header image
Владимир Димитријевић: О Драгану Мојовићу Штампај Е-пошта
четвртак, 22 јануар 2015

Десило се нешто што се у овом нашем, тешком и страшном, а заглушеном медијском буком, времену тако често догађа: до јуче си сретао човека и разговарао с њим, а онда га, изненада, нема. Тако се десило и са нашим познатим књижевником Миленком Пајићем из Пожеге, који је деценијама радио у Дому културе у Чачку. Требало је да оде у пензију; није имао никаквих озбиљнијих (регистрованих) здравствених проблема…Седео је у свом дому, читао (био је страствени читалац ) и – заспао…Пре неки дан…

А договарали смо се да за часопис који је уређивао, „Арт 032“, спремимо прилог о нашем познатом сликару, Драгану Мојовићу…

Бог да прости душу Миленкову!

 Уместо воштанице и Пајићу и Мојовићу, запис о нашем сликару, припреман за необјављени број часописа…

Ко је био Драган Мојовић?

 Сликар, рођен 1942. године у Београду, где је преминуо 2001. Завршио је Технолошки факултет, а једно време студирао и филозофију. Сликарство је учио у Сликарској школи у Шуматовачкој улици. У србском сликарству јавио се почетком седамдсестих година 20. века. Прву самосталну изложбу имао је 1976.у галерији Коларчевог народног универзитета у Београду. Самосталне изложбе имао је, поред Београда, и у Новом Саду,Љубљани, Паризу, Зрењанину, Сомбору, Сарајеву, Зеници, Чачку,Охриду, Аранђеловцу и Приштини, а на колективним изложбама појављивао се између осталог, у Даблину, Манчестеру,Пекингу, Нанкингу,Варшави, Москви, Грацу, Венецији, итд.  Излагао је и Венецијанском бијаналу, Меморијалу Недежде Петровић у Чачку и другде. Организовао је и мултимедијалне манифестације, тзв. Дејства, од Еквиноцијумског пошумљавања 1981, преко Обнове центра света (1984) до Освећења центра света (1993). Добио је и велики број југословенских и србијанских награда за уметност – између осталих, и Политикине награде „Владислав Рибникар“. Репродукције његових дела објављиване су у престижним светским монографијама.

Мојовић се, после свог обраћења у Православље, веома активно укључио у рад Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, између осталог и својим предавањима. Као духовни син епископа будимског Данила, насликао је једну илустрацију његовог учења о тајни Свете Тројице, која и данас стоји у холу Богословског факултета у Београду. Патријарху Алексеју Другом поклонио је своју икону Нерукотвореног образа приликом његове посете храму Светог Александра Невског у Београду 1994. Мојовић није био само сликар, него и озбиљан хришћански мислилац, чији поглед на свет је изванредно забележио Мирољуб Јевтић у својој књизи разговора „Времекази Драгана Мојовића“(Кеј, Ваљево, 1994). У овој књизи, Мојовић се показује као хришћански уметник и философ по преимућству. Између осталог, он каже:“Наравно да би била бесмислица говорити о неком нормалном религијском животу – изван цркве, као што не може бити ни породичног живота – изван брачне заједнице. Настојим зато да будем уцелињен у нашу Православну цркву, на светосавски начин, значи и саборно, литургијски и породично“.

Мојовић се суочавао и са изазовима антихришћанства које је претило Србима.У интервјуу који је дао часопису „Јефимија“ ( разговор је водио Драгош Калајић ), Мојовић је рекао:“Кичма такве Европе је Дунав, а њено срчано средиште је Београд. Пошто је уједињење супротности могуће само у том средишту, разумљива је стална освајачка помама Некрста усмерена на наш раскрсни град. Наше београдско раскршће, као тачка усредиштења, вечито привлачи Некрст, јер је то оно за чим Некрст вечито жуди. Сав саткан од неизлечиве узнемирености, некрст је вечито ексцентричан, сав у тетурању, јер њему болно недостаје центар, иако га привидно презире. Зато не смемо да му допустимо да заседне у ово свето место; нарочито у ово доба, пред скоро проглашење Антихриста за председника Уједињених нација као нове светске владе, потребније је но икад да се окупимо око светог Саве. Српске супротности затегле су се данас до кидања, али ми их сада светосавском мудрошћу већ боље распознајемо. Са једне стране су револуционарни безумници, који у име слободе проповедају самоубилачки култ смрти. С друге стране су корумпирани среброљупци, који у име бољег живота заговарају аморални култ издаје. Али већина нас је освешћених који су се, схвативши спасоносност Светосавског култа, прибрали у уверењу да смо најјачи онда кад смо најслабији“.

У свом последњем, завештајном тексту, „Просветљење“, записао је:“Упоређујући лик савременог човека са хуманистичким идеалима слободоумних мислилаца ренесансе, данас треба, пре свега, поштено сагледати себе саме, отуђене од Бога и сопствене стваралачке суштине, окружене материјалним добрима за коja се тако грчевито држимо, зарасле у удобни егоизам, бсзуспешно самозавараване вером у историјски прогрес, безнадежно усамљене у гомили, препуштене неподношљивој лакоћи постојања. И тада се треба запитати да ли је, уистину, средњи век био мрачнији од овога.

Према порукама које су остале да нам зраче са православних икона, пре би се рекло да је обратно.

Наше средњевековне иконе, као мали сликарски прозори према боголиком свету, откривају умном погледу да јс, поред оног мрачног средњег века, постојао и један озарени средњи век, који се купао у Таворској светлости. За нас је та светлост данас недостижна јер смо изгубили чуло унутарњег впда које је дар вере.

Мрачни средњи век инквизиције, заправо, само је сенка оног правог, светлог средњег века, о коме се, на жалост, углавном или не говори или се говори без разумевања.

