Нека буде борба непрестана 

Борба са телевизијом пуна је неочекиваних обрта.

У понедељак, 21. априла, објављен је први део Манијака. Тамо је доказано следеће: ТВ емисије о педофилима повећавају број педофила. Између осталог, поменута је емисија Времечко.

У уторак звони телефон. Ја већ помислио – зову да ме грде: "Значи тако? Ми вас позивамо у емисију, а ви нас критикујете?". Али преварио сам се.

– Дођите сутра. Емисија почиње у 16:30.

– Хвала. А која је тема?

– Педофили.

– Јесте ли читали МК? Ја сам тамо написао да су такве емисије веома штетне.

– Читали смо. Али то је врло занимљива тема. Дођите.

Занимљиво... Али ја нисам ни очекивао да ће телевизија послушати. И кад се ради о телевизији (као и иначе о тржишту) аргументи немају никаквог значаја. Тамо има значаја само рејтинг, он управља, а људи гину за метал.

Предсказање

Живео једном један дух, злобан, да злобнији не може бити. Био је то сам ђаво. Он је направио такво огледало у коме се све што је добро и предивно невероватно смањивало, и обрнуто – све рђаво и ружно одражавало се много упадљивије и изгледало још горе него иначе. Најбољи људи су у њему изгледали као накарадне креатуре. Добра људска мисао одражавала се у огледалу као незамислива гримаса... Сви ученици духа (а он је имао своју школу) причали су о огледалу као о некаквом чуду.

– Тек сада, говорили су они, цео свет и сви људи могу да се виде у правом светлу!

Они су свуда унаоколо трчкарали са тим огледалом. Убрзо више није остала ниједна земља, ниједан човек, да се у том огледалу нису одразили у изопаченом облику... На крају су пожелели да стигну и до неба, да би се наругали анђелима и Самом Творцу. Што су се више уздизали, огледало се све више кривило и грчило од гримаса, и једва су успевали да га задрже у рукама. А када су се узнели још више, изненада се огледало тако згрчило да им је испало из руку, полетело на земљу и разбило се у парам-парчад.

Ипак, милијарде његових крхотина починиле су још више зла него само огледало. Неке од њих нису биле веће од зрна песка и разлетеле су се по целом свету. Дешавало се да упадну човеку у око и да тамо остану. Човек са таквом крхотином у оку почињао је све да види изврнуто или да у свакој ствари примећује само лоше особине. Некима су крхотине доспевале до самог срца и то је било нешто најгоре: срце се претварало у комад леда.

Ханс Кристијан Андерсен

Овим одломком из Снежне краљице могао би се и завршити чланак о телевизији.

Пре 150 година (и пре 50 година) ово је изгледало као бајка. Међутим, испоставило се да је то прецизан, научни опис. Ту чак нису битна срца која су постала комади леда, нити очи рђавих људи које изврћу све што је лепо и добро. Битно је што се то све више узноси и шири се у Космос. То су сателитска телевизија и интернет, који не знају за границе (у сваком погледу), а у скорој будућности то је дигитална телевизија.

Централна телевизија, наравно, снажно делује. Али она им је заиста "испала из руку", то јест измакла контроли – милијарде лап-топ рачунара разлетеле су се по целом свету, и многи људи, и деца, упали су у њих наглавачке. А ускоро ће нанотехнологије однети још једну победу, микрочип ће бити уграђен у око, и Андерсенова бајка ће се обистинити са таквом језивом прецизношћу, да ће је на крају забранити.

Али та забрана неће дуго трајати. Чим се људи потпуно одвикну од читања, забрана ће слободно моћи да се укине.

А све је почињало постепено. Људи су са одушевљењем закорачили у потрошачку еру. И убрзо је потрошња попримила масовне размере. А чим је потрошња постала масовна, самим тим је и поједностављена. Садржај филмова, радио-емисија, часописа и књига спустио се на ниво већ познатог стандарда – на ниво једне универзалне жваке. Дела класичне књижевности скраћују се тако да стану у петнаестоминутну радио-емисију.

Има много људи чије се познавање Хамлета своди на једну страницу кратко препричаног садржаја у зборнику који се рекламира овако: "Најзад можете да прочитате све класичне писце".

А политика? То је један стубац у новинама, тачније: две фразе и наслов! Рукама издавача, предузимача, ТВ и радио-водитеља центрифугална сила избацује напоље све што је сувишно и непотребно, све оптерећујуће мисли!..

Што више спорта, игара, разоноде, нека човек увек буде у маси, и тада неће морати да размишља. Што више књига са илустрацијама, што више серија. А духовне хране – што мање. Услед тога се јавља осећај незадовољења, некакав немир.

