header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Џон М. Ривз: Да ли је ово „Већ виђено“?
Џон М. Ривз: Да ли је ово „Већ виђено“? Штампај Е-пошта
уторак, 24 новембар 2015
          УВОДНА РЕЧ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА   

Драги читаоци, године 2007. потписник ових редова објавио је зборник о Светој Литургији  њеним реформама, под насловом „Вечно подне“. У њему је нарочита пажња посвећена богослужбеним реформама, у оквиру којих је , између осталог, било одговора и на питање реформаторских богослужбених превода. Превођење са црквенословенског на србски обилује страшним изазовима, које је описао амерички православни свештеник Џон Ривз у тексту који следи. КРОЗ НАМЕРНО (ПА И СЛУЧАЈНО) ПОГРЕШНЕ ПРЕВОДЕ – ЗАПАМТИТЕ! – РУШИ СЕ ВЕРА ПРАВОСЛАВНА. Зато молим све читаоце да обрате пажњу на текст који следи. КОЈИ ЧИТА, ДА РАЗУМЕ!

+ + +

Литургијкси преводи и „политичка коректност”

Отац Џон М. Ривз дипломирао је на Универзитету у Тексасу, у Остину, 1971. и добио диплому из компаративних студија. Дипломирао је 1975. на Теолошкој школи, на Јужњачком универзитету, у Сјуенију, са дипломом мастера, и био рукоположен за епископалног свештеника у јануару 1976.

У јесен те исте године, Епископална црква је гласала да се и жене могу рукополагати за свештенике. Он се зато обратио у православну веру, у време архиепископа Димитрија Даласког 1977.

Отац Џон је за православног свештеника рукоположен 1981, и читав свој радни век је провео као оснивач и парох православне цркве Св. Великомученика Георгија, у Фар-Алену, у Тексасу.

Он служи у својој сопственој парохији на југу као председник Управног одбора мисија, као и у Одсеку за мисије Православне Цркве у Америци.

Отац Џон је 1992. био један од четворице преобраћених свештеника из Америке које је Румунски епископат послао у Румунију да би учествовали на дванаестодневној, проповедничкој мисији у тој земљи.

* * *

И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14)

Као англикански богослов, а затим ђакон и свештеник током седамдесетих година ХХ века, постепено сам дошао до уверења да је нарочито Епископална црква одбацила своје званично веровање у Ваплоћење Христово, упркос томе што је, по питању богословске усредсређености, Англиканска црква наводно црква Ваплоћења, као што се Римска црква сматра Црквом Распећа, а Источна Црквом Васкрсења.

Бискуп Пајк је већ током шездесетих порицао и Ваплоћење и Васкрсење и био кажњен само укором од стране Бискупског дома. Света Тројица је била само сувишни терет, а човек се, осветљен својом сопственом светлошћу, или психоделичним гнозисом, одважио да сазна оно у шта његови стари нису успели да проникну. Усред те олује, магазин „Time” се наглас запитао: „Да ли је Бог мртав?” Средства помоћу којих је требало да се изразе истине хришћанске вере, онако како су их доживела и прокламовала разна протестантска и римокатоличка тела, прошла су кроз злокобне потресе у овим годинама које су претходиле мом ступању у богословију.

Овај потрес се неће ускоро завршити. У ствари, управо ме је моје преобраћање у Православље касних седамдесетих увело у сигурну луку Лађе спасења, и тако сам избегао буре модернизма, атомизма и јереси. Ваплоћење је код православних било признато и одбрањено. За разлику од моје парохије у Епископалној цркви, где ме је ректор убеђивао да веровање у девствено рођење није суштинско хришћанско учење, сада могу да служим у оној Цркви у којој се Маријина девственост не доводи у питање, не само пре и за време рођења, већ и после њега. Васкрсење, Вазнесење, чуда и Свето Писмо више не служе за презир и подсмех.

