header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Стотину ће промијенити вјера да учине што им срце жели
Стотину ће промијенити вјера да учине што им срце жели Штампај Е-пошта
понедељак, 09 фебруар 2009

О ЛИЦЕМЕРЈУ ПОПА МИЛИЋА ДРАГОВИЋА

 Поштована редакцијо,1

Честитамо! На добром сте путу. Најбољи доказ да сте на путу светих и богоносних отаца наших,  лежи у чињеници да вас нападају они који животом својим личе на жене сумљивог морала, за које владика Раде каза да ће стотину промијенити вјера да учине што им срце жели. Таква је ћуд и духовних проститутки. А једна од тих духовних проститутки која вас напада је поп Милић Драговић.

   Зашто је поп Милић Драговић духовна проститутка и лицемер невиђених размера?

   У прилогу вам достављамо: „Одговарања на Литургији свегог Јована Златоустог“, књижицу - коју су приредили (невероватно али истинито!) поп Милић Драговић и поп Дмитар Луковић да би они данас служили другачије него што су онда служили, другачије него што су нас учили, другачије него што им Сабор налаже и својом самовољом унели смутњу и хаос у верни народ.

   Поп Милић Драговић, имитирајући свог идола показује „мудрост“, која је и пред обичним смртницима (а камоли пред Господом) лудост. Тако он приписује „лажну узбуну“ која га подсећа на Брозову општенародну одбрану неком другом а не онима који заиста имитирају Броза. Поп Милића питамо: Ко је у појединим епархијама СПЦ увео телохранитеље и полицију? Ми знамо да наше пастире од Светог Саве до Светог Николаја кад су служили роду и Богу, од верног народа, никад нису чували наоружани људи као што су чували Броза. Међутим, поп Милића и његове саучеснике у безакоњу јесу! Зашто нам потура своје кукавичино (боље: кукавичко) јаје?

   Поп Милић каже да „узбуна“ иницира пљување на свештенике! Опет замењује тезе, лажући! Јер, нико, никад и нигде није „пљунуо“ на свештеника.  Јер, свештенике не треба мешати са самовољним одметницима у мантијама који су речју и делом заиста попљували своју заклетву, светоотачко Предање, прописе СПЦ и одлуке Сабора о богослужбеном поретку. Поп Милић је сам пљунуо на своје достојанство, па би сад своју срамоту да превали на другог.

   Ни једна од нападнутих редакција, нити ико од верника није свештена лица сматрао издајницима. Издајници су постали својом вољом само појединци који су се срозали у безакоње. Поп Милић с правом себи приписује тај осећај.

   Када поп Милић „разне борбе за веру“ (читај: ваше редакције и верни народ) пореди са оним „опијумом за народ“ – подсећа на онога што виче: Држ’те лопова! Тако би он да ућутка оне који не би били ради да са њим (и његовим саучесницима у рушењу црквеног поретка) пођу у загрљај отпадницима од светоотачког Предања и цркворушитељима.

   Поп Милић од силне памети не зна да су партизани разбили ред, поредак, традицију... и тако направили реформу, тј. хаос. Реформу Литургије и хаос у СПЦ  не праве „борбе за веру“ и верни народ већ поп Милић и његови истомишљеници и идоли. Они су, дакле, обукли партизанску блузу и повели козарачко коло. Они су унели несрећу у цркве наше и у душе наше.

   Чудом неким поп Милић зна наизуст чл. 6. Брозовог Устава ФНРЈ из 1946. г. Камо лепе среће његове да зна (али не зна несрећник!) да постоји и Устав СПЦ. Камо лепе среће да зна да у том Уставу постоје чланови 57, 64, 118. т 27... Ех, да зна!  Нарастао би страх Божји у њему! А то би био добар знак: то би га из безумља привело мудрости. На спасење његово и на радост свих нас.

   Активности сајтова који бране светоотачко Предање поп Милић пореди са паролама укуса Коминтерне, па то „доказује“ отргнутим цитатима из апостолских канона. Његова аргументација изгледа, отприлике, овако: Народе, ја поп Милић, тврдим да у Светом писму пише: Нема Бога! И сад би он од „сиротиње раје“ очекивао аплауз. Али времена су се променила па „сиротиња раја“ зна више од онога што би му „мудри“ Милић дотурио. Те тако зна да тамо пише: „Рече безумник у срцу свом: нема Бога“ (Пс. 14,1).

   О, како је страшно себе деградирао један јереј! Њему бисмо с’ љубављу препоручили да прочита књигу једног лаика коју је приредило „Законоправило“: „Не помичи старе међе“, где би он на страни 39 – 44 могао да из фуснота добије информацију шта би још један јереј требало да зна о себи и својим обавезама. И то би њему могло послужити на спасење, а нама на радовање.

   Врхунац лицемерја поп Милића представља његово цитирање 39. и 31. апостолског канона, пред чињеницом да је на руке добио акт Епископа жичког Е. бр 741 од 20. јуна 2008. којим његов Епископ доставља одлуку СА Сабора СПЦ бр. 762/зап. 529 од 29./16. маја 2008. о богослужењу и затим њему, поп Милићу, његов Епископ каже: „У исто време подсећамо вас да ову одлуку треба стриктно примењивати и ње се држати“. То Епископ рече поп Милићу! А он бандоглаво настави безакоње своје.

   Да је поп Милић побожан и да се разуме у оно што ради, он би знао да у Светом писму стоји: „Тешко вама лицемери...“ То сазнање би у њему распалило страх Божји и он би поново имао шансу да из безумља пребегне ка почетку мудрости.

