Осим даноноћног читања Псалтира у манастиру постоји још једно нарочито богослужење, а то је молебан с акатистом. То је богослужење у којем се молебану додаје служба неком од светитеља. Мислим да тога нема ни у древним уставима, ни у пракси других православних земаља. Народ у Русији изузетно воли ту службу тако да су у Псково-печерском манастиру наручивали и по петнаест до двадесет акатиста дневно па су богослужења понекад трајала и више од три сата.

Те једноличне дуге службе биле су веома заморне за младе монахе, што је било сасвим разумљиво кад се зна да су акатисти намењени за читање код куће и да су их писали не само велики црквени песници, него и побожне госпођице из провинције, тако да текстови акатиста, благо речено, нису увек били савршени. Због свега тога млади јеромонаси вешто су покушавали да избегну служење тих молебана.

На њихову срећу у Псково-печерском манастиру постојао је човек који је у сваком тренутку био спреман да на тим богослужењима замени неког од своје образоване сабраће. Био је то архимандрит Антипа. Он је у манастир дошао одмах после рата. На грудима је имао бројна ратна одликовања. Постао је духовни син старца схиигумана Саве, којем је био одан све до своје смрти.

Отац Антипа изгледао је као моћни стари лав с ватренориђом густом гривом, али је упркос импозантном изгледу био необично добродушан и према свима љубазан. Без обзира на то што је код оца Антипе свакодневно долазило много људи ради исповести, савета или просто зато да попричају с њим и дају себи одушка, ипак никад нико није видео да је љут или узрујан. Због те доброте многи су желели да управо код њега иду на исповест. С радошћу их је примао да би им дао опроштај грехова и свештеничком влашћу заувек их од њих разрешио. Ех, за њега је то заиста била права срећа!

Осим тога, отац Антипа је водио рачуна о чредама за непрекидно читање Псалтира. Ако би се догодило да неко од братије због болести или послушања, а понекад и из немара пропусти свој сат читања, отац Антипа би то урадио уместо њега и никад никог није због тог прекорио, иако је ноћу и сâм бар три сата читао Псалтир.

Па ипак, оцу Антипи највећу радост пружали су молебани с акатистом. На тим бесконачним службама просто је блистао и притом им је обавезно додавао и читање имена из три до пет помјаникâ, а сваки од њих био је тежак бар килограм. С радошћу је то чинио и дубоко је осећао колико су важне црквене молитве и за живе и за покојнике. Народ је много волео те његове службе.

Дошло је време кад отац Антипа више није могао дуго да стоји на молебанима због тегоба с ногама. Зато је проигуман објавио да се отац Антипа ослобађа служења тих требâ.

Своју последњу службу баћушка је одржао са сузама у очима, а плакали су и парохијани. Било им је жао што на акатистима више неће бити такав молитвеник. Озбиљно су се забринули и млади јеромонаси јер им је одмах било јасно колико ће дугих молебана одсад морати да служе. Радовали су се само искушеници који су били црквењаци јер су знали да међу јеромонасима више нема оних који су волели да читају акатисте и уз њих толико имена из помјаникâ да томе није било краја. То је значило да ће искушеници напокон на време стизати на ручак.

На тој служби отац Антипа је био најтужнији, јер не само да је служио свој последњи молебан, него се уз то лишавао могућности да и убудуће чита акатисте, које је толико волео. Радило се о томе да књиге с акатистима у то време нису штампане у нашој земљи тако да су у манастиру тада постојале само дебеле свеске у које су парохијани марљиво преписали текстове акатистâ. Драгоцене свеске чуване су у посебном коферу којим је у потпуности располагао отац Антипа, а који је сада прелазио у руке других свештенослужитеља.

Пред крај тог богослужења, које је било најтужније у животу оца Антипе, у цркву је ушла група страних туриста. Иако су изгледали као неговани странци, ипак су се правилно крстили и целивали иконе исто као и ми, тако да су очито били потомци руских емиграната. Након што су се помолили, поклоници су се спремали да оду, но баш тада је једна жена из ташне извадила неку књигу и, издалека је показавши оцу Антипи, спустила је на степеник амвона.

Кад је отац Антипа кренуо из цркве, праћен уплаканим старицама, сетио се те књиге. С уздахом се сагнуо, узео књигу и отворио је. Била је то збирка акатистâ на црквенословенском језику, која је издата у Бриселу.

Од тада па све до саме смрти отац Антипа се није одвајао од те књиге, која му је заменила цео његов драгоцени кофер. Иако наизглед није била велика, будући да је штампана на веома танком папиру књига је, на радост старог баћушке, садржала мноштво акатиста.

Отад смо често виђали тог крупног риђег монаха како седи на клупици на Светом брежуљку, с огромним наочарима, и усрдно се моли.

Пред смрт је отац Антипа пао у постељу. У манастирској болници често се исповедао и причешћивао, али је на сâм дан смрти нашао снаге да устане. Узео је крст с Јеванђељем и кренуо у пештеру, на гроб свог духовника. Пред својим давно упокојеним старцем, схиигуманом Савом отац Антипа исповедио је све грехе које је починио током свог живота и замолио га за његове молитве за далек пут. Након тога вратио се у болницу да умре.

У Псково-печерском манастиру сандук с телом новоупокојеног пре саме сахране увек буде у капелици за освећење водице ради тродневне молитве. Кад сам дошао из Москве на сахрану оца Антипе, био сам изненађен што на том месту нисам затекао његов ковчег. Испоставило се да су капелицу реновирали тако да је сандук с телом оца Антипе због тога био у пештери, и то тик поред гроба схиигумана Саве. Није их могла раставити чак ни смрт, ма колико да се трудила. Ту су га и сахранили.

Сад су отац Антипа и његов духовник, отац Сава заједно и моштима на земљи и духом у Царству небеском.

Кажем моштима не зато што пре црквене канонизације неког можемо прогласити светитељем, него зато што се тело сваког преминулог православног хришћанина у Цркви назива моштима, иако то мало ко зна.

Са руског Божана Стоjановић

Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»

Извор: "Православие.ру"