Оно што сам приметио у вези пропадања англиканизма, било је чудно инсистирање да се речи, које су некад биле општеприхваћени стандарди, како у грађанском говору, тако и у религиозним питањима, било да су из Светог Писма или из омиљеног Молитвеника, држе ван домашаја маса. Чињеница да је Исус био мушкарац јесте само једна „историјска незгода”, обавестио је један од мојих професора ученике виших разреда. На крају крајева, то није ни важно. Женама је забрањен приступ у свештенство због предрасуда владајућих култура и, после свега, Откривење је само по себи културолошки детерминисано, итд. То је био аргумент који се вртео у круг, а ја нисам видео да се ишта у вези са Ваплоћењем може вртети у круг.

Због тога је Православље за мене заиста представљало мелем. Дубоко у себи сам знао, како је то рекао К. С. Луис, да је Христос био или варалица, или безумник, или Онај Који је рекао да јесте Бог. Током седамдесетих година, англиканизам у Америци више није био вољан да каже да је Он недвосмислено био, или шта је Он био ако је у ствари био, или да ли је Он уопште био Он.

Оно што сам сасвим јасно приметио била је једна необична игра речи која се спроводила у учионици, на проповедаоници и у богослужењу. Речи више нису коришћене онако како су се увек користиле да би изразиле стварност. Стално су измишљани неологизми и очекивало се да буду искоришћени као ознака новог правоверја, теолошког новоговора седамдесетих година у Епископалној цркви.

Логос је постао тело. Син Божији постао је Син Човечији, и свако уплитање у ову основну истину на било који начин – литургијски, библијски или теолошки – када је једном верска заједница исправно разлучила Реч Божије истине, са собом носи много опасности.

Сигурно је моје искуство у англиканизму учинило да будем помало сумњичав и помало циничан када чујем за покушаје да се измени језик Светог Писма или Литургије у Православној Цркви. Живео сам у време теолошког „прочишћавања” библијских и литургијских текстова, да и не помињем маргинализовање свештеника и световњака који су покушали да се томе успротиве. Тако је било код епископалаца. Због тога не могу да не будем скептичан када сад чујем да то исто захтевају неки православци.

Размотримо, дакле, језик, своју веру и њено изражавање, пошто сам убеђен да је уплитање у језик, његова злоупотреба и искривљавање довело до колапса англиканског богословског саморазумевања. Такође остајем при томе да ћемо, ако ову лекцију не научимо добро, бити осуђени да је поновимо у земљама енглеског говорног подручја.

Богослужбени језик

Верска заједница користи свој посебан речник, било да је та заједница хришћанска, јеврејска, шинтоистичка или муслиманска. То се догађа управо због тога што језик богослужења преноси оне праосновне елементе који не само што одређују заједницу, него и брину о преносу њеног идентитета и вредности с једног поколења на друго, из једног века у други. У случају хришћанства, такав језик је бринуо о преношењу наше вере из једне културе у другу, од једне расе до друге, и то од самог дана Педесетнице, када су у Јерусалиму сви чули Јеванђеље, свако на свом језику.

Православни хришћански преводиоци, како св. Кирило и Методије у 9. веку, тако и св. Никола у Јапану један миленијум касније, добро су познавали ово начело. Такав приступ превођењу захтевао је прецизност, сличну оној коју су пре њих имали преводиоци Септуагинте. У свим случајевима превод је био формални еквивалент оном језику са којег је превођен. Свака реч или израз, једном дефинисани, користили би се доследно кроз читав превод, да би на нови језик, грчки, бугарски или јапански пренели тачно оно што је било написано на изворном јеврејском, грчком или словенском. Никаква парафраза није допуштана, пошто је у питању била истина.

Улога говора у преношењу Јеванђеља је у тој мери била од суштинске важности да је св. Василије Велики имао обичај да напише да „ми не можемо бити као Бог уколико немамо познање о Њему, а без поука неће бити ни познања. Поука почиње исправном употребом говора, а слогови и речи представљају исправну употребу говора. Према томе, испитивање слогова није непотребан задатак. То што нека питања изгледају безначајна није разлог да се на њих не обазиремо… Ако човек с презиром одбаци основне елементе као безначајне ситнице, он никада неће пригрлити обиље мудрости... Ако је то тако, који је онда богословски израз толико безначајан да не би нарушио равнотежу, ако се не би употребио како треба?” (ОСветоме Духу).

