Милослав Рајковић  

                                                ЧИЈА ЈЕ ПРАВОСЛАВНА  ДИЈАСПОРА*

Колико је реална бојазан да „други Рим увелико корача стопама несрећног првог Рима"?¹ Је ли православни папа заиста на помолу? Коме је потребан другоразредни папа на Босфору? Чему заједничарење у молитви цариградског и римског првоепископа? Приносимо ли то нашу праву веру у Богочовека Христа и једну цркву Христову као жртву јереси екуменизма („дијалога љубави" без дијалога истине),² идолима западне плутолатрије? Чега новог данас има у давно осућеним новотаријама Цариграда?

Ова хулна питања множе се у последње време као апокалиптичке сенке „у дому Божијему, који је црква Бога живога, ступ и тврћа истине".³ Ремете канонски поредак мећу православнима, нарочито од Треће припремне конференције за Свети и Велики сабор, одржане у Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбезију (Швајцарска), од 7. до 13. новембра 1993. године.

После Шамбезија све смо даље од оне идиличне слике сусрета архипастира једнаких сестринских цркава у Фанару годину дана раније, одакле у свету Недељу Православља упућују не само једну озбиљну Поруку свету (пре свега на адресу Ватикана) већ и позив свим православним хришћанима „на дубље јединство - духовно, али и канонско".⁴ Почињемо некако да сумњамо у искреност речи патријарха Вартоломеја, изговорених у Сремским Карловцима, - граду који је, приликом званичне канонске посете Српској цркви, назвао „историјским символом јединства српског православља": „Свеукупна Православна црква нити је имала нити ће имати један центар власти. Међутим, увек има потребу за једним центром јединства у циљу хармоничне сарадње свих помесних аутокефалних православних цркава".⁵ Цариград је све мање место јединства и Цариградска патријаршија се све мање о њему стара, а све више центар борбе за власт, за „универзалну јурисдикцију" над православним верницима расејаним по свету.

На дневном реду конференције Мећуправославне комисије за припрему Васељенског сабора у Шамбезију нашла су се три крупна црквеноправна питања: православна дијаспора, аутокефалија и начин њеног проглашења и црквена аутономија и начин њеног стицања. Конференција је расправљала само о прва два питања са циљем да о њима „до краја разради јединствен став помесних православних цркава" . Под председништвом митрополита ефеског Хризостома и секретара, митрополита женевског Дамаскина (иначе представника Цариградске цркве), Међуправославна комисија је, према званичном саопштењу,⁶ успешно обавила посао. Усвојени су текстови „Православна дијаспора" и „Аутокефалија и начин њеног проглашења" . Оба документа су потписали и чланови делегације Српске цркве, епископ бачки Иринеј Буловић, као вођа делегације, и професор Богословског факултета у Београду, тада јеромонах Игнатије Мидић, данас епископ браничевски, као стручни саветник. Документи су врло брзо објављени у листу „Епискепсис" (бр. 498, од 30. новембра 1993.), који издаје Православни центар Цариградске патријаршије у Шамбезију.

Са канонског становишта текст о православној дијаспори врви од новотарија. Према овом пројекту целокупна дијаспора се дели на осам административних области: Северна и Централна Америка, Јужна Америка, Аустралија, Велика Британија, Француска, Белгија и Холандија, Аустрија и Италија, Немачка (изузета је Швајцарска), у којима би се као посебан управни орган образовали епископски сабори. Сабори би имали посебан „устав" или правилник, с чијом применом би требало почети пре сазива Великог сабора. Пожељно је да предлози на саборима изражавају „једногласје чланова" како се не би прибегавало већинском принципу у одлучивању. Председници епископских сабора би о свим питањима која „захтевају свеправославно суочавање" реферисали искључиво „васељенском патријарху". Тачка 5. обавезује све помесне цркве да „не предузимају поступке" који би могли да штете „описаном ходу" успостављања „нормалног поретка" у дијаспори.⁷

Основе овом пројекту постављене су новембра 1990., такоће у Шамбезију. Било је то уочи пада Берлинског зида, подизања „гвоздене завесе" између политичког Истока и Запада и слома совјетске империје. Формирана је комисија са задатком да нађе коначно решење за црквеноправно уређење читаве православне дијаспоре. Комисија је већ на почетку рада констатовала да постоји „заједничка воља" свих „најсветијих православних цркава" да се то питање реши што је могуће пре на начин сагласан еклисиолошком и канонском предању и пракси Православне цркве. Комисија је том приликом утврдила да „из историјских и пасторалних разлога" није одмах изводљиво да се пређе „на строго канонски поредак" па је предложила „прелазни период" у коме би се припремио терен за примену строго канонског решења. Епископски сабори и сваки епископ у прелазном периоду били би под управом своје матичне цркве. Радом сабора председавали би први по хиротонији и рангу епископи из Цариградске цркве, а ако њих нема епископи „сагласно диптиху".⁸

