Шта разврат чини с човеком? Он човека лишава Божанске благодати, која не трпи прљавштину и смрад разврата и паралише човекове духовне снаге. На гробу духовности као отровне биљке расту атеизам и окултизам. Разврат води ка дегерадацији душевних моћи, на пример, уметност постаје антиестетска, музика се из мелодије претвара у какофонију; човек престаје да се занима чак и за приземну класичну књижевност, њу је потиснула лака роба: приручници за убиства, секс и окултизам; језик прелази у жаргон.

Човек све више живи осећајима, све дубље тоне у област инстинката од којих је најјачи сексуални нагон, односно човек се постепено претвара у животињу. Шта се дешава с човеком? Прво, губитак Бога, он не може да буде истински религиозан, престаје да осећа вечност. У развратнику тупи љубав не само према Богу него и према човеку. Он се претвара у неки биоапарат у којем инстинкти одређују програм његовог понашања, у којем нестаје осећање самилости. Развратници се претварају у племе кусих мајмуна. Коме је то потребно? – Оном пакленом чудовишту које се бори с Богом у људском срцу.

Деградација пре свега погађа моралну област развратника. Шта представља феномен савести по којем се човек разликује од животиње? То је глас духа, тесно повезан с религиозним осећањем; то је одговорност човека пред Највишом Истином; то је стални суд човека над самим собом. Савест такође делује на душевном плану, преламајући се кроз етичке норме и представе. Моралност увек подразумева извесну вредност човека. Морал увек подиже душу изнад бујице текућих догађаја. На месту угушене савести расте биљка-паразит која се назива прилагођавањем: она је спремна да се уз помоћ лажи и лицемерја обавије око сваког стабла да би из њега исисала сок. Појмови као што су част, верност и принципијелност, постају лингвистички архаизми.

Страст и љубав су супротне појаве иако се страст често назива љубављу. Љубав тражи општење с оним кога воли, али путем самопожртвованости. У љубави увек постоји спремност на жртву и радост ако ова жртва буде прихваћена. Страст не тражи општење већ гутање, она је увек агресивна, она тражи своје. Зато се у страсти садржи скривени потенцијал окрутности. Повремено ова окрутност избија на површину.

Развратник не може да воли. Његово срце се налази у стању духовне парализе и опустошености. Он нема кога да воли, зато што на човека гледа као на парче живог меса. Човековој души је својствена сила стваралаштва. То је посебно стање надахнућа кад се буде неке интуиције као да звуче скривене струне и мисли постају дубље и јасније. Код развратника ова сила тупи. Савремени свет није дао ниједног великог философа или песника; домишљатост је заменила стваралаштво и она се у свакодневном животу претворила у промућурност ума. Развратнику је домишљатост отворила широко поље патолошке сексологије, која човека претвара - сад више не у кожну врећу меса, већ у септичку јаму. Разврат отупљује човекову вољу и чини га робом страсти. Страст је илузорно стање, она као да је празна изнутра, она личи на мехур од сапунице, чије се боје преливају на сунцу, од којег ће већ следећег тренутка остати мокра флека. Зато је развратник дубоко несрећан. Он осећа стално незадовољство, али најчешће тражи излаз из њега у новим облицима разврата.

Наступила је нека метафизичка ноћ. У овом мраку, који постаје све гушћи као у «египатској тами» људи не виде једни друге, заборавили су шта је човек; разједињени су. Ђаво је као отац либерализма обећавши слободу преварио људе и претворио их у похотљиве и тупе робове.

Из књиге архимандрита Рафаила Карелина "Како вратити породици изгубљену радост", Сакт-Петербург 2004.