Свети Василије је у значајној мери писао о употреби предлога у разним славословљима [доксологијама] на различитим подручјима Цркве у његово време. У Цркви, која се још увек ослобађала утицаја аријанства које је погрешном употребом предлога (упор. Јован 1, 1) порицало божанску природу Сина Божијег, св. Василије је бранио божанску природу Светог Духа.

Граматика је била важна. Говор је био важан, и још увек је. Изгледа да су јереси кроз историју увек зависиле од погрешне употребе граматике: један предлог је погрешно употребљен у случају аријанства (упор. Јован 1, 1), додата је једна јота у речи „omoousion” (једносуштан) као што је био случај пре Првог Сабора; расправа о предлозима коју је написао св. Василије је увод у Други; о употреби речи „Christotokos” уместо „Theotokos” расправљало се на Трећем Сабору, као што се о речи „physis” наспрам речи „ousia” расправљало на Четвртом сабору.

Спорно питање речи „filioque” представља још један пример.

Не би требало да мислимо да је граматика важна само у исповедањима вере, у писању техничких докумената „богослова”. И управо као што је св. Василије писао у вези с употребом литургијских формула, тако је и у црквеном богослужењу – у ствари, много више у црквеном богослужењу – ово од највеће важности. Lex orandi, lex credendi est. Ми се молимо ономе у шта верујемо, и да би се променио језик богослужења треба променити корпус веровања.

Померање са једне групе језика на другу је увек представљало тежак проблем, толико тежак да се већина религија, у ствари, са њим никад није ни изборила. У већини случајева, језик култа и народа, осим у хришћанству, остаје исти. Међутим, док језик култа и народа историјски тежи да остане исти, ни у једном случају се никад није могло показати да језик култа стоји у односу „један према један” са језиком те заједнице када заједница није на молитви. Према томе, језик култа се боље разуме од говорног језика, ако ни због чега другог, а оно због тога што је он по дефиницији један старији, утврђени облик идиома који се преноси с поколења на поколење. Нема бољих примера него што су библијски и модерни јеврејски језик, класични, литургијски грчки наспрам модерног, или курански арапски и разни арапски дијалекти који се данас говоре.

Ово је начело које су енглески (и немачки) протестантски реформатори разумели. Језик богослужења и Светог Писма, да цитирамо из 39 чланова Енглеске цркве, требало је да буде онај „који људи разумеју” (члан 24). Не помиње се да ли је то требало да буде онај који је у употреби, у моди, или нешто слично. У ствари, ни језик различитих Молитвеника на енглеском није одражавао енглески језик који је у општој употреби, нити је немачки језик Лутерове Библије био одраз немачког који се свакодневно говорио у немачким војводствима. У оба случаја, међутим, језик богослужења је био онај „који људи разумеју”.

У оба случаја, језик се развио да би изразио култну истину. За енглеско говорно подручје, највиша тачка овог процеса било је издавање Ауторизоване верзије Светог Писма из 1611. г, такозвана Верзија краља Џејмса. Може се приметити да ни краљ Џејмс, који је, на крају крајева био Шкотланђанин, ни просечни становник Лондона, нису говорили енглеским ове, ауторизоване верзије и веома је спорно да ли је уопште ико говорио у маниру Ауторизоване верзије. Међутим, тај језик не само да су разумели Енглези и Шкотланђани, већ га још увек разумеју становници енглеског говорног подручја.

Нарушавање равнотеже на теразијама

Ја, дакле, кажем да становници енглеског говорног подручја још увек разумеју енглески краља Џејмса. У току неколико последњих деценија, међутим, појавила се маса „нових превода” са осавремењеном граматиком, речником и синтаксом. Један од разлога за то је, како су нам рекли, чињеница да ми заправо не разумемо енглески краља Џејмса. Истини за вољу, нико ме никад није ни питао да ли га разумем или не (ја га разумем; а што се тога тиче, разумеју га и моја деца).

