header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Разговор с Владимиром Димитријевићем и Зораном Чворовићем
Разговор с Владимиром Димитријевићем и Зораном Чворовићем Штампај Е-пошта
недеља, 14 јун 2015
 ВАТИКАН И СРБИ –ПОСЛЕДЊИ ЧИН ПРЕД УНИЈАЋЕЊЕ?     

Поштовани посетиоци, решили смо да, због нових околности у којима се наша Црква нашла, дамо још један допринос разумевању ситуације. Зато смо замолили наше редовне сарданике, господу др Зорана Чворовића и мр Владимира Димитријевића, за интервју који се тиче неких аспеката најновијих догађања.

Уредништво

+ + +

 

СПЦ, ВАТИКАН, БРИСЕЛ

ПИТАЊЕ: СА Сабор СПЦ ове, 2015. године, неће бити упамћен само по сменама владика, него, пре свега, по приближавању Ватикану незабележеном у историји. Шта мислите о томе?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: У саопштењу Сабора истакнуто је како ће СПЦ отворити своју канцеларију при ЕУ у Бриселу (ако буде потребно, каже се тамо, чак и уз помоћ државе Ватикан), а донета је и одлука да се формира комисија за изучавање питања Алојзија Степинца, кога ће папа Фрањо ускоро канонизовати као „универзалног свеца“ римокатолицизма. Одлука је донета после посете врху СПЦ коју је учинио кардинал Курт Кох, десна рука папе Фрање за екуменски дијалог. Она је, у најмању руку, чудна, јер је историјска истина о Степинцу, војном викару усташке војске и кривцу за прекрштавање 250 хиљада Срба, одавно утврђена, а Ватикан има право да канонизује кога хоће – ми нисмо иста Црква. Папе су за свеца прогласиле, између осталих, Јозафата Кунцевича, вођу украјинских унијата и убицу православних из 17. века; светац им је и Хозе Марија де  Балагвера, оснивач „Опуса Деи“, као и „Хитлеров папа“ (израз Дејвида Корнвела ), Пије Дванаести.

Садашњи курс врха СПЦ према Ватикану имао је логичну последицу: слање 54-члане делегације на челу с епископом захумско – херцеговачким Григоријем на сусрет с папом Фрањом у Сарајеву.

ПАПА У САРАЈЕВУ

ПИТАЊЕ:Какве су поруке папине посете овом граду?

ЧВОРОВИЋ: Као што се противканонским пристанком на партиципирање у канонизацији блаженог Алојзија, шаље порука о спремности врха СПЦ да се одрекне национално-историјских „стереотипа” о страдању Срба у НДХ, тако се поклоњењем папи Фрањи бројне делегације Српске Цркве на челу са владиком Григоријем - баш у Сарајево, а нарочито садржајем владичиног обраћања римском понтифексу, у коме га назива чак и „пророком“, шаље недвосмислена порука о спремности да се прихвати ватиканска верзија историје ратних догађаја у бившој Југославији. Искључивим навођењем, у име „напаћене земље”, домаће кривице за крваве ратне догађаје, владика захумско-херцеговачки је амнестирао Ватикан за преседане признања противправних сецесија Словеније, Хрватске и БиХ, који су представљали покретаче за избијање грађанског рата у бившој Југославији. Реч је о преседанима који су доцније омогућили Бадинтеровој комисији да заузме правно неутемељен став о тзв. распаду СФРЈ. Следствено, владика Григорије је борбу српског народа за државност у оквирима Брозове Хрватске и БиХ ставио с оне стране ватиканског и Бадинтеровог правног виђења југословенске кризе. Отуда није случајно што овај владика СПЦ ни једном речју у свом обраћању папи није поменуо Републику Српску, већ само јединствену БиХ. Јер, Српска је за римског папу и деведесетих и данас побуњеничка шизматичка творевина, која ремети нови европски поредак. У светлу светско-политичке чињенице да је Ватикан признањем словеначке и хрватске сецесије послужио САД као инструмент за почетак разбијања послератног јалтско-потсдамског међународног система равнотеже снага, Григоријево сарајевско прећуткивање папске кривице представља и прворазредно забијање прста у око геополитичким интересима Русије, на чију штету је деведесетих нарушен послератни међународни поредак.           Када је Светозар Маровић, својевремено челник Државне заједнице Србије и Црне Горе, питао патријаха Павла да ли да позове папу у Београд, он му је рекао:“Господине Маровићу, нити сам ја Црква, нити сте Ви држава“. Знао је да би посета папе који је викара усташке војске, Степинца, прогласио за свеца изазвала велике поделе у нашем друштву. Одлазак огромне делегације, углавном из „прекодринских“ епархија СПЦ, на ноге папи Фрањи за већину посматрача није израз куртоазије, него својеврсно поклоњење. Наравно да су, после тога, на видику дубље поделе у, ионако завађеном, српском национу, јер велики број православних Срба ово доживљава као чин сервилности недостојне народа коме припадају Новомученици Јасеновачки.   

