С ТРБУШЧИЋЕМ ПУНИМ МОЦЕ (УЉА) – ПОДРАЖАВАЈ СВЕТОГОРЦЕ?   

Отац Арсеније за пример учесталости причешћивања узима Светогорце, који се причешћују четири пута недељно. По њему, треба се угледати на овакву светогорску праксу, али не и на њихов живот и припрему. Јер он каже:

  „Не мора то да буде не знам како сурово на води, знате, ми живимо у свету, знате, може то да буде на уљу. Верујте ми, кад се пости на уљу, то није никакав страшан пост...“ За оца Арсенија, очигледно, не постоји Типик, који, на пример, налаже да се у току Великог Поста уље једе само суботом и недељом. Новотарци су за непоштовање Типика, уз истовремено увођење светогорске праксе причешћивања. Имајмо на уму: „Јер, који недостојно једе и пије (Хлеб и Чашу Господњу) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње“ (1.Кор.29).

Тачно је да на Светој Гори, у појединим манастирима, постоји пракса причешћивања четири пута седмично. Али, ако узмемо у обзир какво се тамо држи молитвено правило, колико су дуга богослужења, како се много метанија прави, како се мало једе и да се сваког дана исповедају помисли – јасно је да таква врста причешћивања није немогућа. А ко тако живи у свету данас? Какви смо ми подвижници да бисмо се поредили са Светогорцима? Имали смо ми једну подвижницу, блажену Стевку – монахињу Стефаниду - која је живела у близини манастира Дечана, на Косову и Метохији, и подвизавала се пре Другог светског рата. Она се, опијена љубављу према Христу, причешћивала сваке недеље, али је стално постила на хлебу и води, а њене потресне писмене исповести су и до данас сачуване као вапаји за Христом. Када би људи тако, или слично живели, разумели бисмо њихово стремљење ка честом причешћивању. Може ли се, међутим, нудити сваколитургијско причешће људима који живе животом 21. века, проводећи време у разним забавама и неозбиљностима?

Без обзира на новотарске приче оца Арсенија о "животу у свету" и његова подилажења људским слабостима, српско црквено предање не разликује пост монаха и мирјана. Ево шта о томе каже Свети Владика Николај у свом обраћању љубостињским монахињама:

"И демони су немоћни пред вама, србским монахињама. Јер ви сте се од детињства научиле постити многе посте у години и живети у уздржљивости, која је безмало равна уздржљивости по правилима манастирским. Свети Сава благословен син Светога Немање (Симеона) и Ане (Анастасије), написао је Типик за монахе у Хилендару и у Студеници. Али већи део тог Типика манастирског он је наложио на сав србски народ од царског двора до колибе пастирске. И сељачки србски народ одржао је тај Типик до данашњега дана. Нека је слава Богу! Нема праве вере без поста, нема уређенога народа ни дрштва без дисциплине духа која се утврђује на основу вере. Ово су добродетељи монашке, које је Свети Сава наложио на сав србски народ: пост од јела (воздржаније), уздржљивост језика (молчаније), поштење, чедност (цјеломудрије), покорност стријима (послушаније), молитва (бденије и трезвеније), покајање (покајаније), причешће (причашченије), милосрђе (милосердије), љубав (богољубије и сестрољубије)."

ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ НЕ СМЕ ЈАКА КЛОПА, РЕКАО БИ И СТАРАЦ КЛЕОПА