Часописи су се претворили у неку врсту сирупа од ваниле, а књиге – у заслађене сплачине. Читалац је оставио себи само стрипове, и, разуме се, еротске часописе. И све се то догодило без икаквог притиска "одозго". То није покренуто некаквим унапред прописаним правилима, наредбама, или цензуром. Не! Техника и масовна потрошња довели су до оваквог стања.

Ако не желиш да се човек узбуђује због политике, немој му омогућавати да види обе стране медаље. Нека види само једну страну, а још боље – ниједну. Ако су на власти неспособни људи који се ни у шта не разумеју, то је још увек боље него да се народ буни. Напуните људима главе бројкама и зачините их безазленим чињеницама све док им се не смучи, и њима ће се чинити да су врло образовани. Чак ће имати утисак да о нечему размишљају.

На шта ви трошите своје слободно време? Или јурите аутом преко сто миља на сат, тако да већ ни о чему другом не можете да размишљате, или убијате време играјући неку видео-игру, или седите у соби са телевизором, а с њим нема разговора... Главни ликови су ту, добро се виде, лепо изгледају, говоре вам шта треба да мислите, уствари утувљују вам то у главу. Ви почињете да верујете да је то исправно. Таквом брзином вас наводе на унапред задате закључке, да ваш разум не стиже ни да узвикне: "Па то је чиста глупост!"

За две године рада над овим текстом накупило се много материјала. Припремајући их за објављивање, саплео сам се о фразу: "јурите аутом сто миља на сат". Помислих: шта ће нам миље? Код нас су уобичајени километри...

Гледај, молим те! Па то је Бредберијев текст, чувени роман 451° по Фаренхајту. (Занимљиво, да ли сте приметили где је он почео?)

Описујући свет где књиге читају само државни непријатељи (дисиденти), свет непрекидног даноноћног ТВ програма, Бредбери додаје: "То је интелектуални стандард који је владао последњих пет или више столећа".

Радња романа је смештена у 25. или 26. век. Он је све описао апсолутно тачно, само је погрешио век. Када је он ово писао још није било полупроводника, није било чак ни таквих речи као "чип" и "нанотехнологија". До времена које он описује није остало пет векова, него можда ни двадесет година.

Блиска будућност

Ми још увек настраношћу сматрамо псовање пред децом, показивање својих и туђих скривених делова тела... Али време лети, телевизор ради – поучава, васпитава, и ускоро ће настрани постати већина. И онда ће они нас третирати као настране.

Неки научници, видећи како телевизор моћно и брзо пречишћава становништво од морала, забрањених тема и добрих осећања, уверени су да се то ради по плану.

Али обзиром да се то дешава и у Америци, и у Европи, и у нашој Азиопи (само што је код нас јаче изражено; код нас је све јаче изражено), требало би то схватити или као злобну заверу ванземаљаца, или да се то само од себе тако дешава (то јест да су људи хтели боље, а испада горе).

Такав је и тумор. Он нема намеру да убије, он се само брзо развија.

Има предлога да се формира надзорни орган. Слаба је то мера. Повериш васпитавање деце манијацима, а затим формираш надзорни орган да манијаци не би силовали сувише грубо и сувише често. Не, треба да буде измењен садашњи систем избора програма. Треба смислити други систем, који ће узимати у обзир и људе, а не само новац.

Ето, власти затварају вехабијске школе, јер оне васпитавају људе који ће можда некада у будућности нешто лоше направити. А телевизија васпитава убице, које власти почињу да јуре тек када су им руке до рамена у крви, а њихов иницијатор (ТВ) увек је по страни. Зар су из медресе потекле убице обријаних глава, они што дижу аутобусе у ваздух, педофили?..

Када је жртва већ на оном свету, а манијак ухваћен, са поносом нас обавештавају: "Одузета је екстремистичка литература! Убица је, како се испоставило, редовно посећивао сајт..." Значи, литература и сајт утичу. А телевизор не утиче?

Постојећи систем се неће одрећи својих добара. На његовој страни је невероватна финансијска моћ, цинизам и суровост.

Али са тумором нико и не покушава да се договори. Он се увек уништава – хемијом, зрачењем или хируршким ножем.

Не схватајући шта се дешава, и не верујући дијагнози (коју су одавно без грешке поставили Андерсен, Бредбери, Кларк, Маклуен, Пацлаф), ми се понашамо као кукавице и на све то затварамо очи.

А тумор расте и ускоро више неће моћи да се уклони ни операцијом.