КОМИСИЈА ЗА КОМАДАЊЕ ИСТИНЕ    

ПИТАЊЕ: Као човек који се бави историјом хришћанског права у земљама попут Византије и Русије, шта можете рећи о канонској утемељености одлуке Сабора СПЦ да се формира комисија за питање Степинчеве улоге у српско – хрватским односима?

ЧВОРОВИЋ:На мајском заседању СА Сабора донета је одлука да се прихвати позив Ватикана, уручен посредством првог папског мисионара, кардинала К. Коха, да СПЦ са Хрватском бискупском конференцијом формира мешовиту комисију за дијалог о историјској улози загребачког надбискупа и војног викара НДХ – кардинала Алојзија Степинца. Сваку одлуку највишег тела наше помесне Цркве, па и ову горе наведену, треба прво анализирати из угла канона Једне Свете Саборне Васељенске Православне Цркве, као непромењивог и општеважећег темеља њеног учења и устројства.

По речима најауторитативнијег нововековног српског каноничара епископа Никодима (Милаша), Православну Цркву, када ступа у интерконфесионалне односе, какав је и овај са римокатолицима око личности блаженог Степинца, „управља само своје право”. Уз то, „Црква не врши никакаве спољашње јурисдикције наспрам других хришћанских вјероисповести, нити наспрам чланова тих вјероисповести”.

Горња црквеноправна премиса. Мада због времена заседања васељенских сабора (последњи, VII Васељенски сабор заседао је у 8. веку) не постоји канон који би се непосредно бавио догматском страном римокатолицизма, из угла 7. правила III Васељенског сабора, који je под претњом анатеме прописao обавезу васељенске Цркве да у будуће неизмењним чува Никео-цариградски Символ вере, јасно произилази да је доцнијом папском интервенцијом у VIII члан Символа вере, у виду уношења додатка filioque, почињен најтежи црквени преступ – јерес. Јер, по тумачењу византијског каноничара Зонаре, „јеретици су сви, који уче противно православној вјери, било да су они одавна или од скора одлучени од цркве, било да слиједе старој или новој некој јереси”. Да римокатоличко новачење представља, речју Св. Марка Ефеског - јерес („Латини нису само расколници, него и јеретици”), тврдили су не само сви Оци Цркве од Истока после 1054. године, већ и поједини западни сабори и учитељи Цркве, који су још пре 1054. подизали глас против самовољних папских интерполација у Символу вере. Тако, примера ради, оци Латеранског сабора од 649. године, под председништвом папе Мартина, предали су анатеми сваког ко би се „усудио уносити у цркву други какав символ, или и исти, али поврјеђен ма у једној јоти”; папа Јован VIII је 879. године патријарху Фотију, који је осудио јеретичку „хулу на Духа Светога”, обећао да ће уништити противканонски уметак у Символ вере.

Доња црквеноправна премиса. Како је римокатолицизма од светих отаца једногласно (consensus patrum) осуђен као јерес, онда се на римокатличке светитеље примењује 9. правило Лаодикијског помесног сабора који забрањује православним хришћанима да на било који начин учествују у поштовању и прослављању јеретичких мученика и светитеља.

 Црквено-правни закључак. Закључујући по силогизму, из наведених црквено-правних премиса произилази да учешће представника СПЦ у мешовитој комисији, која је само карика у ланцу који ће довести до канонизације блаженог Алојзија Степинца, представља прворазредни црквено-казнени преступ.       

ОД „БЛАЖЕНОГ“ ДО „СВЕЦА“ ПРЕКО БЕОГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

ПИТАЊЕ: Али, зар Ватикан Степинца већ није прогласио блаженим?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наравно. Ватикану је све јасно. Да задатак комисије није некакво научно утврђивање историјске истине, већ post factum добијање сагласности СПЦ за канонизацију Степинца, потврђују речи утицајног екуменистичког теолога и медијског коментатора током папине посете Сарајеву, Драга Пилсела, да је „канонизација Степинца готова ствар за Ватикан”, али да је то „проглашење свецем стављено на чекање, јер се тражи удобровољавање српске стране”. Хрватски теолог је још истакао да би за Хрвате било веома важно да Срби одустану од тврдњи да је у Јасеновцу страдало 700 хиљада људи, јер је у питању цифра од 83 хиљаде жртава ( поред Срба, Јевреја и Рома ту су и „Хрвати комунисти“).                               

