом једина опција“. Како би такав споразум требало да изгледа?

Од краја хладног рата НАТО се проширио до граница Русије, апсорбујући бивше несовјетске државе чланице Варшавског пакта и претећи да ће исто тако примити и државе сукцесоре Совјетског савеза, Грузију и Украјину. Током тог процеса Русија је гурана све даље на периферију. Прогресивно искључивање Русије из пост-хладноратовске архитектуре европске безбедности конвергира са теоријом решавања сукоба: главни покретач насилних сукоба је искључење из структура које привилегују друге на нечију штету.

Потенцијално решење за кризу око Украјине, дакле, јесте да чланице НАТО треба да преговарају са Владимиром Путином о евроатлантској безбедносној структури која укључује Русију. И ово није далеко од реалности: у децембру 1991. године, тадашњи руски председник Борис Јељцин је рекао да је чланство Русије у НАТО „дугорочни политички циљ“ што је било сасвим компатибилно са визијом новог светског поретка америчког председника Џорџа ХВ Буша са „Европом, целом и слободном“. Касније, чак ни Путин није видео разлоге зашто Русија не би требало да буде у НАТО. Импликација је, ако је Русија унутар куће, она ће суделовати у њеном чувању, уместо оног што чини у овом тренутку: дестабилизући је.

Dennis J. D. Sandole

Professor of Conflict Resolution and International Relations,

School for Conflict Analysis and Resolution, George Mason University,

Arlington, VA, US

2. 12. 2014. Financial Times

Превод са енглеског: Нада Љубић

Извор: facebookreporter.org