У опширној анализи коју је професор економије на Универзитету у Отави, оснивач и директор Центра за истраживања и глобализацију, уредник Global Research Мајкл Чосудовски (Michel Chossudovski) објавио, објашњава се феномен друштвених покрета и утицаја филантропских фондација чијим новцем корпоративне елите успевају да усмере, спутају и онемогуће било какве промене.

Парола Светског друштвеног форума (Vorld Social Forum / VSF): "Другачији свет је могућ!", након што је раскринкана унутрашња структура Светског друштвеног форума и услови под којима ће бити финансиран, постаје обична фраза која служи као "вентил за каналисање љутње", а да нема никаквог конкретног учинка на постојећи економски модел и ни на који начин не угрожава неолиберални концепт глобализације. До сада се увек говорило о "производњи пристанка", коју су описали Ноам Чомски и Едвард С. Херман, али се Чосудовски посветио анализи "производње отпора", тј. финансирању, организовању и каналисању отпора у оном облику и размери у којем он никада неће довести у питање опстанак капитализма. У том послу су умешани сви. Од челних људи невладиних удружења, политичара, привредника, банкара, корпоративне елите, влада земаља домаћина међународних самита до полиције, тајних служби и снага безбедности, које су увек спремне да интервенишу уколико током протеста дође до "промене плана".

Приликом одржавања Светских економских форума (Vorld Economic Forum) и самита од Г7, па све до Г20, увек су се паралелно одржавали и "анти-самити", тј. Протести у организацији Светског друштвеног форума (Vorld Social Forum), а који управо због тога што су финансирани и оркестрирани од оних против којих дижу свој глас никада нису остварили никакав резултат. У случају да (као нпр. у Ђенови 2001. за време протеста против самита Г8) дође до већег зближавања међу расцепканим и неповезаним групама, тада се инсценира сукоб и Светски друштвени форум се прикаже као "банда хулигана који руше све пред собом". Сценарио у којем инфилтрирани полицајци подстакну демонстранте на насиље, примењен је и у Торонту 2010.

Након вишегодишње истраге је доказано, те правоснажним судским пресудама против челних људи из безбедносних служби доказано, како је у Ђенови 2001. одиста примењен такав сценарио. Но, и поред признања кривице ништа се није променило, а уколико Светски друштвени форум и даље буде деловао по упутствима налогодаваца, онда се одиста можемо надати како је "другачији свет могућ", али још гори од овог којег познајемо. Како би појаснили о чему се ради, доносимо опширну анализу проф. Мајкла Чосудовског, а након које би се сви требали запитати да ли је оно што у најбољој намери радимо само козметичко решавање једног мањег дела неправди система чију суштину не доводимо у питање или је оно што чинимо ипак допринос изградњи тог "могућег другачијег света".

Мајкл Чосудовски

"Анти-глобалистички покрети основани од стране корпоративне елите"

"Све што је учињено до сада, учинило је свет сигурнијим местом за капитализам. Умањујући социјалне тензије помагањем и тешење потребних, обезбеђивањем сигурносних вентила за љутите и унапређивањем функционисања владе, осигурали смо његов опстанак", изјавио је McGeorge Bandi, национални саветник за безбедност двојице америчких председника (ЏФ Кенедија и Линдона Џонсона), те председник "Фондације Форд" од 1966.-1979. "Финансирањем и стварањем политичких оквира за многе забринуте и предане људе који раде у непрофитним организацијама, владајућа класа је у могућности да контролише и одвоји лидере од остатка заједнице, те учинити њихово деловање тако дуготрајним и тегобним, да рад на социјалној правичности постане готово немогућ под тим условима", одломак је из књиге "Ви ово зовете демократијом? - Ко зарађује, ко плаћа, а ко заиста одлучује?", Паула Кивела.

Квебек - самит ФТАА април 2001.

"Нови светски поредак практикује ритуал позивања вођа цивилног друштва у унутрашње кругове моћи, а истовремено им онемогућава да било шта учине и таква пракса даје добре резултате. Прво, каже свету да критичари глобализације прво морају заслужити право да учествују у "одлучивању". Друго, пружа илузију да глобална елита која се еуфемистички назива демократијом, ипак одлучује легитимно. И треће, она каже: "нема алтернативе" глобализацији, корените промене нису могуће, а већина се може само надати сарадњи са овим владарима само ако пристане на њихову уцену.

