На данашњи дан, тачно пре седамдесет пет година, Владика Николај освештао је обновљени манастир Преображење под Овчаром. Том приликом одржао је беседу коју доносимо у наставку. 

Уредништво

+ + +

беседа Епископа Николаја при освећењу новог манастира св. Преображења у Овчарско-Кабларској  Клисури, 1 /14/октобра 1940 год.

Обнављање и карање. Обнављање светиње и карање Божје, те две стварности, старе као свет, посведочене су и на овом месту. Храм светога Преображења, разрушен пре 30 година до темеља и испод темеља, ево стоји обновљен пред вама, узвишенији, светлији и лепши од онога првог. У наше дане обновљено је много старих храмова на старим зидинама или бар на старим темељима. Није тако обновљен овај храм, ни на старим темељима ни на старим зидинама, па чак ни на старом месту, него је премештен с једне стране реке на другу. Јер стари манастир Преображење стајао је вековима с леве стране Мораве а нови ево с десне стране Мораве. Још има пуно људи и жена из околине ове Свете Горе Српске, који добро памте стари манастир Преображење. То је била црква старога типа нашег племенитог грађевинарства, са каменим зидовима и са кровом од храстове шиндре. Унутра је имала нешто живописа и много старих икона. Она није била велика размерама али ју је народ ценио као велику светињу, неки чак и као највећу међу светињама које стоје утиснуте у ове две планине као печати Божји. Око цркве били су старински конаци. Једно право гнездо здружене светиње и красоте, што је ублажавало суровости ових орловских планина. О младим недељама и другим празницима народ се у гомилама скупљао у овај манастир, да се у немоћи оснажи, у тузи разведри, у патњи измоли, да из овог понора уздигне вапај своме Створитељу за помоћ и спасење слично ономе пророку који је пре три хиљаде година уз харфу плакао и вапио: Из понора вичем к теби Господе!

Још се овде народ сабирао у столећима свога робовања да окуси сласт слободе, баш међу овим планинама које су држале стражу око њега. Овчар и Каблар, беспутни и понорни, изубчани оштрим стењем, намргођени од мрачних шума, високи и пркосни, заиста били су страшила непријатељу а верни стражари робљу, које се ту под заклоном њиховим могло слободно Богу молити, слободно разговарати, слободно певати и веселити. Усташи Карађорђеви ту су се с народом састајали. Милош и Љубица крили су се злогласне Тринаесте године ено онамо у Каблару у пештаре званој Турчиновац изнад Преображења. Несумњиво, да су се они спуштали из пећине у Преображење на молитву и виђање с народом. Њих је у те дане задесио тешки удар. Умро им је мали син Петар од пет година. Гроб му се и сад распознаје по надгробној плочи у манастиру Никољу. Још су били чувени молитвени сабори у манастиру Преображењу о празнику Преображења Господњег, слави храмовној. Народ из три или четири округа стицао се ту на молитву, исповест и причест, и на духовно радовање и весеље.

И тако је то било све до пре 30 година. Онда се догодило нешто страшно, нешто што је ужаснуло и ожалостило душу народну. Манастир Преображење, који је кроз неколико векова био српском народу утеха и радост, збориште и лечилиште, разрушен је и буквално збрисан са лица земље. Питаћете: ко учини то недело? Јуче смо били у Збегу Кађеници и гледали обнажене кости хришћанских мученика, умртвљени огњем и димом, гледали смо недело људи некрштених. Данас стојимо пред једним другим неделом, неделом над једном стародревном светињом народном. Ово није недело некрштених него баш крштених људи. Нису Турци разрушили манастир Преображење, него Срби.

Ај, браћо, како је болно ово признање. Али непризнање овога греха значило би додати грех греху. Градила се жељезница кроз ову клисуру и лењирска мудрост ударила је  трасу по сред старог манастира Преображења. Чуо народ па се ужаснуо и застидео. Зар је и то могуће, питао се народ? Да, народе мили, ти ниси чуо ону горду реч: техници је све могуће! Све јој је могуће, заиста, само јој није могуће поштовати народну светињу и померити трасу за двадесет метара изнад манастира Преображења. Народ је протествовао, али народни протест није помогао. Онда је народ у масама почео хрлити своме омиљеном манастиру да се са њим опрости као са самртником. И људи и жене и деца клечали су у храму и око храма. Миловали су и љубили сваки камен с плачем и јецањем, али и то није помогло. Мудрој техници све је могуће! — само не уплашити се од суза народних! Јер „мудра“ техника не зна да су сузе  народне потајни огањ који се кад тад мора распламтети и спржити некога.

