Поштовани посетиоци,

Београд је јуче доживео невиђено понижење – парада содомита, која је увод у њихово тражење „права на брак“, прошла је улицама престонице за коју је, као Богородичин град, толика крв проливана вековима. Безакоње се десило уочи празника Рождества Пресвете Богородице, а Свети Јован Лествичник каже: “Тешко оно  ко увреди Мајку Божију: ако неко увреди Христа, ако се покаје, Мајка Божја се моли за њега; ако увреди мајку Божију, за њега нема ко да се моли“. Као што смо и знали, вође СПЦ не мрдају ни прстом да одбране хришћанске вредности свог народа. Пропаст нам је, због безакоња, све ближе.

Ипак, не падајмо у очај. Као што вели Свето Писмо – ми овде немамо града који остаје, него чекамо онај који ће доћи. Наша борба је за спасење душе и живот вечни. Наши непријатељи су демони, којима је допуштено, због греха наших, да чине то што чине. Зато објављујемо, као величанствену опомену, повест о Данилу Трајковићу из Прилепа, који описује духовну борбу што нам свима предстоји.

Уредништво

+ + +

Данило Трајковић

ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ СТРАДАЊА

ПРЕДГОВОР

Све што постоји на овом свету има свој почетак и крај. То важи како за биљни и животињски свет тако и за човека. Па и сав овај видљиви свет, узет у целини, имао је свој почетак у времену па ће имати и свршетак.

Само једно биће, Бог, нема почетка па према томе неће имати ни краја. Он је Творац свега што постоји. Да одврати људе од обожавања природних стихија и других предмета и животиња, он је преко својих пророка и угодника објавио: “Ја, Господ, створих све, распрострех небо и утврдих земљу“ (Ис. 44, 24). А у Новом Завету Он преко светог апостола Јована упозорава људе: „Ја сам први и последњи... почетак и свршетак, који јесте, и који беше, и који ће доћи, Сведржитељ“ (Отк. 1,17, 8).

Он је једном био на земљи, у обличју кротког и смиреног, човека, као Спаситељ. Дошао је да људима открије истину, коју су они узалуд на све стране тражили, и ослободи их од робовања лажи; да их жртвом својом измири са Богом и поврати вечни живот, којега су се лишили својим отпадништвом од Бога; да у њима обнови гресима помрачено сазнање о Богу, бесмртности људске душе и загробном животу; о рају и паклу који се животом на земљи заслужују; напослетку да им личним примером укаже пут који у Царство Божје и вечни живот води.

Други пут доћи ће као Судија да плати свакоме по делима његовим (Мт. Глава 24. и 25). Живот на земљи је време труда, а награда се прима у оном другом, загробном свету.

Откако је Син Божји својим доласком на земљу срушио силу и власт злих духова и избавио људе из њиховог ропства, земља је постала поприште борбе између добра и зла, Бога и сатане, борба за спасење људских душа. О тој борби, о којој детаљно говори свети апостол Павле, особито у посланици Ефесцима (6, 11–18), сваки човек мора да учествује у једном табору: Христовом или сатанином. Нико од људи неможе бити неутралан, јер је Господ својим доласком поделио јасно људе на два табора: „Који није са мном, против мене је, и који не сабира са мном, просипа“ (Мт. 12, 30).

У наше време сатана је променио тактику: шапће људима у уши да нема Бога, нема ни злих духова, нема раја нити пакла – све је то измишљотина. „Бог је мртав“, човек је слободан, па зато треба да искористи „све што му овај живот пружа“.

Но, како Бог не жели погибију ни једне људске душе, него све чини да све спасе, истина не силом, него опоменом и саветом кроз доживљаје појединих људи. Једна таква опомена и поука је ова историја страдања Данила Трајковића, из села Ораховца, код Прилепа, коју је он сам описао.

Протојереј Ж. М. Маринковић

У име Оца и Сина и Светога Духа

Навршио сам био пуних 28 година у духовном слепилу. До тог времена, на моју велику срамоту, нисам имао никаквих зрелих појмова о Богу и вери.

Године 1914. свршио сам осми разред гимназије у Скопљу. Готово за све време мога школовања осећао сам велики страх кад би се говорило о смрти ког човек, кад сам пролазио поред гробља и кад сам улазио у Цркву.

Просто као приморан од неке невидљиве силе, стално сам мењао струку: године1914. био сам железнички приправник, затим 3 године општински деловођа, па телеграфски приправник и најзад приправник учитељ. Духовног мира нигде нисам имао, нити одређену наду на будућност. Чудио сам се какав ћу човек бити и страховао сам у себи како ће се живети.