И док "глобализатори", како би показали своју добру вољу, понекад и усвоје покоји предлог, њихови основни циљеви нису угрожени. А шта то "удружења цивилног друштва" чине? Док истовремено слабе и деле друштвени покрет у многобројне разједињене групе, заправо само оснажују моћ корпоративне елите. Разумевање тог процеса је од великог значаја, јер десетине и стотине хиљада људи у Сијетлу, Прагу и Квебеку (1999.-2001.), били су укључени у анти-глобалистичке протесте одбацујући идеју како је новац све. Бунили су се против општег осиромашења милиона људи и уништења планете због богаћења малобројне елите.

Тај чин свакако треба поздравити, као и оне који воде те протесте, али мора се ићи даље и коначно оспорити право финансијској елити да влада светом. То захтева поновно промишљање стратегије протеста. Можемо кренути на виши ниво покретањем протеста у нашим земљама и покретима који ће објаснити људима, пренети поруку о томе шта глобализација чини обичним људима? Јер они су снага која се мора мобилисати у изазову оних који пљачкају целу планету ", написао је Мајкл Чосудовски након самита ФТАА у Квебеку 2001. Током самита у Квебеку је дошло до сукоба с полицијом у којем су за сузбијање протеста коришћени водени топови и сузавац, али што је занимљиво увек су "демонстранти ти који су изазавали полицију". У овом случају је то био Joan Russov и Странка зелених Канаде (Green Parti of Canada), којега су сигурносне службе оптужиле као одговорног за нереде.

Едвард С. Херман и Ноам Чомски: "Производња пристанка"

"Производња пристанка" је термин који су смислили Едвард С. Херман и Ноам Чомски и, како стоји у њиховом истоименом делу, "представља пропагандни модел коришћен од стране корпоративних медија којима власт манипулише јавним мњењем и намеће појединцима систем вредности и веровања.

Масовни медији служе као инструмент којим се преносе поруке и симболи целокупном становништву. Њихов је задатак да забављају, информишу, као и да наметањем и учвршћивањем вредносних система интегришу појединце у институционалне структуре ширег друштва. У свету концентрисаног богатства и растућих сукоба интересних група, испуњавање и провођење те улоге захтева системску пропаганду ".

"Производња пристанка" подразумева манипулацију и обликовање јавног мишљења. Она успоставља конформизам, прихватање ауторитета и социјалну хијерархију. Она захтева потчињавање етаблираном социјалном поретку. "Производња пристанка" описује потчињавање јавног мишљења масовним медијима и њиховим произвољним лажима.

Производња отпора (Manufacturing Dissent)

С "производњом пристанка" смо углавном упознати, но нужно је фокусирати се на процес "производње отпора", који има кључну улогу у служењу интересима владајуће елите. У савременом капитализму мора превладати илузија демократије. У интересу корпоративне елите је да прихвати, будући да они не угрожавају успостављени друштвени поредак, неслагање и протесте као саставни део система којег су створили. Сврха је не спречавати неслагање, већ напротив, обликовати протестни покрет, управљати њиме и самим тим поставити његове спољне границе. Границе до које сме доћи, али коју ни по коју цену не сме прећи.

У сврху одржавања свог легитимитета, економске елите користе ограничене и контролисане облике опозиције, с циљем спречавања развоја радикалних облика протеста који би могли протрести саме темеље и институције глобалног капитализма. Другим речима, "производња отпора" делује као "сигурносни вентил" који штити и одржава нови светски поредак. Но, како би процес "производње неслагања" био ефикасан, он мора бити пажљиво регулисан и контролисан од стране оних против којих су протести усмерени.