Телевизор изгледа као највеће достигнуће цивилизације.

Пре две хиљаде година оловне водоводне цеви изгледале су Римљанима као највеће достигнуће науке и технике. У тридесетој години живота они су умирали од тровања оловом.

Пре сто година циљ је био да се путује брзо, лепо и престижно. Тада су издувни гасови били само нежељени ефекат. А данас су постали главни проблем планете.

Сасвим недавно (за време Мао Це Тунга) Кинези су уништавали све врапце да не би кљуцали пиринач. То је било достигнуће "Културне револуције". Последица – бубе и гусенице су појеле све.

Људи праве грешке и због тога бивају сурово кажњени. Има мало неправде у томе што наредбу да се убијају врапци издаје велики вођа, а после тога гладује цео народ, осим великог вође.

Телевизија би, захваљујући своме утицају, могла васпитати више здравих, паметних и добрих људи. Али за то је потребно да програм бирају паметни, талентовани и добри људи – научници, лекари, свештеници, учитељи.

Штета је што то уопште није ни био циљ телевизије.

Али није био циљ ни да се бира "просек" по критеријумима памети, доброте и савести.

Циљ није одређивало људско друштво, него Потрошња.

Нама су утувили у главу да све богате земље, па и Русија, живе у потрошачком друштву, а сиромашне земље прижељкују да и оне постану део тог друштва. Али суштина тог израза је потпуно занемарена. Потрошачко друштво је друштво које једе и пије. Ту нема ни идеја, ни узвишених циљева.

То је друштво Злотрошње (то јест злоупотребе власти, јела и др.). Главна је продаја робе данас, а не људи, нити будућност (за многе је то празна, апстрактна реч). За оне који решавају задатак како нешто да продају све остало је колатерална штета.

Сурове ТВ емисије помажу да се прода роба. Али постоји и колатерална штета. У САД све чешће деца долазе у школу са аутоматом и (што је важно) не убијају непријатеље, или оне који су их увредили, него све одреда: с лева на десно. У Русији тинејџери све чешће дижу себе у ваздух, заједно са аутобусом или станом у коме живе. Лакше им је да направе динамит, него да купе аутомат. Скинхедси и насилници се размножавају у хиљадама, а затвора допадну (ако допадну) појединци, и то тек после убиства. И ускоро ће та деца смислити праву игру, праву "зврчку" ће направити старом, глупом свету, који их мучи домаћим задацима и прањем посуђа... Када они себе дижу у ваздух, гину људи који су се случајно нашли у близини. А када одлуче да се поиграју хемијског напада "Отруј свој град и учини да постане чист", онда ћете се ви присетити овог запажања. Нисте ви бирали манијаке. Али ви сте добровољно и доживотно под њиховом влашћу.

"Што више људи, то боље!" – каже власт, и подстиче наталитет. А каквих људи? Такво питање се уопште не поставља. И за кога је боље? За државу? Коју државу? Будућу? Какву? И најважније – чију?

Власти су тако организоване да од свега добијају приход. Неком рат, неком брат – то се односи на власти. Када људи гину, рејтинг власти је у порасту. (После напада на куле близнакиње у Њујорку рејтинг Џорџа Буша је порастао на невероватних 80 процената.)

Тешко да ће власти изменити телевизију. Да су хтеле, већ би то учиниле. Власти се не закопчавају на леђа. Оно што им се у овом тренутку исплати, то чине одлучно, не обазирући се на препреке. Али смешно је слушати када власти почну да говоре о плановима за будуће деценије. Јасно је да су то само речи, које би (макар ради естетике) могле бити паметније.

Телевизија би могла да проповеда добро. Али зашто то не ради? Зато што се то не исплати продавцима и властима. И једнима и другима су потребни глупи и узнемирени људи. Глупи више пију, више пуше, мажу се разним мастима и верују у средства против затвора, перути и непријатног мириса. Узнемирени више пију лекове. Обе категорије много више верују властима, него спокојни и самоуверени људи, који знају своја права и које није лако превести жедне преко воде.

Узнемиреност чини да људи постају далеко погоднији за утицај и управљање.

Потрошач треба да се осећа фалично, узнемирено. И где је онда спас? Одмах прискаче у помоћ телевизор: "Ми ћемо те спасити? Имаш бубуљице, целулит, перут... Брже иди купи овај лек или оно пиво, брже гласај за ове, и не иди на митинг, можеш добити батине!"