Не чекајући да потписане одлуке из Шамбезија прођу потпуну рецепцију сабора и синода помесних цркава, што је иначе један од основних услова за њихову пуноважност, цариградски епископи у Западној Европи на челу са женевским митрополитом Дамаскином журе да их што пре, према добро разрађеном сценарију, оживотворе. У првом реду на тлу Француске, која је нека врста експерименталног подручја у тражењу модела за помесно јединство уз поштовање културних посебности различитих православних заједница. У овој земљи веђ постоји и делује Међуепископски комитет. А овим проблемом се, уз обилату помођ његовог председника, надлежног митрополита дијецезе Цариградске цркве у Француској, Јеремије, током прошле године позабавио докторант Николаос Далдас са париског Римокатоличког универзитета. Далдас је управо питању дијаспоре пришао из канонског и културолошког угла да би доказао да је црквено јединство различитих православних етничких чинилаца могуће. Његова теза гласи „Васељенска патријаршија цариградска и канонски статус православне дијаспоре грчког језика (случај Француска)". Отуда је уследио покушај да се први епископски сабор образује управо овде.

Наиме, у Париз је октобра прошле године на заседање Међуепископског комитета стигао из Женеве митрополит Дамаскин са циљем да тај Комитет одмах претвори у Епископски сабор под окриљем Цариградске цркве и региструје га код француских државних власти са овлашђењем да једини издаје дозволе да се неко, појединачно или групно, назива православним у овој земљи, а затим и шире у Европској унији. Изабрани су и чланови Комисије за израду Нацрта правилника будуђег Епископског сабора. Са избором чланова Комисије није се сагласио Дамаскин, надлежни архијереј западноевропске епархије Српске цркве.

Као цариградски дејецезан у Швајцарској, митрополит Дамаскин је заиста неуморан у акцијама придобијања подршке за ставове централе у Фанару. Америка је друго велико поље његове мисије. Функција секретара за припрему Великог сабора такође му помаже да развија интензивну пропагандну делатност. Тако је на основу ставова и мишљења више помесних цркава о одлукама из Шамбезија, достављених тамошњем Православном центру Цариградске патријаршије, сачинио на педесетак страница свој „рапорт", који као пропагандни материјал о аутоматском вођству Цариграда у решавању питања дијаспоре и давању аутономије и аутокефалије, чита и дели свуда по свету, првенствено у Француској и Америци. У томе је митрополит Дамаскин најревноснији следбеник патријарха Мелетија IV који је и „увео у живот новоизмишљену теорију о потчињавању целе дијаспоре Цариграду.⁹ Озбиљне разлике у гледању на проблем дијаспоре Цариградске и других помесних цркава нимало му не сметају да „смело тврди" како је већ „православна дијаспора у целом свету под јурисдикцијом Васељенске патријаршије". Притом не каже од када је то тако, нити у чему се та јурисдикција пројављује.¹⁰

О одлукама које је усвојила Међуправославна комисија у Женеви досад су своје дописе послале Цариградска, Александријска, Антиохијска, Руска и Румунска патријаршија, Грчка и Пољска црква.

Реч је о „комплексном канонском питању", а „нађена решења" de facto  „израз једне нове концепције канонског предања". Она се, по мишљењу Грчке цркве, „одржавају захваљујуђи неправилној, једностраној, па чак и произвољној интерпретацији појединих светих канона". У грчком допису, такође, стоји питање које заправо погађа у срж проблема. Да ли се у овом случају ради само о „уређењу дијаспоре" или о целокупним односима појединих помесних цркава „између себе и са Екуменским престолом"?

У првом случају, каже се затим, решење је у примени „правог канонског предања", у другом, „решење је стварно тешко нађи", јер се питање дијаспоре „користи" да би се „индиректно довео у питање освеђени канонски поредак Православне цркве".¹¹

Руска црква сматра да питање дијаспоре прети „јединству православља". Оно по својој суштини и историјском настанку „није носило и не треба да носи оне тужне последице и компликације које су настале због немотивисаних и једностраних претензија Цариградске патријаршије".¹²

Цариградска црква остаје доследна израженим „папистичким" тежњама у документу за који је обезбедила консензус потписа у Шамбезију. Она, пре свега, ситуацију у дијаспори оцењује као „изузетну, ненормалношћу своје природе", не упуштајући се да каже у чему је то ненормално стање, и полаже право на „универзалну јурисдикцију" над православнима широм света. Другим речима, настоји проширити своју власт на „плодове мисије других цркава", иако 2. правило Другог васељенског сабора то изричито забрањује.