Финансирање отпора

Иако наизглед звучи парадоксално, производња отпора се у суштини постиже финансирањем отпора самог. Они против којих је протест усмерен, финансирају и усмеравају новчана средства организаторима протеста. Финансирање није ограничено само и искључиво на "куповину" наклоности политичара. Финансијске елите које контролишу највеће фондације, такође надзиру и финансирају неколико удружења и организације цивилног друштва које су кроз историју биле укључене у протестне покрете баш против друштвеног поретка којег су оне створиле. Програми многих невладиних организација и покрета увелико се ослањају на финансијска средства из јавних и приватних фондација, укључујући (између осталих) и Форд, Рокфелер, МкКарти фондације.

Анти-глобалистички покрет противи се Вол Стриту и тексашким нафтним дивовима које контролише Рокфелер, али управо њихове фондације и задужбине великодушно финансирају прогресивне анти-капиталистичке мреже, баш као и екологе (противнике "Биг Оил"), а све с циљем како би на крају надгледали и обликовали њихове активности.

Механизми "производње отпора" захтевају манипулативно окружење и суптилну сарадњу појединаца унутар прогресивних организација (анти-ратна удружења, удружења за заштиту животне средине и анти-глобализацијски покрет).

Док маинстреам медији "производе пристанак", сложена мрежа невладиних организација се користи од стране корпоративних елита у манипулацији протестним покретима и њиховог "стављања у калупе". Након дерегулације глобалног финансијског система 1990., те брзог обогаћивања финансијског естаблишмента, финансирање удружења кроз фондације је нагло порасло.

  Горка је иронија што је у последњих неколико година део преварантских добитака на Вол Стриту наново рециклиран кроз разне неопорезиве фондације и хуманитарне акције. Ови сретни новчани добици нису коришћени само за куповину политичара, они су такође прослеђени разним удружењима, истраживачким институтима, друштвеним центрима, црквеним групама, удружењима за заштиту животне средине, алтернативним медијима, групама за људска права итд ... "Производња отпора" се такође односи и на поједине "леве" и "прогресивне" медије, који су финансирани од стране удружења или директно из фондација.

Скривени циљ "производње отпора" је успостављање граница до којих може ићи "коректна политичка опозиција". С друге стране, у многе су невладине организације инфилтрирани су информатори западних обавештајних служби.

Фрагментирани активизам

Циљ корпоративних елита је био раскомадати, поделити друштвене покрете. Рат и глобализација више нису у првом плану активизма цивилног друштва. Активизам се распршио. Више не постоји интегрисани анти-глобализацијски и анти-ратни покрет. Није препозната веза економске кризе и ратова које САД воде у свету.

Отпор је фрагментисан и поспремљен у мале одељке. Протестни покрети се раздвајају у разне "тематски оријентисане" покрете; покрете за женска права, климатске промене, околину, анти-глобализацијске, итд. Сваки засебно је охрабрен великодушним финансијским ињекцијама, за разлику од масовних покрета. Овакав "мозаик" је био распрострањен већ '90 -тих, пред почетак самита Г7.

Анти-глобалистички покрет

Анти-самит у Сијетлу 1999., је био тријумф анти-глобалистичког покрета.

"Историјска коалиција активиста која је затворила састанак Светске трговинске организације у Сијетлу, искра је која је запалила глобални анти-корпоративни покрет", написала је Наоми Клајн, у Nationu у новембру 2009.

Сијетл је био заиста важна раскрсница у историји масовних покрета. Окупило се више од 50 000 људи из различитих средина, организација цивилног друштва, за људска права, синдиката, еколога и сви са истим циљем: разоткрити и демонтирати неолибералну агенду, укључујући и њене институционалне темеље.

Но, догађаје у Сијетлу је обележио и велики преокрет. Уз "неслагање" из свих сектора друштва, службени СТО самит је очајнички изискивао и учешће вођа цивилног друштва "изнутра", а који су за посматраче "споља" требали пружити утисак да се све одвија "демократским путем". Док су хиљаде људи марширале Сијетлу, оно што се догодило иза завеса је де факто победа неолиберализма. Неколико организација цивилног друштва (формално противника ВТО) је, приставши на разговоре с представницима светске трговинске организације, признало легитимитет глобалног трговинског система, уместо да ВТО прозову као противправну организацију.

