Трећи део: Зашто се то ради? Због новца

Чак и ако се поштено израчуна, показаће се да се у филхармонији на Моцартову музику окупља три стотине људи, а на поп-концерт на стадиону – тридесет хиљада. Са гледишта рејтинга поп-концерт је 100 пута бољи од Моцарта. А са гледишта продавца пива, поп-концерт је милион пута бољи. (Продавцу је важно само једно: колико пива ће људи попити у филхармонији, а колико на стадиону).

Оба концерта ће почети у исто време: у 7 сати увече. Али телевизија ће направити избор према броју посетилаца. Ударно време се додељује пиву, а Моцарту (Тарковском, Рафаелу) или нула, или после нуле (ноћу). Ево најсвежијег примера: 15. априла 2008. Сталкер Андреја Тарковског на Првом каналу у 0:50.

А рејтинг продаје? Ако се са тог гледишта изабере литература за ђаке, онда ту неће бити Достојевског и Пушкина. То је исто као кад се избор невесте повери месару, то јест стручњаку за пилетину. Он ће изабрати добру "пилетину".

Ради рејтинга се крши свака пристојност, свака забрана. Ради рејтинга људи раде оно што нико од њих неће себи дозволити у приватном животу – приказују безобразне јавне скандале, батинање деце, педофилију, људождерство... И све то дању и увече, када деца гледају. Нека се детету нанесе доживотна психичка траума, само да у овом тренутку рејтинг буде што већи.

А морал? На њега нико и не рачуна. Рачуна се само новац. Али пошто је то став друштвеног шљама, они не могу да га бране. И зато се они једноставно подсмевају: "Гле, како овај моралише! Да није импотентан?"

Не, управо импотентни људи нападају и муче жртву, јер на нормалан начин, са љубављу, они не могу ништа да постигну.

Рејтинг не значи да се емисија некоме допала. Рејтинг значи да је била гледана. Може се нешто гледати и са одвратношћу, и са негодовањем. (Сутрадан, после приказивања Баријере људи често питају једни друге: "Јеси ли видео јуче ону гадост?", имајући у виду скандалозну свађу са псовкама међу учесницима дискусије.)

Ниједан од хиљаду мојих познаника у животу није рекао да му се допада Дом-2. А рејтинг те емисије је 10 процената. Значи, сваки десети. Ако је тако, онда међу мојим познаницима треба да буде стотину поклоника Дома. А нема их.

Рејтинг се подиже, а човечанство пада. Рејтинг није нешто добро или лоше. То је просто новац.

Рејтинг је склонио геније, али не међу опоненте (јер са њима се нико и не расправља), него у небиће – њих уопште нема на телевизији.

Смена аудиторијума

Како се мења садржај програма, тако се смењују и гледаоци.

Многи су престали да гледају ТВ и да слушају радио, јер су медији постали друкчији. И то под изговором да гледаоци, тобоже, треба све да виде. То је, тобоже, објективност. "Ако то постоји, онда ми то морамо приказати" – то је омиљени аргумент босова радија и телевизије. (Сами они због тога страдају. Све чешће се чује како водитељи радио програма у директном преносу критикују неваљале слушаоце).

Поштовани шефови медија, нечистоте постоје, али зашто да се износе на трпезу? Садисти и педофили, нажалост, постоје, али зашто их позивати да буду радио-дадиље? Да би било више добрих људи? Или да би било више купаца?

Или, да се привуче маса приказивањем забрањеног воћа? Да, то је једини њихов циљ. Они се чак и не питају по чијем рецепту раде.

Смена ТВ гледалаца одиграва се као смена посетилаца плаже. Некада је било овако: дању долазе баке са унучићима, увече заљубљени парови, породични парови... Али ако дању на плажу дођу нудисти (макар двоје-троје), а ноћу олош и наркомани, и на обали остану разбијене флаше, шприцеви и непристојне гумице, онда више неће долазити баке са унучићима и заљубљени парови, и плажа ће постати још једно опасно и прљаво место.

Приказивање нечистота склања од екрана нормалне људе и привлачи монструме. А они који су нормални, али лабилни, постепено постају монструми. То је процес. Он се креће само у једну страну.

Баке и унучад су отишли, а наркомани и пијанице су дошли. Ова промена је за друштво лоша. Али број гледалаца испред екрана се повећао. А то значи да је рејтинг порастао.