Као прво, ако је св. Василије у праву, ако та питања граматике, питања говора, нису само пуке ситнице у потрази за Истином, онда терет доказа, сасвим исправно, пада на леђа оних који кажу да „застарели енглески” рецимо енглески Библије краља Џејмса треба да се замени језиком којим људи говоре, а не који „људи разумеју”.

Није, међутим, стил језика је стварни проблем. Оно што је у наставку створило проблем, поготово после Другог светског рата, није била само пука застарелост енглеског, већ поновно превођење библијских текстова, уистину суптилно редефинисање библијских канона које је засновано на ставовима рационалистичке „библијске критике”.

На пример, Национални савет цркава је 1952. увео Ревидирану стандардну верзију Старог и Новог Завета. Различита тумачења нису заснована само на „открићу многих рукописа, знатно старијих од оних на којима се заснивала Верзија краља Џејмса” (како стоји у предговору), увођеним повремено у у фуснотама, а понекад и убациваним у текст, него су чак и стандардна правила енглеске граматике измењена код употребе личних заменица.

Начело овог последњег је вероватно био тај што се и даље користила позната заменица „Thou”, за божанство, док је задржана формална заменица једнине „you” код обраћања људима. Међутим, у новом преводу, нашем Господу и Богу и Спаситељу Исусу Христу се доследно обраћају са „you”. Симон Петар се директно обраћа Господу: Ти си Христос, Син Бога живога. (Мат. 16, 16). Пратећи граматичка правила Ревидиране стандардне верзије, шта би неко могао да помисли кад је у питању Христова божанска природа?

Објашњење да је позната реч сада изашла из употребе није изречено, што указује да то није ни схваћено и, у најбољем случају, одаје непознавање енглеског језика. Позната реч није била у уобичајеној употреби ни 1611: она је у прелазном периоду и повремено коришћена као замена у свакодневном говору као и, можда, књижевни Шекспиров говор. То значи да се овде заиста не ради о стилу. Међутим, шта мисле преводиоци? Сигурно је да они треба да образложе зашто су избацили божанско „Thou” и да одговарају због нарушавања граматичких правила.

Ако ово делује безначајно, на треба да заборавимо речи св. Василија: „Који је то богословски израз толико безначајан да не би нарушио равнотежу ако се не би употребио како треба?” Упоредимо једну другачију употребу верзије краља Џејмса наспрам Ревидиране стандардне верзије. У Посланици Римљанима 9, 5 налазимо: Чији су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима Бог благословени у векове. Амин. (верзија краља Џејмса)

С друге стране Ревидирана стандардна верзија даје следеће: „Њима припадају и патријарси, и од њиховог рода, по телу, потиче Христос. Бог Који је над свима нека буде благословен у векове. Амин”.

У првом случају, постоји једна експлицитна тврдња о Христовој божанској природи; у оној другој не постоји веза тврдња да је Христос Бог какав је и Његов Отац. Ако се питање заменица јавља као безначајно и неубедљиво, употреба тачке и почетак нове реченице уместо апострофа, даје сасвим другачије значење тексту. Ако неприродна употреба заменица није циљала намерно да унизи божанску природу Христа, пример из Посланице Римљанима је очигледан. У овим случајевима, променом стила измењена је и догматика.

Човек мора да се запита, шта је заиста посреди? Шта се овде заиста дешава? Свакако да је проблем са приступом Националног савета цркава и текстом који је његов резултат био тај што он није био руковођен Духом Цркве, на начин на који ми православци схватамо Цркву. На пример, један јеврејски научник је помогао у превођењу Старог Завета у Ревидираној стандардној верзији. Зар треба онда да нас чуди што је 14. стих 7. главе Књиге пророка Исаије преведен са: „Гле, млада жена ће затруднети и родиће сина”, што представља јеврејско, а не хришћанско схватање тог пасуса. Свети Оци су сигурно знали да по том питању постоји разлика између јеврејског и грчког текста, и они су с правом бранили употребу речи „parthenos” (на грчком „девственица”) уместо речи almah (на јеврејском девојка), мада сам јеврејски на искључује девственост.