"Акредитовани представници невладиних организација позвани су на дружење у пријатељском окружењу с амбасадорима, трговинским министрима и финансијским моћницима са Волстрита на неколико службених догађања, укључујући и бројна примања и коктеле", написао је Мајкл Чосудовски у свом чланку "Поглед на протеклих десет година" (See Ten Iears Ago).

Скривени план је био ослабити и поделити протестни покрет и преокренути анти-глобалистички покрет према подручјима која неће директно претити интересима економске и финансијске елите. Ове "акредитоване" организације цивилног друштва, финансиране из приватних фондација (Ford, Rokfeler, Rokfeler B, Charles Stevart Mott, The Foundation for Deep Ecologi), поставиле су се као лобистичке групе, делујући формално као представници друштвених покрета. Предвођени истакнутим и преданим активистима сами себи су "везали руке". У коначници, прихватањем легитимитета (у суштини илегалне СТО) организације, помогли су, иако не својом вољом, слабљењу анти-глобалистичког покрета.

Вође невладиних организација су биле итекако свесне одакле им долази новац. Иако, у оквиру америчких и европских невладиних организација влада уверење како су те фондације независне и филантропски настројена засебна тела, одвојена од корпорација (на пример: Rokfeler Brothers Foundation сматрају независном од Рокфелер породичног царства банака и нафтних компанија). У изврнутој логици борбе против корпоративног капитализма, са платама и оперативним трошковима зависним о новцу из приватних корпоративних фондација ослобођених пореза, то је постала општеприхваћена чињеница. Невладине организације су ухваћене у лудачку кошуљу и њихово постојање зависи о корпоративном новцу. Све њихове активности се пажљиво прате и надзиру од стране капиталиста.

"Прогресивни" чувари (vatchdogs)

У овој причи, корпоративна елита чијим интересима уредно служе ММФ, Светска банка и Светска трговинска организација, спремно ће финансирати организације које су предводнице протестних покрета против СТО и других интернационалних финансијских институција. Подржани новцем из фондација невладине организације постављају и разне чуваре (vatchdogs), чији је задатак праћење спровођења неолибералне политике, али без подизања прашине око тога или постављања превише питања, на пример како то СТО својом политиком доприноси осиромашивању милиона људи.

САПРИН (The Structural Adjustment Participatori Reviev Netvork) основан је од Development Gapa, а УСАИД и Светска банка финансирају невладине организације са седиштем у Вашингтону.

Опширно документовано наметање ММФ-а и Светске банке структурних промена земљама у развоју представља очити облик мешања у унутрашње послове суверених држава, а све у име институција поверилаца. И уместо оспоравања легитимитета ММФ-а, Светске банке и њихове "смртоносне привредне медицине", језгра САПРИН-а је тражила да се обезбеди партиципација невладиним организацијама ради надгледања, радећи "руку под руку" са УСАИД-ом и Светском банком. Циљ је био дати "људско лице" неолибералној политичкој агенди, уместо да се директно одбије ММФ-ов политички оквир. САПРИН је глобално цивилно друштво које је добило име по (Structural Adjustment Participatori Reviev Initiative-SAPRIN) иницијативи за партиципативну структурну прилагођавање, која је покренута од Светске банке и њеног председника, Џим Волфенсон 1997. САПРИН је дизајниран као трипартитно вежбалиште које окупља организације цивилног друштва , њихове владе и Светску банку у заједничком надгледању програма структуралних прилагођавању (САПС), те истраживању нових политичких опција. То је легитимизација активне улоге цивилног друштва у доношењу привредних одлука, односно указује на подручја која захтевају промене у привредној политици, те који су политички механизми потребни током прилагођавања.

На сличан начин делује и Трговински опсерваторија (некада VTO-Vatch) из Женеве, који је пројекат Минеаполис института за пољопривреду и трговинску политику (IATP), а којег великодушно финансира (опет) Форд, Рокфелер, Чарлс Стјуарт Мот итд. Трговинска опсерваторија има задатак да надгледа Светску трговинску организацију, Северно амерички споразум о слободној трговини (НАФТА и ФТАА).

Трговинска опсерваторија такође прикупља податке и брине о "владању" и "одговорности". "Одговорности" према жртвама СТО политике или протагониста неолибералних реформи? Методе рада ТО-а, ни на који начин не угрожавају СТО. Управо супротно, легитимитет трговинске организације нити њихови споразуми, никада нису испитани.