Године 1922. упишем се на Филозофски факултет у Београду. Ускоро се мој отац разболи и браћа изјавише да ме више не могу издржавати. Ја потражим учитељско место у селу Риљеву код Прилепа.

Једнога дана пред залазак сунца, седео сам у канцеларији са старцем по имену Кузман Веселиновић и читао новине. Наједанпут ја се окренем на страну и видим мога оца како иде по ваздуху с једног ћошка собе према другом. Дође између нас, окрене се к мени и рече: „Збогом синко“. Потом прође кроз зид и нестаде га. Ја се уплаших, новине ми испадоше из руке. На то ми чича Кузман рече: “Шта то чиниш учитељу“. Ја му рекох да је мој отац прошао кроз собу, разговарао са мном и нестао и запитао сам га да ли је и он то исто видео. Он ми одговори: „Немој учитељу то мислити и веровати; никакав ти отац није долазио, већ ти се тако чини“. Ја му рекох да ће се до сутра све разјаснити. Од тога виђења нисам могао целе ноћи заспати. Тек онда сам поверовао да мора имати и невидљиви свет и да човек не свршава свој живот телесном смрћу.

Сутрадан дође један човек из Прилепа и ја га одмах упитам је ли умро мој отац. Човек се веома изненади и упита ме ко ми је казао. Ја опет понових питање, а он рече: “Бог да га прости, ви будите живи“. Истог дана ја сам отишао кући, да би присуствовао сахрани мога оца. Осећао сам велики страх и духовни немир. У таквом стању ушао сам у собу где је био положен мој отац.

У том тренутку при потпуној свести, поче ми се јављати с леве стране једна црна фигура у облику човека. Кад се окренем да видим ко је то, она се склања позади мене. Ја окренем поглед на другу страну, црнац одмах пређе на леву страну. Од тог необјашњивог виђења почео ме обузимати још већи страх. Присутни су већ запазили како се ја окрећем лево-десно, али ја сам морао изаћи из собе, да бих одагнао од себе ту језиву слику и дане бих проузроковао сумњу код мојих укућана. Али, не само што се та визија није изгубила, већ ми онај црнац поче сасвим јасно шаптати на уво: „И ти ћеш скоро умрети! Умрећеш, умрећеш... Шта ти вреди што се мучиш и спремаш за испит“. (Ја сам се као учитељ био уписао на Правни факултет и брига о испитима мучила ме дан и ноћ). Црнац је и даље настављао своје застрашујуће шаптање: „Ти, ти не смеш отићи на погреб твога оца, јер кад буду њега покопали, ја ћу да те гурнем у раку, тако да ћеш и ти бити сахрањен“. То је проузроковало у мени неописиву панику. Ја сам одлучио да ни у ком случају не одем до гробља. Поворка је већ кренула и док сам ја био у неизвесности шта се догађа са мном, повели су и мене.

Али у једно сам био сигуран. Не смем отићи до гробља. Размишљајући како да изведем своју намеру, ја легнем на земљу поред једне чесме, изговарајући се да ми није добро и превијајући се на земљи. Док су остали отишли да сахране мога оца, један од поворке остао је поред мене. Кад смо се вратили кући, видим како по собама лете страшне фигуре најразличитијих зверова. То је био почетак великих несрећа и искушења. Почео сам да болујем и телом и душом; да од неописаног страха копним, нестајући ме између живих као ретко ко на овом свету. После неколико дана, тај ме црнац поче нападати физички, хватајући ме заглаву, за руке и уопште где дохвати. Ја сам осећао његове руке; биле су хладне као камен. Услед тога мене поче спопадати још већи страх. Више је моја душа желела да се поврати слобода и мир, него што живи човек може ма шта пожелети.