Једног дана кад је Божије сунце погледало на ову клисуру видело је железничку шину на месту где је био стари олтар манастира Преображења. Али ту није крај приче. Језивији део тек ту настаје. Настаје карање Божије.

Кад је предузимач позвао раднике да руше манастир нико се од Срба није хтео примити тог посла. Радило је нас око 20 сељака из ове околине на прузи, прича нам један живи сведок. Једног дана дође предузимач и нареди да пођемо да рушимо манастир. Сви ми отказасмо. Он нам понуди већу надницу за тај посао. Ми се опет сви откажемо. Он се наљути и отпусти нас са рада. Ништа; идемо ми својим кућама. Тада предузимач нађе два странца — а и сам је био странац — и ова двојица пођу на жалосан посао. Један се био попео на кров да скида шиндру; а други узме пијук и почне ударати у олтар. Онај на крову одједном полуди и скочи са крова. Крвавог дигну га и однесу. Онај други пак повиче иза гласа обзирући се око себе; неко га вели стеже са свих страна као железним обручима и падне у несвест. И њега однесу. Ни један од њих није се више јавио на раду. Онда предузимач нађе једног и дадне му 100 динара — велика сума у оно време — те он сруши цркву. Шта се то догодило са овим човеком? Доцније он је ћускијом вадио камен овде више друма с ове стране реке. На једном огромна стена одвали се изнад његове главе и падне на њега. Он се свали мртав на друм, а ћускија и дан данас стоји забодена у стену и свако од вас може видети је с пута. Та ћускија, којој се не може прићи, остала је на истом том месту да за навек сведочи о жалосном крају свога газде.

Па онда кар увређеног Бога пао је на једног несрећника тамо иза Пожеге. Чувши да је манастир Преображење на смрт осуђен, он дође као мародер да штогод дигне за себе. Црква је била у то време напуштена и отворена. Он је ушао и накрао једну врећу разних ствари и однео својој кући. Није он мислио да је и по тим стварима посејан огањ од врелих суза народних и да ће га сагорети. Живео је мирно до првог празника Преображења Господњег. У тај дан он је постао страшно узнемирен као да га је зли дух напао — као што и јесте — те само је трчао цео дан око куће, на чуђење своје родбине и својих суседа. Друге године његова узнемиреност била је још страшнија. Трчао је и урликао вас цели дан. Треће године на дан Преображења он није могао издражати (издржати, С. П.) више него је узео конопац и обесио се.

Још је кар Божји пао на десетину мајстора и протомајстора, од којих су неки завршили живот у тамници а неки у лудници. Штедећи осећаје њихове родбине ја не могу да их казујем по имену. Но добро је да и родбина зна њихов грех и чини оно што чинити треба и за њихове душе и за своје добро.

Најзад навешћу и тај факат да су два министра, који су за ову пругу највише одговорни и под којима се ова пруга градила преко манастира Преображења, завршили свој живот самоубиством. Један се убио из пушке а други се обесио. Мени је неизмерно болно причати ову историју. Али како ћемо се поучити и поправити ако скривамо истину?

Ја сам вам изложио само један део оне трагедије људске у вези са рушењем манастира Преображења. Народ из ове околине причаће вам много више. И казаће вам имена оних које је постигла казна Божја. Ја их прећуткујем намерно, да би се ви заинтересовали и питали људе из народа, као живе сведоке оне трагедије. Ја мислим да од времена Креманског пророчанства ни један догађај није потресао свест народа овога краја и привео га Богу тако као рушење манастира Преображења и страшна судба свих оних који су ма колико узели учешћа у том рушењу.

Ето, браћо, изнео сам пред вас ове примере карања Божјега над онима који се огреше о светињу Божју и народну. Изнео сам вам чињенице, догађаје и факта а не неке теорије нити људске философије. Наша вера на фактима је заснована од самог почетка, и фактима се потврђује до данашњега дана. Бог се јављао сваки дан кроз карање, као што се јавља и кроз помагање и миловање.