Minneapolis Institute for Agriculture and Trade Polici (IATP) - највећи донатори: Ford Foundation $ 2,612,500.00 1994-2006 Rokfeler Brothers Fund $ 2,320,000.00 1995-2005 Charles Stevart Mott Foundation $ 1,391,000.00 1994-2005 McKnight Foundation $ 1,056,600.00 1995-2005 Joice Foundation $ 748,000.00 1996-2004 Bush Foundation $ 610,000.00 2001 - 2006 Bauman Famili Foundation $ 600,000.00 1994-2006 Great Lakes Protection Fund $ 580,000.00 1995-2000 John D. & Catherine T. MacArthur Foundation $ 554,100.00 1991-2003 John Merck Fund $ 490,000.00 1992-2003 Harold K. Hochschild Foundation $ 486,600.00 1997-2005 Foundation for Deep Ecologi $ 417,500.00 1991-2001 Jennifer Altman Foundation $ 366,500.00 1992-2001 Rokfeler Foundation $ 344,134.00 2000-2004 Consumer freedom је такође направио удружење цивилног друштва и невладиних организација које примају новац од фондација, потом славних личности које су активне у "помоћи" удружењима цивилног друштва, те списак имена кључних играча који координишу цео овај захтеван посао.

Светски економски форум - Сви путеви воде у Давос

Народни покрет је отет. Одабрани интелектуалци, лидери организација цивилног друштва, синдикални лидери (укључујући Okfam, Amnesti International, Greenpeace) рутински су позивани у Давос на Светски економски форум, где се друже са најмоћнијим светским економским и политичким актерима. Овакво дружење светских корпоративних елита с пробраним "прогресивци" је део ритуала на којем почива процес "производње отпора". Трик је у селективном одабиру вођа цивилног друштва "којима се може веровати" и интегрисати их у "дијалог", те их тако одстранити из свог миљеа у коме су "глобални грађани" који делују у име својих "колега" радника, те их навести да служе интересима корпоративног естаблишмента.

"Учешће невладиних организација на годишњем састанку у Давосу је доказ чињенице како ми свесно настојимо интегрисати широки спектар главних друштвених фактора у дефинисању и унапређењу глобалног програма. Верујемо како (Давос) Светски економски форум пружа пословну заједницу са идеалним оквирима за учествовање у заједничким напорима са другим главним учесницима (НВО) глобалне економије у побољшању стања у свету, а што је мисија овог форума. НВО играју различите улоге у партнерству са корпорацијама како би се побољшало стање у свету. Служе и као мост између привреде, власти и цивилног друштва, повезујући креаторе политике са широким масама, доносећи практична решења на сто", поручено је са Светског економског форума од 5. јануара 2001.

"Светски економски форум не представља широку пословну заједницу. То је елитистичко окупљање чланова џиновских глобалних корпорација са минималним годишњим приходом од 5 милијарди долара. Одабране НВО се гледа као учеснике и гласноговорнике оних чија се реч не може чути и који су готово увек врло далеко од процеса доношења одлука ", стоји на службеној страници ВЕФ-а.

Да ли удружења цивилног друштва и НВО у партнерству са глобалним корпорацијама заступају све оне који су искључени из процеса одлучивања?

Синдикални вође такође силазе на компромисе на штету радничких права. Челници међународне федерације синдиката (ИФТУ), АФЛ-ЦИО, Европска конфедерација синдиката, Канадски конгрес рада (ХПЦ), такође су као регионални лидери позвани да учествују на састанку у Давосу. Они учествују у раду Светског економског форума (СЕФ) као вође заједница и фокусирају се на узајамно прихватљиве обрасце понашања радничког покрета. ВЕФ верује "како је глас радништва важан за динамику дијалога о питањима глобализације, привредне правичности, транспарентности и одговорности, те осигурава здрав глобални финансијски систем."

Дакле, ради се о осигурању опстанка здравог глобалног финансијског система који је последица преваре и корупције.

Светски Друштвени Форум (WSF): "Другачији свет је могућ!"

