header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Поводом конкордата питања у нас
Поводом конкордата питања у нас Штампај Е-пошта
уторак, 29 септембар 2015
 СА СКУПШТИНЕ СВЕШТЕНИЧКОГ УДРУЖЕЊА У НИШУ 1897.

Већ се увелико пише и говори у нас и на страни о некаквом верском уговору, који се мисли закључити између Србије и Ватикана, српске православне вере и папског католицизма. По томе се уговору мисли установити у Србији католичка бискупија, са свим правима и привилегијама, којој као таквој припадају. Пишући о томе конкордату, узгред и специјално, већ су исказана довољно одређена мњења, која се, узгред напомињемо, не слажу међу собом јер им и аутори не полазе са једних истих тачака гледишта.

Међу тим такав уговор је, сам по себи, врло важна ствар по нас јер засеца у битну страну наше вере и народности, па зато јој се мора поклонити озбиљна пажња, тим пре, што и „Католички Лист“ јавља, да се преговори о томе, између Србије и св. Столице примичу своме крају.

Узимајући перо у руке да о тој ствари кажемо и своје мњење, ми ћемо за сад узети ствар начелно, т.ј. зауставићемо се на томе требали нам такав конкордат или не. Ми не знамо како стоји питање о томе конкордату пред Представницима наше цркве и државе, али судећи по ономе што је до сад избило на јавност, рекли би смо да оно неће остати не узето у претрес, па ма се на који начин свршило.

Па шта да рекнемо о томе конкордату?

Позната је ствар не само нама Србима, него и осталим хришћанским и политичким народима, а особито нашим суседима, да Србија по својој верској толеранцији, долази у ред првих не само балканских, него и западно-европских народа. Да ли та наша толеранција долази отуда, што ми и сувише прецењујемо некакав свој културни напредак, или од тога, што смо душевно толико добри, да смо постали праве слаботиње, или најзад од тога, што још нисмо у стању  да појмимо историјски значај Православља у нашем народу, (што је највероватније), за сад је сасвим споредна ствар. За нас је много важније то, што сваки зна, да је свака народност и свака вероисповест у Србији, увек била, а и сада је потпуно слободна и заштићена државним законима. У Србији живе Мојсијевци, Лутеровци, Калвиновци, Мухамедовци и Католици. То су за сад познате главне вероисповести. Сви ови народи, разнолике вероисповести, имају своје засебне богомоље, у које се скупљају и моле Богу на свој начин, а без икакве сметње  од стране српског народа и српских дражавних и црквених власти. Па не само да српски народ не спречава тим разним вероисповедницима да се моле Богу по својим прописима, него им чини нешто, зашто нико од њих ни најобичније „хвала“ да им рекне.

Католика сразмерно са осталим вероисповестима , има данас у Србији веома мало. Па и то  што их има, нису (сви) српски поданици, већ (већина) дошљаци из  разних католичких места и држава, који махом привремено живе у Србији. Они су (махом) поданици Аустро-Мађарске државе и као такви имају своју цркву у овдашњем својем посланству, у којо се моле Богу и врше своје обреде. Он имају своје и свештенике, који су такође савршено слободни у вршењу својих „специјалних  обавеза, имају и својега нарочитога бискупа, који има право да их обиђе кад год за потребно нађе), онда се само собом намеђе питање: шта ће Србији конкордат са Ватиканом; шта ће да ради католички владика у њој и по кога ли ће његов рад бити користан, а по кога ли убитачан? Стварни дакле разлога за конкордат и установу католичке епископије у Србији ми за сада не налазимо ни у чему.

