header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Небојша Малић: Седам дана касније или Шарли, лицимери и топуз
Небојша Малић: Седам дана касније или Шарли, лицимери и топуз Штампај Е-пошта
недеља, 18 јануар 2015

 Нико не може побећи од судбине. Ни ми, ни активисти за „људска права“, ни „независни новинари“, ни Запад

Прошло је, ево, седам дана од масакра француских карикатуриста, наводно због „вређања ислама“. У складу са оном народном не пада снег да покрије брег, хајде да видимо каква нам сазнања о Западу (и о себи) нуде реакције на терористичко убиство редакције Шарли ебдо.

Саме новине су трагедију искористиле за самопромоцију – док су донедавно кубурили са тиражом од највише триста хиљада, најновији број (са карикатуром Мухамеда на насловници, дабоме) штампан је у три милиона примерака и брзо распродат. Али преживели новинари запањили би свет дубином своје незахвалности – када би свет уопше могао да се било чиме изненади ових дана. Наиме, редакција Шарли ебдо је на подршку милиона Европљана реаговала презиром и увредама. Шта ће им, веле, саучешће десничара, „смрдљивих клерикалиста“ или чега већ. Тако су се понели и према учесницима марша солидарности у Паризу у недељу – њих између милион и три милиона, зависно од процене.

Иначе, требало је да поверујемо како су на челу тог марша били председници и премијери европских, НАТО и њима наклоњених држава – али онда су се појавиле фотографије на којима се види да је то била пажљиво организована фото-операција, далеко од „стоке једне грдне“ (речима везира Селима из Горског вијенца) којом владају.

Занимљиво је колико се људи – и то не само на Истоку већ и на самом Западу – присетило напада на РТС у априлу 1999. Нажалост, као део програма преумљавања који је претходио Жутом Октобру, али се наставља од тада, сама Србија је углавном прихватила гнусну лаж да су за покољ у Абердаревој криви српска власт и директор РТС, а не НАТО.

Упркос томе, политичко-медијски естаблишмент је успео да усмери емоције (мисли одавно више и нема) становништва кроз кампању на Твитеру. То је иначе сурогат за активизам ових дана: врхунац посвећености неком циљу је да се о њему „цвркуће“ како званичко правоверје прописује. Елем, западна јавност је хорски зацвркутала „Ја сам Шарли“ (Je Suis Charlie), тобоже у знак подршке „слободи говора“. Чак и када је тај исти Шарли с презиром одбацио њихову солидарност. И када је француска држава почела да штити „слободу говора“ тако што је похапсила више од 50 људи за вербални деликт...

За причу о неком тобожњем рату Запада и ислама немам стрпљења. То нека причају народу који није преживео Босну или Косово, који на сопственој кожи није осетио тридесетпетогодишњу спрегу Збигњева и џихада. Који није и превише упознао што стварни ислам, што стварни Запад.

Слобода говора у ЕУропској Србији већ одавно не постоји. Постоји само тиранија активиста за „људска права“ и „независних новинара“ – који мисле да слобода говора значи да они могу да раде шта хоће, а нико други не сме ништа. За њих је идеја одговорности за изречено и написано (а камоли учињено) мислена именица, застарела флоскула превазиђеног моралног поретка. У врлом новом свету њихових империјалних господара важе нека другачија правила, нама познатија као закон топуза.

Но добро. Немам илузија да ће се сетити како је прошао „тешки топуз азијатски“, који се некада исто сматрао неприкосновеним господаром Србаља. Али нико не може побећи од судбине. Ни ми, ни они, ни Запад.

Фото: "РТ"

Извор: "Сиви Соко"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 18 јануар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 68 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.