Ово је и било за очекивати, с обзиром да је, 1994. године, у тој епархији устоличен Игњатије Мидић, највернији ученик титуларног (без пастве) митрополита пергамског Јована Зизиуласа, црквеног реформатора и једног од водећих „православних“ екумениста.

Епископ браничевски Игњатије Мидић и митрополит Јован Зизиулас, детаљ са освећења храма Св. Максима Исповедника у Костолцу

Новотарци су у Костолцу, без иоле озбиљнијег народног отпора, опослили своје богохулно дело. Свештеник Атинске Архиепископије, „живописац“ Стаматис Склирис, изобразио је на зидовима костолачке цркве суштину јеретичког „богословља“ Јована Зизиуласа. И уместо да осликане фреске, у складу с православним Предањем, буду визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности и средство за молитвено узвођење душа верника ка непосреднијем ступању у везу за њиховим прволиком, оне су пројавиле сву јеретичност новотарског "богословља" и постале саблазан за већину ионако маловерног народа. О њиховој дидактичкој, односно веронаучној компоненти (да поучава и учене и неуке), није се могло ни говорити, што се може рећи и за њихову контеплативну, односно посредничку функцију.

Ево неколико детаља из храма Светогог Максима Исповедника у Костолцу, како би било јасније о чему се ради:

 8.августа 2015. освећен је храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима, саграђен на месту спомен-костурнице у којој су 1991. године сахрањене кости 4.000 Срба које су усташе током Другог светског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких јама. У јуну 1992. године, хрватска војска минирала је спомен-костурницу. По повратку Срба у Пребиловце, након 2000. године, остаци костију пребиловачких новомученика су сакупљени. Стали су у седам ковчега и оне су данас сахрањене у крипти храма Васкрсења Христовог.

Српски екуменисти, на челу са самозваним бискупом херцеговачким Гргуром, ни Пребиловачке Мученике нису оставили на миру. Догађај освештавања новоподигнутог храма искористили су не само за још једну екуменистичку представу с "другим плућним крилом" и упућивања „поруке праштања“,  - иако опроштај нико није тражио,  чиме су нанели увреду пострадалима, - већ су Господа, Светитеље Божије и  Мученике Пребиловачке извргли руглу „фрескописом“ већ поменутог  Стаматиса Склириса.

То је најочитије на икони Христа, Сина Божијег, на чијој „Тајни“ је Склирис, како кажу његови поклоници, „развио сав свој сликарски и иконописни таленат и делатност свештеног сликања оваплоћеног Бога, човека и богостворене твари.“  Христос је, - додају они, „оваплоћењем постао Син Човечији и тиме се јавио видљив, описив и изобразив цртама, бојама, и нарочито светлошћу (светлоструктурирањем, како каже сам о. Стаматис).“

Православна иконографија изображавала је Оваплоћеног Сина Божијег на овај начин:

Христос Пантократор, Хиландар, 13. век 

 Склирис је у Костолцу Господа Исуса Христа насликао овако...

...а у Пребиловцима, развивши даље свој „иконописни таленат и делатност свештеног сликања оваплоћеног Бога“, овако: 

Посматрајући изображене ликове на фрескама у Пребиловцима, не можемо а да не изведено следећи закључак: тешко да ће ико осетити потребу да се за њихове душе помоли Богу или да им се обрати за молитвено заступништво. Уосталом, већину детаља са пребиловачког „фрескописа“ доносимо на увид нашим цењеним посетиоцима и остављамо им да о свему просуде сами.

Молитвама Светих Мученика Пребиловачких, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилиј нас и спаси нас грешне!