   Лицемерје над лицемерјем поп Милића је његово бунцање о Голом отоку, о Гулагу. И тобожњем насиљу од стране његових неистомишљеника: редакције сајтова које блати и верника које мрзи. То каже он, без страха од Бога и без стида од људи, пред чињеницом да је његов коаутор напред поменуте књиге, Дмитар Луковић у богослужбеним одеждама ударао клечећи верни народ који је са колена вапио да се поштују одлуке Сабора. И то му, крвнику, није било доста, него је од органа државне репресије тражио да верници буду процесуирани. Да су неким случајем на световној власти попови Милић и Дмитар, сасвим је извесно, они би извршили реформу Голог отока и трансформисали га  у инквизицију.

   Поп Милић бунца о тајном потписивању споразума о приступању силама осовине. А ми смо очекивали од једног попа да ће нам нешто рећи о споразуму у Равени који су потписали његови идоли, који су опет, од свог идола примили златно знамење.

   Нека не тугује поп Милић што српски народ неће примити папу у загрљај – ако се папа не покаје.

   А што се одређивања датума „запуцавања“ Србина на Србина тиче: он је већ одређен и уписан у историју СПЦ и српског народа. Само што овај пут хитац није испалио Жикица на жандара у Белој Цркви, него поп Милић на попа Видоја у ужичкој цркви најуривши га у бестрагију (село: Мокра Гора), у инфаркт, уништивши му породицу. Можда Жикица (читај: поп Милић) не зна да је његов маршал папа, а војсковође офанзива које он помиње папини послушници. Тај поп Милићев пуцањ је био пуцањ Србина на Србина. Српског попа на српског попа. Од њега је кренуло острашћено одстрељивање: о.  Мирољуб, о. Небојша, о. Драган, о. Томислав, о. Горан, архимандрит Венјамин, архимандрит Георгије, адрхимандрит Сава студенички, архимандрит Сава рачански, монахиње Текла и Текла, Февронија, па онда вероучитељи, добротвори... А онда је поп Милићев коаутор засукао свештеничке одоре и почео да бије народ усред цркве Божје!

   Једно су превидели хушкачи и креатори хаоса и безакоња: зна овај народ да је проклетство ићи за безакоником. И неће за њима!

И друго су превидели хушкачи и креатори хаоса и безумља: ко се са народом судио, парницу је сагубио – како им поодавно рече у једном свом писму грешни Милоје.

На крају ове тужне и ружне приче: зрачак наде! Поп Милић зна Символ вере. Помолимо се да у њега и поверује. На спасеније његово и на радовање наше.

И најзад ево одговора на питање поп Милића: а шта ако се ми за које су пророковали... никад не покатоличимо?

Одговор гласи: не бојте се! Нећете се покатоличити!!! Неће то дати Бог! А неће вам то дозволити ни верни народ! Кад утихне ваша сила, ваша осионост и ваше безакоње, кад се вратите Уставу СПЦ и почнете ревновати одлуке Сабора (научићете ви Устав СПЦ, а не само Брозов) – знаћете ви поново како се Богу служба служи. И не само то: поп Милић ће са својим коаутором Дмитром Луковићем на белим коњима (баш као у време оно Крцун и Пеко) ући у Ужице и Пожегу и с поносом рећи:

 Нас двојица смо првоборци за очување светоотачког предања! Ево вам црно на бело: ми смо још крајем прошлог века (читај: 1998. године) приредили књижицу и рекли свима како се служи света литурђија. Ако би тада била поново наивна „сиротиња раја“ опет би превидела да је проклет онај који се узда у човека... Али, Богу хвала сви су изгледи да су самовоља поп Милића и поп Дмитра и њима подобних цркворушитеља отворили очи „сиротињи раји“ па она сада распознаје вукове у јагњећој кожи. Не зна поп Милић да је услишена молитва светог владике Николаја да се Срби обоже,  те сада он не може да вршља, ко у Брозово време, кад је био неприкосновен ауторитет пред неколико побожних бакица које су долазиле у цркву. Обожио се народ српски, попе Милићу Драговићу!  А твој ментални склоп је остао исти као у време оно. И ту настаје проблем. Мораш мењати себе, кад се народ већ не да променити.

А што се болесних жеља[2] поп Милића и поп Дмитра тиче ту их морамо разочарати. Нису њих двојица достојни да неко о њих упрља ни нокат, а камоли руку или душу своју, не дај Боже! Тај филм неће гледати. Неће пострадати као мученици. А изгледа не могу ни као Јуда. Ако их њихова духовна деца подсете да су погазила закон, нека се не љуте! Нека се покају! А ми смо као деца Божја дужни да им принесемо убрус и да их поспемо водом живом да би спрали прљавштину своју. Јер свак може да падне. Нису поп Милић и поп Дмитар једини. Помогнимо им да устану! Тако им Бог помогао!!!

 

На пренос моштију Св. Јована Златоуста, 2009. године

________

[1] Писмо је упућено редакцијама: „Борба за веру“, „Новинар. де“, „Ихтус.ус."

[2] Поп Дмитар је у Ариљу изјавио да ће погинути а да неће издати онога што је издао. А поп Милић у свом тексту би да буде мученик као Игњатије Богоносац (каква скромност!). Не зна он да су и он и имењак светог Игњатија далеко од венца мучеништва. И да такви снови имају своје име: прелест!

 

Следи 147 потписа: свештеника, монаха и  верника, међу којима има  носиоца ордена Св. Саве, добротвора, проф. универзитета....

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 фебруар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.