После неколико дана зло се погорша. Поче ме црнац ударати по врату и дрмусати као неку ствар. Не остављајући ме да бар мирно спавам. Потпуно сам га разумео кад ми шапташе: “Ја сам ђаво. Тебе је Бог предао нама, да те узмемо са земље и носимо у царство ђавола. У нашем царству нема спавања и ти не смеш спавати. Спавање вреди за оне који су још у рукама Божјим, а ти си наш роб“. Кад сам чуо, отпочех кукати тако јако, да су ме сви сматрали за лудог. Питају ме укућани зашто кукам, а ја им нисам смео казати, јер сам знао да ми нико неће веровати. Почео сам нагло опадати и сушити се. Једина су ми нада били лекари. Новац сам немилице расипао да повратим здравље. Пробао сам свакојаке лекове; тело ми је било изрешетано од разних инјекција. Неки пут сам и по ноћи ишао код лекара, да ми што дадне за умирење срца, јер ми је врло често лупало. Толико већ досадих лекарима, да ми почеше говорити: “Остави нас намиру“. Ја сам њима једино веровао, а у живог Бога који даје живот и здравље без пара, нисам веровао. Далеко је било од моје памети, да ко даје живот, тај даје и здравље. Тако ја остадох лишен сваке помоћи од људи, а немилосрдно нападан од злих духова. Нисам могао спавати по читавих 15 дана и ноћи. Чим задремам црнац ме тргне ивиче: “Устај! Ти си заборавио да си наш роб и да код нас нема спавања“. Ја скочим сав у страху и бунилу.

Једног дана кад је кућа била препуна нечистих духова, ја спазих како се одједном сви разбегоше. Пошто нисам спавао претходних 15 дана и ноћи, ја одмах падох у сан, искористивши прилику кад су демони за тренутак отишли. Сан беше такав, што сам гледао духовним очима, како у моју собу уђе једна неописиво лепа личност. Она је била обучена у изванредно беле као снег хаљине, лице светло и лепо без икаквих бора, коса савршено светла, дугачка по раменима подељена на половини, брада средња и такође бела. Ухвати ме за руку и рече ми: “Данило пођи самном“. Врата су била полуотворена и ми неби могли проћи кроз њих. Пошто је личност била близу вратима, догодило се следеће чудо: Врата као да су се уплашила да не ударе ову за мене непознату личност, отворила су се на супротну страну од обичног отварања. Она личност претвори ме у голуба у својим рукама, баци ме у ваздух и рече: „Лети од сада на слободу“. И њега нестаде.

У истом тренутку соба се опет напуни зверова различитих облика, који ми почеше говорити: „Знаш ли која беше ова личност? Сигурно не знаш, пошто га ниси веровао. То беше Исус Христос, који те предаје у наше руке“. Ја сам почео још више кукати и плакати. Обузео ме је неописиви ужас, од свега сам се плашио, чак и од најмањег шушња, од најмањег звука и устремљивао сам свој поглед на ону страну одакле би чуо тај шум, као животиња, која се боји да је не ухвате. Носили су ме по суседним кућама, не би ли се умирио, питали су за савет разне врачаре. У Битољу ме је лекар прегледао на рентгенове зраке. Пронашао је да сам турбеколозан и да ће ме болест ускоро довршити.

Кад се вратих кући, имам шта да видим: кућа беше препуна демонских зверова и авети; змије, вукови, мајмуни, хијене. Почеше ме нападати са свих страна. Мојим мукама не беше краја, а био сам при чистој свести. Толико сам викао и запомагао да нисам давао мира ни суседима. Највише су ми досађивали ноћу. Пакосно су ми претили говорећи: “Ми смо духови испод неба, ђаволи. Ти си наш роб. Е, а ти сад верујеш да има Бога, видећи нас. Ако нема Бога, ко је нас створио? Али тешко теби, доцкан си почео веровати. Више се не надај да ће ти се повратити здравље. Бог је тебе одбацио. Камо ти сада Канта, Дарвина и других природњака, да те утеше, пошто си им веровао да је сав жив свет постао од амебе, а човек од мајмуна? Ко личи више на мајмуна, ми ђаволи, или Христос? Разуме се ми. А ви који признајете мајмуна за праоца у коме нема ни разума, ни добра, ни вере, ви сте готови застрашни суд. Где буде ваш отац, тамо ће бити и његова деца“.

Слушајући то, све сам веровао и видео сам себе потпуно изгубљеног. Сав овај свет изгледао ми је као сенка и све на земљи као прашина, пошто никакве помоћи отуда не могу добити. У мукама почех клети родитеље што нису обраћали пажњу на моје васпитање, што ме нису водили у цркву, нити ме икада поучавали о страху Божјем. Све школске уџбенике цепао сам и бацао; нападао сам на школску науку, која нас одваја од Бога и води у велики амбис где нема ни мира ни истине.