Право на власт над целокупном дијаспором митрополит Дамаскин заснива на 28. канону Четвртог васељенског сабора (451). Међутим, како су то оспорили још стари тумачи канона (Аристин, Зонара и Валсамон) и потоњи канонисти (уп. Ралис и Потлис, Синтагма), 28. халкидонско правило ни у ком случају не даје Цариграду „универзалну јурисдикцију". Оно се искључиво односи на „древне округе" Понта, Азије иТ ракије. Читава историја православне мисије у новије време, пише Сергије Троицки, доказује да ни Цариградска црква није видела у 28. халкидонском правилу никакву своју искључиву привилегију,¹³ све до 1922. године и избора за цариградског патријарха Мелетија IV. Штавише, разлози на којима се заснива поменуто правило, који су и довели до уздизања престоничког (тј. цариградског- подвукао М. Р.) епископа уопште више и не постоје".¹⁴

Ни ставови Румунске, Пољске и Антиохијске цркве не иду у прилог цариградским тежњама. Румунска црква сматра да свака аутокефална црква има право да брине „о сопственој дијаспори" и да је то прави „природни израз једнакости о праву православних аутокефалних цркава, без обзира на њихову величину, древност или место у диптисима". То право почива на „јеванћелском духу" и „канонској традицији". Данашња православна дијаспора је састављена од различитих етничких група, али њено јединство се, по мишљењу румунске стране, не испољава само „постојањем једног епископа" него првенствено „општењем и братском сарадњом разних епископа и заједница".¹⁵ У духу апостолских речи: „Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова?" Или: „И осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитвама".¹⁶

Пољска црква такође тврди да „свака мајка-Црква има право да се брине о својој дијаспори".

Руски став, сагласно канонима, не оставља никакве недоумице: „... свети и велики Свеправославни сабор објашњава да ни једна од светих православних (аутокефалних), локалних цркава нема посебну јурисдикцију, ексклузивну и универзалну над целом дијаспором".¹⁷

Па ипак, митрополит женевски Дамаскин, као гласноговорник пројекта „папског трона" на Босфору (или негде другде?), тврди у свом „рапорту" да је „национални и мисионарски критеријум материнства супротан канонском критеријуму", свесно превиђајући да је мисионарско (а и национално) материнство старије од „канонских регула византијске империје". Тако се Африка и данас сматра посебно блиско везаном за Александрију, јер је управо ова црква развила мисију на афричком континенту, као што је Руска црква ширила православну веру у Америци, Кини и Јапану.

За Цариград, такође, није „ни пожељно ни прихватљиво" продужити „са фрагментацијом по националним, расним или језичким признацима". Цариградска црква се противи „одмах или у даљој будућности" стварању „антиканонских форми администрације" нових аутономних или аутокефалних цркава у дијаспори, где за то постоје услови, како то предлажу Антиохија или Московска патријаршија.

Зашто? Све то може да штети оном „описаном ходу" у васпостављању нормалног поретка у дијаспори, али нормалног према замисли присталица и протагониста теорије „источног папизма". Отуда је и митрополит женевски опрезан кад из расположивог материјала изводи минималне претпоставке за даљи рад на припреми Великог сабора:

„1) Оставити по страни, бар привремено, питање канон ских претензија Васељенског патријархата да одмах наметне своја искључива канонска права на Православну дијаспору(...) С друге стране, избегавати, бар привремено, оспоравање, изричито или имплицитно, тих права...

2)                Превазићи критеријуме националног или мисионарског материнства (...).

3)                Избегавати ангажмане што се тиче рокова за давање (...) самоуправе или аутономије, или пак аутокефалије..."¹⁸

Митрополит Дамаскин не пропушта да нагласи да Цариград има „искључива канонска права" на дијаспору, премда свестан могућих тешкоћа у спровођењу „цариградске линије".