У сумраку ове цивилизације, који се све више шири са Запада, ово православно иконографско озарење једина је преостала светла тачка на хоризонту наше наде — да смо ми ипак деца светлости. Да је наша суштина светлост и да зато можсмо са радошћу да очекујемо онај час када ће свет постати светлост.

Управо због тога ни данас нема места очајању! Исконски Божји позив човеку за стваралачком сарадњом и поред свега важи и даље, све до последњег тренутка. И у условима слабе видљивости смисла, премудрост Небеског Учитеља увек изнова стрпљиво изводи на пут успостављања нарушене космичке хармоније. И опет, као и увек, никада силом, већ увек уз нашу вољу, али и уз све драстичније лекције из великог учења о доласку к себи!

Треба бити сигуран да и у садашњим околностима, када изгледа да више ништа не може да се учини за овај свет, са Богом то постаје могуће. И поред евидентне човекове кривице за еколошку катастрофу која је у току, смак света можемо да одложимо. Отуда, управо данас, наш је први позив поновно успостављање личне везе са Богом. Он je у нама и треба га открити као спасоносну тачку ослонца. То је темељ хришћанске екологије“.

Да је Драган Мојовић заиста био истински православни мисионар, сведочи и исповест познате ТВ водитељке Дине Чолић у новинама „Православље“:Позната сам по томе да говорим истину, тако да је ово својеврсна јавна исповест. Почетком рата, Минимакс и ја смо на Кипру радили добротворну аукцију слика у сликарској колонији. У разговорима које смо водили, а били су везани за Бога, покушала сам да будем духовита и на констатацију сликара Драгана Мојовића, чија дела красе корице модерне светске уметности коју су издали Јапанци, који је рекао да се на небу супруг брине за супругу, као и на земљи, ја сам рекла: „Лепо, онда ће се за мене бринути двојица!“ Он се на то окренуо према мени и рекао: „За Вас се неће бринути нико, Ви сте као Марија Магдалена пре преобраћења!“ Као да ми је неко ударио шамар, у моменту сам све схватила - треба да се обратим Богу и поправим шта се поправити може. Имала сам два грађанска брака, никада нисам сумњала у Бога, али сам била неопредељена, нисам оцрковљена, а одлазила сам и у Католичку и у Православну цркву молећи се својим дечијим молитвама. Одједном сам схватила да мом животу недостаје нешто важно. То ме је одвело оцу Ваји у Цркву Александра Невског који ме је поучио: „За шта год да се определите, будите добар верник!“ Отац ми је православац, мајка је у 17. години прешла у Православље али са „морским генима“, које и ја носим. Определила сам се за Православље. Читала сам литературу, одлазила на Литургију и схватила да сам православац у души. „Е, то ће мало да боли“, упозорио је о. Ваја, када сам кренула са првим исповестима, епитимијама, постовима, причешћивањем“.

О Мојовићу она каже:“Био је мој први духовни учитељ који је много знао и пуно ми помогао. Први пут сам се причестила за Васкрс 1994. године и сазнала да Драган Мојовић умире у једној београдској болници. Сумњало се да су у питању плућа, али се тачно није знало шта је. Чула сам неки глас који ми је говорио: „То није тачно, он болује од системских болести а плућа су секундарна ствар!“ Прегледао га је мој супруг, проф др реуматологије Зоран Анђелковић који је тада радио на ВМА. Мој муж је успео да човеку који је био под кисеоником, постави дијагнозу за четири минута. И то исту ону коју сам рекла. Сви су се крстили, ја сам у руци имала крст и воду Светог Василија и знала да Бог неће оставити мог пријатеља. Почела је борба за живот Драгана Мојовића која је трајала седам година. За то време одржао је неколико изложби, заокружио сликарски опус, мог мужа називао својим анђелом чуваром, постали су најбољи пријатељи и прошли неколико клиничких смрти. Заједно смо се молили док је умирао. То је круг љубави у Христу - он је мени помогао, да би мој муж њега вратио у живот - све је то Господ уредио. То ме је учврстило на путу вере“.

Потписник ових редова сећа се разговора које је водио с Мојовићем. Био је о човек који је имао шта да каже, али је умео и да заћути пред Тајном. Гледао ме је, онако младог и надобудног, са пуно братске бриге и љубави, и упозоравао ме, када сам, још 1991, почињао да пишем о Новом светском поретку, да се чувам, јер се зна ко су они. Наравно, није ме учио кукавичлуку, него опрезу. Сећам га се кад је одређивао центар света у Чачку, и на том месту поставио мермерни стубић са урезаним крстом; јер, крст је центар света, и где год је ксрт – ту је средиште. А Србију, целу, треба крстом прекрстити.

Заједно смо, са оцем Љубом Петровићем, путовали у Москву, на Сабор православних братстава 1993, у доба рата и санкција које су нас тада задесиле. Био је одушевљен руском побожношћу. Тврд на сузу, пустио ју је кад је гледао како свештеник у једном храму чита молитву пред исповест, и плаче заједно с народом. После Русије, чини ми се, почео је да слика и иконе.

Од када се разболео, живео је у нарочитим условима молитвене и медицинске изолације; међутим, чули смо се понекад телефоном, и разговарали о На(д)суштном и свакодневици која се претворила у оно што је још један генијални србски самотњак, песник Новица Тадић, одредио крилатицом: “Тек да нам није дана без срама“. Тешили смо се вером у Утешитеља.           

Овај вредни и драгоцени човек и уметник, Драган Мојовић, био је представник праве србске елите 20. века – људи спремних да се, у потрази за Смислом, одрекну таштине, сећајући се да, како рече песник , „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 22 јануар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.