Једном, седећи у својој соби у великом страху, неки невидљив дух расече ме по глави оштрим бријачем. То је био почетак операције и духовне катастрофе унутрашњег човека. Након тога мени је почела да тече крв на нос и уста. Ја се поплаших како ћу живети без крви. У том тренутку с десне стране чуо сам глас који је неколико пута поновио речи: „Сву стару крв ћемо ишчистити, нову ћемо створити“. Од тог догађаја нисам више осећао горњи део моје главе. Истовремено са цепањем главе, нестаде ми таван од куће. Ја сам видео само четири зида. Нисам смео да мрднем. Главом. Ако окренем главу на десну страну, леви зид нагиње се да падне на мене. Ако окренем главу на леву страну, десни зид као да пада намене. То су били ужасни тренуци, јер сам морао да седим као прикован без и најмањег покрета, док ми је крв непрестано текла. Пошто ми је глава била расечена и крв скоро сасвим истекла, унутрашња катастрофа духовног човека настављала се у мени. Невидљиви дуси почеше ми вадити из главе нешто налик на прекриваче. Њихов број  износио је 18. Упоредо с тим слушао сам глас који је говорио: „Сву стару науку ћемо извадити, нову ћемо створити“. Од тога сам дошао до закључка да је сваки прекривач представљао учињене грехе за једну годину. Ако се узму у обзир десет година детињства, у коме се не јављају смртни греси у потпуном свом изражају, јасно је да сам ја морао одговарати за учињене грехе у следећих 18 година, пошто сам у време страдања имао 28. година. Кад се избаци последњи прекривач, на дну моје свести појавише се исписане речи „Оче наш“ које сам, некад у детињству учио. То јасно говори како је вера о Богу била затрпана лажном науком овога света и учињеним гресима. Само захваљујући Божјој милости и премудрости, у мени се појавила давно пригушена искра Божје благодати. Али су се страдања од злих духова и даље настављала повећаном жестином.

Другог дана после крволиптања кад сам изишао пред кућу, видим како људи иду наопако, неки сасвим деформисани, искривљени, а неки чак сасвим изопачено, ходајући на глави са ногама навише. Та се визија наставила током следећих 3 дана, а затим све је постало нормално. Људи су ишли као и пре визије, природно. Ја се чудим у себи шта то може бити. Добри тумач прочитавши моје мисли, рече ми: “Данило, шта се чудиш што људи иду наопако. То је духовно ходање савременог човека к Богу. Тако су они изопачили веру и закон Господа Исуса Христа. Шта може да буде од оваквог богомољца!“

Видећи моји укућани да ми лекари ништа не помогоше, па ни врачари, почеше ме водити по црквама, да ми се читају молитве. Молитве ми ништа не помогоше, јер сам ја мислио у себи:

„Кад ми толики лекари и лекови ништа не помогоше, како ће ми помоћи свештеник читајући књиге“.

Онда ме одведоше у манастир „Св. Димитрија“ код Прилепа. И тамо ми демони приредише дочек. Скачу са дрвета н дрво, изглед им страшан. Нападали су ме дању, а нарочито ноћу.

Понекад у виду осе, пецајући ме по целом телу. Узнемирен од тога, бежао сам као луд, а и сви су ме сматрали за лудог. Једнога дана моја мати и жена одведоше ме у цркву. Погледам на иконостас, имам шта да видим: Све иконе биле су живе, само што не говоре. Тада ми дође на памет, како сам некад ишао у цркву и сматрао да су ове слике мртве. Растужи ми се у срцу и падох на земљу да тражим помиловање. У том тренутку приђе отпозади мене један огроман човек – анђео сатанин – дохвати ме за леђа и изјури напоље.

На излазу ми рече: „Још једанпут да те не видим у цркви. Кад си био здрав ниси марио за цркву, а сад шта ти вреди, кад ниси ни зашта способан“. Ја поверовах да ме то Господ истерује из свог дома и падох у очајање. На моје наваљивање укућани ме вратише из манастира.

Дођем кући, пуно двориште паклених духова. Навалише на мене са свих страна, говорећи ми да скочим са кућног балкона. У намери да утекнем од њих, ја заиста скочим са балкона. Кад падох на земљу, након извесног котрљања низ двориште, не знам због чега, ја заузех став разапетог Христа на крсту, и ту остадох просто као прикован на земљу. Шест људи су покушавали у три маха да ме подигну са земље, али ни прста нису успели да помакну. Они су остали у недоумици и чуђењу и били су живи сведоци мога страдања. После неког времена, дође моја мати плачући и без тешкоће подиже ме са земље.