Пошто отац Арсеније већ помиње Њамц, у контексту ругања не само овом манастиру, већ и Великој Оптинској Пустињи, Валааму и Светој Гори, поредећи Дечане и Ковиљ, расаднике екуменизма и новотарства са овим великим православним духовним центрима, - морамо истаћи да је румунски старац Клеопа (Илије), заговарао исту причесну праксу као и наши оци, Владика Николај и Отац Јустин. А старац Клеопа, који је живео у Њамцу, манастиру Светог Пајсија Величковског,  био је наследник филокалијског предања Цркве од Истока. Покрет кољивара у Грчкој није био једина појава филокалијско-исихастичке обнове краја осамнаестог и почетка деветнаестог века. Други исто тако важан правац обнове био је заснован на животу и делу Светогорца Светог Пајсија Величковског, који је у молдавском манастиру Њамцу штампао Добротољубље на црквено-словенском језику и чији су ученици у Русији и Румунији покренули свеобухватни препород. Духовни потомци Старца Пајсија основали су у Русији Оптину пустињу, а под њиховим благодантим утицајем нашли су се на овај или онај начин највећи учитељи Цркве у Русији Свети Игњатије Брјанчанинов и Свети Теофан Затворник. Занимљиво је истаћи да ови духоносци нису заговарали сваколитургијско причешћивање, него су настојавали на одговарајућој припреми за Светињу. Монаси у Оптинској пустињи су се причешћивали пет пута годишње, осим великосхимника, не заборављајући руску праксу.

ХРИШЋАНИ РАНИ НА ТВРДОЈ ХРАНИ

Отац Арсеније отворено говори неистине против блаженопочившег патријарха Павла, који је, рецимо, у чланку „О посту и причешћу“ објаснио зашто је древним хришћанима било дозвољено да примају Свето Причешће без припреме: „Њих су звали ’свети’ и они су заиста били свети, јер су се чували од свакога греха и знали су да 'онај који греши роб је греха', да грех одводи особу од Бога, квари душу и чини је неспособном за примање Светог причешћа“.           

Наш сарадник Димитријевић у свом тексту „Рани хришћани и позни хришћани“ вели: “Док је до пре неку деценију у нашој Цркви владао формалистички однос према Светињи (причестиш се једном или четири пута годишње - и "мирна Бачка"!), сада се настојава на томе да је присуство Светој Литургији без примања Св. Тајни - недопустиво. Наш народ се за Св. Причешће свагда припремао - постом, молитвом и исповешћу, и када се јавила ова "нова" пракса (мада се она назива ранохришћанском) дошло је до извесних неспоразума и недоумица.

Уследио је покушај да се сваколитургијко причешћивање утемељи на светоотачком предању, па је веома истицана књижица Светог Никодима Агиорита и Макарија Коринтског "О непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама", настала у доба спорова око кољиварског покрета на Светој Гори крајем XVIII и почетком XIX века. Заиста, Свети Никодим и Макарије залажу се за што чешће причешћивање, јер то сматрају (као што и јесте) свенеопходним у делу спасења. Међутим, заговорници "литургијске обнове" у нас заборавили су да је Свети Никодим Агиорит у свом "Пидалиону" и књизи о исповести поставио врло јасна епитимијна правила за причаснике: он каже да духовник не сме да Тело и Крв Господњу даје грешницима оптерећене савести, и да на њих мора да наложе епитимије (лековита средства покајања), и то по канонима Св. Јована Посника. Испод нивоа тих канона не сме ићи, јер су они најблажи могући. А шта то значи? Одлучење, по Поснику, од Св. Причешћа за прељубу, блуд, одлазак код врачара, и слично, подразумева три године строгог поста (сухоједење - хлеб и вода и некувана јела, једном дневно, у три поподне), осим "трапавих" седмица, са стопедесет великих, покајничких метанија дневно. Тако је Свети Никодим Агиорит одградио Светињу од недостојних причасника.

Да, заиста, рани хришћани су се причешћивали на сваком литургијском сабрању. Али, како су живели? Били су стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).

Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу "О молитви", каже да се треба молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд. Ту молитву помиње Св. Климент у "Строматама", а и Тертулијан ("Жени"). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински ("О молитви на крају дана"). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд (Тертулијан: "О венцу"). "Апостолске установе" сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Св. Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.

Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин "Пастир" описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана.

Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу "О васпитању деце" Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо.

Живели су скромно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице - мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове.

По "Апостолским установама", хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут "бацања костију", јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: "О призориштима"). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква - нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.

Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: "У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност" ("Апологија прва"). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена - чистих девственика - од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: "Супружници - хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа". 

Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.

А какви смо ми данас?