Требало би да измене као ове буду од великог значаја за православне хришћане, бар због тога што ми остајемо при тврдњи да поседујемо пуноту вере. Наравно, ни Свето Писмо краља Џејмса нису превели православни научници; и она сама има своје проблематичне делове. Међутим, верзија краља Џејмса је као своју основу користила такозване Textus Receptus, византијски текст, онај новозаветни канон Светог Писма који је прихватила Православна Црква. Најзад, јаз између англиканске мисли из раног 17. века и Православља тада сигурно није био тако дубок као што је данас.

Мада овај чланак није написан да би бранио верзију Светог Писма краља Џејмса, он треба да скрене пажњу на неки модернистички, екуменски приступ језику који, мада тврди да осавремењује језик (језик за који се, ipso facto, каже да се, због тога што се не користи, више и не разуме) ревносно „осавремењује” и богословље.

Слична паралела се може приметити и у мом личном искуству у Епископалној цркви током седамдесетих. Ревизија Молитвеника (1928) и рукоположење жена за свештенство, била су два спорна питања која су ишла руку под руку и збиља су била повезана. Поново је америчким англиканцима речено да они не разумеју енглески језик који је тако прекрасно употребљен у старом Молитвенику. Нешто од овог језика се датује уназад све до Кранмера у 16. веку, а нешто је додато тек 1928. године. Не сећам се да сам на клупи у храму икада срео епископалца који се жали да „не разуме” Молитвеник.

Многи епископалци су осетили да је у питању нешто више од пуког осавремењивања наводно архаичне верзије. То је у највећој мери показао Псалтир „неутралан по роду”, додат 1979. Прописаном Молитвенику (1976). Псалтир „неутралан по роду”, који је усвојен 1979, био је весник онога што ће доћи, не само у епископалној цркви, него и у екуменским круговима.

Оно што највише открива ову намеру је било осавремењивање месијанских псалама, као што је 1. псалам, Блажен је Човек (Муж), што је преведено са Срећни су они...

Према сведочењу Отаца, „Човек” о којем говори 1. псалам јесте Месија (в. чланак „Феминистички Псалтир?” Хризостома Кастела у Политици молитве: Језик феминисткиња и богослужење; Ignatius Press) Грчка реч која је овде употребљена за реч „човек” у 1. псалму је „aner”, реч која по пореклу никако није могла бити употребљена у грчком. Да је реч употребљена у свом генеричком значењу, тада би реч „anthropos” била прикладнија. Пропуст да се искористи приступ формалног еквивалента, удружен са политички мотивисаним непоштењем, довео је до још једног напада на Христову личност.

И римокатолици и Национални савет цркава су на сличан начин тумачили овај псалам. И римокатолички „Grail” Псалтир и верзија Националног савета цркава садрже чак и више примера, и то у псалмима 3, 7, 8, 13 (14), 15 (16), 17 (18), и 18 (19). Из незнања или намерно, псалми које је Црква по традицији схватала као месијанске били су измењени у име родног феминизма, а то су застрашујуће грешке. Оно што је на крају доведено у питање је мисија Исуса Христа, само учење о Христу.

Учење о Христу, да је Исус савршени Бог и савршени човек (anthropos) у личности једног човека, мушкарца, мужа (aner), не може бити осавремењено, угрожено или исполитизовано. Плашим се да нису само протестанти и римокатолици постали жртве политизације Јеванђеља у име нових превода. Многи од тих истих „трендова” који се односе на језик – тј. представљају напад на „архаични” језик – појављују се и у појединим јурисдикцијама Православне Цркве.

Лингвистички фашизам

Постоје покушаји да се литургијски текстови прикажу политички прихватљивим тако што ће се изоставити обележја рода као што су „човек”, „људи” и „човечанство” (при чему је, у већини индоевропских језика, реч „човек” еквивалента речи „мушкарац”; нап. прир.) То се дешава упркос чињеници да је стандардна енглеска граматика увек доследно користила изразе „човек”, „људи” и „човечанство” у генеричком смислу. У случајевима као што је „човек” („man) и „људи” („men”) одсуство члана је нормалан знак генеричке употребе. Као и пре, и сада нам говоре да се ова употреба не разуме и да се мора изменити. Пошто нам је речено, ми се морамо послушно сложити са овим новим лингвистичким фашизмом или се суочити са овим специфичним бојкотом који је резервисан за људе који не иду у корак са последњим политичким правоверјем.