Спољна политика је непријатељ пред вратима. Унутрашња је непријатељ на прагу. Споља је НАТО већ испред носа! Унутра је манијак већ у вашем улазу. Сурови и претећи мушки гласови најављују све програме на исти начин, независно од њиховог садржаја. Ако би таквим гласом, каквим телевизор говори оно свакодневно "Само на нашем каналу!" – ако би вам се таквим гласом неко обратио на улици, одмах бисте схватили да вам је дошао крај. Али овако – ништа страшно, само вам мало проширују искуство.

Кремљ и депутати говоре да се брину о нашем психичком и физичком здрављу. Издејствовали су да Олимпијада буде у Сочију, повећали су натписе упозорења на цигаретама – и све је у реду.

А у исто време неки манијак-педофил на свом радном месту изузетно ефикасно развраћа милионе људи, и плаши их истовремено. Проширује деци вокабулар, и подстиче петогодишње дете да пита шта значи израз "до јаја" – и то ради потпуно некажњено. Ако би то радио на улици, гомила би га растргла. Али он иде по кућама, где бака и дете немају никакву заштиту. Твој дом сада више није твоја тврђава, него њихова лабораторија, у коју долазе да врше над тобом веома рђаве огледе.

Телевизијска биолошка маса

Експерти указују на менталну и душевну деградацију становништва богатих земаља.

Људи престају да се интересују за науку, нико не излази на улице да поздрави људе који освајају космос, северни и јужни пол, океане... Само у уџбеницима може да се прочита како су се масе окупљале на богословске и филозофске диспуте, како стадиони нису били довољни да приме љубитеље поезије. Сва усхићења се не усмеравају на научнике, него на фудбалере, тенисере, фото-моделе (то јест офингере за одела и подлоге за козметику). Приметна је деградација језика и осиромашење речника.

И приметан је пораст телевизијске масе.

Не интелекта, не квалитета, него масе. То јест, телевизија расте као квасац. Расте број телевизијских кутија, канала, часова. Телевизија интензивно узгаја своје гледаоце-робове.

Раст телевизије потискује све остало из нашег живота, као што птић кукавице потискује друге птиће из гнезда у које је подметнут, и то само зато што је гнездо тесно. Телевизија не спаљује књиге (таман посла!), она спаљује време (то није толико очигледно, нема ни дима, ни ватре). Телевизор укида књиге. А то значи: укида човека и цивилизацију.

Како се испољила телевизијска маса?

У годинама слободе (полуслободе) телевизијска маса се у потпуности испољила. Одушевљавала се Лењом Голубковим (партнером МММ) и чак изабрала Мавродија у Думу (лопова да пише законе!). Маса се таласала пред Кашпировским, лечила се испред екрана од свих болести. Остављала је воду "да се пуни" испред Чумака и оживљавала мртваце.

Волела је рекламу "Ми седимо, а паре се множе", куповала акције и заиста седела чекајући дивиденде.

И сада се из те масе бирају "експерти" и постављају им се "пиплметри". Бирају се тако да међу њима не буду баш много паметни, и да много паметни не доспеју међу њих. Значи, најумнији су искључени из масе. И то из масе која ионако... како да то што пристојније кажемо... која се ионако таласала пред екстрасенсима.

Они који уопште не гледају телевизор поносни су на себе и своју одлучност. Али они, наравно, никако не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). А да ли су они заштићени од телевизије?

Ако су се у вашој згради отвориле три радње: у првом улазу дисконт, у другом продавница интимне робе, у трећем играоница, а подрум постао стециште наркомана, онда чак и ако ви не пијете, не купујете вибраторе, не коцкате се и не дрогирате – ипак је ваш живот затрован, а живот и морал ваше деце су непрестано у опасности.

Насиље и прљавштина висе у ваздуху као смог. Они који немају аутомобил не трују атмосферу. Али ваздух је за све један исти. А он је затрован.

Они који гледају, али нису постали инструмент, не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво).

Они се само заглупљују брже од оних што не гледају. Све остало је исто.

И само оних неколико стотина који су постали инструмент – они утичу! И сами на себе, и на оне који гледају, и на оне који не гледају.

Подаци добијени од пиплметара затим се множе бројем станова у граду. То се зове "екстраполација". (Ако је сто људи појело сто хлебова и попило 33 флаше вотке, онда ће милион људи појести милион хлебова и попити 333 хиљаде флаша вотке.) Тако функционише статистика у целом свету.

Пре две године Москву је мерило 300 пиплметара. Данас – 550. Чини се да је због тога мерење рејтинга постало прецизније. Али то је само са гледиште аритметике. Али ми не меримо потрошњу воде.