Не само да нисмо на нивоу раних хришћана, него ни на нивоу обичних породичних људи од пре педесет или сто година (то каже отац Серафим Роуз). Године 1996, рок часопис "Cool" објавио је разговоре са студентима Богословског факултета у Београду ("Cool", бр. 3/1996.) Од тада је прошло дванаест година, и неки од њих су свакако свештена лица. Сигурно су зрелији и озбиљнији. Али... Али, стање духа једне епохе се споро мења. Дакле, као сведочанство о том стању, ево подсећања на тај разговор. Тако је, у "Cool"-у, извесни Иван говорио: "Зашто би рејв био богохулан? Зашто човек који студира теологију не може да се изигра негде, да се презноји и кући оде ослобођен да спава?" Млади Александар је био одлучан: "Минићи, рокенрол и ствари о којима причате нису богохулне и немају везе са религијом. Ако девојка има лепе ноге, зашто да не носи минић?" Будући теолог и историчар Иван, даје своје тумачење: "За неког је грех пушење, а за другог не. За мене је постати завистан од цигара, али цигара као забава за прсте је О.К. Тако схватам и дрогу, алкохол, кафу. Од тога се прави баук, а заборавља се да су древне цивилизације у ритуалима користиле дрогу. Таква ти је функција наше ракије у Србији. Проблем је кад је то неконтролисано. А промискутет? Стари Завет каже да је Соломон имао 700 жена и 300 наложница. То се не може назвати промискуитетом. Имати велико потомство био је знак Божјег благослова."

И тако даље.

Шта тек на уму имају обични млади Срби, који не студирају теологију, можемо само да нагађамо.

Замислимо сада сваколитургијско причешћивање са идејом да лепе женске ноге, показане јавности, нису грех, ни цигарета као забава за прсте, или угледање на цара Соломона по броју жена. Плус прича о употреби дрога у древним цивилизацијама. 

Како живе данашњи људи? 

Православни људи, пре свега?

Колико њих сматра целомудрије безусловно значајном врлином, а колико их мисли, скупа с "народним" певачем:

"Мој колега, демократија је, љуби цуру, не питај чија је"?

Колико њих упражњава непрестану умносрдачну молитву?

Како живе код куће, раде на послу, понашају се међу људима?

Какви ми то "права" тражимо кад треба да будемо мањи од маковог зрна (јер нам ваља, по песнику, кроз иглене уши)?

Отац Јустин, у књизи "Тајне вере и живота", јасно вели: "Пошто у Светој Тајни Причешћа причасник прима Тело и Крв Спаситеља, неопходно је да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваке нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити.

Шта онда да се ради?

Тежња ка чешћем причешћивању није за осуду: напротив! "Са страхом Божјим и вером приступите!" је возглас упућен сваком од нас, а не само свештеницима. Али, да се чешће причешћивање не би претворило у карикатуру, духовни живот народа Божјег мора се подићи на већу висину, почев од обнове древног канонског поретка до оснаживања улоге свештеника као духовника. Док се некрштени не крсте, невенчани не венчају, а полуверни не науче да разликују миросање од Св. Причешћа, сваколитургијско причешћивање ће бити исто што и храњење бифтецима изгладнелих солунаца, који су умирали чак и ако се преједу млека.“

СТАРА ГАРДА – НАША АВАНГАРДА!

У Српској Цркви данас пред причешће не посте и не исповедају се једино заступници и следбеници новотарства. Неки од њих пред причешће посте по три дана, неки уопште не посте, а постоје и они који се не уздржавају ни само јутро пред причешће. Поједини, рецимо, причешћују децу која су доручковала. Један покојни протојереј и у два наврата декан на Богословском факултету у Београду, иначе екумениста и новотарац, у свом храму у Земуну служио је поподневне Пређеосвећене Литургије, и причешћивао људе који су јели после поноћи.

Ни један српски духовник не допушта да се приступи Светом Причешћу без претходне прописане припреме - постом, молитвом, покајањем – исповешћу, милосрђем... Зато отац Арсеније и не помиње данашња духовна светила Српске Цркве у којима су старешине калуђери „старе гарде“, који су учени на примеру Владике Николаја и Оца Јустина.