Најзад, фашизам није прејака реч када треба да се опише овај суптилни покушај богословског пресаздавања. Фашистички диктатор Бенито Мусолини је покушао да пропише употребу заменице „lei” у корист заменице „voi”, пошто се ова прва схватала као женска и према томе политички неисправна у светлу Дучеовог сопственог схватања мушке природе.

Да ли је онда икакво чудо то што је америчким англиканцима сада одобрено да се моле Господу који нас теши као Мајка, а све је мање Отац? (упор. Виљем Оди, Шта ће се догодити Богу, Ignatius Press.) Зар нас изненађује што се и римокатолици и методисти обраћају Господу као Творцу-Искупитељу-Просветитељу, и што су неки лутеранци крштени овом истом савелианјским формулом? Да ли је икакво чудо што неке екуменске организације Господа „поново замишљају” (re-imagine) као богињу којој из груди тече млеко? Језик молитве, богослужења или Библије је суптилно прерађен у току неколико последњих деценија, библијски канон је измењен тако да одговара критичарима Библије, а нови пантеон се појављује на хоризонту.

Да би неко изменио језик молитве, он томе у најбољем случају мора прићи опрезно, разборито и побожно, да се не би изменио и корпус веровања. Чак и ако је почетна мотивација за осаврамењивањем језика настала због јасноће, оно што се на крају догодило је то да уопште није осавремењен језик, него је промењено богословље. То је утабало пут и јереси и неморалу. (О дубинском тумачењу родног феминизма, абортусу, и пратећем лезбијству, погледајте књигу Ungodly Rage; Ignatius Press.)

Недостаје нам имунитет

Многи од ових „трендова” који се односе на језик, то јест, напади на „архаични” језик, појављују се и у појединим јурисдикцијама Православне Цркве. Мада би било лепо да изјавимо да смо сигурно заклоњени иза зида Православља и да смо доказали да смо имуни на америчку преокупацију родном политиком, не можемо то да учинимо. Свакако да морамо да трпимо ступидне посланице на заглављима службених писама, које нас поздрављају као „сестре и браћу” (јер је политички „некоректно” да се каже „браћо и сестре”), или резолуције које се понекад односе на „жене и мушкарце”, а неке црквене публикације падају у замку употребе речи „chairperson” (председавајући, без обзира ког је пола, прим. прев.) или чак „chair” (столица).

Наша екуменска удружења ипак су нас упознала са овим „новоговором”. Она су га озаконила. Ми смо инфицирани, а инфекција узима свој данак.

Два одговарајућа примера показују да се вирус „политички коректног говора” шири и у литургици у америчком православљу. Један од њих је концепт Литургије св. Јована Златоустог из 1993. који је објавила комисија именована од стране SCOBA (the Standing Conference of canonical Ortodox Bishops). Други је назван „Велика недеља и Васкрс” (Holy Week and Easter): објавио га је Nartrex Press а превео др Леонида Контос.

На неким местима промене су очите. У Литургији, на пример, постоји реченица: „за сједињење свих” (грч. enoseos ton panton) и преведена је као „for the unity of all”; међутим, у концепту SCOBA, код Контоса, она гласи „for the oneness of all” („за обједињење свих”) .

Свакако да се реч „људи” користи у енглеском у литургијској прозби за мир у свету, за постојаност светих Божијих Цркава, и за јединство свих људи. Ако би се изоставила реч „људи”, остао би скривен предмет прозбе: на шта се она односи? Да ли је то „свет?” Да ли су то „свете Божије Цркве?” Да ли је то, можда, јединство људског рода о ком се говори? Наравно да ми не тражимо јединство Цркава са палим светом, или се бар надамо да је тако.

У сваком случају, јединства не може бити између оних који не деле исто смисаоно језгро, исту суштину. Човек се може исправно молити за сједињење свих људи (у Истини), као што се може молити и за јединство Божијих Цркава. Међутим, не може се молити за јединство света, цркава и још понечега. Мир у свету, постојаност у Црквама и јединство људи су оно за шта може да се моли; али је изостављање именице у енглеском у најбољем случају нејасно.