За нас је важно нешто друго. Тих 550 изабрано је од оних истих пет процената који су спремни да живе са апаратом. Да ли ће се у тих пет процената поставити 300 или 500, или десет хиљада апарата – свеједно је. Битно је да сви апарати стоје код чудних људи који нису као остали свет.

Екстраполација (математички начин рачунања) није увек подесна за рачунање. Ако је човек гладан, њему са сваким прогутаним залогајем постаје све боље. Екстраполација сматра да ће тако бити увек. Међутим, врло брзо са сваким прогутаним залогајем, са сваком испијеном чашицом човеку постаје све горе, и завршава се крајње накарадно.

Рекло би се да смо ми спремни на све. Али пристати (смирити се пред том чињеницом) да хиљаду манијака одлучује како ћемо живети... Чинило нам се да је тих хиљаду људи изманипулисано. Али да иронија буде већа (као и увек), испоставило се да су они манипулатори! Управо ти манијаци раде код нас као вршиоци дужности Гласа Божијег.

У болници је један професор и много техничара и чистачица, а све одлуке се доносе већином гласова. А лечење? Какво лечење?

Ја поштујем труд чистачица, али ипак бих због нечега више волео да ме лечи професор. И да се лекови не прописују референдумом.

Друштво се муњевито заглупљује. Ускоро ће земљу населити бића која притискају дугмад и слушају, а не умеју да читају. То нису људи.

Људско друштво је постало непотребно човеку. Потребу за људским општењем задовољава телевизор (механизам).

Када је штета необориво доказана, али човек ипак наставља да узима отров и не може да се супротстави навици, то значи да је реч о наркотику.

С ким си, онакав си. Болесници формирају телевизијски програм и тако од свих гледалаца праве болеснике. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме?

Шта смо дочекали

Поштовани читаоци МК, ви сте први у свету сазнали ко формира наш телевизијски програм. То су у неку руку духовни богаљи.

Али управо због тога овај чланак ће остати непримећен, потонуће у мочвари без трага.

Телевизијски шефови не могу да признају како су се годинама трудили да добију похвалу од духовних богаља. "Елита" не може да призна да се радовала своме успеху код тих богаља. Сви ствараоци не могу да признају да су се оријентисали на мишљење богаља и са зебњом ишчекивали рејтинг, то јест да су Стваралаштво јевтино продали (и то због кога?).

За већину грађана је неподношљиво да признају ово откриће, јер су годинама конзумирали нечистоте само зато што неки богаљи воле нечистоте. И друштво је трпело. Значи, то је наша заједничка кривица. Требало је само да искључимо телевизор (а нас је 95 процената!), и у једном трену (много брже него по одлуци Думе или налогу председника) телевизија би се изменила. Али ми смо пристали да то гледамо. Грдили смо, негодовали – и гледали.

Милијардери (диктатори у потрошачком друштву) учиниће све да униште или исмеју ово откриће. Оно им се не исплати.

А власти? Па њима је неопходна узнемиреност и глупост становништва (тако се лакше управља).

Отпор може пружити само друштво, организована борба, а не појединци који вапију у пустињи.

Постоји пример. У свету се шири борба против генетски модификованих намирница. Оне су такође генијално достигнуће науке. Поједеш, и не знаш шта ће са тобом бити. Показало се да је та стрепња довољна да све већи број земаља уводи забрану употребе генетски модификованих намирница.

То је само стрепња, а са телевизором је све јасно. Питање је само да ли ће успети да га забране (као оружје за масовно уништавање) или је већ касно?

– Та неће сви постати манијаци!

– Наравно, неће сви. Остаће много добрих људи, а међу њима и ви, поштовани читаоче, ви имате тако мио израз лица.

Сада има мање од једног процента злочинаца, а ми не можемо да дишемо од злочина, затвори су препуни, људи се боје тамних пролаза...

А ако злочинаца буде 5%, 10%? Ко зна на ком проценту живот постаје потпуно неиздржљив? Да би организам умро уопште није потребно да сви његови органи буду оштећени. Прободена јетра, заражена крв, мала рупица на срцу или челу – и доктор жалосно констатује: "повреда са леталним исходом". А мили израз лица (потпуно неоштећеног) постаје стаклен и гаси се.

Поштовани читаоци, ви све знате. Можда неко од вас зна шта бива са дечацима и девојчицама који су до своје треће године већ хиљаду пута видели убиства и порнографске сцене?

Сада расте, и већ је скоро одрасло прво поколење, формирано помоћу телевизије базиране на рејтингу. То су деца која су до осамнаесте године видела преко 20 хиљада убистава. Такав народ у историји цивилизације још није постојао.

Немојмо гајити илузије.

То је сада народ Русије.