По хришћанском учењу није сваки труд и рад благословен, већ онај који је на добро људи. Ако служи егоистичним интересима или удовољавању гресима духа и тела, рад није богоподобан. Творећи, човек је са-стваралац, сарадник Бога. Вернику, ма које хришћанске деноминације, уколико је упознао веру, није тешко да зна како треба да поступа, био он радник „на своме“, или „туђем“, послодавац.

Свето писмо некима делује престрого. Апостол Павле није немилостив када становницима Солуна поручује да „ако неко неће да ради, нека и не једе“. По њему, ко не ради, живи неуредно, склон је непотребним пословима. Хлеб не треба јести „бадава“, него после труда и напора, дан и ноћ, а не бити на терет некоме другом. Апостол „налаже и опомиње“: мирно, радећи, једите своје. Христови првоученици ово пак допуњују поруком да кад радимо и имамо плодове тога, треба да их поделимо са онима „којима је потребно“. Како је речено да је блаженије давати, него примати, прецизирано је на кога се то односи – оне који због болести, старости, узраста нису у стању сами да стварају. „Блажени су милостиви“.

Библија помиње оне које раде на своме, такође и оне којима други плаћају надницу. Предузимача је било и у тим временима, умели су да организују неку делатност, коју нису могли да спроведу без помоћи туђих руку. Већ тада се поставило питање односа између послодавца и послопримца, праведне накнаде, радног времена, међусобног уважавања и поштовања.

Православне земље су без изузетка биле економски неразвијене, што вероватно има и религијског узрока, даван је приоритет духовном, а не материјалном. У њима је „богат“ био сумњивији него другде, сем ако то није наследио од претходних генерација. У већини њих завладао је комунизам, који је отпочео интензивнију индустријализацију, праћену стварањем култа радника и рада.

Обећано друштво правде, комунизам, испрва одушевљеним радницима, постало је сувише апстрактно. Изгубили су мотивацију да за много рада мало добијају, одричући се своје индивидуалности. Комунизам је пропао због неефикасне економије, која грађанима није пружила пристојан живот, а настала је недодирљива партијска привилегована хијерархија.

Пропаст комунизма и долазак на власт неодговарајуће елите, често неспособне, корумпиране и грамзиве, дало је прилику онима који су јој били блиски да се преко ноћи обогате. Како у већини нису у себи имали моралан кодекс, сматрали су да им је све допуштено. С једне стране били су заштићени од власти, коју су стално издашно потплаћивали, с друге, није било моралног ауторитета да их упозори да то што чине није добро. Црквама је такође требало времена да се уклопе у нагло уведене нове политичке и друштвене околности.

Оне су такође биле веома осиромашене. Појавили су се нови изненадни „бизнисмени“, предузимачи, који, да ли због нечисте савести, или потребе за истицањем, почињу да се обраћају цркви. Нудили су да граде, обнављају, желећи да медији објаве њихове слике у друштву црквених великодостојника. Пример цркава на Балкану и у Русији показује да оне нису често биле у стању да се снађу у навали дарежљиваца.

Највећа православна црква, руска, са преко сто милона верника, десетак година после пада комунизма и након „дивљања“ новог система, који се не може назвати капиталистичким, алармирала је друштво да тако не сме да се настави. Земља која тврди да има десет пута више ресурса од Америке, и тридесетак пута више од остатка Европе, има такво социјално раслојавање, да 80% становништва живи у сиромаштву и беди. Олигархија у исто време, за коју не важе ни Божји ни земаљски закони, осилила се толико, да више није само расипнички куповала све могуће некретнине, поготово ван земље, него је пожелела је да неким давањима на ћутање приволи разне институције, па и цркву.

У својој „Социјалној концепцији“ 2000. године, усвојеној од Сабора, црква је теолошки објаснила, под тачком шест, шта су „Рад и његови плодови“, у складу са Библијом и светоотачком традицијом. Руски народни сабор, који сваке године окупља сународнике из целог света, а патријаршија му препоручује теме и учеснике, 2004. је свој рад посветио само економији и свету рада, успевши да буде прецизан и критичан.

Са становишта „православног погледа на свет“, затражено је радикално одвајање економије од привреде, и придржавање привредника одређеном моралном кодексу. Медији су препоруке у иронији назвали новим и додатним „Божјим заповестима привреди“, увиђајући да се пребацује заправо држави да је допустила да се у земљи игноришу „традиционалне моралне вредности“. Медији блиски бизнису нису скривали своје незадовољство – зар није битан профит, ко да размишља о моралу, црква је такође многима послодавац, тргује и она разним предметима, има буџет, а од државе добија пореске привилегије.

Балкански новобогаташи постали су такође дарежљиви према цркви, мада у Србији мање него другде. Колико некима код нас да сметају наши случајеви, они су доста „умеренији“. У Бугарској су се потрудили да купе и титуле које додељује црква. Тако је власник ноћних клубова, фирми и обезбеђење, банака, бивши спортиста Слави Бинев (42) пожелео да постане архонт, чега у земљи до тада није било. Митрополит старозагорски Галактион који му је то доделио, на шта је он „узвратио“ огромном свотом. Ствар је ипак пропала, цела Бугарска је случај извргла руглу, а митрополит је најстрожије укорен од Синода. Цариградска патријаршија од давнина хонорира најиздашније дародавце и угледне људе, поготово Грке из Америке, византијском титулом архонта. Таквих има око хиљаду, рад њиховог „витешког реда“ је тајновит.