Бескорисно је све то говорити људима са телевизије и рекламодавцима. У области разума они оперишу појмовима "буџет", "проценат", "приход". Област савести не постоји. А част? "Да видимо, каже покварењак, шта ви подразумевате под тим појмом?"

Телевизија добија утолико више новца, уколико више људи (није важно каквих) смести испред екрана. Телевизија је као бездушна просјакиња, која проси новац "за дете". На рукама јој беба која спава под дејством седатива. И то је врло згодно: не плаче, не тражи да једе. Можда је већ и мртва.

Али ово није беба. Ово је инструмент за стицање новца.

Гледаоци који обезбеђују рејтинг такође су само инструмент.

Признање кривице

Али можда ми без разлога оптужујемо телевизију за све грехе? Можда су једноставно наши грађани (и наша деца) лоше васпитани, и зато се множе манијаци?

Или телевизија свесно игра на снижавање интелекта? Што су људи глупљи, рејтинг је већи. Оно што је паметно – то је за паметне. А оно што је глупо – то је за свакога. Чак и ако стотину паметних са одвратношћу окрене главу, армија неће приметити тај губитак, јер ће остати милион.

Чињенице, наравно, свако може да види. Али како доказати да оне нису случајне?

Не може све да се додирне. Силу земљине теже нико није видео, али она постоји. Предмети не падају зато што су лоше васпитани, него зато што постоји гравитација.

Астроном Лоуел је приметио одступања у орбити Урана, и 1914. предсказао је постојање још удаљеније планете. Године 1930. људи су први пут угледали Плутон, баш тамо где је израчунао Лоуел.

Није ваљда у нашем друштву недовољно "одступања" да би се израчунао њихов узрок?

...Текст чији је ово трећи део био је започет (и већим делом написан) пре две године, у пролеће 2006. године. Од тада су многи догађаји реалног живота потврдили закључке које смо тада извели.

Прави поклон у 2007. години био је интервју једног од руководилаца централне телевизије, објављен у централној штампи. Читао сам га са усхићењем. Имао сам осећај да се Плутон (који је раније био невидљив, али израчунат на папиру) изненада појавио из таме и засијао као звезда.

Био је виспрен и отворен, и са поносом је испричао о успесима телевизије, не схватајући да у потпуности потврђује чињеницу смене аудиторијума, а уједно и најмрачнија предсказања (речи руководиоца су написане масним словима, а питања новинара курзивом).

– Лице нашег канала се знатно изменило. Њега одређују програми направљени у прилично тврдом стилу, који налазе свога савременог и напредног гледаоца: Емисије Максимум, Главни јунак, Професија репортер, Признање од срца – то су лидери нашег програма, и по популарности они значајно надилазе све што је до сада приказивано на каналу. Гледаношћу од 30% аудиторијума може да се похвали врло мали број пројеката, не само код нас раније, него и на Првом каналу, и на каналу Русија.

– И ви сте веома поносни на ту чињеницу?

– ТВ канал је профитна компанија, веома чврсто усмерена на производњу рејтинга који компанији доносе приход. Ми немамо пред собом никакве друге циљеве.

– Ви сматрате да кад ваш ТВ канал у току три ТВ сезоне у ударном термину приказује људождере, искасапљене људе, лешеве, проститутке, педофиле и слично, онда се то оправдава профитабилношћу федералног канала који захваљујући таквом програму увећава проценат гледаности?

– Ја не мислим да је циљ приказивање овог или оног објекта. Циљ је производња рејтинга. Ако Ботичелијева слика буде изазивала масовно интересовање и доносила високи рејтинг, ми ћемо приказивати Ботичелија. Али ми пратимо вектор укуса нашег циљног аудиторијума. (Како то схватити? "Пратимо укус ", то јест, испуњавамо жеље својих гледалаца? Или – приказујући изопачења окупљамо испред екрана људе са таквим укусом? – А.М.).

– А кога ви сматрате својим циљним аудиторијумом?

– Углавном су то мушкарци између 25 и 54 године са вишим или незавршеним вишим образовањем и високим приходима. Такође наш канал има најбоље показатеље по утицају на такозвани најнедоступнији аудиторијум – на руководиоце највишег и средњег нивоа. Другим речима, наш канал има елитни аудиторијум ка коме смо ми увек тежили. Уосталом, данас се наш аудиторијум променио, постао је стабилан и масован (па добро, да ли је елитан или масован? – А.М.) . Овај аудиторијум нашег канала уопште није исти онај који смо имали деведесетих година. Наш канал је сада у пуном смислу постао федерални канал, канал за све грађане Русије, целе Русије.