У том страшном стању, демони су ми одузели писменост; нисам могао распознати ни једно слово. Кад би ми мој брат дао неку књигу, хартија ми је изгледала сва бела, без слова. Ђаволи су ми се потсмевали: „Где ти је сад наука; остао си празан као ћуп; е а сад знај да све што човек има Божије је; човек сам од себе не може ништа створити“! После неког времена писменост ми се поврати и могао сам читати. Тада ми ђаволи почеше забрањивати да се састајем са људима говорећи: „Никоме не смеш казивати ово што видиш. Ми смо човечанство везали у ланце и не дамо да се спасавају, терајући народ на грехе против Бога и закона. Ако ти некоме јавиш да постоји невидљиви свет и ђаволи, може се неко покајати и поверовати у Бога. Ти ћеш за то љуто одговарати“. Ја од страха само нисам смео никоме ништа причати. А утолико сам био несрећнији што сам ђаволима потпуно веровао, да ми нема спаса. Ни на крају памети ми не беше да само Богу треба веровати и оно што је Бог обећао људима у Светом Писму. У гимназији никакву пажњу нисам обраћао на веронауку, те сам био неспособан за верско и духовно размишљање. За молитву сам био сасвим беспомоћан јер ме је страх од демона потпуно исцрпљивао.

Сада ми ђаволи почеше објављивати какве ће бити моје муке на оном свету. Првог дана представише ми моју душу на зиду као на филмском платну.

Моја душа поче жалосно да гледа у мене, говорећи ми: „О тело, тело; ти си узрок мојих и твојих страдања. Твојим очима гледао си саблазан светску, твојим ушима слушао си обману светску и осталим чулима, чинио си оно што је против Бога и закона“. У томе навалише црнци са свих страна. Они су били наоружани великим ножевима и имале су страшне велике нокте па маљавим рукама. Почеше да ми прете: „Чекај да видиш шта ће бити с тобом“. Расекоше ми кожу на врату, одраше ме и бацише ми је у лице и кожа нестаде. Затим почупаше ми месо, бацише ми га у лице и месо нестаде. Видим остаде само скелет од костију. Мало затим поврати се месо на костима и кожа га покри. Ђаволи поновише исто мучење, те ја гледах непрестано своје обличје и своју наказу. Тада ми ђаво објасни: „Ако се до мрака не убијеш сутра ће ти бити одређена већа казна, уз већу муку. Одери мало коже на руци, да видиш да ли боли“. Ја заиста сљуштим мало коже и видим боли много. Помислих како ћу страдати у вечности и почех још више очајавати. Како да се убијем кад сам потпуно разуман. Другог дана видим на зиду још страшнију слику: Неколико курјачића који су наједном постали велики једва су чекали да ме растргну. Тада ме црнци бацише њима, те ме они поједу. Остане само мало од мог тела. Кад ја поново добијем своје тело, поново растрзање. Један ми црнац објасни. „Видиш, да си се јуче убио, не би ти била одређена ова казна за вечност; гледај да се данас на сваки начин убијеш“. У мукама и страху ја опет поверујем ђаволима и реших да свршим са собом. Али у соби у којој сам био затворен није било никаквог средства подесног за убијање, пошто су моји укућани све склонили. Тада ми сатана показа на полици један бријач, који  је био остао између зида и даске, и речем и: „Ено ти оруђе, замани па се закољи“. Дохватим бријач и принесем га грлу. Мислим: како да се убијем кад сам при чистој свести и кад ме боли. Али, Бог милостиви не даде својег слугу вољи сатаниној. Мој брат, учитељ, спази моје намере, уђе и одузме ми бријач.

Трећега дана гледам слику још горих мука: везаних ногу и руку, бачен сам у ватру, око мене играју вештице. Поново ми се прети и налаже да се убијем. Једног дана, покушам да се убијем пушком мога брата, коју је он заборавио напуњену. Укућани ме спазе и одузму ми оружје.