Овде се, можда, треба присетити похода Цариградске цркве на православну дијаспору у Европи тридесетих година овога века. Творац тог освајачког плана био је патријарх Мелетије Метаксакис, потоњи поглавар Александријске цркве. Мелетију је најпре пошло за руком да древном цариградском трону потчини грчку дијаспору, а затим је кренуо да то исто учини и са другим православним народима. Први корак ка том циљу био је назначење, 5. априла 1922. године, егзарха за читаву западну и централну Европу са „апокалиптичком титулом" митрополита тијатирског.¹⁹ Врло брзо је потчинио себи епископа Руске цркве у Финској, па руске епархије у Естонији и тако редом. За време његовог наследника, патријарха Григорија VII, читава „варварска" Европа била је подељена на шест Цариграду потчињених јерараха. Григорије је чак покушао да са престола Руске цркве уклони патријархаТихона, укине Московску патријаршију и поново је врати под окриље Цариграда.²⁰

Оно што није успело Григорију са Тихоном, делом и због протеста других поглавара и чак архиепископа кентерберијског, пошло је за руком патријарху Фотију II. Фотије је једним агресивним чином, на превару, потчинио својој власти дијаспору „заробљене несрећне Руске цркве" у Западној Европи   и   њеног   од   московског   патријарха   назначеног управитеља митрополита Евлогија. Евлогијева судбина лако може постати судбином и многих затечених епископа помесних цркава, не само у европском делу православне дијаспоре, којом поново кружи папистички и агресивни дух Мелетијев. Фотије и Мелетије, али сада као александријски патријарх, заједно су радили на потчињењу Цариградској цркви целе православне дијаспоре. Једна посланица Фотијева српском патријарху Варнави од 30. маја 1931. године, поводом питања Будимске епархије, као и неки други примери званичне преписке тадашњих предстојатеља Цариграда и Александрије, најбоље илуструју ту црквенополитичку идеологију Цариградске патријаршије, рођену после Првог светског рата и великих промена на политичкој карти света. „Вашем Блаженству и драгој сестри Српској цркви", пише патријарх Фотије српском патријарху, „познато је опште гледиште нашег Патријаршијског васељенског трона у питању канонско-црквеног положаја православних црквених општина и колонија, које се налазе ван граница помесних аутокефалних цркава, тј. све ове црквене организације, ма које било народности, на основу канонског реда, који налаже интерес одржања хармонских односа између сестара цркава, дужне су да се у црквеном погледу подведу под јурисдикцију нашег најславнијег Патријаршијског трона, који, као једини изузетан, на основу св. канона и у циљу опште хармоније, има и обавезан је да врши дужност црквене заштите и да се брине о православним хришћанима, који се налазе ван граница православних аутокефалних цркава..."²¹

У једној, пак, ноти Цариградске патријаршије Српској цркви, од 7. децембра 1933, свако „мешање Српске цркве у црквене послове у Угарској сматра се као антиканонско" и сходно 2. правилу Другог васељенског сабора, „преко-гранично".

Мелетијева теорија, као и теорија о „источном папизму" поново су у епицентру збивања у Православној цркви. Суштина теорије „источног папизма" је у давању цариградском патријарху већих права него што је канонима прописано, да буде „у правима изједначен са римским папом". и Цариград, опет, у јавном говору своје право, и то „искључиво" право, темељи на канонима (2. канон Другог, 8. канон Трећег, 9, 17. и 28. канон Четвртог васељенског сабора). Реч је о канонима донетим на саборима 381, 431. и 451. године. И данас важи питање које је поставио Троицки када је тридесетих година писао своје канонске расправе. Ако би поменути канони имали смисао који им даје Цариград, зашто се та теорија јавила тек у току две последње деценије (између два светска рата - прим. М. Р.) и зашто су јурисдикцију у православној дијаспори досад имале и друге цркве?²³

Сви наведени канони не пружају цариградском епископу већа права од првенства части, будући епископу Другог или Новог Рима. У 39. правилу Картагенског сабора (419) јасно је речено: „Да се епископ прве катедре не назива егзархом јереја, или врховним јерејем, или некако слично, него само епис-копом прве катедре. Постављено је то тако ради сузбијања „сујете и гордости", и зато што ниједан од епископа није „добио већу благодат од Бога него што су је добили остали епископи". ²⁴

Ко подржава Цариградску патријаршију у њеним претензијама да супротно канонима одреди правни положај дијаспоре?

Највећу подршку Цариград засад има од Александријског патријархата. Александрија сматра да православна дијаспора припада Цариградској цркви „осим оне која је поникла као резултат мисије". Александријска патријаршија се такође супротставља стварању нових аутокефалних цркава у Америци, Аустралији и Европи. „Те географске територије припадају, црквено, Васељенском патријархату, и треба да буду сачуване за њега" - каже се у предлогу Александрије. Нејасно је како је могуће сачувати велике географске територије за некога а не присвојити плодове туђе мисије, на коју су аутокефалне цркве имале право.