Узгред, може се додати да употреба речи „oneness” („обједињење”) уместо „unity” („јединство”) или „union” (сједињење) уместо „enoseos” једноставно указује на погрешно разумевање енглеског. И опет, без специфичне именице men на енглеском, израз „обједињење” свих може довести до нехотичног пантеизма[1]. Сигурно би овај концепт православним хришћанима изгледао чудан. Па опет, без додавања „men” („људи”) тешко је замислити шта би „обједињење” могло да значи.

Друга паралела између документа SCOBA и књиге „Велика недеља” („Holy Week”) налази се у употреби облика речи „philanthropos”. Овај израз би се исправно могао различито могао превести као „Онај Који воли људе” или „Човекољубац”. У разним варијацијама, он се често појављује у возгласима, у отпустима, у химнама. Он описује ону врсту љубави коју Господ пројављује према човеку, однос који Бог има према човечанству, каквом се остала створена бића, укључујући и анђеле, не могу надати. И поред тога, за оба превода су изабрали да тај израз, било као именицу, било као придев, преведу просто као „Бог Који љуби”. Скалпелом је одстрањено било какво позивање на онај посебни тип љубави коју Бог пројављује према човечанству.

И опет, у тексту SCOBA је убачено нешто што би критичари Библије могли назвати „исправљање текста од стране редактора”. (Свакако да би критичари Библије могли додати да таква редакција текст чини мањкавим.) У свештеничкој молитви приликом литургијске Трисвете песме, каже се: „Ти си створио мушкарца и жену по Свом лику”. Ту стоји фуснота која се односи на Постање, 1:27. Свакако, Постање 1; 27 каже: И створи Бог човека, по обличју својему створи га, мушко и женско створи их.

Текст се позива на стварање људског рода у смислу постања, наравно. А Свето Писмо, које се заправо наводи у тексту молитве, измењено је да још једном оствари нечију идеју о политичкој коректности. Јеврејска библијска поезија је изгубљена за оне свештенике чије је познавање овог одељка површно, и може се спорити да ли овај одељак у оваквом тумачењу пружа доказе о двоструком стварању човека и жене. Зашто то уопште треба да се дода? Постање (1, 27) то не тврди; литургијски текст то не тврди; зашто се онда ово мора измишљати и на силу наметати вернима?

На крају, оба издања која се овде разматрају елиминисала су генеричку употребу речи „men” („di' imas tous anthropous”, „ради нас људи”) у оном члану Символа вере који говори о Ваплоћењу. Уместо „ради нас људи” Господ се ваплотио само „ради нас”. (Ово је такође изостављено тексту ICET, The International Consultation for Common English Texts, екуменској верзији која је такође пуно утицала на англиканску ревизију.)

„Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и ваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек” је саборска формулација Символа вере. Ваплоћење није само ради „нас”, него ради „нас људи”. Овде сасвим смишљено постоји равнотежа у фразеологији, како у грчком, тако и у енглеском језику, између „ради нас људи” и „постао човек”, и та равнотежа изостављањем нестаје. Оно што такође потенцијално нестаје јесте разумевање да ли је Ваплоћење ради читавог људског рода, или је ради неког неодређеног рода. Генеричко „људи” није изостављено због недостатка разумевања. И опет, сасвим субјективно тумачење Символа вере умањује нагласак на Христовом подвигу за наше спасење и спасење читавог човечанства. Ко треба да дефинише реч „нас?” Зар „људи” није именица, а „нас” је употребљено придевски? Коначно, ко било ком одбору даје право да избаци речи из Символа вере, макар то била „само једна реч?”

Пронађено је и једно даље „дотеривање” литургијског текста после Megalynariona, опет у оба превода. „И сав људски род” дато је као „И сви ви људи”. На овом месту у Литургији узноси се молитва за читав људски род, не само за Божије људе, али је и то прикривено.