Анти-самит у Сијетлу 1999. је у многоме поставио темеље развоју Светског друштвеног форума (Vorld Social Forum). Прво окупљање догодило се у јануару 2001., у Порто Алегреу, Бразил. Овај међународни скуп окупио је десетине хиљада активиста из основних невладиних организација.

ВСФ и окупљање невладиних организација је одржано истовремено са форумом у Давосу. Намера је била да се чује глас опозиције и неслагања са Светским економским форумом, корпоративним вођама и министрима финансија. WSF је иницијално био покренут од француског ATTAC-a и неколико бразилских невладиних организација.

У фебруару 2000., Bernard Cassen, лидер француске платформе ATTAC-a, Одед Грајево, водитељ бразилског удружења послодаваца и Franciska Vhitaker, вођа бразилских невладиних удружења су се састали како би размотрили предлог о окупљању "За свет цивилног друштва". До марта 2000., формално су осигурали подршку општинских власти у Порто Алегреу и провинције Рио Гранде до Сул, обоје у то време контролисаних од Бразилске радничке партије (ПТ). Група француских невладиних удружења, укључујући ATTAC, Friends of L'Humanite i Friends of Le Monde Diplomatikue, спонзорисали су алтернативни друштвени форум у Паризу под називом "Годину дана након Сијетла", а како би припремили "дневни ред" за протесте који су се требали одржати приликом самита ЕУ у Ници. Говорници су позвали на "преусмеравање појединих интернационалних институција", нпр., ММФ, Светске банке и Светске трговинске организације, а све како би се створила глобализација одоздо и изградња међународног грађанског покрета, али не "како би се уништио ММФ, већ како би се присилио да преусмери своје задатке".

Од самих почетака 2001., Светски друштвени форум је подржаван од фондације Форд, која је позната по својим везама са ЦИА-ом и то још од 1950 тих.

"ЦИА користи филантропске фондације као најефикаснији канал за усмеравање великих свота новца разним агенцијама и њиховим пројектима, а без упозорења примаоцима одакле новац долази", написао је Џејмс Петрас у чланку објављеном у Global Researchu, 18. септембар 2002.

Ту су и други финансијери друштвеног форума (или партнери, ако ћемо користити терминологију форума самог), укључујући и фондацију Форд, довољно је рећи како се увек деловало у најужој сарадњи са ЦИА-ом и према укупном америчком стратешком интересу. Фондација "Heinrich Boll", која је под контролом немачке Зелене странке је такође партнер у овоме, партнер је и немачка влада и присталица ратова у Југославији и Авганистану, Јошка Фишер, бивши немачки министар спољних послова, те велике агенције попут Окфа-Велика Британија, Новиб-Холандија, АцтионАид-Велика Британија итд.

Занимљиво је како члан међународног већа Светског Друштвеног Форума говори о "значајним средствима" примљеним од тих агенција, а све то до сада никада није подстакло значајније расправе у телима форума о могућим последицама које таква зависност може генерисати. Ипак, он признаје да су, да би добили средства од фондације Форд, организатори морали уверити фондацију како Радничка странка није била укључена у целокупни процес.

Важно је овде споменути две ствари. Као прво, такав поступак потврђује да су спонзори итекако "завртали руке" организаторима и различитим снагама у друштвеном форуму и одређивали улоге различитим струјама у њему, када их се морало уверавати ко ће учествовати, а ко неће. Друго, уколико су донатори условљавали неучествовање Радничке партије, јасно је како се горљиво противе истинским анти-империјалистичким снагама. Ту је објашњено на који начин се одређује ко хоће, а ко неће учествовати на WSF -у.

Питање финансирања уопште није могуће одгонетнути у повељи WSF -а, усвојеној у јуну 2001. маркисте би сигурно указали на питање материјалних темеља форума, јер је сасвим јасно како "онај који плаћа свирача и наручује песму." Али у WSF -у се не слажу . Кажу да извлаче новац од империјалистичких институција попут фондације Форд, истовремено се борећи се против "доминације капитала у свету и било којег облика империјализма".