Грчка црква, супротно свом потпуно исправном мишљењу о читавом проблему, нагиње решењу које треба да задовољи Цариград. Према грчком предлогу на велика подручја (Европа, Америка, Аустралија) или државна подручја (Велика Британија, Немачка) применио би се канонски принцип „првенства части" или „прерогатива тронова", док би се на нивоу епархија и парохија поштовале националне особености (упадљива сличност са моделом из Далдасове дисертације).

У Француској цариградске, тежње подржавају у првом реду „Православно братство Западне Европе" и франкофонски екуменисти. Према поменутом извештају српског епископа у Паризу, „Православно братство Западне Европе" види у спрези са Цариградом шансу да буде „водећи фактор" у формирању нечега што би личило на локалну цркву под „туторством" Константинопоља. То би уједно била и прилика да се покоре „непокорни фактори" других помесних цркава које не одобравају наглашени екуменизам овог „братства" и цариградских епископа на подручју Европске уније.²⁵

И „Православно братство Западне Европе", и цариградски епископи, и други екуменисти уживају безрезервну подршку Ватикана упозорава у извештају епископ Дамаскин. Када је реч о могућем утицају Ватикана на поједине епископе помесних православних цркава и уопште православне теологе треба скренути пажњу на деловање (Римо)католичког комитета за културну сарадњу, који непосредно зависи од Папске државе. Комитет сваке године обезбеђује четрдесетак стипендија православним студентима, које на неки од римокатоличких института у Западној Европи, сходно специјалностима, званично шаљу њихове цркве. Тако је и апострофирани докторант Николаос Далдас уживао стипендију овог Комитета, а наречену тезу припремао је у оквиру Европског међууниверзитетског програма образовања из канонског права Еразмус-Грацијанус. Друга теза припремљена у оквиру овог програма такође носи актуелан наслов „Васељенска патријаршија цариградска, аутокефалне цркве Кипра и Грчке и монашка ,Политиа' Свете Горе у уједињеној Европи" , а одбранио ју је на Париском универзитету XI, Григорије Папатомас. Садашњи цариградски патријарх такође је био, и то један од првих стипен-диста овог Комитета, а докторску тезу из канонског права припремао је на Григоријанском институту у Риму.

Стварање Комисије православних цркава у Немачкој на првом „пленарном окупљању" епископа различитих помесних цркава у овој земљи (Бон, 20. септембар 1994.), такође је смештено у перспективу организовања православне дијаспоре према плану Цариграда. Скуп је иначе одбацио досадашњи став о искључиво грчком карактеру православља у Немачкој, у којој Цариградска црква има 350 000 верника, а следе Српска са 180 000 и Румунска црква са 100 000 верника.

На страни Цариграда су, као што су то били и у време Мелетија, Григорија и Фотија, и поједини учени грчки теолози (попут др Власиоса Фидаса, са Богословског факултета у Атини), који сматрају да Цариградска патријаршија има право да у другим аутокефалним црквама оснива своје ставропигијалне манастире и да у последњој инстанци решава жалбе архијереја било које помесне цркве.²⁶

Агресивну и централистичку политику Цариградске цркве подгрева, ако није и њен главни инспиратор, и сам папа. Римском бискупу, - том „живућем Кристу на земљи" (хрватски бискуп Јосиф Царевић), чија власт „нема броја, нема мере, нема границе; што папа чини, Бог чини", како је још у 14. веку писао Алваро Пелајо,²⁷ - стало је да на Истоку постоји „папа" над кој им би он, као духовни поглавар Старог или Првог Рима, имао канонско право првенства. Нескривена је, такође, жеља Запада да у крилу Православне цркве нађе једну личност с којом би се лакше преговарало на путу остварења властитих циљева. Можда је управо патријарх Вартоломеј, као римски докторант, та погодна личност. Али да би постао личност с којом се преговара, он мора претходно да испуни један битан услов, да обједини власт над православном дијаспором на подручју Европске уније и западне војне алијансе, и тиме, наравно, поткопа саме темеље православног света.

