У породици једне жене се догодила несрећа: малог сина почеле да боле очи, добио је упалу очију. Комшиница је мајци посаветовала да му испере очи раствором плавог камена. Жена је не схвативши најбоље како да припреми раствор одлучила да стави више витриола како би лек брже деловао и почела је да га капа у очи детета. Оно је викало од боли и отимало се, али мајка, не схватајући да раствор пече очи није обраћала пажњу на његове крике.

 И пред њом се појавио страшан резултат њеног «лечења» - витриол је спржио очи детету и оно је ослепело. Целог живота се мајка трудила да искупи своју кривицу према сину, али је оно што се десило било непоправљиво. Видела је како син расте слеп, беспомоћан и непотребан било коме осим ње. Неговала га је као мало дете, водила га је као водич за слепце. Срце ју је целог живота болело због тога што дете никад неће видети свет у којем живи, што неће подићи поглед ка небу; сад га окружује мрачна ноћ у којој чује само звукове и гласове људи. Она је била спремна да му да своје очи, али то је било немогуће. Њен син, од којег се није растајала постао је за њу стални живи прекор.

Жена, која убија у утроби своје дете чини га заувек слепим. Убијено дете не може да прими светлост Свете Тројице, оно не може да види лице Христа Спаситеља, не налази се у физичкој, већ у много страшнијој – духовној тами. Човеков живот има своје границе. Ако умре слепац његово слепило ће се окончати. Ако је своју болест примио без роптања Господ ће још више просветлити очи његове душе. Али код детета, које није примило свето крштење, које Христос није искупио од царства мрака и вечне смрти духовно око ће бити затворено првородним грехом као непробојним белегом, који лежи на читавом човечанству после Адамовог пада у грех. Проћи ће време, умреће мајка која је убила своје дете и тада ће схватити чега га је лишила – радости, којом се вечно наслађују свеци и Анђели. Некрштена деца ће добити извесну утеху од Бога, али неће видети Његово лице.

Апостола Павла Свети Дух је подигао у рајске обитељи. Оно што је он тамо доживео није могуће изразити људским речима, зато је апостол могао само да му каже: «Видео сам оно што око није видело, чуо сам сам оно што ухо није чуло и осећао сам оно што на срце човеку није долазило.» Свеци су некада долазили у стање, које се назива екстаза, созерцавали су тајне будућег века и затим говорили да су доживели радост, којој нема ничега сличног на земљи. Симеон Нови Богослов пише о таквом стању и каже да му се чинило као да је сунце сишло с неба и заблистало. Он је видео себе у блеску славе, обасјаног Божанском светлошћу и кад је упитао Господа: «Да ли постоји блаженство изнад овога?» - добио је одговор да је блаженство оних који бораве у Небеском Царству толико изнад овога колико је блиставо сунце на небу светлије од своје слике насликане угљем на зиду.

Празник Преображења Господњег је откровење о стању светаца, који вечно созерцавају Божанску светлост, која је заблистала на Тавору. Вечни живот је созерцање Божанске лепоте од које сама људска природа постаје светозарна и прелепа. Подвижници који су још на земљи доживели појаву Божанске светлости у различитој мери говорили су да је она толико слатка да неколико тренутака созерцавања ове светлости вреде као читав живот.

Мајку, која је случајно ослепила своје дете, целог живота је мучила мисао да оно не може да види чулну светлост. А мајка, која одлучује да убије своје дете у утроби лишава га крштења, лишава га вечне нестворене светлости, лишава га неизрециве среће да види славу Божију, у поређењу с којом сунце изгледа као мрак, а све насладе живота су горке као пелин. Свети оци су целог живота чували сећање на божанску светлост као најбоље што су доживели на земљи, као залог небеске награде којом ће бити крунисан труд подвижништва. Они су били спремни да трпе лишавања и страдања, а ако је потребно да умру ради будућег сусрета с Богом. А мајка, убијајући чедо у утроби лишава га вечне радости спасених Царства Небеског, лишава заувек. Она постаје демон за своје дете.

  Из књиге архимандрита Рафаила Карелина "Како вратити породици изгубљену радост", Сакт-Петербург 2004.