Фондација Форд је обезбедила основна средства за WSF, те индиректним донацијама "партнерским организацијама" (фондацијама McArthur, Charles Stevart Mott, The Friedrich Ebert Stiftung, V. Alton Jones, те телима као што су Европска Комисија, неколико европских влада, укључујући и лабуристичку владу Тонија Блера, канадску владу, као и нека тела УН-а: УНЕСЦО, УНИЦЕФ, УНДП, ИЛО и ФАО).

  Осим почетне подршке фондације Форд, многи од учесника су почели да примају средства од великих хуманитарних фондација. Америчке и европске невладине организације и саме постају секундарне финансијске агенције, па Фордов новац преусмеравају ка другим партнерским организацијама, нпр., Пољопривредним или покретима за људска права. Међународно веће WSF -а је састављено од представника невладиних организација, синдиката, алтернативних медијских кућа, истраживачких института, од којих су многи издашно финансирани од стране фондација и влада појединих земаља. И синдикати, који су рутински позивани на дружења са директорима с Вол Стрита у Давосу, укључујући АФЛ-ЦИО, Европске конфедерације синдиката и Канадски Конгрес рада, такође седе у Међународном већу. Међу невладиним организацијама финансираним од великих фондација које седе у WSF -овом Међународном већу су и Институт за агрикултуру и трговинску политику (ИАТП), који надгледа женевску Трговинску опсерваторију.

Мрежа донатора за трговину и глобализацију (Funders Netvork on Trade and Globalization FTNG), има статус посматрача у Међународном већу Светског друштвеног форума, а игра кључну улогу. Док каналише новац WSF -у, истовремено делује као клириншко тело за велике играче (фондације). ФТНГ се описује као "савез осигуравача посвећених изградњи правичних и одрживих заједница широм света". Чланови овог савеза су фондације Ford, Rokfeler Brothers, Heinrich Boll, CSMott, Merck породична фондација, Open Societi Institute, Tides и други.

Западне владе финансирају протесте, над којима потом и спроводе репресију

И поново горка иронија, владе, укључујући и Европску Унију, обезбеђују новчана средства прогресивним групама укљученим у организацију протеста против тих истих влада које их финансирају.

"Владе су такође значајни донатори протестних група. Европска комисија је, на пример, финансирала две групе које су мобилисале велик број људи у протестима током самита ЕУ у Гетеборгу и Ници. Британска национална лутрија, која је надгледана од владе, помаже у финансирању група које су језгра британског контингента у оба протеста ", изјавио је за Financial Times британски аналитичар Џејмс Хардинг.

Све се одвија на следећи начин: влада домаћина финансира службени самит, као и невладине организације активно укључене у протесте против самита у току. Такође финансира и мултимилионским износима активности безбедносних снага за сузбијање побуна у које су, а у чијем раду учествују представници опет оних невладине организације које исто тако финансира. Добар пример за разумевање тог феномена је велики протест у Ђенови 2001., када је против 27. самита Г8 протестовало око 300 000 људи. Представници удружења су се месецима договарали с тајним службама и представницима полиције, Карабињера, дигоше-а (тајне службе за антисубверзивне делатности и локалним властима, да би на крају дошло до општег хаоса у коме је на стотине људи рањено, а живот је изгубио 23- огодишњи Карло Ђулијани (Carlo Giuliani), којег је у (како је касније доказано) инсценираним нередима убио припадник Карабињера, Mario Placanica.

Сврха свих тих комбинованих операција, укључујући и испланирани вандализам од стране преобучених полицајаца (Ђенова Г8, 2001. и Торонто Г20, 2010.), те инфилтрираних међу демонстранте, је да се дискредитују протестни покрети и њихови учесници. Шири циљ је претворити против-самит у ритуал неслагања, ком је сврха заступати интересе службеног самита и владе домаћина. Таква логика је превладала на бројним против-самитима још од 1990.

2001., на "Народном самиту" (Peoples summit) у Квебеку, спонзорисање невладиних организација од стране канадске федералне владе је било условљено искључивањем бројних група и синдиката. Стога се формирао други, паралелни самит, који су неки описали као "против-народни".

Приређивач: „Борба за веру“

Извор: "Алтер мајнстрим инфо"

altermainstreaminfo.com.hr