Међу људима које се интересију овим питањем, има их који налазе да конкордат Србије и Ватикана не може бити ни од какве штете по Србију онако исто, као што јој не може донети ни Бог зна какве особите користи ни у политичком ни у верском погледу. И као за доказ таквог својега тврђења позивају се на конкордат закључен, пре неколико година, између Ватикана и Црне Горе. „Црногорци су- веле исто тако православан народ као ми, па кад се они нису плашили папе и када су они закључили конкордат с њим, што ми да га се бијимо“! Мећутим ствар стоји сасвим друкчије. Црна Гора је заиста закључила конкордат с папом, али је имала зато својих јаких побуда. Те пак побуде потицале су између осталога, највише из њене политичке тежње да уједини своје племе бар у политичкоме смислу. А то је било овако. После најновијега рата српског народа у двема својим кнежевинама са Турцима за своју политичку независност; проширење својих граница и ослобођење своје браће, која беху у ропству под Турцима, Црна Гора завојује од Турака многа места која су била насељена Србима, али католичке вере. Посвршетку црногорско-турског рата, ови завојевани Срби, католичке вере, постану црногорски држављани и поданици, али по вери остану и даље католици. Црногорски Кнез из пијетета према верским осћањима тих својих нових  и бројно знатних поданика; предложи папи да се за њих оснује нарочита (католичка) епископија (у Антивару), али са погодбом, да се богослужење и остала чинодејства њихове вероисповести врши на словенскоме језику. И после дугих  преговора и папског оклевања, најзад се закључио конкордат између Црне Горе и Ватикана, по коме, врховни надзор над црногорским католицима у верском погледу води њихов антиварски владика, а над свим остали Кнез и његови подручни органи.

Но шта је учинила у томе погледу Црна Гора из обзира према својим домаћим потрбама и политичким интересима, не значи да треба  то исто да учини и Србија, а без икаквих основаних разлога.  У нас је веома мали број католика, српских поданика, огромна већина (католика) који стално живе у Србији не  желе да буду српски поданици. И кад они неће да жртвују својим поданством, онда зашто Србија да се, за њихову љубав, излаже не само сувишним новчаним издатцима, подмирујући њихове верске захтеве, него и разним непријатностима, која би се одмах почела појављивати, чим би дошао у Србију католички владика са потребним му одабраним кадро - тим „старим крманошима“ римскога католицизма.

И ако смо далеко од помисли да нагађамо и погађамо политичке смерове поједини и суседних нам држава, ипак, у овој прилици, изгледа да би наша најближа сусетка Аустро-Мађарска, била најрадија да се што пре закључи конкордат између Србије и Ватикана. И само та једна околност довољно доказује, да би конкордат био још једно веће зло у нашој рођеној земљи. Таквој жељи Аустро-Мађарске не треба се ни мало чудити, јер је она увек католицизам и мисионарску радњу језуита и осталих слепих вршилаца папске воље сматрала за најмоћније и најпоузданије средство да лакше подвласти и политички завојује једну или другу православну државу. Католичко духовништво, а нарочито оно које је у мисији, грдно се разликује од православнога духовништва сваке државе. Докле православно духовништво живи за своје друштво делећи са њим и радост и жалост; дотле католичко духовништво живи искључиво за се и стара се да постигне теократијско-апсолутистичке смерове својега врховнога комаданта-папе. Докле  се православно духовништво стара да у своме послу васпита религиозни дух народа на чисто нацјоналној основи(у колико се то да постићи); дотле се католичко духовништво стара у своме послу да у својој пастви убије дух народних особина, народног поноса и народних осећања. Најзад, докле се православно духовништво стара да од своје пастве створи праве синове Божје и слободне државне грађане; дотле католичко духовништво гледа да од њега створи папско робље, чак без својега личнога „ја“! С тога, ако се ми поведемо за жељама наших лукавих суседа, ми ћемо католичкој пропаганди драговољно отворити широм врата на нашој отаџбини, и за кратко време дочекати да видимо прави пораз нашег народа у верском погледу. Јер, католичко духовништво, немајући шта да ради међу својом (верном) паством, одмах ће живо отпочети да нам народ отпађује  од своје (православне ) вере и преводи у латинштину. А ако је веровати јавним исповестима наших свештеника, изражаваним већ по неколико пута како на својим главним годишњим скупштинама, тако и на њиховим месним и епархијским зборовима, - наш је народ постао много немаран према својој прадедовској вери и моралноме хришћанскоме закону. Верујући у то, а знајући из историје, да од верске немарности до савршене безбожности није далеко, како је потомцима оних знаменитих предака, који су радије издисали на кољу него што су хтели похулити  своју прадедовску веру, постало све једно веровати ма какву или никакву веру! А пошто је, благодарећи  нашим сувишним западњачким и прогресивним теоријама, наш народ у верском погледу, дотерао данас дотле, да не ће знати да зна шта је за њега корисно, а шта штетно, он ће за кратко време отпочети онако исто ординарно да тргује са својом душом и вером, као што смо дочекали да гледамо како многа наша рођена  браћа и синови тргују са својом народношћу постајући час „Срби,“ час „Бугари,“ час „Грци,“ час „Власи,“ а час „Турци“!