Цариградска црква, изгубивши „своје старо значење" и „свој стари сјај", одавно без спољне мисије,²⁸ својом актуелном политиком као да се свим силама упреже да нам покаже да је недостојна „свога звања и послања, као првостепена по части и по саслужењу Црква", до чега је тако било стало патријарху Димитрију I.²⁹ Његов наследник је сасвим другачија личност. Одлучан да иде укорак са „променама и изазовима са којима се суочавамо на крају миленијума", патријарх Вартоломеј није довољно тактичан кад посеже за влашћу која му не припада. У његовом патријарашком служењу има примеса световне власти, као да не слуша реч Господњу: „Јер сваки који се подиже понизиће се; а који се понижује, подигнуће се".³⁰ Многе је уплашила, или најблаже речено, збунила недавно спроведена одлучност да суди јерусалимском патријарху, или да уводи нову казну, акинонисиас (изопштавање, непричешћивање) за непослушне светогорске монахе. Вартоломејево прекорачење власти као надлежног епископа атонске монашке заједнице, чиме је нарушио њену вековну унутрашњу аутономију, довело је до озбиљне кризе у међусобним односима почетком прошле године. Одлука да оконча непокорност монаха „зилота" -нарочито у манастиру Есфигмену, који готово три деценије у службама не помињу цариградског патријарха, као надлежног архијереја, и одбацују његову власт због зближавања, почев од Атинагоре I, са Ватиканом, - индикатор су много дубљих неслагања и превирања у Православној цркви. Све то, међутим, сасвим је у складу са водећом улогом Цариградске цркве у православљу, како је схвата патријарх Вартоломеј и његови ментори на Западу, а и са самим Вартоломејевим схватањем улоге патријарха.

Нови предстојатељ у Фанару не схвата колика је опасност од корака које неканонски и енергично предузима, слично неким његовим претходницима у раздобљу између два светска рата и готово са истим мотивима. „Тежња Цариградске цркве да потчини себи целу дијаспору", писао је пре шездесет година Троицки, „није изазвана њезином бригом о положају те дијаспоре и о успесима православне мисије, него њезиним себичним мотивима, јер она хоће да на тај начин надокнади губитке које је услед политичких догађаја имала..."³¹ Данас, после слома комунизма, када су многе сестринске цркве поново стекле више верске слободе, али са дубоким ожиљцима атеистичког насиља и изолације, Цариградска црква је кренула у нов поход. Као да се дуго припремала за тај чин. Не преза, кад бира средства да дође до циља, чак и у савез са иноверним државама да ступи. Многи кораци су, које прејемник на цариградском престолу чини, нешто што је равно јереси. Шта је циљ отварања Бироа Цариградске (што агенцијски извештаји замењују са - Православне) цркве при седишту Европске уније у Бриселу? Да Православна црква „заједно са другим европским хришћанским црквама узме учешће у изградњи Европе", да помогне „у трагању за Европском унијом која, пре свега, мора да буде унија људских бића" - каже архимандрит Емануел Адамекис, шеф Бироа. И каже, још, како Православна Црква систем вредности европске изградње сматра „најпоузданијим темељом". А друга страна, у лицу Жака Делора, према писању листа „Либр Белжик", тек куртоазно је истакла важност „присуства православља у оквирима Европе".³² Које Европе или, тачније, чије Европе? Архимандрит Адамекис свесно затвара очи пред чињеницом да је то германско-романска Европа, римокатоличко-протес-тантска Европа. Он се диви изградњи једне Европе у којој има места само за извитоперено православље, за „пародију православља", да се послужимо једним тачним изразом чувеног грчког иконописца Фотија Кондоглуа.³³

Цркви је дато да духовно препорађа свет а не да буде политички партнер. Цариградска црква и њен поглавар желе да буду политички партнер; да говоре у име целе Православне цркве. Отуда је ваљда у „Политици" освануо наслов „Отворен Биро Православне цркве". Бриселски Биро је типичан пример секуларизације, страха да се не изгуби корак са глобалним политичким променама, крчмење православности; можда и недостатка свести колику духовну снагу има Православна  црква. Патријарх Вартоломеј и Црква на чијем је престолу просто хрле у сусрет онима који хоће да разбију снагу Православља.

Није ли задња намера да се једног дана црквено-канонско, историјско седиште Цариградске цркве, - као мајке-Цркве, чији је идеал некада био „низ аутокефалних цркава" везаних организацијом и вером потврђеном на седам васељенских сабора³⁴ - пресели у Брисел? Са отварањем Бироа не припрема ли се одскочна даска за то?

Велико је заваравање да ће нас неко више уважавати ако се поставимо сервилно, занемарујући и жртвујући православну духовност - ту неизмериву снагу која смета колико Ватикану толико и другим предводницима у успостављању новог светског поретка.