 Препоруке послодавцима

Ко би се потрудио да, макар непотпуно, састави „кодекс понашања“ привредника, хришћанских, свакако и православних, укључио би ове препоруке, које би се могле разумети и као заповест:

– Мислећи на свој хлеб свагдашњи, не заборави на духовни смисао свога живота, уздижи себе, читај душекорисне књиге, моли се Господу да можеш доносити разумне, праведне и мудре одлуке, јер оне дотичу осим тебе и друге које не смеш ражалостити.

– Богатство не сматрај циљем по себи, оно треба да служи на добро, твоје, оних који те окружују и земље твоје.

– Помажи тамо где је потребно, оне који не могу да раде, или не зараде довољно за најнужније потребе. Подржи добротворне црквене и друге подухвате, не да би се истакао и био помињан, већ да би исказао своју доброту. Ако си верник, знај да је вера без дела мртва, чини добро и нећеш се покајати.

– Не горди се, не помишљај да имаш без Божјег благослова, и да је ма шта твоје, већ Његово, све ти је дато на привремено коришћење. Иметак ти је и велико и стално искушење, не допусти да га не савладаваш, јер ако му подлегнеш губиш душу своју.

– Понашај се културно, не гневи се, не буди охол и надмен, недоступан, неспреман да благонаклоно саслушаш сараднике, буди спор и промишљен у одлукама које се тичу живота других. Буди им пример у стрпљивости и трпељивости, нека те красе врлине по којима ће те помињати и памтити.

– Сараднику твоме потребно је време дневног, недељног и дужег одмора, да окрепи тело своје за нове трудове, као и за духовно узрастање.

– Поштуј у највећој мери недељу као Богом дани дан од одмора, не присиљавај друге да у тај дан раде без преке потребе, као и на празнике одређене од Цркве и државе.

– Поштуј природу, јер ју је Бог човеку дао на коришћење, а не на уништавање. Не загађуј воде, ваздух, земљиште, јер водом си крштен, ваздух дишеш, а у земљу ћеш отићи.

– Радом не исцрпљуј друге, не тражи од радника да ради више него што то закон предвиђа, ако то чини због преке потребе посла, награди га боље него иначе, јер је себе уложио и када је већ био заморен.

– Држи се одвојености политике и економије, не тражи утицај на власт, локалну или ширу, не потплаћуј да би добио привилегију или шта друго, што ти не припада и не даје се другима.

– Поштуј законе и прописе земље, редовно и потпуно плаћај порез држави, јер је он намењен за опште добро, а не да би ти се отимало.

– Не присвајај туђе и не ускраћуј раднику плату, плаћај му што бољу награду за труд, да би мотивисано радио и да би те поштовао. Не касни са исплатом и не ускраћуј раднику социјално и пензионо давање, јер мора да има сигурност за случај болести и за старост своју.

– У конкурентском сучељавању са другим привредницима не користи лажи и клевете, грех и инсинкте.

Препоруке радницима

– Приљежно се труди да дате послове обавиш савесно.

– Не тражи веће награде за свој рад него што је уобичајено.

– Кад добијеш награду буди захвалан.

– Не оговарај и не клевећи оног ко ти је дао рад, не чини му пакости.

– Поштуј оне који се заједно с тобом труде, помози им, с пажњом их саслушај и разговарај с њима без псовки и увреда.

– Не кради на радном месту, јер кршиш заповест Божју.

– Не организуј бунт и незадовољство, покушај сваки спор мирно да решиш.

– Буди тачан на послу, не касни и не жури, обави свој задатак.

– Не мисли да си незаменљив, отуда не буди горд и надмен, своју способност и знање сматрај даром Божјим, а не својим личним постигнућем.

Савременом капитализму, који влада готово свуда у свету, потребне су врлине и социјална правичност. Закон капитала не сме да искључује закон морала. На Западу је радно законодавство доследније примењено, велики греси у време глобализације постају утаја пореза, бег капитала, берзанске рискантне шпекулације, израбљивање имиграната, отпуштања радника. На европском, православном истоку, новокапиталистичка прва акумулација капитала приводи се крају, олигархија се учврстила, приватизација приводи крају.

Стотине хиљада радника остаје без посла, предају се алкохолизму и безнађу. Држава је у сфери рада неефикасна, цркве, не свуда, почињу да буде савест друштва. Верници у невољи, на друштвеној маргини, без перпективе, од ње очекују пастирско слово о савременим залима која се не спутавају. Црква треба да се посебно обрати незапосленима, младима, мајкама, старима, потребна је посебна реч, мелем за конкретну тегобу. Чувени философ религије, Николај Берђајев, давно је запазио да је питање хлеба за човека материјално, но имају ли га и ближњи, питање је духовног, религијског карактера.

Извор: „carsa.rs“