У Петербургу је погинуо Мефистофел. Усред бела дана непознати радник изломио га је маљем, а други непознати утоварили су разлупане делове у "Газелу" и одвезли их у непознатом правцу.

Стамбена зграда архитекте Лишњевског у Лахтинској улици звали су "кућа са Мефистофелом" због чудног дубоког рељефа у горњем делу фасаде: с висине је на пролазнике злокобно посматрао старији чикица, уоквирен стилизованим крилима слепог миша.

У петербуршком контексту, зграда саграђена 1911. године доста је типична за своје време, изгледа као преправка; испада да је тек 2001. била укључена у списак "објеката који престављају историјску, научну, уметничку или другу вредност".

Нисам склон сујеверју, али у таквој кући би ми било непријатно да станујем. Тамо се не налази само Мефистофел. Изнад њега је потпуно чудовишна слика -- некакав гавран, или фантастични инсект с огромним кљуном-жаоком. Кад би видео тако нешто у биоскопу, одмах бих схватио да гледам филм страве и ужаса.

Узгред, Петербуржани су људи прекаљени блокадом и гомилом револуција. "У Петербургу живети је као да у ковчегу спаваш", написао је Осип Мандељштам, а у ковчегу се не брину о декору.

Па ипак, не бих се изненадио кад би се ликвидација Мефистофела показала као дело руку нарочито баксузног станара који је своју злу срећу приписао ружном погледу демона.

Међутим, неравнодушна јавност одмах је за чин вандализма оптужила неке православне екстремисте, фанатике, мракобесе: кажу, преко пута куће гради се храм Ксенији Петербуршкој, и будући парохијани незадовољни су што на путу за цркву морају да гледају ђаволски лик.

И заиста, не сме се пропустити таква задивљујућа подударност: у време када ИДИЛ унишава сиријску Палмиру, наши домаћи идиловци су се бацили на Северну Палмиру. Притом испада да идемо против светског тренда: у напредној Америци постављају споменик Сатани, а у заосталој Русији споменик Сатани уништавају.

Закључак је уобичајен: треба бежати из ове земље.

Додворавајући се ужурбаној јавности, одговорност за демистофелизацију зграде у Лахтинској преузели су на себе "Петербуршки Козаци." Али то је само ископликовало случај: одмах су се појавили други Козаци, изјавивши да никакви "Петербуршки Козаци" не постоје. То је вероватно исто тако фиктивна организација као и озлоглашени "Комунисти Санкт-Петербурга и Лењинградске области", у име којих повремено објављују разне апсурдне изјаве.

Али овде је присутна занимљива дилема.

С једне стране, зграда Лишњевског, а с њим и збачени Луцифер, налазе се под заштитом државе, то јест треба га бранити, протестовати и дизати буку. С друге стране, бранити ђаволе ствар је нова, неистражена. Ходорковског су бранили, Наваљног, Pussy Riot такође. А Мефистофела досад није било прилике.

И шта сад да се ради? Излазити са мајицама JE SUIS MEPHISTO? То делује некако нескромно. Организовати протестно целивање јарчеве задњице? Нехигијенски је.

Најумнији су разумели ту дилему, и брзо се раширила верзија о томе да чикица на дубоком рељефу није уствари Мефистофел као такав, већ наш велики певач Фјодор Шаљапин. Да, у улози Мефистофела, али Шаљапин. Наводно, архитекта га је обожавао, и зато овековечио. А крила шишмиша су уствари контуре суфлерске кабине, иако то шта ради оперска звезда у суфлерској кабини није баш јасно.

Та верзија је сумњива, и зато се у неким изворима може прочитати да на првобитним цртежима архитекте Лишњевског никаквог Мефистофела није било, већ се он појавио на инстирање новог власника зграде, тобож сатанисте.

Ипак, епоха је тада била декадентна, и ко се све није играо нечистим силама. И Врубељевог Демона се можемо сетити. И стихова Фјодора Сологуба:

"Кад сам по бурном мору пловио // И мој број почео да тоне, // Овако сам викнуо: "Оче мој, Ђаволе, // Спаси, помилуј, -- тонем"."

И Валериј Брјусов га је следио, с истом римом и са истом бродском сликом: "Хоћу да свуда плови // Слободна лађа, // И Господа и Ђавола // Хоћу да величам ја".

У исту степу спустио се и нежни Балмонт: "Волим те, Ђаволе, волим Те, Боже, // Једноме -- моји јауци, другоме -- мој уздах, // Једноме -- моји крици, а другоме -- снови, // Али обојица сте велики, ви сте усхићење Лепоте".

Ето у каквом су културном контексту настале две чудне фигуре на фасади зграде Лишњевског.

А 6 година касније, власт у Русији је пала у руке истинских демона. И то је био такав ИДИЛ, с којим сиријско-ирачки ИДИЛ нема шасне да се пореди ни по броју убијених, ни по количини уништеног културног блага. Разрушене и  обешчашћене цркве, манастири претворени у концлогоре, бесмислено раскопавање гробља.

Када се нађеш у било ком старом руском граду, нехотично размишљаш: како би била богата и прелепа наша земља, само да тог кошмара у историји није било.

А почело је све између осталог и због тога, од на први поглед невиног вајања старог, уморног ђавола.

Велики маг Алистер Кроули, дознавши да су се над московским Кремљом уместо познатих му орлова надвили крвави пентаграми, покушао је чак да пошаље писмо Стаљину предлажући своје услуге консалтинга у организацији правилног култа Бафомета. Међутим, то се није догодило, тако да је културно-историјско наслеђе сатанизма у нашој земљи врло мало. За "православни ИДИЛ", којим нас тако плаше, просто не постоји довољно добар фронт за рад.

Али плашење се наставља, тако да вреди пажљивије погледати: шта нам сервирају као "православни ИДИЛ"?

У Православљу тренутно постоје различити људи -- и мрачни, и фанатични, и просто не нарочито паметни -- али чим се догоди некаква гласна ултраправославна акција против културе, иза ње обавезно стоји иста публика. У Петербургу то су митски козаци, у Москви -- Дмитриј Цорионов - Ентео.

По нету кружи фотографија на којој у истом реду седе бивша празноглавка Самуцевич, Дмитриј Ентео, идејни вођа Pussy Riot Верзилов и Марат Гељман, кога ни не треба посебно представљати.

Тако да нису далеко од истине они који тврде да је Ентео исти такав перформер-постмодерниста као и они којима се тобож супротставља. Заправо, све је још једноставније и смешније: све то је иста банда. Фарсични сукоб Бима и Бума, који док посматрамо, боље да се држимо за новчаник.

Узгред, о новчанику: после напада Ентеа на изложбу у Мањежу, цена радова Вадима Сидура, како кажу, порасла је 20-30%. Ето вам га "православни ИДИЛ".

Акција у Лахтинској такође личи на провокацију чији је циљ да се велики број разумних и одраслих људи ставе у положај да морају да заступају права Сатане. А онда ћемо отворити и већи прозорчић од Овертоновог.

То не значи да заслужног ђавола не треба обновити. Он се обавезно мора вратити на своје место. Нека гледа својим тужним очима тријумф Ксеније Петербуршке и нека зна: овде никада више неће победити мрачна страна.

Извор: "Известиа.ру"

Превод са руског за "Борбу за веру": Светозар Поштић

Опремање текста фотографијама: "Борба за веру"