Вођа хрватских католика, кардинал Бозанић 24. новембра 2015. организује скуп где ће се изнети докази да је Степинац „спасавао Србе“. Пилсел каже да је Степинац прекрштавањем Срба желео да их спасе говорећи да када се лудило тог доба оконча свако може да се врати својој вери и цркви. Ово је сасвим  у складу с речима војног бискупа хрватске војске, Јурија Језеринца, из године 2010:Све што је кардинал Алојзије Степинац говорио и чинио имало је за циљ да се заштите хришћанске општељудске и природне вредноте у време када су оне биле угрожене. Стога му је Црква одала посебно признање прогласивши га блаженим (последњи корак пред проглашењем светим). Очекивање је да ће и они којима је он посебно помагао, међу осталима Јевреји, Срби и Словенци бити захвални на свему што је за њих учинио те да ће устати у одбрану истине“.                               

БРАТ ЈЕ МИО, МА И СТЕПИНАЦ БИО   

ПИТАЊЕ: Па на основу чега врх СПЦ учествује у разговорима о Степинцу?

ЧВОРОВИЋ:Основ за учешће СПЦ у „удобровољавању” за прихватање Степинчеве канонизације нису канони Цркве, већ глобалистичко схватање толеранције, као „одрицања од догматизма и апсолутизације истине”, које, према увиду Олге Четверикове, треба да доведе до „разводњавања православног учења на свим нивоима (од догматике до етике)”. Оваква „догматска“ толеранција је категорија непозната Цркви и њеном праву, јер у вршењу јеванђеоске заповести да треба према свакоме човеку гајити безграничну љубав, „ма какве он вјере био”, дужност је, Милашевом речју, „свакога да свето чува прописе своје цркве и да их не изложи могућој поврједи... у опхођењу са припадницима других вјероисповести, а посебно границе, у којима се може кретати опћење у свештеним чинима (communicatio in sacris) са њима”. Међутим, овако испољена толеранција СА Сабора СПЦ, мада нема додирних тачака са канонима, итекако има везе са улогом која је верским заједницама на простору бивише Југославије дата од стране глобалне псеудоелите, у оквиру пројекта стварања синкретистичке светске (анти)етике, без које за поменутог римокатоличког теолога Д. Пилсел, „нема мира у свијету и мира међу религијама”.

БРДОВИТИ БАЛКАН СРАВНИТИ СА ЗЕМЉОМ 

ПИТАЊЕ: Колико се ова комисија уклапа у планове Новог поретка на Балкану?

 ЧВОРОВИЋ:Мешовита комисија о Степинцу се у потпуности уклапа у пројекат ослобађања религије од националног или Пилселов речју, „Црква би требала да трансцендира нацију и сваки облик национализма” као „сакралног лудила”. Екуменистички пројекат националног обезличавања балканских верских заједница, а пре свега СПЦ, претходних година је био између осталог потпомогнут и од стране Сорошеве Београдске отворене школе. Кроз њене егзорцистичко-екуменистичке курсеве и сипозијуме пролазили су и поједини клирици СПЦ, показујући на делу спремност врха Српске цркве да се суочи са другачијим виђењем ближе и даље историје, у светлу „истине” претходно октроисане од стране глобалних псеудоелита. На овим курсевима посебно је била запажена улога једног од садашњих епископа СПЦ, који се прославио тврдњом о научно доказаном броју од 90 000 страдалих у Јасеновцу. Занимљиво је да је у дану папиног доласка у Сарајево, поменути Пилсел, такође учесник БОШ-курсева, истакао како ће се комисија о Степинцу бавити и Јасеновцем и како би по ставу римокатоличке стране требало „баратати цифром од, на пример, 83 000 – највише, Срба, Рома, али и Хрвата комуниста”. Да ће комисијом о Степинцу доминирати дух евроатлантског егзорцистичког пројекта истеривања из свести Срба сопственог аутентичног доживљаја историје, страдања и вере, потврђује став члана ове комисије, стручној јавности непознатог историчара Н. Кнежевића, да се смењени епископ Филарет одликовао „деценијским националистичким иступима како за време ратних сукоба тако и после рата, нарочито последњим са додељивањем ордена Војиславу Шешељу”. Овим се анонимус Кнежевић пред ватиканским „мировним” судијама јавно легитимисао, следећи хашку res iudicatu, да ће и његов суд о Степинцу бити лишен национално-историјских „стереотипа”, те да ће у складу са „религијом ослобођеном од националног” и блаженог Алојзија искључиво посматрати из ватиканске беатификоване визије „хришћанског” мисионара и мученика прогоњеног од безбожне партизанске власти.