Питање дијаспоре је горући проблем и за Српску цркву. Зато она као „благодарна кћи Васељенске патријаршије" (Димитрије I) не може и не сме да остане неми посматрач збивања. Истина је, додуше, да је Свети синод Српске цркве новембра прошле године са годином закашњења расправљао о учешћу црквене делегације у Шамбезију и одбацио потписе својих представника. Пре тога је већ упућен нашој Цркви прекор што тај потпис није поштовала. Настојања Цариграда не могу се оправдати ни канонски ни интересом „одржања хармониских односа између сестара цркава", како је писао Фотије II патријарху Варнави, нити мотивом целисходности како то данас говоре. „Ми не морамо следити у подржавању погрешци", према 1. правилу Василија Великог, али морамо о свему имати пречишћен и јасан став. Није нам познато да су потписници текста у Шамбезију о православној дијаспори у име Српске православне цркве досад образложили пред Сабором и Синодом зашто су потписали акт чија садржина имплицира далекосежне канонске последице. Није нам познато зашто је Српска црква толико дуго одлагала расправу о томе; ни то, да ли је свој предлог за организацију дијаспоре доставила Православном центру у Женеви. Неколика размишљања о јурисдикцији и паствовању по православној дијаспори    професора   Петровића    (Историјски    институт САНУ) - на пример, о томе да сви епископи треба да имају „пуно, неометано архипастирско право над верницима који потичу из народа коме и сами припадају" или зашто није потребно увођење планираног тела под називом „Епископски сабор" или о неспоразумима насталим због „повреде јурисдикције", - морала би наћи места у том допису.³⁵ Да је стање алармантно сугерише и владика рашко-призренски Артемије: „Уколико се ништа не предузме да се зло сасече у корену, лако се може десити да ускоро имамо нову шизму у Православној цркви". Ту бојазан он једнако дели са Руском и Антиохијском црквом. Владика Артемије не спори да Цариградском трону треба помоћи, „јер много страда", али „не повлађивањем у његовим папистичким претензијама".³⁶

Питање дијаспоре и давања аутокефалије свесно су тако постављени да „мењају устаљени и општеприхвађени начин паствовања (...) и управљања у васцелој Православној цркви". Нарушен канонски поредак „значи хаос и пометњу у цркви" (митрополит загребачко-љубљански и све Италије Јован). Према мишљењу др Миодрага М. Петровића, последице теорије „источног папизма" могуће је избећи уколико се на сва акутна питања у Православној цркви, а пре свега на питање дијаспоре, одговори потраже у оквирима канона и светоотачког предања; ако се пре свега поштују правила која најстроже забрањују увођење новотарија и не дозвољавају прекорачивање граница црквених области, „основаних канонски" или „по старом обичају".³⁷

Будући Свеправославни сабор мора да има у виду „актуелну и конкретну фазу у животу дијаспоре". Коначно решење тог питања захтева свеправославни консензус. До њега се по свој прилици неће лако стићи, поготово ако Цариградска црква, подстицана политичком и финансијском подршком католичко-протестантске Европе (Европске уније), као најпоузданијим ослонцем, буде истрајавала у својим претензијама. Али, ако буде јачала свест о заједничкој одговорности православних аутокефалних цркава, ако буде било   више   саглашавања  у   погледу   заједничке  бриге  о свеколиком православном расејању и заједничком православном сведочењу ван традиционалних граница, како то предлаже Румунска црква, бићемо ближи толико важном консензусу за будућност Источне католичанске цркве. Јер апостоли, као прејемници Христови, јединог субјекта црквене власти,³⁸ нису своју власт предали једном лицу него свим својим прејемницима - епископима заједно. Зато и Јован Зонара каже да 34. апостолско правило „жели да епископи буду једнодушно везани савезом љубави".

Без претходног свеправославног консензуса о кључним питањима, пре свегао питањима дијаспоре и аутокефалије, не треба сазивати Свети и Велики сабор. На предлог Српске цркве Цариградски Синод је 27. априла 1926. године одложио одржавање Васељенског сабора „до бољих времена". Сва је прилика да се историја и у овом случају може поновити. Српска црква поново може иступити са једним таквим предлогом на ползу Једне Свете Цркве Христове. Нису ли управо уједињење Западне Европе, („мастрихтска Европа") и распадање совјетске империје „исфорсирали" припреме за Васељенски сабор. Сабор, као највиша власт целе Православне цркве, не би требало да се претвори, вољом светских моћника, у политичко средство Цариградске цркве - чије првенство части и место патријарха у диптисима, упркос томе што је „само слаба сенка своје старе величине" - непромењено поштују и признају све православне цркве.

Прошло је дванаест векова од последњег Васељенског Сабора у Никеји (787). Зашто се баш сада патријарху Вартоломеју жури да сазове Сабор пре краја овог столећа?