Божју помоћ и милост ми осећамо данас гледајући у овај нови храм Преображења. Окренимо сада лица наша к њему. Рекао је Спаситељ својим мучитељима: Разорите овај храм и ја ћу га за три дана сазидати. Он је мислио на храм тела свога. И заиста његово је тело било разорено убијено и погребено, али га је Он трећи дан показао жива, васкрснувши га из гроба. Тако је Бог попустио грешним људима пре три деценије да се учини са храмом Преображења. Али није могуће човеку против Бога војевати. Пре или после објављује се пораз човека и победа Божја. Радујмо се дакле Богу који нам је помогао да обновимо манастир свето Преображење. Онај свети цвет који је неразумом и злобом људском био ишчупан из ове свете градине, Свете Горе српске, ево пресађен је и понова је процветао. Манастир Преображење мртав би и васкресе. Бог је васкрситељ и обновитељ. Ако зла сила налази људе преко којих руши, Бог налази људе преко којих зида и обнавља. То се показало и у обнављању овог Преображења. Божјим духом побуђен, један племенит човек из Београда омогућио је зидање овог манастира. Мени је жао што ми је он строго забранио да објављујем његово име и да му јавно благодарим. Не мора, вели, свет знати; Бог зна — и доста. А то је за покој душа мојих родитеља. Могу вам само рећи да овај добротвор није ни трговац ни индустријалац ни банкар, него чиновник, који је целог века скромно живео да би се неким видним делом одужио Богу и народу. Заволео је ову српску Свету Гору. Чуо је за худу судбу манастира Преображења. Сазнао је за све оне примере карања Божјега, и одлучио се да обнови и оживи ову светињу.

Благодарни смо и другим приложницима и помагачима у обнављаљу (обнављању, С. П.) ове светиње. Благодарни смо и Чачанима и Ужичанима, који својим пожртвовањем у овоме послу показаше се достојни потомци оних својих предака који од ове дивље горе створише свету гору вере и молитве.

За једно вас молим, браћо моја: да нико од вас не помисли као да ми зидамо и обнављамо многе цркве и манастире зато тек да их више има на броју. Не, него зато да вежемо нашу земљу за небесно царство са што више струна, и да јаче упечатимо у душе целог нашег народа једини прави идеал, који је од пре хиљаду година постао идеал свих Словена, нарочито Срба и Руса. Тај идеал има две таблице; на једној пише: света служба Богу, а на другој: свето братство међу људима и народима. Једном речју светиња је идеал словенски. И највећи народ без тога идеала је мали, а најмањи са тим идеалом велики. Тај идеал изгледа утопија кратковидим материјалистима нашег збуњеног времена. Но он није утопија но крајња сврха историје људске, како је проречено од светих пророка Божјих. Тај идеал је стварност будућности и вечности. Њега су оствариле и до сада многе свете душе, па чак и народи. Наш народ за тај идеал жртвовао је неколико пута државу своју, много пута имовину своју, и још уз то многе милионе живота синова и кћери својих. Али од тог идеала до данас није одступио. Ни данас не сме он одступити од тог свог идеала па ма шта се догодило. Јер ако ми одступимо од тог идеала, ко ће га у свету носити и држати? Међу народима ја невидим који би народ могао прихватити крсташ барјак, ако га ми из руку испустимо. Ја верујем у мисију нашег народа. Шта нас може уплашити? Како нас зло може снаћи? Најболније што нас може постићи то је судба старог манастира Преображења. А то је смрт и рушење. Но ако је овај манастир порушен био, он је ево и обновљен, и то у већем сјају и лепоти. Међутим, судба рушиоца запечаћена је поразом без обновљења и смрћу без васкрсења.

Нека би благословена била ова Српска Света Гора са својим светим манастирима, мученичким збеговима, лековитим водама, историјским костурницама и гробовима! Кроз векове она је Српском народу била извор снаге и здравља, извор обновљења моралне и духовне моћи, извор хришћанске и националне свести, извор реалне побожности и практичне братске слоге — а и, непресушни извор свих добрих надахнућа за сва добра дела. Желимо и Бога молимо, да она то буде и сада и од сада, на век века. Амин. Боже, тако дај!