– Испада да огромна већина становника Русије, на челу са руководећим саставом крупних компанија, има неке крупне патолошке поремећаје, ако они у таквом обиму стално конзумирају са вашег канала бескрајни криминал, "треш" и скандале.

– Телевизија је средство за проширивање личног искуства. Има искустава која човек не може да стекне личним путем – и хвала Богу што нешто од тога не може лично да доживи – али он ипак има емоционалну потребу за тим искуствима. На пример, људи осећају потребу за таквим програмом да би дошли у додир са затвореним странама живота.

Интервју је огроман и предиван. Треба га уврстити у све уџбенике: политикологије, економије, новинарства, социологије и психијатрије. Достојевски би од њега направио роман.

Питања новинара (врло оштра, као што смо видели) нимало нису збунила руководиоца телевизије. Он говори веома отворено, и ми смо му на томе захвални. Његов циљ је само рејтинг (новац). Али шта значи овакав одговор на постављено питање? Очигледно је да то треба истражити.

Руководилац каже да телевизија "проширује" наше лично искуство (мада ми то нисмо тражили).

Он каже: "хвала Богу што човек то не може лично да доживи". Значи да је то врло опасно искуство.

Он каже да људи "имају емоционалну потребу да дођу у додир" са неком гадошћу (он то зове "затвореним странама живота"). Другим речима, руководилац овде наступа као психотерапеут.

Али онај који понире у такве дубине, треба да зна да се у човеку најпре појављују забрањене жеље (нарочито када се оне свакодневно иницирају), затим се оне задовољавају у мислима и сликама, а затим (и сваким даном све јаче) човек добија жељу да "проба".

Затим, када проба, па га ухвате (после прве или после двадесет прве жртве), он и сам неће бити свестан од чега је све почело. И само веома дубока и комплексна психолошко-психијатријска експертиза може да се докопа стартне команде, издате са ТВ екрана.

"Циљ је производња рејтинга", каже руководилац ТВ канала. Он говори суву истину о сувој заради. А задовољавање "емоционалних потреба" и "проширивање личног искуства у правцу затворених страна живота" – то је само начин достизања циља. У преводу: "ми будимо у људима ниске страсти да бисмо на томе зарадили".

"Напредни гледаоци, "проширивање"... Требало би питати: на коју страну они напредују? И у коју страну се шире? Зашто се ви толико бринете за погане жеље "гледалаца"? Све се продаје на дисковима и свиња ће наћи каљугу. Зашто се ви пред очима целог народа (и деце!) бавите задовољавањем скотских укуса?

Поменуте емисије заиста проширују људима искуство у правцу људождерства и осталих настраности... Сфера у коју залазе те најбоље емисије је сфера психоанализе и психијатрије. Али психоаналитичар дејствује крајње опрезно (а овде се дејствује грубо), увек индивидуално (а овде су у питању масе), интимно (а овде је јавно) и, што је најважније, на молбу пацијента. Лекар поседује знања, а овде је незнање и грамзивост. Лекар има скалпел, а овде није чак ни секира, него огромна справа за млевење меса. И овде није један пацијент који је молио, него десетине милиона који чак и не знају шта се са њима ради.

Један од јунака Достојевског, човек из подземља из истоименог ремек-дела, човек са ниским побудама, преселио се на VIP-спрат пословне зграде. Успешан је и богат, али његов главни принцип (животни кредо) није се изменио: "Да свет пропадне или да ја не пијем чај? Нека свет пропадне, а ја има да пијем чај".

Народ и рејтинг

Ако се на телевизији сваки дан говори о импотенцији, да ли ће се тиме смањити импотенција становништва? Не, она ће се повећати, а то је и потребно продавцима свакојаких прљавштина. Они би били срећни када би сви мушкарци на планети постали импотентни. Наравно, човечанство би изумрло, али би се пре тога продавци таблета незамисливо обогатили. Продавцима нису потребни здрави, него болесни људи. А здрави су њима непријатељи, јер не траже ништа од њих, упропашћују им бизнис.

Они подижу рејтинг обарајући становништво.

У свим енциклопедијама пре Октобарске револуције постоји чланак "Морална поремећеност".