Други пут сам покушао да се обесим, али у задњем тренутку укућани ме сачуваше. Тада ме ђаво научи да бежим до куће и да скочим у један амбис, коме се дно незна. Ја заиста ноћу побегнем кроз прозор, но Бог милостиви уразуми моје укућане, почну да ме траже, пођу мојим трагом, пошто је пала слаба киша тако да су се моји трагови видели на прашњавој стази стигну ме и врате кући. Ђаволи почеше да ми проповедају, како за мене нема никакав наде на спокојан живот у оном свету. Молитве, цркве и парастоси користећи ми само при изрицању казне на страшном суду. До тада за мене нема спаса; кад се сетих да ће Господ судити живим и мртвим, још се више ожалостих. Седећи једног дана у соби видех чудан призор: видим сто и три судије са зверским погледима. На столу једна гомила записника у виду дневника у којим се води пословна евиденција. Позади мене стоји један војник, страшан, са шиљком на грудима. Почеше ми судити: „Ти сад имаш да видиш својим очима све што си за време свога живота на земљи чинио, добро или зло“. Почеше редом да отварају записнике. На првој страни исписани су били сви грехови, редом по данима и годинама као ђаволски приход, и то све што сам учинио како планирано мислима, тако и учињено делима. На другој страни – страни расхода где су требала да буду добра дела, ниједно није било записано ни у једној књизи. Ђаволи прочиташе ми мисли пошто сам једнако посматрао страну добрих дела и рекоше ми: „Шта гледаш и што се чудиш што нису уписана твоја добра дела што си чинио у животу? То знај да ниједно добро дело које човек учини у животу, неверујући да је Господ Исус Христос Син Божји, који је сишао на земљу и дао свету своју спасоносну науку исписану у Јеванђељу и разјашњену и потврђену правилима његове Православне цркве, преко Светога Духа, не признаје се ни пред Њим ни пред нама“. Кад ми све то казаше, онај ме војник измлати и све ишчезе.

Другом приликом видех с десне стране на три корака од мене, иде једна бела фигура са белим крилима, три пута ми се јављаше и нестајаше. Нисам знао ко је то, али нисам имао никаквог страха од ње.

Опет једног дана кад сам седео на балкону, дође у наше двориште чобанче које је чувало наше овце. Кад изнад његове главе видим лебди човек са раширеним крилима. Одмах се сетих да сам такву слику видео некада у цркви и да је представљала анђела. Помислих у себи: Ето зато људи могу да живе међу овим зверовима и аветима, што сваки човек има анђела чувара који лебди над њим и чува га. После тог виђења, које ме мало охрабри, почеше ђаволи да ми говоре како је Бог приликом мог рођења случајно заборавио да ми пошаље ангела чувара, тако да су се ђаволи тиме користили, од малена ме узели у своје руке и васпитавали у злу док нисам доспео до овог стања. Ја им одмах поверовах и ударих у очајање. Они су ми злокобно говорили: „Памтиш онај дан, кад поред тебе прође она бела фигура у облику човека. То је био твој анђео чувар, због твог небогоугодног живота он је прилазио само на неколико корака до тебе“.

Ја у души разумедох једну страшну ствар: Бог је био удаљио од мене и анђела хранитеља и душевни дар, помоћу кога се мисли о Богу. Ја сам и даље остао разумно биће, да разумевам страх и муке, а никако Божју премудрост и његову бескрајну доброту.

Кад сам био здрав и слободан ја сам добро одбацивао. Сад ми је била одузета могућност да то радим, пошто сам и сам одбачен. Опет једног да надође ми једно страдање: осећам да у мојој утроби лежи ђаво у виду змију. Ја га не видим физичким чулима, него осећам његово дејство и плашим се од њега као човек који очима гледа змију. Обори ме на земљу и поче да ми вади душу. Прво из ногу па из руку, и тако редом по телу. Како из ког дела излази душа тај се део потпуно умртви. Душа излази из тела у виду паре као неформирана маса. Умртви се цело тело, само ми још срце куца. Укућани помислише да сам већ издахнуо, почеше да плачу, запалише свећу и почеше да каде тамјаном. Док од једанпут душа која је излазила, врати се у све делове тела. Ја оживим, подигнем се и седнем. Сви се чуде: Шта је ово, сад мртав, сад жив! Добри тумач рече ми овако: “Ето, видео си како излази душа човекова из тела. Ти би умро, али ономе духу који је вадио твоју душу, змији, која лежи у теби, није било дозвољено да вади живот из твога срца, које је центар живота.“ Да би ми одузели помисао на добро и спасење, демони почеше одмах да ме изобличавају како нисам поштовао закон, како нисам никада постио. Једном седећи у дворишту, погледам у ваздуху и видим много света: једни иду навише други силазе доле. Како они који су ишли навише тако и они што су силазили, били су једнаког узраста. Добри тумач ми објасни: “Они који иду навише, то су душе оних који су завршили свој земаљски пут, па иду на небо; они што силазе то су они који се рађају – и виђење нестаде.