А СРБИ ЋУТЕ?

 ПИТАЊЕ: Хоће ли Срби дозволити такву ревизију историје?

 ЧВОРОВИЋ:Чињеница да ће СПЦ о Степинцу разговарати са Хрватском бискупском конференцијом показује неколико битних ствари. Наиме, у строго централизованом устројству Ватикана Хрватска бискупска конференција нема никакву формално-правну надлежност у процесу канонизације Степинца, чиме се СПЦ  јасно ставља до знања да њен став неће утицати на крајњу одлуку од канонизацији блаженог Алојзија. Тиме овај тзв. дијалог постаје средство притиска на Српску цркву да по моделу Рамбујеа, а у име помирења на бившем југословенском простору, прихвати октроисану ултимативну „истину”. Јер појављивање с друге стране Хрватске бискупске конференције, а не папске курије, показује да се ови разговори по свом формату уклапају у категорију „регионалне сарадње”, на коју се, као „условом свих услова”, у процесу евроинтеграција Србија обавезала противуставним ССП. С тога се са уласком СПЦ у тзв. дијалог о Степинцу отворају још једна врата за противканонско мешања државе у послове Српске цркве. Да ће се „разговори” о Степинцу оцењивати из угла српско-хрватске регионалне сарадње потврђује и поменути члан мешовите комисије Н. Кнежевић: „Уколико заједнички став буде постигнут то ће имати снажан утицај на учвршћивање односа Србије и Хрватске, јер међу верским заједницама влада можда и највећи јаз када је у питању интерпретација прошлости”.

 Уколико српска наука без одлагања и ситних калукулација не устане у одбрану националне историје, сва је прилика да ће мешовита комисија у име СПЦ пристати на европодобну, фризирану „истину” о страдању православних Срба у НДХ, по узору на УДИ историографске памфлете, а у складу са Препорукама Савета Европе (нпр. бр. 1720) и тзв. Толедо-принципима ОЕБС да у стварима вере и историје ништа није апсолутно, осим вредности свуда присутне Европске конвенције о људским правима.      

ШТА КАЖЕ ИСТОРИЈА?

ПИТАЊЕ: Може ли се открити нека нова истина о Степинцу?   

ДИМИТРИЈЕВИЋ:  Канонизација Степинца је аболиција усташтву, каже угледни српски научник, др Владимир Умељић. Јер, усташтво је било борбени римокатолицизам, о чему је шеф полиције немачке Службе безбедности у  извештају од 17. фебруара 1942. године писао свом претпостављеном, СС-рајхсфиреру Хајнриху Химлеру (пошто је потврдио да су усташе, до тог тренутка, побиле око 300 хиљада Срба):„Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, који је с тим повезан (...) доприносе такође у великој мери заоштравању ситуације. Тим поводом се мора схватити да је католичка црква, кроз своје мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, јер се она при спровођењу покатоличавања, служила усташама. То јој је пало утолико лакше, јер је хрватско становништво фанатично католички настројено (...) Из тога се види, да је хрватско-српско стање напетости и једна борба католичке цркве против православне цркве...“       

Зато није нимало случајно да  је 27. септембра 1942. године на загребачком Каптолу откривена спомен-плоча  на којој је стајало да су управо у седишту челника Хрватске бискупске конференције, пре Другог светског рата,„основане прве усташке борбене групе“. 

А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом:“/.../Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је, да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској ШТО БОЉИ ДОЈАМ/.../ Много је у Ватикану изтицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени /.../Надбискуп је на темељу тих закона ОПРАВДАО ДЈЕЛОМИЧНО И ПОСТУПАК ПРОТИВ ЖИДОВА (толико о Степинчевом заступању Јевреја, нап. В. Д.), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсти“. Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену србску децу из утроба мајки, и на каме их набијали. Због свега овога,  челник „Цркве у Хрвата“ је 1944. добио највише одликовање НДХ јер је „као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иноземству...“

   СТЕПИНАЦ И „ХРВАТСКИ МУЖЕВИ“  

ПИТАЊЕ: Кажу да се Степинац није слагао са усташама. Шта Ви мислите о томе?