СЛУШАЈ, СИНЕ, НЕМОЈ У ЛАТИНЕ

Иначе, до сада смо се наслушали причи о потреби тобожњег повратка „старој пракси“, што је управо пут којим су већ прошли Латини, нарочито после Другог ватиканског концила, па сада предају своје храмове православним екуменистима, јер немају вернике. Да је то дух папистички, види се из проповеди папе Фрање у дому Свете Марте у Риму 15. децембра 2014. Ево како је преносе  ватикански медији: „Најсветији отац је подсетио да је својевремено папа Пије 12 укинуо тежину дугог еврхаристијског поста: “Неки од вас се сигурно тога сећају. Није смела да се попије ни кап воде. Ни једна кап. Перући зубе, морао си да пазиш да не прогуташ ни кап воде. Ни једну једину кап! Ја сам се у детињству исповедао после Причешћа јер сам мислио да сам прогутао кап воде. Је ли било тако? Било је, а кад је Пије 12 променио правила, мноштво фарисеја је било увређено:“Каква јесрес! О не! Ударио је на црквену дисциплину!“ Тако су мислили многи. А пије 12 је поступио слично Исусу, који је пазио на људске потребе“.  Тако прича папа Фрањо, узор свим модернистима, с којим се митрополит Амфилохије, духовник монаха Арсенија,сретао још док је био кардинал Бергољо у Аргентини, па и после, кад је постао папа. То је папистички однос према причешћу – прими хостију на свакој миси, а није важно да ли си јео или пио.   

ПО ПЛОДУ СЕ ПОЗНА ДРВО – ДА ВИДИМО ТАЈ ПЛОД ПРВО  

У двадесетом веку једна од кључних тема међу православним обновљенцима је скраћивање, ублажавање, па чак и укидање појединих постова у складу са „захтевима времена“. Сваки час се појављује неки „геније“ који верује да је пронашао духовни „perpetuum mobile“ – неиспосничко, а ипак свеспасоносно православно живљење. Ето нам сада и оца Арсенија.

И какви су плодови 20.годишњег новотарског покрета у СПЦ?

Плодови су - катастрофални и до краја несагледиви. Свој удар на подвиг, да тако кажемо, сви српски новотарци правдали су потребом обнове црквеног живота. Тако су чинили, уосталом, и руски обновљенци крајем XIX и почетком XX века. Говорили су да је вековна пракса припреме за причешће исувише тешка за човека данашњице. Сматрали су да ће повлађивањем духовно раслабљенима исте привући Цркви. Но, догодило се супротно. Управо оно што се догодило и Латинима. На службама српских новотараца готово да нема верника. Најочигледнији пример за ово била је прослава јубилеја Миланског едикта у Нишу. Иако су екуменисти издали наредбу да се верници аутобусима довозе у Ниш из свих крајева Србије, на скупу је било једва 5 хиљада људи. При том треба имати у виду да су и од ових пет хиљада многи дошли како би целивали велику Светињу - Десну руку Светог Јована Крститеља, која је специјално за ту прилику донета у Ниш из цетињског манастира. Чак ни присуство руског патријарха, поглавара вољене Цркве у Срба, није привукло народ који је дубоко разочаран у „Њу Ејџ православље”.

У КЕНГУРА ДАЉНОЈ ЗЕМЉИ, БУДИ БУДАН, МОТРИ, ВНЕМЉИ!

А да ли новотарци људе уче оваквом односу према Светињи? Или је монах Арсеније отишао у Аустралију, код епископа Иринеја Добријевића, склоног масонском темпларству и служби Вашингтону, да и оно мало Срба верних Предању наведе да крену стазом новотарском? Пита ли се он да ли је данашњи човек (а понашање таквог човека описао је у књизи „Бог и рокенрол“, где прича како су млади из његове генерације скрнавили чак и крсне славе на којима су били, блудничећи на њима) кадар да се понаша у складу са Светињом? Треба ли га сагоревати Телом и Крвљу Христовом на свакој Литургији, или га треба учити да буде мањи од макова зрна, да увек гледа своју беду и немоћ, а не да фантазира о светогорским подвизима?

Молимо читаоце „Борбе за веру“ да добро размисле и чувају се преваре у последња, наша времена, и да се моле Богу да им да да виде своје грехе.