...Спасење је дошло сa доласком Христа Спаситеља у свет. Без крсних страдања, није могло бити опроштаја грехова људима. Тек након крсних страдања и славног Васкрсења и Вазнесења Господа на Небо, тек од тог тренутка људима је дарован живот вечни, и људи су избављени од опасности вечне пропасти.

Ако себи желимо добро, ако иштемо спасење, неопходно је, пре свега, да будемо истински следбеници Христови. А ради тога, потребно је испуњавати Његове заповести. А да бисмо испуњавали заповести, потребно је да познајемо Христово учење, то јест учење Еванђеља и да будемо верни, постојани и достојни ученици Христови. Морамо имати непрекидну жеђ за искањем правде Божије.

Ако тако постојано и упорно будемо стремили ка Христу, искали опроштај од Њега, творили Његову вољу, - управо то ће нас и уврстити у број Његових ученика, у број Његових изабраника. Постати ученик Христов – значи преузети на себе велику одговорност, озбиљно и пажљиво се односити према свом животу и према сваком свом поступку.

Царство небеско, - говори Господ, -  с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Видите ли да је Царство Небеско немогуће наследити без напора и труда. То захтева унутрашњу борбу, борбу са свим лошим навикама, склоностима и страстима. Јер ако ми не бдимо над собом, онда нам се лако може догодити невоља и пад.

Ви и сами знате да када се гради нека велика зграда, онда се пажљиво пази да свака цигла буде правилно постављена. Јер ако је неправилно постављена, она може проузроковати рушења читавог здања. Тако је и у животу хришћанина.

Ако човек није трезвеноуман, ако не стражи над собом и положи у здање своје душе било какву неправилно спојену циглу, накакво лоше дело, - то може узроковати његов пад и његову погибао. Јер из животног искуства знамо да капљица мочварног блата, ако упадне у ток чисте воде, мада на око и неприметна, растворена у чистој води поквари је и чини је извором сваке болести.

То је закон како у физичком, тако и у духовном свету. Отров, у било којој количини, остаје отров. Такође и зло. Без обзира у ком је обиму, оно ипак остаје зло и причињава души највећу штету.

Због тога још једанпут понављам: морамо пажљиво и озбиљно да се односимо према токовима нашега живота, а посебно према устројавању спасења наше душе. Јер без те унутрашње сабраности, без те унутрашње борбе, не може бити плода, не може бити успеха у нашем духовном животу.

Извод из „Кратких поука“ архимандрита Кирила (Павлова)

Превод са руског: „Борба за веру“

Извор: „alexander-nevskiysobor.ru“