 ОДГОВОР:         Када су усташе, уз помоћ нациста и фашиста, Немачке и Италије, основали НДХ, Степинац се обраћа својој пастви:“Часна браћо! Ови догађаји су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала. Ово су часови, када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом./…/А будући да ми познајемо мужеве, који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи...“

Усташки министар унутрашњих послова, др Андрија Артуковић на фарисчном ( али, ипак ) суђењу 1986. године у Загребу о Степинцу, члану усташког државног Сабора, сведочи: „Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер он је био надбискуп и један свети човек./…/ Рекао је „Препусти то мени. Ја ћу то, као представник Католичке цркве најбоље и у складу са својом савјешћу учинити.“ Ја сам ангажовао Степинца, као једног светог човека, да би он то најбоље и најсавјесније рјешио…

СТЕПИНАЦ И ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ

ПИТАЊЕ:  А да ли је помагао Србима? 

ОДГОВОР: Владимир Умељић је изванредно указао на дневнике Диане Будисављевић, која је спасавала српску децу од усташког ножа; у свом дневнику 3. децембра 1941. она пише: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан...“ А 6. маја 1942: „Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану...“         Касније ће надбискуп давати обећања, о којима Диана Будисављевић пише:“Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Деца ће бити смештена у женске самостане. Сви самостани, сви дечји домови, сви интернати ће примати децу, све што може ставиће се на располагање. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили. Али се нису остварила“. ПАЖЉИВО ЧИТАЈТЕ ШТА ПИШЕ:Али се нису остварила. 11. јула 1942. бележи: „Необично је тешко било осигурати смјештај за децу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата“. 

СРПСКИ ЕПИСКОПИ И НАДБИСКУП СТЕПИНАЦ

ПИТАЊЕ: Како је Степинца чинио добро својој „екуменској браћи“ православнима?

   ДИМИТРИЈЕВИЋ:Усташе хапсе и тешко муче загребачког митрополита Доситеја. Од мучења, он нервно оболи, бива протеран у Београд, где у манастиру Ваведење подлеже последицама злостављања.Бањалучки епископ Платон је 5. маја 1941. године ухапшен, мучен и убијен. Његов леш је пронађен и, пре сахране, фотографисан – брада му је била ишчупана, нос и уши одсечене, а у многобројним ранама је нађена со.Сарајевски митрополит Петар је ухапшен 12. маја 1941. године, мучен и убрзо убијен.Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину. Далматинског епископа Иринеја интернирају италијанске окупационе трупе и он остаје на животу.Усташе протерују преко триста и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља. СТЕПИНАЦ НИЈЕ НИ ПРСТОМ МРДНУО ДА БИЛО КОГА ЗАШТИТИ.

А у Србији? Ниједном католичком свештеном лицу, од бискупа Ујчића до обичних жупника, длака с главе није фалила. Нико на силу није прекрштаван.Ђакон Добривоје Каписазовић, близак сарадник митрополита скопског Јосифа, у својој књизи о њему, бележи:“Крајем 1941. године дошла је код митрополита Јосифа (као код заменика Српског патријарха) једна делегација Словенаца који су нашли уточиште у Србији и изјавила жељу Словенаца да приме православну веру.Митрополит Јосиф је поразговарао са члановима делегације и на крају им очински саветовао да то питање оставе за крај рата, па ако остану при својој жељи – да приме Православље. Јер ако би се сада покрстили рекло би се да је то под неком присилом и да је Српска православна црква користила њихове прилике и тешку ситуацију; а он не жели да се икакав приговор учини Српској цркви“. 

Ако се све ово зна, какав дијалог и какве су комисије могући? 

Православни Срби ће презети сваког оног ко се буде одрекао својих Светих Новомученика у име „толаранције“, „суживота“ и других ЕУ вреднота (нарочито ово У, латиницом).

ПИТАЊЕ: Има ли онда наде за нас?      

ЧВОРОВИЋ, ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наравно.На крају сваке Литургије, свештеник се обраћа тој Нади речимас: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби“. Ако се вратимо Христу и Светом Сави, нећемо пропасти.       

НА СВЕТОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ 2015.
Последњи пут ажурирано ( недеља, 14 јун 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 3 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.