Видећи моји укућани да нити умирем нити оздрављам, већ једнако кукам и плачем, никоме не дајући мира, решише да ме на силу одведу у душевну болницу у Београд. Али демони су ме хтели у томе спречити. Већ након прве станице док је воз јурио пуном брзином ја сам покушао да скочим са воза и то на најопаснијем месту. Божјом помоћу један војник ме је у томе спречио. Кад смо дошли у Београд и лекари ме почеше испитивати шта ми је, ђаволи почеше да ми прете да не смем казати ништа од онога што сам видео у својим мукама: „Ако исповедиш истину, како си видео, може неко од њих поверовати и као учен другоме казивати, да се још ко спасе. Онда како ћеш ти одговарати за њихову душу? Чиме ћеш се бранити што си издао планове нашега царства? Видиш, ми смо данас све преварили, па су људи изабрали скроз наопаки пут и са овом данашњом науком, немогу се приближити Богу, већ само супротној страни – сатани“.

Слушајући те претње, нисам смео лекарима ништа казати. Али моја браћа навалише да испричам све тим ученим људима, јер смо – веле, толики новац потрошили док смо те овде довели, а ти нећеш ни уста да отвориш.

Из сажаљења према браћи, рекох лекарима: „Господо! Шта ми помаже да вам говорим, кад унапред знам да ми нећете веровати?“ – „Хоћемо, хоћемо! Само ти кажи!“ – одговорише лекари. „Кад је тако, то, молим протерајте ове црнце, змије и курјаке, који стоје и прете да ме нападну“. На то они одговорише:: „Речи добро повезане, али без смисла; шта му ово значи? А мени рекоше: “Данило, нема ништа од тога што ти мислиш?“ „Јест, тако је по вашем мишљењу. Ја сам знао дами нећете веровати, па вас молим оставите ме да оплакујем своје муке“. Лекари посаветоваше браћи, да ме оставе у душевној болници на посматрању. А ја замолих браћу да ме неизлажу двоструким мукама: и ђаволу који ме напада и лудацима којих је ђаво освојио. Тако се вратисмо.

Поново напади, поново мучење. Чим би наступила ноћ као да је пакао отварао своја паклена врата; ђаволи су долазили са свих страна као скакавци препуњавајући улице, тражећи да кога преваре и натерају да учини грех, како би га потпуно заробили. Кад би у зору запевао петао (знак да долази светлост дана) сви су гоњени неком невидљивом силом јурили у њихово царство. На земљи су остајали само они који су те ноћи придобиле некога освојивши му срце, након учињеног греха. То се понављаше сваку ноћ.

Ђаволи ме наговорише да не примам свештеника у кућу. Од њега су сви бежали, јер носи огњено оружје против њих (крст Господњи). Говорили су ми да се бацим негде, да ме нико не нађе, ни да ме свештеник опева. Нападали су ме што сам имао навику да подгризам прсте и никад нисам био испошћен пред Св. Причешће.

Соба где сам проводио свој мучни живот, личила је на претсобље пакла: прозор сам био затрпао покривачима да не улази светлост, јер демони кажу да је светлост за људе који нису одбачени од Бога. Због исте претње нисам смео ни врата држати откључана, ни јести хлеба, ни пити воде. Нити се чиме покрити мада је било врло хладно. Укућани су били пробушили једну рупу испод врата и убацивали ми по нешто од хране. Кад заустим да шта поједем, демони ми нису дозвољавали говорећи ми да несме бити у тој соби људске нечистоте – пошто је она била њихова.

Једног дана страхујући од демони од змије у мојој утроби, дрхћући као лист на дрвету, чујем глас с десне стране: “Данило“. Ја се почех окретати. „Не тражи ме; невидљив сам. Ја сам анђео Божји. Бог ме је послао да ти јавим да су ти сви греси опроштени. Оздравићеш и бићеш бољи него до сада. А сад позови Господа Исуса Христа у помоћ“. Ја се сетих како сам слушао у школи да се Господ Исус Христос вазнео на небо, па дигнем поглед у вис да га тражим. Тада ме дух ухвати за главу и окрене ме на страну. Сав сам био укочен. Гледајући на хрпу поцепаних уџбеника, спазим књижицу са натписом „ЖИВОТ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА“. Чим прочитах те речи укоченост нестаде с тела. „Данило узми ово Јеванђеље, рече анђео, јер је Господ наш, Исус Христос оваплоћен по слову тога Јеванђеља. Уколико је он силан, у толико је његово Јеванђеље силно. Сад узми Јеванђеље и видећеш што ће ти бити“. Ја помислих да је Господ, близу мене у том Јеванђељу и пружих руку да га узмем. Тада адски гадови и авети толико навалише на мене и ударцима ме умртвише. Ништа незнам шта је било самном, од 4 сата по подне до 7 сати изјутра. Кад се пробудих, видим, још страшније слике и претње и још се више уплаших. Тад опет чух глас с десне стране: “Данило узми Јеванђеље и не бој се; неће сад мука бити већа од јучерашње. Много си патио, али ће све проћи“. Кад то чух, ја посумњах у себи. Опет ми глас рече: “Данило не сумњај и узми Јеванђеље“. Ја се реших да послушам и нагох се да узмем Јеванђеље. Паклени мучитељи поново ме изудараше. Осећао сам ударце и болове као у стварности, али ипак узех руком Јеванђеље. Чим узех ову спасоносну књигу, адске силе почеше одступати, ко на једну, ко на другу страну. Једва данух душом, после 10 месеци.