На 1900-годишњицу Откривења    

светога Јована Богослова

Милослав Рајковић             

Извор: „Св. кнез Лазар“, број 19 oд 1995. године

________________

* У грчком преводу Старог завета реч „дијаспора" означава Јевреје расејане „по свим лругим народима" (V. Мојс. 28, 64; 30, 3-4; уп. Јак. 1,1 и I Пет. 1,1). У православном црквеном праву, према 85. канону Василија Великог, дијаспора означава православно становништво које живи међу неправославнима. Данас се под православном дијаспором подразумева све становништво православне вере, без обзира на народност, које живи ван државне границе сваке помесне  аутокефалне или аутономне цркве.

1.Видети: Свети кнез Лазар, година II, бр.4(8) Призрен 1994, 89-94.

2.Видети: Логос, година IV, бр. 1-4/1994,35-40.

3.1Тим. 3,15.

4.Гласник Српске православне цркве, бр. 4, Београд 1992, 61.

5.Гласник Српске православне цркве, бр. 8 Београд 1993, 147.

6.Православље, 1. децембар 1993; уп. Политика, 14. новембар 1993.

7.Усвојени текст „о православној дијаспори" на заседању Међуправославне припремне комисије у Шамбезију, новембра 1993, доноси у српском преводу др Миодраг М. Петровић у оквиру рада „Православна дијаспора", Хришћанска мисао, 4-6/94, 24-26.

8.Видети усвојени текст „Православна дијаспора" на скупу у Шамбезију 1990. године.

9.Сергије Троицки. Црквена јурисдикција над православном дијаспором, Сремски
Карловци, 1932, 39.

10.Свети кнез Лазар, в. напомену 1.
         11. Исто, 89-94.

12. ИСТО.

13. С. Троицки, навед. дело, 47.

14. Уп. Никодим Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима I, Нови Сад, 1895, 390.

15. Свети кнез Лазар, в. Напомену 1.

16. I Кор. 10,16; Дјел. 2,42; Мат. 26,26.

17. Свети кнез Лазар, в. напомену 1.

18. ИСТО.

19. Видети: Откр. 1,11; 2,18.

20. Руска црква је у почетку била под јурисдикцијом Цариградске, али не по 28. халкидонском већ по „древном правилу", по коме „новообраћени народи зависе од мајке-Цркве која их је обратила у хришћанство" - прим. аутора.

21. Сергије Троицки, Цариградска црква као фактор автокефалије, Београд, 4; прештампано из „Архива за правне и друштвене науке" св. 1 - јануар 1937; уп. исти, Црквена јурисдикција..., 2.

22. Миодраг М. Петровић, О Законоправилу или Номоканону светога Саве, Култура Београд 1990, 81; уп. С. Троицки, Црквено-политичка идеологија Светосавске Крмчије и Властареве Синтагме, Глас САН, ССХН, Београд 1953,190; исти Халкидонскии собор и восточнми папизм, Париж 1959.

23. С. Троицки, Цариградска црква као фактор автокефалије, 5.

24. М. М. Петровић, Православна дијаспора, Хришћанска мисао, 4-6/94, 24-26.

25. Извештај са заседања „Међуепископског комитета" у Паризу, 11. октобра 1994, епископа западноевропског Дамаскина патријарху Павлу и Св. синоду Српске православне цркве, Е. Бр. 5/94, објављено у; Светигора, бр. 33/1994, 23-24.

26. Власиос Фидас, Ставропигијално и апелационо право Васељенске патријаршије, Епискепсис, бр. 497, 31. октобар 1993; уп: М. М. Петровић, Православна дијаспора.

27. Др Лазар Милин, Православна црква и папство, Политика, 7. јануар 1992.

28. С. Троицки, Цариградска црква као фактор автокефалије, 13.

29. Православље, бр. 493, 1. октобар 1987, 5.

30. Мат. 23,11; Прич. 29,23; Лука 18,14; I Пет. 5,5.

31. С. Троицки, Цариградска црква као фактор автокефалије, 14.

32. Политика, 18. јануар 1995, 2.

33. Светигора, бр. 29, јули 1994, 39-41.

34. Стивн Рансимен, Византијска цивилизација, Минерва/Суботица - Београд/1964,125

35 М. М. Петровић, Православна дијаспора, в. нап. 7.

36. Свети кнез Лазар, в. напомену 1.

37. М. М. Петровић, Православна дијаспора, в. напомену 7.

38.Сергије Троицки, Суштина и фактори автокефалије, прештампано из „Архива за правне и друштвене науке", бр. 3, март 1933, 6.