Нама не треба далеко ићи и тражити место у коме католички мисионари живе и раде па да видимо шта су и какви су они. Доста ће бити да погледамо на њих и њихову убитачну радњу по српском народу у нашој рођеној и прадедовској земљи, а међу нашом још неослобођеном браћом у Босни, Херцеговини, Старој Србији, Маћедонији и Албанији. Благодарећи несрећним политичким околностима ових српских покрајина ти злогласни културтрегери, без мало, а за кратко време својега несрећнога рада, разорише и упропастише све што се Србином зове и православном крсту клања. О очајничкој борби коју дању и ноћу воде наша прекосавска браћа са католицима да не говоримо! Калају, данашњем врховном заповеднику и управнику наше две најнсрећније покрајине – Босне и Херцеговине, највећа је брига , као државнику (католичке и окупаторске државе) да, пре свега, покатоличи Србе, Бошњаке и Херцеговце, с убеђењем, да ће их после лако моћи да пред својој држави као покорно робље не само без своје народне историје, него и без својега крштеног имена. Том тежњом треба објаснити и оно његово непрестано довлачење у онамошње пределе Пољака, Хрвата, Јевреја и т.д. за чиновништво и колонисте и силно зазирање од свега што  носи на себи печат Православља. O раду тих злогласних мисионара по другим српским покрајинама зло је говорити, а још горе ћутати. И ако по тим српским покрајинама има разних вероисповести, ипак католици о њима најмање воде бригу. Сва њихова пажња обраћена је искључиво на православне Србе, које они на разне начине примамљују себи, отуђују од своје вере  и преводе у католицизам, старајући се, после, да од њих створе најзаклетије непријатеље своје старе вере и народности. И када ти мисинора успецвају тако у местима у којима народ још робује и у вери налази једину утеху у својој зло судбини, онда шта би починили у Србији, где је, тако орно земљиште за сваку западњачку уродицу, где је, као што јавно тврде наши свештенослужитељи вере  тако „пала“ и где је тако мало вољних свештеника да воде потребну борбу  са таквим избраним људима, као што би били католички попови. Према томе Србију позива предачки аманет из прошлости, њена незавидна садашњост и њен нацјонални задатак у будућности, да буде одлучно противна како самоме конкордату са Ватиканом, тако и католичким мисионарима, не само у пределима своје границе, него и на сваком месту Балканског полуострва. Да је срећа као што није, и да је слоге међу балканским народима колико је међусобне свађе и трвења, они би сви сложно требали да устану против најезде католика, као против својих највећих вековних злотвора и најопснијих народних непријатеља. Али пошто се не чине и, као што изгледа, нико међу њима не покреће чак ни мисао о томе, то значи, да Балканске народе није још ничему доброме научила њихова мучна прошлост и вековно робовање, од чега их заиста није спасла (уображена ) толеранција или равнодушност према својој православној вери, већ тврда вера у њену надприродну помоћ и очајничка борба за чистоту њених спасоносних начела. Све, дакле нека се чини у нашој цркви и држави према црквеним и државним потребама, али католичким мисионарима, Риму, Ватикану, папи и конкордату са њима, нека је далека красна кућа од нас и наше истина малене али дивне и многонапаћене домовине!

Толико за сада о српском конкордату.

Михаило Божурић

 

нап. (текст преузет из листа свештеничког удружења „Весник Српске Цркве, “ Свеска VIII  август 1897., са редовне свештеничке скупштине одржане у Нишу, “Поводом конкордата питања у нас“ Михаило Божурић, (свеска VIII. Стр.699-707) .

 

Коментар преписивача текста:

Наведена година свештеничке скупштине и  аутора текста Михаила Божурића  указује као да је  наш савременик  и да описује искушења кроз која пролази наш народ у овом веку, од стране оних истих, са не тако много измењеним методама у својим лицемерним циљевима. Када би сад исти аутор живео и писао суштина би била иста, само би за одбрану Православља користио изворе историјских чињеница  Првог и Другог светског рата,  зачињених живописом Алојзија Степинца.

Последњи пут ажурирано ( среда, 30 септембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.