Анђео Господњи опет ми говораше: „Данило, Господ Исус Христос поклања ти овај други живот, којим ћеш од сада живети. Ти си морао да умреш. И лекари су ти рекли да си у последњем степену туберкулозе и да за тебе нема живота. Али да се увериш да је Бог Свемогућ, кажем ти да ћеш одмах оздравити. Бићеш телесно здравији него пре. Само пази ово: “Не иди ни лево ни десно од вере Православне. Вера православна је једина спасавајућа. Ту је веру сазидао Господ Исус Христос на костима светих људи. Немој да расправљаш питања те вере, нити о њој да мудрујеш, већ буквално испуњавај што је прописано од Светих Отаца и апостола. Писмен си, па читај правила Свете Православне вере и дознаћеш што се тражи од једног православног хришћанина. Гледај да овај други живот, не буде само на твоју корист, већ на хвалу и славу Господа Исуса Христа. Све што си видео причај онима, са којима дођеш у разговор, како би се и други људи обраћали Богу – извору живота. Ако сад поново окренеш да живиш по старом, знај, да за тебе нема више опроштаја. Сад читај и Јеванђеље“.

Чим почех да читам, у исти мах у уста ми дође једна дивна струја духа, струја натприродног ваздуха, коју сам сасвим свесно осетио у себи, пошто је продрло у све делове мога тела! Чим та струја уђе у мене, ђаво који је месецима лежао у мени у облику змије, моментално исчезе, али не осетих на који начин. То је био крај духовне операције унутрашњег човека. Глава која је била као расечена, затворила се. Као да се неки црни вео поцепао, очи ми се отворише, свану ми дан живота. Све се око мене промени. Мило ми постаде сунце, природа и сви моји укућани. Као да сам други васкрсли Лазар. Од радости почнем да плачем и да захваљујем Господу Исусу Христу што ме је спасао из демонских мрежа. Неколико дана, ипак нисам смео излазити од куће, јер су опет демони свраћали. Али ја почнем читати Јеванђеље наглас, а они беже, јер не могу слушати.

Временом су духови постали невидљиви и ја сам почео да слободно излазим из куће, како би се мало прошетао. На сам дан Божића деси се следеће чудо: По свршетку Божје службе, кад се вратисмо из Цркве, чим смо ушли у кућу чујемо велики шум: зидови су тако силно пуцали, као да их неко руши, прозори такође, као да их неко ломи.

Чуло се нешто налик на пуцање из пушке преко целог дана, као да се водио рат између анђела и демона. Ја се уплаших, мислећи да ће ме опет заробити. Ушао сам у собу да видим шта је то. Одмах осетим на своме телу, као да ме са свих страна ударају куршуми из пушке. Преплашен побегох из собе. Чим комшије чуше за то чудо почеше да долазе код нас. И они су чули тај шум у нашој кући. То се разгласи по целом селу. Увече истог дана, кад се у цркви служи вечерња, моја мајка са сестром, уђу у собу да запале кандило пред иконом. Чим га запалише, у соби се јави тако јака грмљавина, као да је гром ударио над кандилом и као да се таван руши. Од страха моја сестра паде у несвест. Последњи пут, нечисти дуси напустили су наш дом, са великом хуком.

Из овога нека се поучи колико је коме могуће. Ово сам написао као сасвим истинито.

Грешно и недостојно чедо

Господа нашега Исуса Христа.

Данило Трајковић

Из села Ораховца,

Код Прилепа

12 јануар 1935. године