"МОРАЛНА ПОРЕМЕЋЕНОСТ" – душевна болест код које моралне представе губе своју силу и престају да мотивишу понашање. Код моралне поремећености човек постаје равнодушан према добру и злу, не губећи ипак способност њиховог теоретског, то јест формалног разликовања. Неизлечиво". (Енциклопедијски речник Ф. Павленкова, Санкт Петербург, 1905).

После револуције овај чланак је нестао из енциклопедија. Да се људи можда нису излечили од неизлечиве болести? Или је обрнуто – болест је захватила већину, а већина не воли да је неко сматра болесном и да јој потура под нос овакве дијагнозе.

...Права елита – лекари, писци, уметници, музичари, научници, признати таленти и обрасци разума – сви су ужаснути. Али ТВ гази као тенк, и ускоро ће гласови протеста замукнути. И нико неће сметати, нико неће чак ни покушавати да заустави озверавање.

И они који зарађују на овим процесима, и нарочито они који руководе овим процесима, треба да знају да они свакодневно чине гадост. Иду на гадост као на надничење.

Подлаци су организовали производњу подлости. Кварење деце је уствари гајење подлаца. А затим неће бити потребан напор, јер ће се поколења подлаца сама низати једно за другим. То је увлачење у орбиту из које нема изласка.

...ТВ канал Култура према својим моћима задовољава наше духовне потребе, хвала им. Али зашто други канали задовољавају сасвим друге потребе? Смањите приказивање ђубрета и нико неће отићи од екрана. Ко се прилепио за телевизор, тај ће гледати све што се мрда.

Нажалост, ТВ канали не могу да приказују ремек-дела. Јер та ремек-дела ће код свих бити иста: Чаплин, Смоктуновски, Рука од брилијаната. А конкуренција? Канала је много, а гледалац један. Како га привући себи?

Уосталом, шта има да се приказује оно што је већ приказано? Тада не би добиле новац хиљаде произвођача свакојаке прљавштине, а њихови шефови не би добили проценат. Значи, све треба сами да раде. И да приказују оно чега нема код других.

Да се направи нешто добро – то је тешко, а лоше се лако прави. Таленат је реткост, а свака (свако) може да скине панталоне. Што више псовки! Што више крви!! Што тврђа порнографија!!!

И ево, дошло је до онога што су научници сматрали потпуно немогућим: услед конкуренције роба (ТВ програм) постаје све гора. То је невероватно достигнуће тржишта.

Раније су сви говорили о части, учтивости, помоћи слабијима; доброта, великодушност, пажња према старима... Неко је то проповедао искрено, неко лицемерно, али деци је то усађивано у свест.

Затим се омладина, наравно, суочавала са реалношћу. Али то је било касније, када су њихови идеали већ били формирани. Човек је то суочавање могао да издржи или да доживи слом, али ко је издржавао, тај је од суочавања добијао енергију која га је носила увис. Друштву се није дозвољавало да падне.

Сада децу гаји телевизија. Подиже се нараштај који је већ спреман за коришћење. То нису "пепси-кола нараштаји". Пре се може рећи да су то "микроталасни нараштаји". Може да се пече одмах, без било каквог наговарања, јер је све већ очерупано, очишћено, опрано, чак је и глава одсечена.

Сукоба нема. Нема идеала из детињства. Нема импулса који носе човека у висину.

Систем је једноставан. Телевизија живи од новца рекламодаваца. Што више гледалаца, већи је рејтинг, и рекламодавац ће платити више новца.

Рејтинг рачуна само појединца (као што се стока рачуна по грлима). Зато и јесте циљ телевизије да се било којим средствима смести испред екрана максималан број гледалаца. То јест, да се добије максимална количина новца.

Али рекламодавца треба убедити да је гледалаца заиста много. Због тога се и израчунава рејтинг. И на основу тих бројки изводи се закључак о укусима који преовлађују у народу.

Сви главни руководиоци главних ТВ канала, сви истраживачи и аналитичари телевизије, сви социолози, расуђујући о рејтинзима, користе изразе као што су "укуси наших ТВ гледалаца", "избор грађана Русије пао је на...", "ТВ гледаоци престонице и провинције изабрали су...", "огромна већина становништва Русије гледала је...", "народ је препознао вредност у..."

Шта је онда рејтинг? Испада да је то сам народ.

Да ли је заиста тако? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да откријемо велику тајну. Треба да сазнамо како се прави рејтинг.

То нико у свету за сада не зна. Чак ни сами састављачи и објављивачи рејтинга не схватају чиме се баве, с ким имају посла. Ускоро ће сазнати.

Наставиће се...