Изнад родног феминизма

Коначно, постоји један још очигледнији покушај да се наши текстови на енглеском ускладе са „политички коректним” мишљењем. Он превазилази спорно питање политике о роду. У књизи „Велика недеља и Васкрс” (Holy Week and Easter), појављује се једна белешка на почетку „предговора преводиоца”: „Текст садржи много референци о Јеврејима. Нама оне звуче као предрасуде. Кад год је могуће и кад год то контекст дозвољава, такви антисемитски елементи су били ублажени због осетљивости верника и због много просвећенијег става који данас преовлађује”.

Преводилац „ублажава” антисемитске изразе као што су „безакони Јудејци”, „пећина разбојничка” (синагога), „фарисеји”, итд. Ти делови су подложни Његовом лингвистичком „обрезивању” и сакате смисао делова који су у питању. Наравно, само је енглески превод тако оштећен. Грчки остаје нетакнут и неокаљан крвљу обрезивања, и човек може само да се пита: „А зашто?”

Има нешто прилично патетично-арогантно у образложењу да такве изразе треба изоставити зато што живимо у много просвећенијем времену. Чијим то светлом ми процењујемо своју просвећеност? Ако ово представља антисемитизам, може ли се онда по сличним стандардима судити и нашем Господу, св. Павлу, св. Петру и св. Јовану, зато што су објавили шта су Јевреји урадили?

Размотримо и речи св. Стефана: Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Којега од пророка не протераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, Којега сада ви издајници и убице сада постадосте, Ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте (Д.ап. 7, 51–53)?

Свакако, морамо се позабавити чињеницом да наш Господ својима дође, и своји Га не примише (Јн. 1, 11). То То је била „синагога”, типично јеврејска верска заједница, која је прекршила Закон, и на крст разапела Онога Који је тај исти Закон дао. То није предрасуда: то је проста чињеница. И још једном, ми не бисмо могли да посведочимо о Христовој спаситељској мисији уколико бисмо само и за тренутак помислили да би под небом могло да буде друго Име којим бисмо се могли спасти (упор. Дела ап. 4,12).

Куда идемо?

Ја сам набројао само неколико паралела из мог искуства у Епископалној цркви у вези са питањем језика у литургијској и библијској употреби, плус преводилачко сакаћење библијског канона; поменуо сам употребу језика која води рачуна о родном феминизму и брисање наводно „антисемитских” појмова, чије сам покушаје открио двадесетак година касније и у појединим деловима Православне Цркве.

С једне стране, не бих био толико наиван да мислим да ће васцело Православље у свако доба ревносно бранити веру која је једном предата светима. Ја само мислим да ју је оно до сада увек одбранило, и на једном нивоу то је сасвим тачно. Ко год да су и где год да су, православни то увек чине, чак и када неки њихови великодостојаници одбаце и саму Лађу спасења.

С друге стране, било је и момената „прилагођавања”, момената као што су иконоломство и сабор у Фиренци, али ти моменти су уздигли исповеднике, попут једног Дамаскина или Марка Ефеског, да би нас опет вратили на прави пут.

Знаци ових времена, међутим, нису добри. Када неко само узме у руке недавно издање The Ortodox Church, од (епископа) Калиста Вара, који сматра да се питање рукоположења жена у Православљу сада разматра као отворено питање, (макар код неких), онда је боље добро погледати сваку ситницу и реч нових литургијских превода које би неко могао да подметне и стави на наше усне, на наше животе, и, коначно, на наше душе и тела, а што може настати из било какве ревизије, из било какве промене у нашој вери.

Св. Василије нас подсећа да „испитивање слогова и речи није непотребан задатак. То што нека питања изгледају безначајна није разлог да се на њих не обазиремо”. Ако се овај задатак не изврши и ако се не изврши како треба и ускоро, ми ћемо сигурно изгубити много, па чак и своје богопознање.

Да ли је онда ово што се понегде код православних збива „већ виђено?” Не бих то желео, али мислим да сам то све већ видео раније, и силно се плашим.

Са енглеског превела: Антонина Пантелић



[1]  У смислу пантеистичког свејединства (нап. прир.)


Последњи пут ажурирано ( уторак, 24 новембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.